No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, čujmo da li redovne posetioce knjižara u Beogradu uopšte zanimaju izdanja iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine:
„Iskreno da kažem, sve manje. Mene interesuje knjiga odavde. U Hrvatskoj su počeli sa nekim mijenjanjem jezika, pa ima dosta i nerazumljivih riječi, tako da i to malo odbija.“
„Kako za koju knjigu. Za neke knjige interesovanje postoji. Ne može se uopšteno govoriti.“
„Što se tiče hrvatskih izdanja, prijatno je videti da ima sve više referentne literature jer to je ono što Srbiji fali – dobri rečnici, dobri leksikoni…“
„Mislim da je neophodno sjedinjavati taj kulturni prostor prevashodno preko knjiga.“
„Mislim da su te knjige dosta kvalitetnije od mnogih ovde kod nas. U suštini bi trebalo, malo da se popravi ponuda.“
* * * * *
RSE: Odavno su već čak i u najvećim knjižarama u Beogradu izdanja iz Zagreba ili Sarajeva ređa od nekih raritetnih knjiga. Ništa bolja situacija nije ni u glavnom gradu Hrvatske, kada je reč o knjigama srpskih izdavača. U Sarajevu se s druge strane mogu naći nove knjige iz Hrvatske i Srbije. No za razliku od Hrvatske gde postoji kakav-takav reciprocitet u razmeni knjiga sa Bosnom, u srpskim knjižarama mogu se na prste izbrojati naslovi vodećih sarajevskih izdavača. Može li se u toj književnoj oskudici koja se uspostavila između Beograda, Zagreba i Sarajeva, na bilo koji način govoriti o postojanju zajedničkog tržišta knjige?
ARSENIJEVIĆ: Jedinstveno tržište knjiga naprosto ne postoji. Postojao je trenutak kada ga je bilo pametno stvarati, a to je bilo ono vreme negde oko 2000. godine. Mislim da je nekoliko šansi propušteno, uglavnom jednom čudnom indolentnošću koja postoji na svim stranama i nije došlo do objedinjavanja tog tržišta, za razliku od nekih drugih tržišta koja su uveliko integrisana. Što je čudno, budući da je to pitanje, da kažem, hleba nasušnog da se to tržište uveća, i da nam se nekako smeši potencijalno poprilično tržište od nekih dvadesetak miliona ljudi. Međutim, kao da ne postoji dovoljno interesa ni sa jedne, ni sa druge, ni treće, pa ni sa četvrte strane, i kao da se vrlo lako navikavamo na rascepkanost koja kao da će da traje zauvek.
POPOVIĆ: Ono što postoji je simbolično ili vrlo skromno. Moram priznati da je iznimka donekle Bosna i Hercegovina, naročito Sarajevo. Tamo ipak postoje knjižare gdje se može dobiti recentna produkcija iz Hrvatske i iz Bosne i iz Srbije.
RSE: Bilo bi s druge strane preterano reći da između zemalja bivše Jugoslavije nema nikakvog protoka štampanih izdanja, ali da li ta razmena ima barem neke elemente nesmetane trgovine, koja se sve više podrazumeva u odnosima između većine evropskih zemalja?
ILIĆ: Ne postoji, ali ne zato što postoje neke administrativne teškoće da se ona uspostavi, nego zato što unutar tih država ne postoji jedinstveno tržište. To se jasno vidi na primeru Srbije. Knjige izdavača recimo iz Beograda jako teško dolaze do Novog Sada i obrnuto. Nema smisla pričati o regionalnom tržištu kada unutar tih država ne postoji jedinstveno tržište.
ŠAHINPAŠIĆ: Saradnja postoji, to je evidentno, mada ona nije dvosmjerna. Jednosmjerna je u slučaju, recimo, Bosne i Hercegovine kada se uvoze knjige iz Hrvatske ili kada se uvoze knjige iz Srbije. Malo je bolja situacija sa izvozom knjiga u Hrvatsku. Lakše je plasirati knjigu u Hrvatskoj nego u Srbiji, iz prostog razloga što su cijene knjiga u Bosni i Hercegovini niže od Hrvatskih cijena, i s druge strane što postoji dobar dio čitalačke publike koja na neki način gravitira Bosni i Hercegovini – dobar dio bosanske dijaspore živi u Hrvatskoj. Što se tiče same Srbije, još uvijek postoje određene prepreke koje ozbiljno ugrožavaju prodaju knjiga iz Bosne i Hercegovine u Srbiji.
RSE: Prelasci knjiga preko balkanskih granica slede neke svoje, umnogome nedohvative zakonitosti. Kada je rat učinio nemogućom prodaju knjiga iz zemlje sa kojom je trajao sukob, čitaoci su doslovno krijumčarili u uglovima svog prtljaga knjige iz susedstva. Niko od onih koji bi se iz Srbije zaputio tih godina u Hrvatsku ili Bosnu, nije polazio bez spiska knjiga, na kojima su bila sažeta sva ona očekivanja rodbine, prijatelja i poznanika. Slično je bilo sa namernicima iz Bosne ili Hrvatske koji su uspevali da dođu do knjižara u Beogradu. Kada su se stekle mogućnosti da se knjige iz susedstva normalno prodaju u knjižarama, njih i dalje nije bilo u dovoljnoj meri. Kakva je u ovom trenutku ta razmena u odnosu na prethodne godine?
POPOVIĆ: Ja mislim da je daleko ispod nivoa interesa čitalaca i publike, interesa izdavača i pisaca. Ne čini mi se da napreduje. Gotovo je nevjerojatno da su bosanske ili srpske knjige u Zagrebu roba koju dobijete tek u nekoliko knjižara. To, dakle, sve skupa ne štima, budući da je to govorno područje, i u doba kad smo živjeli u zajedničkoj državi i prije toga, bilo jako zainteresirano jedno za drugo. Pisci su jednostavno bili republika za sebe, nitko nije mario otkuda dolaze. Sada je to jedno sramotno stanje koje šteti svima.
