TV NOVA: U Beogradu pozdravljamo gospodina Živojinovića. Dobra vam večer, kako ste?
ŽIVOJINOVIĆ: Dobro veče, ne može gore biti.
TV NOVA: U Splitu je gospodin Boris Dvornik. Dobro večer i Vama, kako ste Vi?
DVORNIK: Ja sam dobro. Ali navikao sam u životu da govorim kao Bata, tako da sam dobro, gore ne može biti.
ŽIVOJINOVIĆ: Dragi moj Borise. Slušaj ti mene, ja bih ti srce dao da ono nešto vredi. Kad budeš došao ovde i kad se budemo videli i ako Bog da zdravlja da sve bude kako treba, imaćemo vremena da se slatko ispričamo. Za sada je sve u najboljem redu.
DVORNIK: Vidjet ćeš ti mene, ja se nadam.
ŽIVOJINOVIĆ: Nije to sve tako tragično i strašno kao što se priča. Mnogi ljudi su ovu operaciju radili pre mene i njima je dobro. Ali ja želim tebe da vidim. Želim da dođeš uoči operacije da te vidim i da sve to lepo prođe i da nastavimo da se družimo kao pre 50 godina. Svašta bih imao da ti kažem, ali nije za televiziju.
TV NOVA: Kako gledate na ovih 14 godine međusobne, možemo reći „mržnje“?
ŽIVOJINOVIĆ: Nije bila mržnja nijednog trenutka između nas dvojice.
DVORNIK: Bio je nesporazum.
ŽIVOJINOVIĆ: Nesporazum jeste, ali prvi put u životu smo bili došli u situaciju da je zaista ratno stanje.
DVORNIK: Da.
TV NOVA: Gospodine Živojinović, zašto ste poželjeli oporavak baš uz Borisa?
ŽIVOJINOVIĆ: Zato što nemam boljeg prijatelja od njega.
TV NOVA: Iako se 14 godina niste čuli?
ŽIVOJINOVIĆ: Mi smo se čuli pre par godina i pre par meseci. Mi se čujemo skoro redovno, ali za vreme rata se nismo čuli. Ali to nije naša greška, to što se desilo, naše prijateljstvo je opstalo i ja se nadam da će i da traje vrlo dugo.
DVORNIK: Ja sam Živojinovića zvao prije tri godine iz Crne Gore. Tamo sam snimao neku kratku reklamu. Sa mnom je bio jedan momak koji je imao broj Batinog mobitela i mi smo ga tu večer zvali. Razgovarali smo sigurno pol sata, dugo, o svemu. To je bio ustvari kratak razgovor, jer kad bi mi počeli razgovarati i kad bi mi živjeli jedan do drugoga, nikada se ustvari ne bi rastavljali. Ne možemo ni slučaju reći da smo si sve u životu rekli, ma kakvi! Ono što si još imamo reći, to dolazi, a ono što smo si rekli, to nikad neće proći. Danas me je puno ljudi, puno prijatelja sa svih strana zvalo i nitko nije rekao nijednu lošu riječ. Čak su mi rekli da im suze idu. Donijet ću ti te snimke u Beograd. A sad ću ti pustit jednog našeg kolegu koji mi se javio iz Zagreba:
„Ako ga vidiš, reci da sam ga pozdravio.“
„Hoću, kume.“
„Reci mu da mu želim da mu srce radi dalje.“
ŽIVOJINOVIĆ: Ta podrška našem druženju u i prijateljstvu je simbolična. Ona se ne odnosi samo na nas dvojicu, već ja mislim da se odnosi na celokupan hrvatski i srpski narod. I ne postoji biće u Srbiji koje ne daje podršku našem dugom i trajnom prijateljstvu, i željno je da se to pravo prijateljstvo nastavi. Ovom svetu, čitavom, dosta je svega lošeg što se događalo.
TV NOVA: Gospodine Živojinović, kakva će biti Vaša prva reakcija i što ćete prvo učiniti kada vidite uživo, licem u lice Borisa Dvornika?
ŽIVOJINOVIĆ: Ja znam da ću ja njega da prepoznam, ali ne znam šta je meni, ja sam nešto ostario, on će teško mene da pozna. Bojim se jakih emocija. Gledam te emocije što manje da pokazujem, jer čovek ovih godina je sklon suzama. Trudiću se da n dižem tenziju jer ovog trenutka mi je to najmanje potrebno. Ja najbolje znam šta osećam i najbolje znam kako ću da reagujem kad ga budem video. Da to izdržimo muški i junački.
DVORNIK: Ja bih svašta napravio kad vidim svoga prijatelja Batu, ali morat ću slušat njega. Ovo što je Bata sad rekao potpuno je točno. Mi ne nosimo prijateljstvo samo sebi, već i svijetu. To se od nas i očekuje. A ono što meni Bata kaže, to ću ja i napraviti. Kad bude operiran, ja ću čekati da to bude gotovo, da izađe vanka, da se vidimo. Sutradan opet.
ŽIVOJINOVIĆ: Šta je bilo, bilo, ne sme da se povrati, niti će se povratiti. Da živimo kao svi normalni ljudi.
