Ako je suditi po broju žrtava lakog i malokalibarskog oružja u godinama posle rata u Bosni i Hercegovini, dalo bi se zaključiti da u toj državi rat kao da nije ne prestajao. Jezive podatke, koje su utvrdile nadležne službe Ujedinjenih nacija, preneo je član komisije za odbranu i bezbednosnu politiku pri Parlamentarnoj skupštini BiH Adem Huskić:
„Činjenica je katastrofalna – da je u Bosni i Hercegovini za 10 godina od završetka rata, zbog nelegalnog korištenja malog oružja, izgubljeno 10.000 života. To je za malu državu kao što je Bosna i Hercegovina zaista previše. Više je poginulo ljudi od malog oružja nego od mina koje su u javnosti prisutne kao veći problem.“
U Bosni i Hercegovini ostaje kao najveći problem to što se nužnost eliminacije lakog naoružanja nije dovoljno afirmisala među građanima, pa se tako došlo do tačke na kojoj se potpuno razumljivim postavlja pitanje da li je efikasno uništavanje tolike količine oružja više uopšte moguće:
„Procjenjuje se da 16 posto stanovnika BiH ilegalno posjeduje malo oružje. Problem je znači što se sporo uništava municija. Recimo od 35.000 tona municije koja je višak u BiH, mjesečno se uništava oko 100 tona. To znači, ako se nastavi ovim tempom, da je potrebno 350 mjeseci da se to sve uništi, a to je 30 godina.“
Dobra vest za Bosnu i Hercegovinu je što ta država više nije na vrhu liste balkanskih zemalja po broju komada oružja bez ikakve evidencije. Po podacima međunarodnih snaga na Kosovu (Kfora) situacija je tu danas bez sumnje najdramatičnija, o čemu govori član Odbora za bezbednost Skupštine Srbije Dušan Proroković:
„Podaci Kfora govore o više od 200.000 komada oružja koji su i dalje u rukama pojedinaca ili nekih paramilitarnih grupa na Kosovu i Metohiji.“
U samoj Srbiji tvrde da su u uklanjanju lakog oružja učinili najviše, i to posle ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića, te policijske akcije „Sablja“ koja je usledila:
„Rezultati tada nisu bili zanemarljivi.“
Ali nikada ni potpuno obelodanjeni u javnosti. Posle takvih akcija u Srbiji kao ključni problem više nije ostala kontrola lakog naoružanja u vlasništvu pojedinaca, već ono u rukama vojske, u šta se javnost uverila pre dve sedmice u Paraćinu:
„Ja sam spavala i mislila sam da sanjam. Ustala sam, nisam znala šta se dešava. To je jako puklo, to je strašno bilo.“
I dok istraga o ovom slučaju traje, Dušan Proroković upozorava da Srbija sama taj problem ne može rešiti:
„Naravno, imamo manjak u budžetu, moramo tražiti novac za rešavanje tog problema od međunarodnih fondova.“
Po podacima Evropske unije, među najnaoružanijim narodima na Balkanu su Crnogorci:
„Sad ne znam da li je to nešto čime se treba ponositi ili što treba da brine. Lično mislim da to treba da brine.“
Kaže poslanik u Skupštini Crne Gore Dragan Šoć. On podvlači da sve akcije prikupljanja oružja u toj državi do sada ne pokazuju dovoljno zadovoljavajuće rezultate:
„Nažalost, kad god se desi bilo šta, obično se uz podatak o nesreći dobije i podatak da je to urađeno oružjem koje nije bilo registrovano, u posjedu najčešće mlađih ljudi u čijim rukama ne bi smjelo da bude.“
Na inicijativu Evropske unije, a u cilju pridruživanja tom savezu država, balkanske države sprovele su prve analize i čine prve korake na smanjenju količina lakog i malokalibarskog naoružanja. U Beogradu je predstavljen i dokument koji bi trebalo da prihvati i parlamenti država regiona, a kojim se obavezuju na rešavanje tog problema. Naravno, sve to ukoliko žele u Evropsku uniju. Prestavnik Centra za kontrolu lakog naoružanja u jugoistočnoj i istočnoj Evropi Edrian Vilkinson:
„Srbija je na primer ostvarila veliki napredak na polju izvoza oružja, dok je Albanija ostvarila veliki uspeh u cilju uništavanja viška oružja, a Bivša jugoslovenska republika Makedonija je postigla veliki napredak u sferi registracije oružja, to jest kontroli nelegalnog oružja u posedu civila. Tako da je za sve ove zemlje izazov da stignu jedna drugu. Ali ne bi trebalo zaboraviti da je kontrola lakog naoružanja i malokalibarskog oružja jedan od preduslova za članstvo u Evropskoj uniji. Upravo zato EU troši svoje finansijske resurse na ulaganje u ove inicijative i kampanje u Zapadnom Balkanu.“