ARSENIJEVIĆ: Mi ne oskudevamo imenima na našem tržištu koja žive i stvaraju u zemljama regiona. Mislim da tih autora ne bi bilo ovde da se neke od izdavačkih kuća, uključujući tu i izdavačku kuću RENDE, ne bave poslom koji bi u normalnim okolnostima zapravo bio jalov. Naime, mi te naslove doslovno preštampavamo iz originala i pakujemo u različite korice. Neko tržište koje bi bilo zasnovano na logici, tako nešto naprosto ne bi podnelo. Stvar je bizarnosti svih okolnosti sa kojima se mi svakodnevno suočavamo da, recimo, Nenad Veličković ima tri izdanja svoje knjige „Konačari“ – bosansko, hrvatsko i srpsko. kakva šteta svog tog silnog papira.
RSE: Razmena knjiga samo je sa druge strane manifestacija dublje zainteresovanosti za zbivanja u kulturi susednih zemalja. Ukoliko ne postoji želja da se čitaju pisci koji su velikom broj čitalaca još od ranije dobro znani, sigurno neće biti razloga da neko u knjižarama traga za knjigama iz Hrvatske ili Bosne, niti će biti na bilo koji način iznenađen kada ne nađu ta izdanja. Postoji li uopšte interesovanje čitalaca za pisce iz regiona?
ARSENIJEVIĆ: Autori dolaze. Mislim da je ta recepcija autora iz regiona prilično pozitivna. Ljudi ih dočekuju s uzbuđenjem. Način na koji je ovde primljena Vedrana Rudan; sada Jergović neverovatnom brzinom osvaja čitalačku publiku kod nas. Onda ta recepcija koju su imali autori poput Ante Tomića, Perišića, Tatjane Gromače i tako dalje, zaista je izuzetna.
ILIĆ: Na generalnom nivou meni se čini da interesovanje ne postoji, da čitaoce ne zanima ono što se događa u susednim državama na književnoj sceni, ne postoji ni neka znatnija razmena knjiga, niti pisci češće prelaze granicu nego što bi to moglo. Ne zato što se to ne želi, nego naprosto zato što nema interesa. A pošto nam tržište nameće šta je ono što treba da se radi, što je verovatno i u redu, onda, naprosto, ljudi odustaju od te vrste saradnje, ukoliko su to radili zbog želje da nešto zarade.
RSE: Bez obzira što odnosi između Srbije, Hrvatske i Bosne postaju sve bolji i bolji, očigledno je da razmena i protok knjiga nije onakav kakav se očekivao. Primećuju li oni koji se bave izdavaštvom da u toj sferi i dalje postoji neka vrsta zadrške?
ŠAHINPAŠIĆ: Postoji neka barijera u prihvatanju. Mi smo uspijevali izvesti knjige i ranije, međutim nikada nije bilo ozbiljnije distribucije, što zbog cijena, što zbog jednostavno ne prihvatanja rizika pojedinih distributera da uzmu te knjige u distribuciju.
POPOVIĆ: S druge strane je jedan nevjerojatan nevidljivi zid između Beograda i Zagreba. Ne toliko na planu možemo li mi objaviti nekog autora koji živi u Beogradu ili obratno, nego u tome što nema one žive, one prave razmjene, a to su knjižare. Ja sam bio prvi put u Beogradu i moram reći da mi je baš bilo žao i bilo mi je čudno što nekih naših knjiga nema u knjižarama. To je jedan fenomen koji je koliko neobjašnjiv, toliko vrlo važan jer se radi od dvije najveće urbane sredine u koje se govori štokavskim jezikom i na tri sata kolima su udaljene jedna od druge.
RSE: Nije lako razotkriti pravu prirodu tog nevidljivog zida, ali u jednom dosta širokom segmentu čitalačke publike, knjige iz susednih zemalja i dalje bude sumnju pre svega zbog svog sadržaja. Koliko god je na kraju prihvaćeno da svaka od zemalja radikalno drugačije gleda na ono što se zbivalo u novijoj istoriji, i da je ta slika utakana u veliki broj knjiga, još uvek se sa nemalim podozrenjem gleda na naslove koji u sebi sadrže reči Srebrenica, Domovinski rat ili genocid. Mada takvih rasprava nema uglavnom nema u beletristici, suprotstavljeni pogledi o tim temama i dalje podstiču čitaoce da se okrenu nečemu domaćem, što im izgleda kao manje sporno:
ARSENIJEVIĆ: Ja nemam utisak da postoji problem književne publike odnosno kupaca knjiga da kupe izdanja ukoliko ona dolaze iz neke druge zemlje u regionu.
ŠAHINPAŠIĆ: Postojao je određeni broj knjiga koji je s vremenom svaren od strane publike. Mislim da jedna takva tema ne smije nikoga da uvrijedi ako ona pokazuje istinu. Mi smo se, naravno, pojavili sa knjigom o Srebrenici koja se vrlo dobro prodavala ovdje. To očigledno govori o tome koliko ljudi žele da znaju šta je bilo. Mislim da će te stvari, ako postoje, s vremenom iščeznuti. Tako da s te strane smatram da ne postoji ta barijera kod samih čitalaca. Naravno, uvijek postoje neka ekstremna mišljenja i ekscesi koji se tu dešavaju, ali te ljude i ne računate kao kupce. Ako govorimo o čitaocima, mislim da s te strane neće biti nikakvih barijera ni u jeziku, ni u pismu, niti u prihvatanju izdanja iz BiH.
RSE: No ne samo da jedan broj čitalaca i dalje unapred zazire prema knjigama čiji autori ne zvuče odveć blisko, već se i sami izdavači prilikom gostovanja povremeno zatiču u ambijetnu koji nije odveć prijatan. Jedno od centralnih mesta na sajmovima knjiga vrlo često zauzimaju kvazipatriotska izdanja, čije poruke prosto proganjaju one koji dolaze iz susedstva. Veličanje srebreničkog zločina ili lika i dela haškog begunca Ratka Mladića, u nemalom broju knjiga koje se objavljuju i čitaju u Srbiji, sigurno nije previše gostoljubiv za izdavače iz Bosne:
ŠAHINPAŠIĆ: Mi smo prije svega profesionalci. Nama u suštini mnoge stvari mogu zasmetati, ali te stvari nas ne pogađaju. Ima mnogo gorih stvari koje se konkretno dešavaju na sajmu knjiga u Banjaluci. Ljudi će vremenom uvidjeti kolika je to bila greška i šta takve stvari znače.
