RSE: Koliko vas dugo znam, uvek ste propagirali da treba brzo doneti Ustav. Čak ste i proletos organizovali okrugli sto na tu temu. Sada smo Ustav dobili. Da li ste očekivali da će biti tako brzo donet?
POPOV: Nisam očekivao da će Ustav biti tako brzo donet. Ta tema me zaista već dugo interesuje, i to ne samo posle 2000. godine, nego od vremena kada je nastala republika i Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu, pre pada Berlinskog zida, u proleće 1989. godine. Taj krug ljudi zalagao se za stvaranje osnove za prestrukturaciju tadašnje partijske države Jugoslavije, koja je kao partijska država bila nedemokratska, da se preoblikuje u demokratsku državu tako što će biti donet samo jedan amandman na tadašnji Ustav, koji legalizuje pravo na osnivanje političkih stranaka, partijski pluralizam, legalizuje i učvršćuje slobodu štampe, slobodu govora i dogovora i legalizuje slobodne izbore na tim osnovama da u slobodno izabranim parlamentima republika i federacije bude temeljito razmotrena kriza tadašnjeg društva i države i da se pronađu nove osnove za prestrukturaciju društva i za uspostavljanje demokratskog poretka. Kao što je poznato, ratovi koji su usledili ubrzo nakon toga, jednostavno su uklonili tu alternativu, od koje nismo odustajali. Tu istu alternativu smo aktuelizovali posle 2000. godine, tada već u bitno izmenjenim okolnostima jer pred nama više nije bila neka statična struktura društva ondašnje Jugoslavije, niti statični partijski poredak SFRJ, nego je struktura bila razorena zločinima, nasiljem i pljačkom, a organizacija vlasti je bila bukvalno uništena. Bilo je potrebno da se uspostave osnove za stvaranje nove strukture društva i za uspostavljanje demokratskog poretka. Obe ideje bile su na neki način prisutne, ali nedovoljno artikulisane godinama pre 2000. godine, a naročito u toku 2000., kada je ritualno sklopljen nekakav ugovor između opozicije i birača, kojim se obavezuje opozicija da će po osvajanju vlasti vrlo brzo doneti novi Ustav. Zahvaljujući tom obećaju pridobili su većinsko biračko telo da glasa za njih, ali godinama nikako da se taj posao obavi.
RSE: Nagađate li zašto se odugovlačilo?
POPOV: Mislim da mogu reći nešto više od pukog nagađanja. Prvi razlog je težina tog posla. Nije lako izaći na kraj s tim u šta se pretvorila struktura društva, s tim galimatijasom sa puno žrtava, raseljenih lica, proteranih, izbeglica, uništene proizvodnje, pljačke, nagomilane laži. Najveći deo nove vlasti bio je fasciniran samom vlašću, i to na različite načine. Neki su u vlasti videli glavni oslonac za sticanje nekog vlastitog boljitka, ne samo za sebe i svoju porodicu, nego i za svoju stranku i za neko šire okruženje. Neki su verovali da su toliko mudri i vešti da mogu nadmudriti druge i pomoću vlasti, čisto pragmatički napraviti neke promene, pa kada te promene budu već zamašnije, da onda mogu postaviti trajnije temelje društva i države. U ovom drugom prepoznajete Đinđića, koji je, na žalost, platio glavom tu svoju iluziju o superiornosti spram drugih. To su dva glavna razloga, a ima i treći, dosta važan i trajan. To je nastojanje međunarodne zajednice, šta god pod tom zajednicom da podrazumevamo, da ovdašnje aktere drži na određenoj vezi i da kroz jedan administrativno-pedagoški instrumentarij utiče na promene koje se događaju, kao što je pisanje zakona, kao što su neke organizacione, tehničke promene jer ako bi naša zemlja ostala u potpunoj izolaciji, onda bi, verovatno, neke stvari bile još dramatičnije nego ovako. Istovremeno taj administrativno-pedagoški inženjering odvraća pažnju od onoga što su dubinski procesi u društvu, a posebno u političkoj sferi, pa i u kulturi. Mi više znamo šta je rekao, ili šta će reći, Artisari ili Solana, nego koje su to osnovne društvene grupacije u Srbiji koje stvaraju neku trajniju osnovu struktuiranja društva i šta su to osnove stvaranja novog političkog poretka. Tako to ostaje u zagradi. Tek sada bi debata o ovom referendumu mogla da pokaže šta se zaista događa u tim dubinskim procesima u samoj Srbiji, a ne samo šta je na relaciji predstavljanja preko vlasti i njihove saradnje sa raznim međunarodnim adresama i kancelarijama.
