„Ja sam izgubio 22 člana porodice – 11 sa očeve strane, 11 sa stričeve. Nije u pitanju samo moja porodica, u naselju je pobijeno 48 duša, a svi su Berišanci.“
Ovako govori Dželjaj Beriša, jedan od članova porodice Beriša, kojima su srpski policajci 26. marta 1999. godine ubili 48 članova najuže rodbine. A među žrtvama koje su bile civili, bilo je šestoro dece uzrasta od osam meseci do četiri godine, sedmoro dece od sedam do 13 godina, jedna starica od 100 godina i jedna žena u osmom mesecu trudnoće.
Za samo suđenje Dželjaj Beriša kaže da ne može da donosi nikakve zaključke jer je proces na početku, ali dodaje da veruje da će sud krivcima morati da izrekne presudu kakvu zaslužuju. Ono što ga u ovom trenutku najviše pogađa je činjenica da ni posle sedam godina od zločina većina tela ubijenih članova njegove porodice još uvek nisu pronađena:
„Prošlo je sedam godina, ali ja još leševe nisam našao. Osamnaest puta sam išao na Merdar, na granicu i čekao leševe mojih najbližih, međutim do dan danas 16 tela članova moje porodice nije nađeno.“
Masakr nad porodicom Beriša dogodio se 26. marta 1999. godine, kada je policija upala u kuću ove porodice udaljenu stotinjak metara od policijske stanice i usmrtila šest muškaraca i jednu ženu, a potom ostale članove porodice ubili u obližnjoj piceriji „Kalabrija“ u kojoj su pokušali da nađu spas.
Admir Saljiu, advokat, jedan od zastupnika porodica žrtava kaže da preživeli pre svega žele da javnost sazna istinu o ovom užasnom masakru:
„Oni žele da se bar ovde zna da je izvršen zločin. Misle da ovde u Beogradu, u Srbiji niko ne zna šta se tamo dogodilo.“
Porodice žrtava očekuju da vide odnos suda prema optuženima, ali i same počinioce ovog zločina, kaže Nataša Kandić, predsednica Fonda za humanitarno pravo koji je u stalnom kontaktu sa članovima porodice Beriša:
„Očekuju da prvo vide ko su ti optuženi. Zadovolji su jer vide koliko se tu radi o zapravo jednoj borbi za pravdu. Vide kako reaguje tužilac, vide kako reaguju članovi sudskog veća. Mislim da za sada imaju jedan pozitivan stav o tome da li tu ima ili nema napora da se zbilja utvrdi istina i da se zadovolji neka pravda.“
Tela ubijenih članova porodice Beriša marta 1999. godine najpre su prebačena u armijsku kasarnu u Prizrenu, a potom transportovana i sahranjena unutar policijskog kompleksa na poligonu specijalnih antiterorističkih jedinica u Batajnici pored Beograda.
Upravo advokat Dragoljub Todorović, još jedan od zastupnika porodice žrtava, smatra da je prebacivanje ubijenih u grobnice u Srbiji bio način na koji je Miloševićev režim pokušavao da prikrije svoje zločine:
„To je paradigma za svako mesto na Kosovu. Znači, prvo su ih pobili, ostale su proterali, a ove što su pobili su doterali ovde. Taj metod je bio karakterističan za svako mesto na Kosovu u martu mesecu. Nije sporno to što se dogodilo, sporan je pojedinačni udeo svakog.“
Naposletku, dok čekaju na pravdu, članovi porodice Beriša bilo kakvu utehu mogu da traže u samo jednoj stvari. Još jednom Dželjaj Beriša:
„Dok ne nađemo leševe, nećemo se smiriti.“
*****
U nastavku suđenja za ratni zločin u Suvoj Reci 26. marta 1999. godine, kada je ubijeno 48 članova porodice Beriša, a za koji je optuženo osam bivših pripadnika posebnih policijskih jedinica, svedočenje je nastavio policajac Velibor Veljković. Potsećamo, tokom svog jučerašnjeg iskaza pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu, Veljković je izjavio da je video svoje kolege policajce kako ubijaju članove porodice Beriša.
Odgovarajući na pitanja članova sudskog veća, tužioca i advokata okrivljenih, policajac Velibor Veljković kazao je da ne može tačno da se seti naredbe komandira policijske stanice Suva Reka Radojka Repanovića da se ubiju članovi porodice Beriša, ali i dodao da je jasno video svoje kolege koji su se premali za likvidacije. Među njima su bili optuženi Miroslav Petković i Slađan Čukarić, kazao je Veljković.
Svedok je tokom iskaza u više navrata ponovio da na njega istražni sudija i tužilac nisu vršili pritisak prilikom davanja ranijih iskaza. Ostaje, međutim, činjenica, na koju je tokom današnjeg pretresa ukazano, da se Veljkovićev iskaz iz istrage i sa samog suđenja razlikuje pre svega u tome što svedok tokom pretresa nije mogao da se seti svih imena počinilaca, što je tokom istrage učinio. Veljković ovu razliku nije mogao da objasni, ali je rekao da je svestan da se zamerio kolegama i da na svakom koraku oseća prezir:
„Svestan sam da kada bi ponovo zapucalo, prvi metak bi bio namenjen meni“, rekao je Veljković na kraju svog iskaza.