ARSENIJEVIĆ: Naravno, kod nekih ljudi postoji preogromna barijera prema bilo čemu što nije nacionalno određeno kao sopstveno i domaće, ali ipak postoji činjenica da onaj čitalački mejn strim sa popriličnom lakoćom prihvata autore iz regiona. Jer, zaista, na svim stranama, i to je evidentno, vlada vrlo sličan mentalitet. A ono što osetimo kao razlike u senzibilitetu tih regionalnih književnosti doživljavamo kao dodatni kvalitet, nešto što stvar čini dodatno interesantnom, a opet sa druge strane poprilično lako prepoznatljivom.
RSE: Na opštu radost kupaca koji ne drže previše do intelektualnih dobara, knjige su ipak izuzetak u odnosu na drugu robu široke potrošnje, kojoj granice više ne predstavljaju nikakve prepreke. Saradnja hrvatskog „Agrokora“ i srpske „Delte“ u zajedničkim nastupima na tržištu, samo pokazuje da je ekonomski interes i zarada ono što stoji visoko iznad svih drugih pobuda i motiva:
POPOVIĆ: Ne smije se zaboraviti da su veliki ložači mržnje, raspada i tih animoziteta i razlikovanja bili upravo intelektualci i pisci. Prema tome, ako su oni to tako uspješno ložili već osamdesetih godina, možda nije čudo da je infekcija ostala najdublja baš u tim krugovima. Ali, ta strašna mjesta infekcije, ti mentalni zlikovci, ipak su to uglavnom bili pisci. Jer, kao što vidimo, ovi egzekutori i pragmatičari su ili u Hagu ili negdje drugo, a ta infekcija je možda ostala stvarno duboko u tim duhovnim elitama i prenijela se na publiku. Na kraju krajeva, ako 15 godina tumačite da su oni tamo 100 kilometara dalje neprijatelji, četnici, ustaše, ubojice i ne znam šta, onda to možda nekoliko generacija i prihvati.
ARSENIJEVIĆ: Kako bismo onda objasnili da recimo muzički proizvodi tako lako i bez problema komuniciraju širom čitavog tog regiona. Da ne govorimo o čokoladicama ili prašcima za veš. Sve je više i više hrvatskih proizvoda na sve strane oko nas. Pijemo vodu „Janu“ i „Jamnicu“, čokolada „Rino“ se reklamira po svim bilbordima u gradu i tako dalje. Interesantno je da se samo na tržištu knjiga postavlja to pitanje.
RSE: Osim što su knjige u Hrvatskoj znatno skuplje nego u Bosni ili Srbiji, izdavači su dugo vremena imali utisak da carinske barijere umnogome sputavaju nesmetanu razmenu knjiga. Mada uvoz knjiga još uvek nije oslobođen nekih balasta, u kojima ima cenzorskih primesa koje potiču još iz socijalističkih vremena, granice više nisu tako nepremostive prepreke za štampana izdanja:
ILIĆ: To je tamo negde 1999-2000. godine stvarno bio problem. Pre toga niko o tome, čini mi se, nije ozbiljno ni razmišljao. Negde u tim godinama između 2000. i 2003. su sve te carine skinute i knjige bez ikakvih problema prelaze granicu.
POPOVIĆ: Imate milijun tih špedicija, carina i ne znam čega. To je, naravno, apsurdno i knjizi šteti, budući da se knjiga ne uvozi na vagone. Dakle, imate velike troškove na jedan mali broj knjiga. Smatram da je jedna od najprječih stvari da se ukinu te carine za kulturna dobra. Kod kulturnih dobara, kod knjiga, to treba hitno ukinuti. Radi se o tome da ogromne državne institucije u svakoj toj bivšoj republici naravno odlično žive jer stalno nešto carine, pregledavaju taj jad i bijedu koju mi razmjenjujemo.
RSE: Kada se saberu svi oni konkretni razlozi koji onemogućuju normalan i nesmetan protok knjiga između zemalja bivše Jugoslavije, bilo da je reč o razlikama u cenama ili carinama, to ipak ne dovodi do zadovoljavajućeg objašnjenja o tome zašto i dalje nema u većem broju knjiga iz susednih država:
POPOVIĆ: Ja sam prvo misli oda je to stvarnost zbog cijene knjige, pa zbog tih svih mogućih carinskih okolnosti, pa zbog vrlo lošeg ekonomskog stanja u Srbiji, pa ne znam šta. Na kraju mi se ipak čini da je stvar socio-psihološke prirode. Možda se trebamo pomiriti s time da se više ne zanimamo jedni za druge.
ILIĆ: Zašto ljude to ne zanima? Deset-petnaest godina mi ne delimo isti život. Delili smo neku nesreću i pri tom ljudi iz tih susednih država su zapravo trpeli mnogo više nego mi ovde. Valjda su se neke razlike napravile. Ne znam, možda ljudi misle da neko iz Hrvatske nema šta da im kaže o njihovom životu u Srbiji, kao što neko u Hrvatskoj može da misli da niko iz Srbije ne može da mu objasni šta je to što on živi. A ja i dalje nešto naivno verujem da ljudi čitaju knjige da bi iz njih nešto naučili, bolje shvatili ili da bi se lakše kretali kroz svet.