RSE: Koja rešenja su u tom Ustavu najbolje, a koja najlošije, formulisana?
POPOV: Ne znamo dovoljno koja su to praktična rešenja koja su povezana sa ovim tekstom. Zapisana je norma da je ljudski život neprikosnoven. Da bi to bila norma koja obavezuje ostvarivanja norme, onda se moramo zapitati da li je moguće da takva norma zaista bude realizovana ukoliko nismo rasvetlili neke bitne probleme novijeg doba, pre svega nekažnjenog i nerazjašnjenog lišavanja života mnogih ljudi. Ako se uništava pravo na život dosta dugo i nemamo konsenzus, i to bazični, u društvu, u političkoj i u kulturnoj sferi o tome kako da se napravi diskontinuitet sa tom praksom, onda moramo biti vrlo skeptični prema važenju norme da je ljudski život neprikosnoven.
RSE: U preambuli je zapisano da je Kosovo bilo, jeste i ostaje u Srbiji.
POPOV: Tu bih mogao da kažem ono što su mnogi već rekli, da je to glavni motiv za ubrzano donošenje nekog teksta Ustava, suverenje da će na taj način uticati na pregovore o statusu Kosova koji su u toku.
RSE: Da li je to naivnost naših političara?
POPOV: Možda ima i naivnih među njima. Pre bih rekao da je to jedna dosta providna špekulacija da se skine sa sebe odgovornost za budućnost Kosova i Srbije i da se ona uvali nekom drugom. Ta operacija ne može da se obavi kroz pisanje i usvajanje nekog teksta, ali se može obaviti kroz neka praktična dešavanja. Delimično smo mogli u toku kampanje za referendum da prepoznamo takva nastojanja, ali ona će biti sasvim očigledna, kao na dlanu, kada započne kampanja oko izbora. Tu se ne može nepredvideti jedna hazarderska crta u čitavom poduhvatu sa ovim tekstom Ustava, a to je da je izostala jedna uobičajena operacija, koja se obično obavlja kada se donosi novi Ustav, a to je prelaženje s jednog Ustava na drugi, normiranje realizacije novog Ustava, ili Ustavni zakon, a to bi značilo da se tačno predvidi šta raditi ako Ustav bude usvojen, a šta raditi ako ne uspe referendum. To nisu neke stvari kojima su nas plašili, da će nastati apsolutni haos i sve će propasti, ili što je govorio predsednik Skupštine da bi, ili nastupila diktatura, ili međunarodni protektorat, da bi Srbija do kraja izgubila svoju suverenost. Tu su zastrašivanja gotovo neviđena, kao da nismo zastrašivani decenijama, pa onda mogu ponovo lako da nas zastraše.
RSE: Jedan od političara je rekao - Ko je protiv Ustava, taj je protiv države.
POPOV: Toliko je toga rečeno da u tom koloritu ideološko-propagandne produkcije poslednjih decenija gotovo ništa novo nije rečeno, jedino su malo lutali između duše i srca, da li je i nama u duši, ili u srcu, ono što i njima. To me podseća na razne parnice na sudu oko klevete i nanošenja duševnog bola, koje su ljudi iz bivšeg režima, koji se praktično osvedočio okrutnošću, surovošću, zločinima i pljačkom, čak i dobijali. Naravno, i najgori ljudi imaju dušu. Ipak deluje licemerno da se najviše pozivaju na srce, na duševne patnje i veliku brigu upravo oni koji su napravili velika zla ovoj zemlji Srbiji, a koji se nalaze u vlasti, učesnici su u čitavoj ovoj operaciji koja se zove pisanje i donošenje novog Ustava.
RSE: Da li mislite na kompromise oko Ustava između političkih partija?