Ovako govori Dželjaj Beriša, jedan od članova porodice Beriša, kojima su srpski policajci 26. marta 1999. godine ubili 48 članova najuže rodbine. A među žrtvama koje su bile civili, bilo je šestoro dece uzrasta od osam meseci do četiri godine, sedmoro dece od sedam do 13 godina, jedna starica od 100 godina i jedna žena u osmom mesecu trudnoće.
Za samo suđenje Dželjaj Beriša kaže da ne može da donosi nikakve zaključke jer je proces na početku, ali dodaje da veruje da će sud krivcima morati da izrekne presudu kakvu zaslužuju. Ono što ga u ovom trenutku najviše pogađa je činjenica da ni posle sedam godina od zločina većina tela ubijenih članova njegove porodice još uvek nisu pronađena:
„Prošlo je sedam godina, ali ja još leševe nisam našao. Osamnaest puta sam išao na Merdar, na granicu i čekao leševe mojih najbližih, međutim do dan danas 16 tela članova moje porodice nije nađeno.“
Masakr nad porodicom Beriša dogodio se 26. marta 1999. godine, kada je policija upala u kuću ove porodice udaljenu stotinjak metara od policijske stanice i usmrtila šest muškaraca i jednu ženu, a potom ostale članove porodice ubili u obližnjoj piceriji „Kalabrija“ u kojoj su pokušali da nađu spas.
Admir Saljiu, advokat, jedan od zastupnika porodica žrtava kaže da preživeli pre svega žele da javnost sazna istinu o ovom užasnom masakru:
„Oni žele da se bar ovde zna da je izvršen zločin. Misle da ovde u Beogradu, u Srbiji niko ne zna šta se tamo dogodilo.“
Porodice žrtava očekuju da vide odnos suda prema optuženima, ali i same počinioce ovog zločina, kaže Nataša Kandić, predsednica Fonda za humanitarno pravo koji je u stalnom kontaktu sa članovima porodice Beriša:
„Očekuju da prvo vide ko su ti optuženi. Zadovolji su jer vide koliko se tu radi o zapravo jednoj borbi za pravdu. Vide kako reaguje tužilac, vide kako reaguju članovi sudskog veća. Mislim da za sada imaju jedan pozitivan stav o tome da li tu ima ili nema napora da se zbilja utvrdi istina i da se zadovolji neka pravda.“
Tela ubijenih članova porodice Beriša marta 1999. godine najpre su prebačena u armijsku kasarnu u Prizrenu, a potom transportovana i sahranjena unutar policijskog kompleksa na poligonu specijalnih antiterorističkih jedinica u Batajnici pored Beograda.
Upravo advokat Dragoljub Todorović, još jedan od zastupnika porodice žrtava, smatra da je prebacivanje ubijenih u grobnice u Srbiji bio način na koji je Miloševićev režim pokušavao da prikrije svoje zločine:
„To je paradigma za svako mesto na Kosovu. Znači, prvo su ih pobili, ostale su proterali, a ove što su pobili su doterali ovde. Taj metod je bio karakterističan za svako mesto na Kosovu u martu mesecu. Nije sporno to što se dogodilo, sporan je pojedinačni udeo svakog.“
Naposletku, dok čekaju na pravdu, članovi porodice Beriša bilo kakvu utehu mogu da traže u samo jednoj stvari. Još jednom Dželjaj Beriša:
„Dok ne nađemo leševe, nećemo se smiriti.“
*****
U nastavku suđenja za ratni zločin u Suvoj Reci 26. marta 1999. godine, kada je ubijeno 48 članova porodice Beriša, a za koji je optuženo osam bivših pripadnika posebnih policijskih jedinica, svedočenje je nastavio policajac Velibor Veljković. Potsećamo, tokom svog jučerašnjeg iskaza pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu, Veljković je izjavio da je video svoje kolege policajce kako ubijaju članove porodice Beriša.
Odgovarajući na pitanja članova sudskog veća, tužioca i advokata okrivljenih, policajac Velibor Veljković kazao je da ne može tačno da se seti naredbe komandira policijske stanice Suva Reka Radojka Repanovića da se ubiju članovi porodice Beriša, ali i dodao da je jasno video svoje kolege koji su se premali za likvidacije. Među njima su bili optuženi Miroslav Petković i Slađan Čukarić, kazao je Veljković.
Svedok je tokom iskaza u više navrata ponovio da na njega istražni sudija i tužilac nisu vršili pritisak prilikom davanja ranijih iskaza. Ostaje, međutim, činjenica, na koju je tokom današnjeg pretresa ukazano, da se Veljkovićev iskaz iz istrage i sa samog suđenja razlikuje pre svega u tome što svedok tokom pretresa nije mogao da se seti svih imena počinilaca, što je tokom istrage učinio. Veljković ovu razliku nije mogao da objasni, ali je rekao da je svestan da se zamerio kolegama i da na svakom koraku oseća prezir:
„Svestan sam da kada bi ponovo zapucalo, prvi metak bi bio namenjen meni“, rekao je Veljković na kraju svog iskaza.