RSE: Čak i oni koji u sebi ne mogu prepoznati ni trunku bilo kakve zadrške prema izdanjima koja se objavljuju u susedstvu, sve su skloniji da se radije opredele za nekog prevedenog pisca, ukoliko već u tom trenutku ne žele da se posvete domaćem autoru. Tako su izdanja iz regiona upala u jedan neobičan procep: to naravno nisu knjige domaćih autora, ali opet to nisu izdanja tuđinskih pisaca, već nešto između:
ILIĆ: Ne živimo zajedno. Živimo u odvojenim državama, te države imaju svoje živote, odvojene, i prosto se ta kulturna sredina više ne formira kao neka zajednička, već svaka država unutar sebe proizvodi neku svoju kulturu i ljudi se kreću unutar te kulture. Ljudi podazumevaju da to zajedničko nasleđe ipak postoji. Moj odgovor na to je – ne postoji, ne postoji jer mi 15 i više godina živimo u odvojenim državama.
ARSENIJEVIĆ: Nama u Beogradu nikada nije bio problem da shvatimo recimo splitski humor. Od Miljenka Smolje preko „Feral Tribjuna“ do Ante Tomića i tako dalje. Mi naprosto posedujemo receptor za tu stvar. Za razliku od tamo nekog humora u mađarskoj, iako nam je i ta zemlja sada, po broju kilometara, nešto bliža od ovoga. Mi ne moramo da učimo našu publiku tim stvarima, nama je samo potrebno da osetimo da je prosto neophodno imati zajedničko tržište što se tiče kulturnih proizvoda, a možda pre svega knjiga.
RSE: I dok prolaze godine, kako svaka od zemalja bivše Jugoslavije ide svojim pitem, sve je očiglednije da u sferi izdavaštva i razmene knjige ne važe jednostavni zakoni ekonomije i trgovine. S obzirom da su se upravo knjigama koje su tada sledile potpuno drugačiju fizionomiju Balkana, pojavile prve ideje slovenskog zajedništva, možda taj posve osetljvii segment stvaralaštva, sada nagoveštava neke druge tendencije:
ARSENIJEVIĆ: Nemam dojam da postoji toliko antagonizma i uzajamnog razumevanja ili nedostatka želje da se komunicira da bi se na neki način to stopiralo. Mora da postoje neki razlozi koje ne treba više tražiti u sferi politike, uzajamnih nacionalizam, dakle tih problema iz devedesetih godina.
POPOVIĆ: Možda smo u fazi pretresa vlastitih mogućnosti, svako za sebe. Možda je stvarno kraj te Jugoslavije tek sada. Možda je kraj cijelog tog ilirizma, tih 150 godina iluzije koja je propala. Možda ljudi stvarno žele odgovorna, direktna pitanja koja se tiču njihove vlastite okoline. Možda je to kao nakon rastave braka. A možda se i ne trebamo ni toliko zareći, možda je istina i u tome. Možda s jedne strane inzistiramo na političkoj i mentalnoj korektnosti, kako smo unatoč ratova mi intelektualci i pisci – dobri ljudi (good guys) i mi ustvari jedva čekamo da se svi opet zagrlimo, poljubimo i ne znam šta, svi smo za demokraciju, slobodu riječi, ovo-ono, a možda jednostavno više jedni do drugih nemamo volju.
RSE: Čak i oni koji i dalje uprkos svemu uspevaju da prate književnu produkciju u regionu, sve više osećaju da su se našli pred nekom vrstom nemoguće misije. Uprkos sličnostima jezika, zajedničkog tumaranja kroz iskušenja tranzicije i bliskog senzibliteta, knjižarska tržišta zemalja bivše Jugoslavije sada se razvijaju sasvim zasebno jedna od drugih, tako da ostaje jedino pitanje njihove buduće uzajamne otvorenosti:
ŠAHINPAŠIĆ: Mi ćemo opet, u jedno dogledno vrijeme, region bivše Jugoslavije smatrati jednim tržištem. Neće biti jedinstveno tržište koje je nekad funkcionisalo, ali će se težiti ka tome da se dobar dio knjiga plasira na susjednim tržištima, kako bi se moglo opstati na tom jednom regionalnom nivou. Domicilna tržišta nisu dovoljna, pogotovo zbog govornog područja. Mi se, znači, svi razumijemo, nikome ne smeta što se knjiga na ekavici ili ćirilici nalazi na tržištu u Hrvatskoj.
ILIĆ: Mi sada zaista funkcionišemo kao što funkcionišu Srbija i Bugarska. I onoliko koliko ima interesa za bugarske pisce, otprilike će ga toliko biti i za hrvatske. I to je potpuno u redu.
RSE: Sadašnje prepreke koje postoje u protoku knjiga, vremenom više neće biti tako upadljive, ali da li će čitaoci ubuduće moći lakše da nađu knjige iz regionu u svojim knjižarama?
POPOVIĆ: Bez pomoći politike, bez velike podrške tome, možda ćemo čekati 10, 15, 20 godina.
ARSENIJEVIĆ: Ja zaista mislim da će se stvari kretati ka objedinjavanju tog tržišta i ka sve racionalnijim odlukama u čitavom regionu koje bi zamenile te strašne, emotivne odluke koje smo mi donosili u proteklom periodu. Nema nikakvog logičnog razloga zašto da se to ne dogodi, dakle takvo jedno objedinjavanje tržišta, koje ne povlači za sobom nekakvo emotivno oživljavanje nekakve zajedničke prošlosti, nego prosto činjenicu da mi govorimo jednim istovetnim jezikom. Možemo ga zvati kako god hoćemo, to je pitanje naših elementarnih prava, ali mi naprosto jedni drugima knjige ne prevodimo, i to je ono što stvar čini, ne mogućom nego apsolutno neophodnom.
RSE: Bez obzira što niko više ne deli nadu da će tržište knjiga na ovim prostorima dobiti obrise kakve je imalo pre nego što su ga ispresecale granice, pojedina dela ipak nisu samo privilegija čitaoca koji žive u zemljama gde su ona objavljena. To najbolje dokazuje sve veća popularnost pisaca koji su se pojavili poslednjih godina na jednom širem prostoru, tako da knjige koje zavređuju pažnju ipak nekako uspevaju da nađu svoj put do čitalaca u susedstvu.