POPOV: Da. To je ta razlika između ugovora, kao jednog starog obrasca komunikacije između ljudi s različitim, čak suprotnim, interesima, idejama i ideologijama. Preko ugovora se to reguliše i usklađuju se ti različiti sukobljeni interesi i ideologije. Tu postoji milenijumsko iskustvo. Umesto toga postoji "burazersko dogovaranje" ili ono što kaže sve popularniji čovek u ovoj zemlji, maltene jedan od kandidata za nacionalnog vođu, čuveni ministar Velimir Ilić, da u Srbiji zapravo i nema opozicije jer svi rade, i oni koji su na vlasti i koji su u opoziciji, po zajedničkim šemama na osnovu kojih se dogovaraju ko će šta dobiti, koje ministarstvo, koji upravi odbor, koliki deo vlasti, koliki procent iz budžeta. Ali to nisu ugovori, to nije konsenzus.
RSE: Ima li toga u zemljama koje imaju mnogo duži period demokratije nego što imamo mi?
POPOV: Naravno da se ugovori poštuju.
RSE: Postoje li i kod njih ti "burazereski ugovori"?
POPOV: Tu je jedna dosta bitna razlika, ali je mi često ne vidimo. Nema zemlje, ni najrazvijenije, ni kulturno najprosvećenije i najbogatije, a da u njoj nema korupcije, krađe, lopovluka, kriminala. Samo tamo to nije dominanta. Tamo to postoji, ali je kažnjivo. Ovde se ne zna da li je to kažnjivo. Ako ništa drugo, uzmite u obzir samo ovo što se događa oko Haškog tribunala. Ispada da je tu jedini problem kako će se napraviti neki ustupak Haškom tribunalu, kao da nije problem nas samih državljana Srbije i same Srbije kako da se oslobodimo tog balasta koji se zove masovni zločin, koji se zove kriminalizicija čitave nacije, ukoliko se nekonkretizuje odgovornost za konkretne zločine. To je ta razlika.
RSE: Kako tumačite to da je bio jedan mlak odaziv građanstva kada su se u subotu otvorila biračka mesta, koji je trajao sve do nedelje popodne? Šta je moglo da se desi u biračkom telu?
POPOV: Mi jako malo znamo o tome šta se događa u čitavom biračkom telu. Ima indicija, vrlo ozbiljnih, da većinsko biračko telo apstinira na izborima, a ne znamo zašto. Ovde se vrlo često objavljuju rejtinzi stranaka, vođa i slične stvari, ali ozbiljnih analiza, šta se u biračkom telu zaista događa, nema. Ovo može da bude inspiracija za ozbiljno istraživanje šta se to događalo u biračkom telu u ovom referendumu. Verovatno veliki broj ljudi, prvoga dana referenduma, nije nalazio neku egzistencijalnu vezu, ličnu, grupnu, sa onim što se nudi tim referendumom jer nisu bili u toku onih noćnih sednica i raznih dogovaranja i domunđavanja šta se tu sve događa, pa je zato i bio toliko komotan odnos prvoga dana prema referendumu. Kada su videli da postoji rizik da referendum ne uspe, proradile su stranačke i druge mašinerije, onda su iz svih sredstava krenuli u napad na biračko telo da ga navedu da glasa za novi Ustav. Ta kampanja je sigurno donela određeni efekt. Pretpostavljam da postoji još jedan moment koji je tu dosta interesantan. Možda su ljudi u poslednja dva-tri sata drugog dana referenduma razmišljali o tome šta će biti ako ne bude usvojen Ustav, pa su, možda iz bojazni da će to doneti neku novu neizvesnost, krenuli u to da ipak podrže jednu izvesnost, ma koliko ona bila daleko od njihovih aspiracija i interesa, jer izgleda da je ona bolja nego ta veća neizvesnost. To je ono što je čuveno i poznato kao orjentalni komparativ. Kada se raspravlja o tome šta je bolje ili gore – streljanje, vešanje ili nabijanje na kolac, ispada da je streljanje najbolje u odnosu na vešanje i nabijanje na kolac. Tako posle svega što smo preživeli, verovatno mnogi ljudi rezonuju da smo spasili glavu tokom ratova, nismo ubijeni, nismo pobegli iz zemlje, nismo raseljeni, nismo ostali bez ikakvog prihoda, pa ćemo nekako i preživeti, daj da se nekako priviknemo na to i videćemo šta će dalje biti.