„Činjenica je katastrofalna – da je u Bosni i Hercegovini za 10 godina od završetka rata, zbog nelegalnog korištenja malog oružja, izgubljeno 10.000 života. To je za malu državu kao što je Bosna i Hercegovina zaista previše. Više je poginulo ljudi od malog oružja nego od mina koje su u javnosti prisutne kao veći problem.“
U Bosni i Hercegovini ostaje kao najveći problem to što se nužnost eliminacije lakog naoružanja nije dovoljno afirmisala među građanima, pa se tako došlo do tačke na kojoj se potpuno razumljivim postavlja pitanje da li je efikasno uništavanje tolike količine oružja više uopšte moguće:
„Procjenjuje se da 16 posto stanovnika BiH ilegalno posjeduje malo oružje. Problem je znači što se sporo uništava municija. Recimo od 35.000 tona municije koja je višak u BiH, mjesečno se uništava oko 100 tona. To znači, ako se nastavi ovim tempom, da je potrebno 350 mjeseci da se to sve uništi, a to je 30 godina.“
Dobra vest za Bosnu i Hercegovinu je što ta država više nije na vrhu liste balkanskih zemalja po broju komada oružja bez ikakve evidencije. Po podacima međunarodnih snaga na Kosovu (Kfora) situacija je tu danas bez sumnje najdramatičnija, o čemu govori član Odbora za bezbednost Skupštine Srbije Dušan Proroković:
„Podaci Kfora govore o više od 200.000 komada oružja koji su i dalje u rukama pojedinaca ili nekih paramilitarnih grupa na Kosovu i Metohiji.“
U samoj Srbiji tvrde da su u uklanjanju lakog oružja učinili najviše, i to posle ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića, te policijske akcije „Sablja“ koja je usledila:
„Rezultati tada nisu bili zanemarljivi.“
Ali nikada ni potpuno obelodanjeni u javnosti. Posle takvih akcija u Srbiji kao ključni problem više nije ostala kontrola lakog naoružanja u vlasništvu pojedinaca, već ono u rukama vojske, u šta se javnost uverila pre dve sedmice u Paraćinu:
„Ja sam spavala i mislila sam da sanjam. Ustala sam, nisam znala šta se dešava. To je jako puklo, to je strašno bilo.“
I dok istraga o ovom slučaju traje, Dušan Proroković upozorava da Srbija sama taj problem ne može rešiti:
„Naravno, imamo manjak u budžetu, moramo tražiti novac za rešavanje tog problema od međunarodnih fondova.“
Po podacima Evropske unije, među najnaoružanijim narodima na Balkanu su Crnogorci:
„Sad ne znam da li je to nešto čime se treba ponositi ili što treba da brine. Lično mislim da to treba da brine.“
Kaže poslanik u Skupštini Crne Gore Dragan Šoć. On podvlači da sve akcije prikupljanja oružja u toj državi do sada ne pokazuju dovoljno zadovoljavajuće rezultate:
„Nažalost, kad god se desi bilo šta, obično se uz podatak o nesreći dobije i podatak da je to urađeno oružjem koje nije bilo registrovano, u posjedu najčešće mlađih ljudi u čijim rukama ne bi smjelo da bude.“
Na inicijativu Evropske unije, a u cilju pridruživanja tom savezu država, balkanske države sprovele su prve analize i čine prve korake na smanjenju količina lakog i malokalibarskog naoružanja. U Beogradu je predstavljen i dokument koji bi trebalo da prihvati i parlamenti država regiona, a kojim se obavezuju na rešavanje tog problema. Naravno, sve to ukoliko žele u Evropsku uniju. Prestavnik Centra za kontrolu lakog naoružanja u jugoistočnoj i istočnoj Evropi Edrian Vilkinson:
„Srbija je na primer ostvarila veliki napredak na polju izvoza oružja, dok je Albanija ostvarila veliki uspeh u cilju uništavanja viška oružja, a Bivša jugoslovenska republika Makedonija je postigla veliki napredak u sferi registracije oružja, to jest kontroli nelegalnog oružja u posedu civila. Tako da je za sve ove zemlje izazov da stignu jedna drugu. Ali ne bi trebalo zaboraviti da je kontrola lakog naoružanja i malokalibarskog oružja jedan od preduslova za članstvo u Evropskoj uniji. Upravo zato EU troši svoje finansijske resurse na ulaganje u ove inicijative i kampanje u Zapadnom Balkanu.“