„Iskreno da kažem, sve manje. Mene interesuje knjiga odavde. U Hrvatskoj su počeli sa nekim mijenjanjem jezika, pa ima dosta i nerazumljivih riječi, tako da i to malo odbija.“
„Kako za koju knjigu. Za neke knjige interesovanje postoji. Ne može se uopšteno govoriti.“
„Što se tiče hrvatskih izdanja, prijatno je videti da ima sve više referentne literature jer to je ono što Srbiji fali – dobri rečnici, dobri leksikoni…“
„Mislim da je neophodno sjedinjavati taj kulturni prostor prevashodno preko knjiga.“
„Mislim da su te knjige dosta kvalitetnije od mnogih ovde kod nas. U suštini bi trebalo, malo da se popravi ponuda.“
* * * * *
RSE: Odavno su već čak i u najvećim knjižarama u Beogradu izdanja iz Zagreba ili Sarajeva ređa od nekih raritetnih knjiga. Ništa bolja situacija nije ni u glavnom gradu Hrvatske, kada je reč o knjigama srpskih izdavača. U Sarajevu se s druge strane mogu naći nove knjige iz Hrvatske i Srbije. No za razliku od Hrvatske gde postoji kakav-takav reciprocitet u razmeni knjiga sa Bosnom, u srpskim knjižarama mogu se na prste izbrojati naslovi vodećih sarajevskih izdavača. Može li se u toj književnoj oskudici koja se uspostavila između Beograda, Zagreba i Sarajeva, na bilo koji način govoriti o postojanju zajedničkog tržišta knjige?
ARSENIJEVIĆ: Jedinstveno tržište knjiga naprosto ne postoji. Postojao je trenutak kada ga je bilo pametno stvarati, a to je bilo ono vreme negde oko 2000. godine. Mislim da je nekoliko šansi propušteno, uglavnom jednom čudnom indolentnošću koja postoji na svim stranama i nije došlo do objedinjavanja tog tržišta, za razliku od nekih drugih tržišta koja su uveliko integrisana. Što je čudno, budući da je to pitanje, da kažem, hleba nasušnog da se to tržište uveća, i da nam se nekako smeši potencijalno poprilično tržište od nekih dvadesetak miliona ljudi. Međutim, kao da ne postoji dovoljno interesa ni sa jedne, ni sa druge, ni treće, pa ni sa četvrte strane, i kao da se vrlo lako navikavamo na rascepkanost koja kao da će da traje zauvek.
POPOVIĆ: Ono što postoji je simbolično ili vrlo skromno. Moram priznati da je iznimka donekle Bosna i Hercegovina, naročito Sarajevo. Tamo ipak postoje knjižare gdje se može dobiti recentna produkcija iz Hrvatske i iz Bosne i iz Srbije.
RSE: Bilo bi s druge strane preterano reći da između zemalja bivše Jugoslavije nema nikakvog protoka štampanih izdanja, ali da li ta razmena ima barem neke elemente nesmetane trgovine, koja se sve više podrazumeva u odnosima između većine evropskih zemalja?
ILIĆ: Ne postoji, ali ne zato što postoje neke administrativne teškoće da se ona uspostavi, nego zato što unutar tih država ne postoji jedinstveno tržište. To se jasno vidi na primeru Srbije. Knjige izdavača recimo iz Beograda jako teško dolaze do Novog Sada i obrnuto. Nema smisla pričati o regionalnom tržištu kada unutar tih država ne postoji jedinstveno tržište.
ŠAHINPAŠIĆ: Saradnja postoji, to je evidentno, mada ona nije dvosmjerna. Jednosmjerna je u slučaju, recimo, Bosne i Hercegovine kada se uvoze knjige iz Hrvatske ili kada se uvoze knjige iz Srbije. Malo je bolja situacija sa izvozom knjiga u Hrvatsku. Lakše je plasirati knjigu u Hrvatskoj nego u Srbiji, iz prostog razloga što su cijene knjiga u Bosni i Hercegovini niže od Hrvatskih cijena, i s druge strane što postoji dobar dio čitalačke publike koja na neki način gravitira Bosni i Hercegovini – dobar dio bosanske dijaspore živi u Hrvatskoj. Što se tiče same Srbije, još uvijek postoje određene prepreke koje ozbiljno ugrožavaju prodaju knjiga iz Bosne i Hercegovine u Srbiji.
RSE: Prelasci knjiga preko balkanskih granica slede neke svoje, umnogome nedohvative zakonitosti. Kada je rat učinio nemogućom prodaju knjiga iz zemlje sa kojom je trajao sukob, čitaoci su doslovno krijumčarili u uglovima svog prtljaga knjige iz susedstva. Niko od onih koji bi se iz Srbije zaputio tih godina u Hrvatsku ili Bosnu, nije polazio bez spiska knjiga, na kojima su bila sažeta sva ona očekivanja rodbine, prijatelja i poznanika. Slično je bilo sa namernicima iz Bosne ili Hrvatske koji su uspevali da dođu do knjižara u Beogradu. Kada su se stekle mogućnosti da se knjige iz susedstva normalno prodaju u knjižarama, njih i dalje nije bilo u dovoljnoj meri. Kakva je u ovom trenutku ta razmena u odnosu na prethodne godine?
POPOVIĆ: Ja mislim da je daleko ispod nivoa interesa čitalaca i publike, interesa izdavača i pisaca. Ne čini mi se da napreduje. Gotovo je nevjerojatno da su bosanske ili srpske knjige u Zagrebu roba koju dobijete tek u nekoliko knjižara. To, dakle, sve skupa ne štima, budući da je to govorno područje, i u doba kad smo živjeli u zajedničkoj državi i prije toga, bilo jako zainteresirano jedno za drugo. Pisci su jednostavno bili republika za sebe, nitko nije mario otkuda dolaze. Sada je to jedno sramotno stanje koje šteti svima.