RSE: Koliko mislite da je pojavljivanje devedeset-godišnjeg patrijarha, po prvi put u životu na biračkom mestu, doprinelo, bar u nekim slojevima društva, da ljudi izađu na glasanje?
POPOV: Mislim da je to doprinelo najviše u krugovima partijskih vrhuški i veoma solidno plaćenog ideološko-propagandnog aparata, a da se običnih ljudi to malo doticalo. Prosto čak i nije pristojno instrumentalizovati starog čoveka i čoveka koji treba da ima određeni autoritet, kao što nije pristojno ni decu instrumentalizovati. Rekao bih da nije pristojno instrumentalizovati ni kosovsku legendu, ni mit o Kosovu, koji može imati neko važno mesto u nacionalnoj kulturi, ali kada se on ovako banalizuje i brutalizuje donosi katastrofalne posledice. To je neka vrsta štetočinstva prema nacionalnoj kulturi. A da apsurd bude veći, tako nešto rade oni koji se najviše pozivaju na zaštitu nacionalne kulture.
RSE: Dok ste slušali poruke ljudima da izađu na referendum, koje šalju političari, koji o sebi vole da kažu da su politička elita, da li ste imali utisak da je počela predizborna kampanja svih tih partija koje su se obraćale građanima?
POPOV: Nije to utisak. Mislim da to i polupismeni ljudi vide. Prvo vide da to nije neka elita u smislu vrsnosti kvaliteta. To su jednostavno vrhovi hijerarhija raznih aparata moći - ekonomske, privredne, ideološke, vojne, policijske. Njihov interes je dosta vidljiv upravo u tome da produže svoje trajanje na vlasti, da novi tekst Ustava iskoriste kao fasadu za održanje date konstelacije vlasti koja i dalje počiva na odsustvu bazičnog konsenzusa o zaštiti prava na život, zaštiti prava na svojinu i zaštiti vizije individualnog i kolektivnog života. Na neki način taj Ustav, kako ga oni shvataju, treba da produži vek toj konstelaciji vlasti. Bez pravog Ustava, koji bi napravio okvir koji ograničava i omogućuje kontrolu vlasti, jedino što je za njih otvoreno pitanje je ko će koliki procent vlasti imati posle sledećih izbora.
POPOV: Nisam očekivao da će Ustav biti tako brzo donet. Ta tema me zaista već dugo interesuje, i to ne samo posle 2000. godine, nego od vremena kada je nastala republika i Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu, pre pada Berlinskog zida, u proleće 1989. godine. Taj krug ljudi zalagao se za stvaranje osnove za prestrukturaciju tadašnje partijske države Jugoslavije, koja je kao partijska država bila nedemokratska, da se preoblikuje u demokratsku državu tako što će biti donet samo jedan amandman na tadašnji Ustav, koji legalizuje pravo na osnivanje političkih stranaka, partijski pluralizam, legalizuje i učvršćuje slobodu štampe, slobodu govora i dogovora i legalizuje slobodne izbore na tim osnovama da u slobodno izabranim parlamentima republika i federacije bude temeljito razmotrena kriza tadašnjeg društva i države i da se pronađu nove osnove za prestrukturaciju društva i za uspostavljanje demokratskog poretka. Kao što je poznato, ratovi koji su usledili ubrzo nakon toga, jednostavno su uklonili tu alternativu, od koje nismo odustajali. Tu istu alternativu smo aktuelizovali posle 2000. godine, tada već u bitno izmenjenim okolnostima jer pred nama više nije bila neka statična struktura društva ondašnje Jugoslavije, niti statični partijski poredak SFRJ, nego je struktura bila razorena zločinima, nasiljem i pljačkom, a organizacija vlasti je bila bukvalno uništena. Bilo je potrebno da se uspostave osnove za stvaranje nove strukture društva i za uspostavljanje demokratskog poretka. Obe ideje bile su na neki način prisutne, ali nedovoljno artikulisane godinama pre 2000. godine, a naročito u toku 2000., kada je ritualno sklopljen nekakav ugovor između opozicije i birača, kojim se obavezuje opozicija da će po osvajanju vlasti vrlo brzo doneti novi Ustav. Zahvaljujući tom obećaju pridobili su većinsko biračko telo da glasa za njih, ali godinama nikako da se taj posao obavi.