ŽIVOJINOVIĆ: Dobro veče, ne može gore biti.
TV NOVA: U Splitu je gospodin Boris Dvornik. Dobro večer i Vama, kako ste Vi?
DVORNIK: Ja sam dobro. Ali navikao sam u životu da govorim kao Bata, tako da sam dobro, gore ne može biti.
ŽIVOJINOVIĆ: Dragi moj Borise. Slušaj ti mene, ja bih ti srce dao da ono nešto vredi. Kad budeš došao ovde i kad se budemo videli i ako Bog da zdravlja da sve bude kako treba, imaćemo vremena da se slatko ispričamo. Za sada je sve u najboljem redu.
DVORNIK: Vidjet ćeš ti mene, ja se nadam.
ŽIVOJINOVIĆ: Nije to sve tako tragično i strašno kao što se priča. Mnogi ljudi su ovu operaciju radili pre mene i njima je dobro. Ali ja želim tebe da vidim. Želim da dođeš uoči operacije da te vidim i da sve to lepo prođe i da nastavimo da se družimo kao pre 50 godina. Svašta bih imao da ti kažem, ali nije za televiziju.
TV NOVA: Kako gledate na ovih 14 godine međusobne, možemo reći „mržnje“?
ŽIVOJINOVIĆ: Nije bila mržnja nijednog trenutka između nas dvojice.
DVORNIK: Bio je nesporazum.
ŽIVOJINOVIĆ: Nesporazum jeste, ali prvi put u životu smo bili došli u situaciju da je zaista ratno stanje.
DVORNIK: Da.
TV NOVA: Gospodine Živojinović, zašto ste poželjeli oporavak baš uz Borisa?
ŽIVOJINOVIĆ: Zato što nemam boljeg prijatelja od njega.
TV NOVA: Iako se 14 godina niste čuli?
ŽIVOJINOVIĆ: Mi smo se čuli pre par godina i pre par meseci. Mi se čujemo skoro redovno, ali za vreme rata se nismo čuli. Ali to nije naša greška, to što se desilo, naše prijateljstvo je opstalo i ja se nadam da će i da traje vrlo dugo.
DVORNIK: Ja sam Živojinovića zvao prije tri godine iz Crne Gore. Tamo sam snimao neku kratku reklamu. Sa mnom je bio jedan momak koji je imao broj Batinog mobitela i mi smo ga tu večer zvali. Razgovarali smo sigurno pol sata, dugo, o svemu. To je bio ustvari kratak razgovor, jer kad bi mi počeli razgovarati i kad bi mi živjeli jedan do drugoga, nikada se ustvari ne bi rastavljali. Ne možemo ni slučaju reći da smo si sve u životu rekli, ma kakvi! Ono što si još imamo reći, to dolazi, a ono što smo si rekli, to nikad neće proći. Danas me je puno ljudi, puno prijatelja sa svih strana zvalo i nitko nije rekao nijednu lošu riječ. Čak su mi rekli da im suze idu. Donijet ću ti te snimke u Beograd. A sad ću ti pustit jednog našeg kolegu koji mi se javio iz Zagreba:
„Ako ga vidiš, reci da sam ga pozdravio.“
„Hoću, kume.“
„Reci mu da mu želim da mu srce radi dalje.“
ŽIVOJINOVIĆ: Ta podrška našem druženju u i prijateljstvu je simbolična. Ona se ne odnosi samo na nas dvojicu, već ja mislim da se odnosi na celokupan hrvatski i srpski narod. I ne postoji biće u Srbiji koje ne daje podršku našem dugom i trajnom prijateljstvu, i željno je da se to pravo prijateljstvo nastavi. Ovom svetu, čitavom, dosta je svega lošeg što se događalo.
TV NOVA: Gospodine Živojinović, kakva će biti Vaša prva reakcija i što ćete prvo učiniti kada vidite uživo, licem u lice Borisa Dvornika?
ŽIVOJINOVIĆ: Ja znam da ću ja njega da prepoznam, ali ne znam šta je meni, ja sam nešto ostario, on će teško mene da pozna. Bojim se jakih emocija. Gledam te emocije što manje da pokazujem, jer čovek ovih godina je sklon suzama. Trudiću se da n dižem tenziju jer ovog trenutka mi je to najmanje potrebno. Ja najbolje znam šta osećam i najbolje znam kako ću da reagujem kad ga budem video. Da to izdržimo muški i junački.
DVORNIK: Ja bih svašta napravio kad vidim svoga prijatelja Batu, ali morat ću slušat njega. Ovo što je Bata sad rekao potpuno je točno. Mi ne nosimo prijateljstvo samo sebi, već i svijetu. To se od nas i očekuje. A ono što meni Bata kaže, to ću ja i napraviti. Kad bude operiran, ja ću čekati da to bude gotovo, da izađe vanka, da se vidimo. Sutradan opet.
ŽIVOJINOVIĆ: Šta je bilo, bilo, ne sme da se povrati, niti će se povratiti. Da živimo kao svi normalni ljudi.