ARSENIJEVIĆ: Mi ne oskudevamo imenima na našem tržištu koja žive i stvaraju u zemljama regiona. Mislim da tih autora ne bi bilo ovde da se neke od izdavačkih kuća, uključujući tu i izdavačku kuću RENDE, ne bave poslom koji bi u normalnim okolnostima zapravo bio jalov. Naime, mi te naslove doslovno preštampavamo iz originala i pakujemo u različite korice. Neko tržište koje bi bilo zasnovano na logici, tako nešto naprosto ne bi podnelo. Stvar je bizarnosti svih okolnosti sa kojima se mi svakodnevno suočavamo da, recimo, Nenad Veličković ima tri izdanja svoje knjige „Konačari“ – bosansko, hrvatsko i srpsko. kakva šteta svog tog silnog papira.
RSE: Razmena knjiga samo je sa druge strane manifestacija dublje zainteresovanosti za zbivanja u kulturi susednih zemalja. Ukoliko ne postoji želja da se čitaju pisci koji su velikom broj čitalaca još od ranije dobro znani, sigurno neće biti razloga da neko u knjižarama traga za knjigama iz Hrvatske ili Bosne, niti će biti na bilo koji način iznenađen kada ne nađu ta izdanja. Postoji li uopšte interesovanje čitalaca za pisce iz regiona?
ARSENIJEVIĆ: Autori dolaze. Mislim da je ta recepcija autora iz regiona prilično pozitivna. Ljudi ih dočekuju s uzbuđenjem. Način na koji je ovde primljena Vedrana Rudan; sada Jergović neverovatnom brzinom osvaja čitalačku publiku kod nas. Onda ta recepcija koju su imali autori poput Ante Tomića, Perišića, Tatjane Gromače i tako dalje, zaista je izuzetna.
ILIĆ: Na generalnom nivou meni se čini da interesovanje ne postoji, da čitaoce ne zanima ono što se događa u susednim državama na književnoj sceni, ne postoji ni neka znatnija razmena knjiga, niti pisci češće prelaze granicu nego što bi to moglo. Ne zato što se to ne želi, nego naprosto zato što nema interesa. A pošto nam tržište nameće šta je ono što treba da se radi, što je verovatno i u redu, onda, naprosto, ljudi odustaju od te vrste saradnje, ukoliko su to radili zbog želje da nešto zarade.
RSE: Bez obzira što odnosi između Srbije, Hrvatske i Bosne postaju sve bolji i bolji, očigledno je da razmena i protok knjiga nije onakav kakav se očekivao. Primećuju li oni koji se bave izdavaštvom da u toj sferi i dalje postoji neka vrsta zadrške?
ŠAHINPAŠIĆ: Postoji neka barijera u prihvatanju. Mi smo uspijevali izvesti knjige i ranije, međutim nikada nije bilo ozbiljnije distribucije, što zbog cijena, što zbog jednostavno ne prihvatanja rizika pojedinih distributera da uzmu te knjige u distribuciju.
POPOVIĆ: S druge strane je jedan nevjerojatan nevidljivi zid između Beograda i Zagreba. Ne toliko na planu možemo li mi objaviti nekog autora koji živi u Beogradu ili obratno, nego u tome što nema one žive, one prave razmjene, a to su knjižare. Ja sam bio prvi put u Beogradu i moram reći da mi je baš bilo žao i bilo mi je čudno što nekih naših knjiga nema u knjižarama. To je jedan fenomen koji je koliko neobjašnjiv, toliko vrlo važan jer se radi od dvije najveće urbane sredine u koje se govori štokavskim jezikom i na tri sata kolima su udaljene jedna od druge.
RSE: Nije lako razotkriti pravu prirodu tog nevidljivog zida, ali u jednom dosta širokom segmentu čitalačke publike, knjige iz susednih zemalja i dalje bude sumnju pre svega zbog svog sadržaja. Koliko god je na kraju prihvaćeno da svaka od zemalja radikalno drugačije gleda na ono što se zbivalo u novijoj istoriji, i da je ta slika utakana u veliki broj knjiga, još uvek se sa nemalim podozrenjem gleda na naslove koji u sebi sadrže reči Srebrenica, Domovinski rat ili genocid. Mada takvih rasprava nema uglavnom nema u beletristici, suprotstavljeni pogledi o tim temama i dalje podstiču čitaoce da se okrenu nečemu domaćem, što im izgleda kao manje sporno:
ARSENIJEVIĆ: Ja nemam utisak da postoji problem književne publike odnosno kupaca knjiga da kupe izdanja ukoliko ona dolaze iz neke druge zemlje u regionu.
ŠAHINPAŠIĆ: Postojao je određeni broj knjiga koji je s vremenom svaren od strane publike. Mislim da jedna takva tema ne smije nikoga da uvrijedi ako ona pokazuje istinu. Mi smo se, naravno, pojavili sa knjigom o Srebrenici koja se vrlo dobro prodavala ovdje. To očigledno govori o tome koliko ljudi žele da znaju šta je bilo. Mislim da će te stvari, ako postoje, s vremenom iščeznuti. Tako da s te strane smatram da ne postoji ta barijera kod samih čitalaca. Naravno, uvijek postoje neka ekstremna mišljenja i ekscesi koji se tu dešavaju, ali te ljude i ne računate kao kupce. Ako govorimo o čitaocima, mislim da s te strane neće biti nikakvih barijera ni u jeziku, ni u pismu, niti u prihvatanju izdanja iz BiH.
RSE: No ne samo da jedan broj čitalaca i dalje unapred zazire prema knjigama čiji autori ne zvuče odveć blisko, već se i sami izdavači prilikom gostovanja povremeno zatiču u ambijetnu koji nije odveć prijatan. Jedno od centralnih mesta na sajmovima knjiga vrlo često zauzimaju kvazipatriotska izdanja, čije poruke prosto proganjaju one koji dolaze iz susedstva. Veličanje srebreničkog zločina ili lika i dela haškog begunca Ratka Mladića, u nemalom broju knjiga koje se objavljuju i čitaju u Srbiji, sigurno nije previše gostoljubiv za izdavače iz Bosne:
ŠAHINPAŠIĆ: Mi smo prije svega profesionalci. Nama u suštini mnoge stvari mogu zasmetati, ali te stvari nas ne pogađaju. Ima mnogo gorih stvari koje se konkretno dešavaju na sajmu knjiga u Banjaluci. Ljudi će vremenom uvidjeti kolika je to bila greška i šta takve stvari znače.