RSE: Nagađate li zašto se odugovlačilo?
POPOV: Mislim da mogu reći nešto više od pukog nagađanja. Prvi razlog je težina tog posla. Nije lako izaći na kraj s tim u šta se pretvorila struktura društva, s tim galimatijasom sa puno žrtava, raseljenih lica, proteranih, izbeglica, uništene proizvodnje, pljačke, nagomilane laži. Najveći deo nove vlasti bio je fasciniran samom vlašću, i to na različite načine. Neki su u vlasti videli glavni oslonac za sticanje nekog vlastitog boljitka, ne samo za sebe i svoju porodicu, nego i za svoju stranku i za neko šire okruženje. Neki su verovali da su toliko mudri i vešti da mogu nadmudriti druge i pomoću vlasti, čisto pragmatički napraviti neke promene, pa kada te promene budu već zamašnije, da onda mogu postaviti trajnije temelje društva i države. U ovom drugom prepoznajete Đinđića, koji je, na žalost, platio glavom tu svoju iluziju o superiornosti spram drugih. To su dva glavna razloga, a ima i treći, dosta važan i trajan. To je nastojanje međunarodne zajednice, šta god pod tom zajednicom da podrazumevamo, da ovdašnje aktere drži na određenoj vezi i da kroz jedan administrativno-pedagoški instrumentarij utiče na promene koje se događaju, kao što je pisanje zakona, kao što su neke organizacione, tehničke promene jer ako bi naša zemlja ostala u potpunoj izolaciji, onda bi, verovatno, neke stvari bile još dramatičnije nego ovako. Istovremeno taj administrativno-pedagoški inženjering odvraća pažnju od onoga što su dubinski procesi u društvu, a posebno u političkoj sferi, pa i u kulturi. Mi više znamo šta je rekao, ili šta će reći, Artisari ili Solana, nego koje su to osnovne društvene grupacije u Srbiji koje stvaraju neku trajniju osnovu struktuiranja društva i šta su to osnove stvaranja novog političkog poretka. Tako to ostaje u zagradi. Tek sada bi debata o ovom referendumu mogla da pokaže šta se zaista događa u tim dubinskim procesima u samoj Srbiji, a ne samo šta je na relaciji predstavljanja preko vlasti i njihove saradnje sa raznim međunarodnim adresama i kancelarijama.
RSE: Koja rešenja su u tom Ustavu najbolje, a koja najlošije, formulisana?
POPOV: Ne znamo dovoljno koja su to praktična rešenja koja su povezana sa ovim tekstom. Zapisana je norma da je ljudski život neprikosnoven. Da bi to bila norma koja obavezuje ostvarivanja norme, onda se moramo zapitati da li je moguće da takva norma zaista bude realizovana ukoliko nismo rasvetlili neke bitne probleme novijeg doba, pre svega nekažnjenog i nerazjašnjenog lišavanja života mnogih ljudi. Ako se uništava pravo na život dosta dugo i nemamo konsenzus, i to bazični, u društvu, u političkoj i u kulturnoj sferi o tome kako da se napravi diskontinuitet sa tom praksom, onda moramo biti vrlo skeptični prema važenju norme da je ljudski život neprikosnoven.
RSE: U preambuli je zapisano da je Kosovo bilo, jeste i ostaje u Srbiji.
POPOV: Tu bih mogao da kažem ono što su mnogi već rekli, da je to glavni motiv za ubrzano donošenje nekog teksta Ustava, suverenje da će na taj način uticati na pregovore o statusu Kosova koji su u toku.
RSE: Da li je to naivnost naših političara?