ARSENIJEVIĆ: Naravno, kod nekih ljudi postoji preogromna barijera prema bilo čemu što nije nacionalno određeno kao sopstveno i domaće, ali ipak postoji činjenica da onaj čitalački mejn strim sa popriličnom lakoćom prihvata autore iz regiona. Jer, zaista, na svim stranama, i to je evidentno, vlada vrlo sličan mentalitet. A ono što osetimo kao razlike u senzibilitetu tih regionalnih književnosti doživljavamo kao dodatni kvalitet, nešto što stvar čini dodatno interesantnom, a opet sa druge strane poprilično lako prepoznatljivom.
RSE: Na opštu radost kupaca koji ne drže previše do intelektualnih dobara, knjige su ipak izuzetak u odnosu na drugu robu široke potrošnje, kojoj granice više ne predstavljaju nikakve prepreke. Saradnja hrvatskog „Agrokora“ i srpske „Delte“ u zajedničkim nastupima na tržištu, samo pokazuje da je ekonomski interes i zarada ono što stoji visoko iznad svih drugih pobuda i motiva:
POPOVIĆ: Ne smije se zaboraviti da su veliki ložači mržnje, raspada i tih animoziteta i razlikovanja bili upravo intelektualci i pisci. Prema tome, ako su oni to tako uspješno ložili već osamdesetih godina, možda nije čudo da je infekcija ostala najdublja baš u tim krugovima. Ali, ta strašna mjesta infekcije, ti mentalni zlikovci, ipak su to uglavnom bili pisci. Jer, kao što vidimo, ovi egzekutori i pragmatičari su ili u Hagu ili negdje drugo, a ta infekcija je možda ostala stvarno duboko u tim duhovnim elitama i prenijela se na publiku. Na kraju krajeva, ako 15 godina tumačite da su oni tamo 100 kilometara dalje neprijatelji, četnici, ustaše, ubojice i ne znam šta, onda to možda nekoliko generacija i prihvati.
ARSENIJEVIĆ: Kako bismo onda objasnili da recimo muzički proizvodi tako lako i bez problema komuniciraju širom čitavog tog regiona. Da ne govorimo o čokoladicama ili prašcima za veš. Sve je više i više hrvatskih proizvoda na sve strane oko nas. Pijemo vodu „Janu“ i „Jamnicu“, čokolada „Rino“ se reklamira po svim bilbordima u gradu i tako dalje. Interesantno je da se samo na tržištu knjiga postavlja to pitanje.
RSE: Osim što su knjige u Hrvatskoj znatno skuplje nego u Bosni ili Srbiji, izdavači su dugo vremena imali utisak da carinske barijere umnogome sputavaju nesmetanu razmenu knjiga. Mada uvoz knjiga još uvek nije oslobođen nekih balasta, u kojima ima cenzorskih primesa koje potiču još iz socijalističkih vremena, granice više nisu tako nepremostive prepreke za štampana izdanja:
ILIĆ: To je tamo negde 1999-2000. godine stvarno bio problem. Pre toga niko o tome, čini mi se, nije ozbiljno ni razmišljao. Negde u tim godinama između 2000. i 2003. su sve te carine skinute i knjige bez ikakvih problema prelaze granicu.
POPOVIĆ: Imate milijun tih špedicija, carina i ne znam čega. To je, naravno, apsurdno i knjizi šteti, budući da se knjiga ne uvozi na vagone. Dakle, imate velike troškove na jedan mali broj knjiga. Smatram da je jedna od najprječih stvari da se ukinu te carine za kulturna dobra. Kod kulturnih dobara, kod knjiga, to treba hitno ukinuti. Radi se o tome da ogromne državne institucije u svakoj toj bivšoj republici naravno odlično žive jer stalno nešto carine, pregledavaju taj jad i bijedu koju mi razmjenjujemo.
RSE: Kada se saberu svi oni konkretni razlozi koji onemogućuju normalan i nesmetan protok knjiga između zemalja bivše Jugoslavije, bilo da je reč o razlikama u cenama ili carinama, to ipak ne dovodi do zadovoljavajućeg objašnjenja o tome zašto i dalje nema u većem broju knjiga iz susednih država:
POPOVIĆ: Ja sam prvo misli oda je to stvarnost zbog cijene knjige, pa zbog tih svih mogućih carinskih okolnosti, pa zbog vrlo lošeg ekonomskog stanja u Srbiji, pa ne znam šta. Na kraju mi se ipak čini da je stvar socio-psihološke prirode. Možda se trebamo pomiriti s time da se više ne zanimamo jedni za druge.
ILIĆ: Zašto ljude to ne zanima? Deset-petnaest godina mi ne delimo isti život. Delili smo neku nesreću i pri tom ljudi iz tih susednih država su zapravo trpeli mnogo više nego mi ovde. Valjda su se neke razlike napravile. Ne znam, možda ljudi misle da neko iz Hrvatske nema šta da im kaže o njihovom životu u Srbiji, kao što neko u Hrvatskoj može da misli da niko iz Srbije ne može da mu objasni šta je to što on živi. A ja i dalje nešto naivno verujem da ljudi čitaju knjige da bi iz njih nešto naučili, bolje shvatili ili da bi se lakše kretali kroz svet.