POPOV: Možda ima i naivnih među njima. Pre bih rekao da je to jedna dosta providna špekulacija da se skine sa sebe odgovornost za budućnost Kosova i Srbije i da se ona uvali nekom drugom. Ta operacija ne može da se obavi kroz pisanje i usvajanje nekog teksta, ali se može obaviti kroz neka praktična dešavanja. Delimično smo mogli u toku kampanje za referendum da prepoznamo takva nastojanja, ali ona će biti sasvim očigledna, kao na dlanu, kada započne kampanja oko izbora. Tu se ne može nepredvideti jedna hazarderska crta u čitavom poduhvatu sa ovim tekstom Ustava, a to je da je izostala jedna uobičajena operacija, koja se obično obavlja kada se donosi novi Ustav, a to je prelaženje s jednog Ustava na drugi, normiranje realizacije novog Ustava, ili Ustavni zakon, a to bi značilo da se tačno predvidi šta raditi ako Ustav bude usvojen, a šta raditi ako ne uspe referendum. To nisu neke stvari kojima su nas plašili, da će nastati apsolutni haos i sve će propasti, ili što je govorio predsednik Skupštine da bi, ili nastupila diktatura, ili međunarodni protektorat, da bi Srbija do kraja izgubila svoju suverenost. Tu su zastrašivanja gotovo neviđena, kao da nismo zastrašivani decenijama, pa onda mogu ponovo lako da nas zastraše.
RSE: Jedan od političara je rekao - Ko je protiv Ustava, taj je protiv države.
POPOV: Toliko je toga rečeno da u tom koloritu ideološko-propagandne produkcije poslednjih decenija gotovo ništa novo nije rečeno, jedino su malo lutali između duše i srca, da li je i nama u duši, ili u srcu, ono što i njima. To me podseća na razne parnice na sudu oko klevete i nanošenja duševnog bola, koje su ljudi iz bivšeg režima, koji se praktično osvedočio okrutnošću, surovošću, zločinima i pljačkom, čak i dobijali. Naravno, i najgori ljudi imaju dušu. Ipak deluje licemerno da se najviše pozivaju na srce, na duševne patnje i veliku brigu upravo oni koji su napravili velika zla ovoj zemlji Srbiji, a koji se nalaze u vlasti, učesnici su u čitavoj ovoj operaciji koja se zove pisanje i donošenje novog Ustava.
RSE: Da li mislite na kompromise oko Ustava između političkih partija?
POPOV: Da. To je ta razlika između ugovora, kao jednog starog obrasca komunikacije između ljudi s različitim, čak suprotnim, interesima, idejama i ideologijama. Preko ugovora se to reguliše i usklađuju se ti različiti sukobljeni interesi i ideologije. Tu postoji milenijumsko iskustvo. Umesto toga postoji "burazersko dogovaranje" ili ono što kaže sve popularniji čovek u ovoj zemlji, maltene jedan od kandidata za nacionalnog vođu, čuveni ministar Velimir Ilić, da u Srbiji zapravo i nema opozicije jer svi rade, i oni koji su na vlasti i koji su u opoziciji, po zajedničkim šemama na osnovu kojih se dogovaraju ko će šta dobiti, koje ministarstvo, koji upravi odbor, koliki deo vlasti, koliki procent iz budžeta. Ali to nisu ugovori, to nije konsenzus.
RSE: Ima li toga u zemljama koje imaju mnogo duži period demokratije nego što imamo mi?
POPOV: Naravno da se ugovori poštuju.
RSE: Postoje li i kod njih ti "burazereski ugovori"?
POPOV: Tu je jedna dosta bitna razlika, ali je mi često ne vidimo. Nema zemlje, ni najrazvijenije, ni kulturno najprosvećenije i najbogatije, a da u njoj nema korupcije, krađe, lopovluka, kriminala. Samo tamo to nije dominanta. Tamo to postoji, ali je kažnjivo. Ovde se ne zna da li je to kažnjivo. Ako ništa drugo, uzmite u obzir samo ovo što se događa oko Haškog tribunala. Ispada da je tu jedini problem kako će se napraviti neki ustupak Haškom tribunalu, kao da nije problem nas samih državljana Srbije i same Srbije kako da se oslobodimo tog balasta koji se zove masovni zločin, koji se zove kriminalizicija čitave nacije, ukoliko se nekonkretizuje odgovornost za konkretne zločine. To je ta razlika.
RSE: Kako tumačite to da je bio jedan mlak odaziv građanstva kada su se u subotu otvorila biračka mesta, koji je trajao sve do nedelje popodne? Šta je moglo da se desi u biračkom telu?