RSE: Čak i oni koji u sebi ne mogu prepoznati ni trunku bilo kakve zadrške prema izdanjima koja se objavljuju u susedstvu, sve su skloniji da se radije opredele za nekog prevedenog pisca, ukoliko već u tom trenutku ne žele da se posvete domaćem autoru. Tako su izdanja iz regiona upala u jedan neobičan procep: to naravno nisu knjige domaćih autora, ali opet to nisu izdanja tuđinskih pisaca, već nešto između:
ILIĆ: Ne živimo zajedno. Živimo u odvojenim državama, te države imaju svoje živote, odvojene, i prosto se ta kulturna sredina više ne formira kao neka zajednička, već svaka država unutar sebe proizvodi neku svoju kulturu i ljudi se kreću unutar te kulture. Ljudi podazumevaju da to zajedničko nasleđe ipak postoji. Moj odgovor na to je – ne postoji, ne postoji jer mi 15 i više godina živimo u odvojenim državama.
ARSENIJEVIĆ: Nama u Beogradu nikada nije bio problem da shvatimo recimo splitski humor. Od Miljenka Smolje preko „Feral Tribjuna“ do Ante Tomića i tako dalje. Mi naprosto posedujemo receptor za tu stvar. Za razliku od tamo nekog humora u mađarskoj, iako nam je i ta zemlja sada, po broju kilometara, nešto bliža od ovoga. Mi ne moramo da učimo našu publiku tim stvarima, nama je samo potrebno da osetimo da je prosto neophodno imati zajedničko tržište što se tiče kulturnih proizvoda, a možda pre svega knjiga.
RSE: I dok prolaze godine, kako svaka od zemalja bivše Jugoslavije ide svojim pitem, sve je očiglednije da u sferi izdavaštva i razmene knjige ne važe jednostavni zakoni ekonomije i trgovine. S obzirom da su se upravo knjigama koje su tada sledile potpuno drugačiju fizionomiju Balkana, pojavile prve ideje slovenskog zajedništva, možda taj posve osetljvii segment stvaralaštva, sada nagoveštava neke druge tendencije:
ARSENIJEVIĆ: Nemam dojam da postoji toliko antagonizma i uzajamnog razumevanja ili nedostatka želje da se komunicira da bi se na neki način to stopiralo. Mora da postoje neki razlozi koje ne treba više tražiti u sferi politike, uzajamnih nacionalizam, dakle tih problema iz devedesetih godina.
POPOVIĆ: Možda smo u fazi pretresa vlastitih mogućnosti, svako za sebe. Možda je stvarno kraj te Jugoslavije tek sada. Možda je kraj cijelog tog ilirizma, tih 150 godina iluzije koja je propala. Možda ljudi stvarno žele odgovorna, direktna pitanja koja se tiču njihove vlastite okoline. Možda je to kao nakon rastave braka. A možda se i ne trebamo ni toliko zareći, možda je istina i u tome. Možda s jedne strane inzistiramo na političkoj i mentalnoj korektnosti, kako smo unatoč ratova mi intelektualci i pisci – dobri ljudi (good guys) i mi ustvari jedva čekamo da se svi opet zagrlimo, poljubimo i ne znam šta, svi smo za demokraciju, slobodu riječi, ovo-ono, a možda jednostavno više jedni do drugih nemamo volju.
RSE: Čak i oni koji i dalje uprkos svemu uspevaju da prate književnu produkciju u regionu, sve više osećaju da su se našli pred nekom vrstom nemoguće misije. Uprkos sličnostima jezika, zajedničkog tumaranja kroz iskušenja tranzicije i bliskog senzibliteta, knjižarska tržišta zemalja bivše Jugoslavije sada se razvijaju sasvim zasebno jedna od drugih, tako da ostaje jedino pitanje njihove buduće uzajamne otvorenosti:
ŠAHINPAŠIĆ: Mi ćemo opet, u jedno dogledno vrijeme, region bivše Jugoslavije smatrati jednim tržištem. Neće biti jedinstveno tržište koje je nekad funkcionisalo, ali će se težiti ka tome da se dobar dio knjiga plasira na susjednim tržištima, kako bi se moglo opstati na tom jednom regionalnom nivou. Domicilna tržišta nisu dovoljna, pogotovo zbog govornog područja. Mi se, znači, svi razumijemo, nikome ne smeta što se knjiga na ekavici ili ćirilici nalazi na tržištu u Hrvatskoj.
ILIĆ: Mi sada zaista funkcionišemo kao što funkcionišu Srbija i Bugarska. I onoliko koliko ima interesa za bugarske pisce, otprilike će ga toliko biti i za hrvatske. I to je potpuno u redu.
RSE: Sadašnje prepreke koje postoje u protoku knjiga, vremenom više neće biti tako upadljive, ali da li će čitaoci ubuduće moći lakše da nađu knjige iz regionu u svojim knjižarama?
POPOVIĆ: Bez pomoći politike, bez velike podrške tome, možda ćemo čekati 10, 15, 20 godina.
ARSENIJEVIĆ: Ja zaista mislim da će se stvari kretati ka objedinjavanju tog tržišta i ka sve racionalnijim odlukama u čitavom regionu koje bi zamenile te strašne, emotivne odluke koje smo mi donosili u proteklom periodu. Nema nikakvog logičnog razloga zašto da se to ne dogodi, dakle takvo jedno objedinjavanje tržišta, koje ne povlači za sobom nekakvo emotivno oživljavanje nekakve zajedničke prošlosti, nego prosto činjenicu da mi govorimo jednim istovetnim jezikom. Možemo ga zvati kako god hoćemo, to je pitanje naših elementarnih prava, ali mi naprosto jedni drugima knjige ne prevodimo, i to je ono što stvar čini, ne mogućom nego apsolutno neophodnom.
RSE: Bez obzira što niko više ne deli nadu da će tržište knjiga na ovim prostorima dobiti obrise kakve je imalo pre nego što su ga ispresecale granice, pojedina dela ipak nisu samo privilegija čitaoca koji žive u zemljama gde su ona objavljena. To najbolje dokazuje sve veća popularnost pisaca koji su se pojavili poslednjih godina na jednom širem prostoru, tako da knjige koje zavređuju pažnju ipak nekako uspevaju da nađu svoj put do čitalaca u susedstvu.