POPOV: Mi jako malo znamo o tome šta se događa u čitavom biračkom telu. Ima indicija, vrlo ozbiljnih, da većinsko biračko telo apstinira na izborima, a ne znamo zašto. Ovde se vrlo često objavljuju rejtinzi stranaka, vođa i slične stvari, ali ozbiljnih analiza, šta se u biračkom telu zaista događa, nema. Ovo može da bude inspiracija za ozbiljno istraživanje šta se to događalo u biračkom telu u ovom referendumu. Verovatno veliki broj ljudi, prvoga dana referenduma, nije nalazio neku egzistencijalnu vezu, ličnu, grupnu, sa onim što se nudi tim referendumom jer nisu bili u toku onih noćnih sednica i raznih dogovaranja i domunđavanja šta se tu sve događa, pa je zato i bio toliko komotan odnos prvoga dana prema referendumu. Kada su videli da postoji rizik da referendum ne uspe, proradile su stranačke i druge mašinerije, onda su iz svih sredstava krenuli u napad na biračko telo da ga navedu da glasa za novi Ustav. Ta kampanja je sigurno donela određeni efekt. Pretpostavljam da postoji još jedan moment koji je tu dosta interesantan. Možda su ljudi u poslednja dva-tri sata drugog dana referenduma razmišljali o tome šta će biti ako ne bude usvojen Ustav, pa su, možda iz bojazni da će to doneti neku novu neizvesnost, krenuli u to da ipak podrže jednu izvesnost, ma koliko ona bila daleko od njihovih aspiracija i interesa, jer izgleda da je ona bolja nego ta veća neizvesnost. To je ono što je čuveno i poznato kao orjentalni komparativ. Kada se raspravlja o tome šta je bolje ili gore – streljanje, vešanje ili nabijanje na kolac, ispada da je streljanje najbolje u odnosu na vešanje i nabijanje na kolac. Tako posle svega što smo preživeli, verovatno mnogi ljudi rezonuju da smo spasili glavu tokom ratova, nismo ubijeni, nismo pobegli iz zemlje, nismo raseljeni, nismo ostali bez ikakvog prihoda, pa ćemo nekako i preživeti, daj da se nekako priviknemo na to i videćemo šta će dalje biti.
RSE: Koliko mislite da je pojavljivanje devedeset-godišnjeg patrijarha, po prvi put u životu na biračkom mestu, doprinelo, bar u nekim slojevima društva, da ljudi izađu na glasanje?
POPOV: Mislim da je to doprinelo najviše u krugovima partijskih vrhuški i veoma solidno plaćenog ideološko-propagandnog aparata, a da se običnih ljudi to malo doticalo. Prosto čak i nije pristojno instrumentalizovati starog čoveka i čoveka koji treba da ima određeni autoritet, kao što nije pristojno ni decu instrumentalizovati. Rekao bih da nije pristojno instrumentalizovati ni kosovsku legendu, ni mit o Kosovu, koji može imati neko važno mesto u nacionalnoj kulturi, ali kada se on ovako banalizuje i brutalizuje donosi katastrofalne posledice. To je neka vrsta štetočinstva prema nacionalnoj kulturi. A da apsurd bude veći, tako nešto rade oni koji se najviše pozivaju na zaštitu nacionalne kulture.
RSE: Dok ste slušali poruke ljudima da izađu na referendum, koje šalju političari, koji o sebi vole da kažu da su politička elita, da li ste imali utisak da je počela predizborna kampanja svih tih partija koje su se obraćale građanima?
POPOV: Nije to utisak. Mislim da to i polupismeni ljudi vide. Prvo vide da to nije neka elita u smislu vrsnosti kvaliteta. To su jednostavno vrhovi hijerarhija raznih aparata moći - ekonomske, privredne, ideološke, vojne, policijske. Njihov interes je dosta vidljiv upravo u tome da produže svoje trajanje na vlasti, da novi tekst Ustava iskoriste kao fasadu za održanje date konstelacije vlasti koja i dalje počiva na odsustvu bazičnog konsenzusa o zaštiti prava na život, zaštiti prava na svojinu i zaštiti vizije individualnog i kolektivnog života. Na neki način taj Ustav, kako ga oni shvataju, treba da produži vek toj konstelaciji vlasti. Bez pravog Ustava, koji bi napravio okvir koji ograničava i omogućuje kontrolu vlasti, jedino što je za njih otvoreno pitanje je ko će koliki procent vlasti imati posle sledećih izbora.