Za razliku od poslednjih nekoliko godina, na Međunarodni sajam knjiga u Beogradu, došlo je svega nekoliko izdavačkih kuća iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Pet-šest izdavača iz Zagreba predstavilo je svoju novu produkciju pod okriljem štanda Zajednice izdavača i knjižara Hrvatske, dok je iz Federacije Bosne i Hercegovine stigla sa svojim izdanjima jedino kompanija „Šahinpašić“. Koliko je stoga zadovoljan ovogodišnjim odzivom izdavača sa područja zapadnog Balkana, pitamo predsednika Saveta Sajma knjiga Simona Simonovića:
„Iz Hrvatske da, ali mi je žao što već dve godine ne dolaze Slovenci. S njima smo bili jako lepo počeli 2003. godine. Vidite Merkator, kupuju ovde silne firme, ulažu novac, tako da prosto ne mogu da shvatim zašto nema te saradnje.“
Što se tiče Bosne i Hercegovine?
„Šteta što oni ne dođu ovde. Nemamo mi nikakvu ambiciju da pravimo neke zajednice ili saveze. Ali ovo je najveći sajam jugoistočne Evrope, a oni su u toj jugoistočnoj Evropi.“
Izdavači iz zemalja bivše Jugoslavije pojavili su se prvi put u većem broju na Sajmu knjiga nakon odlaska Slobodana Miloševića sa političke scene. Njihove štandove sada ne čuva policija kao ranije, i nema direktnih pretnji zbog pojedinih knjiga koje su izložili, što se ranije dešavalo. Pa ipak onima koji su došli iz bosanskohercegovačke federacije sigurno nije prijatno kada prolaze pored štandova na kojima su izložene knjige napisane u slavu haških optuženika Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Zamenik direktora u izdavačkoj kući „Šahinpašić“, Ajdin Šahinpašić:
„Mi smo profesionalci prije svega. Nama u suštini mnoge stvari mogu zasmetati, ali to vi nećete primijetiti. Te stvari nas sada ne pogađaju Ima mnogo gorih stvari koje se dešavaju na Sajmu knjiga u Banjaluci. Ljudi će vremenom uvidjeti kolika je to bila greška i šta takve stvari treba da znače. Mi zaista nikome ne branimo ni u Sarajevu da izlaže ono što želi. Ljudi ako smatraj uda mogu prodati takve knjige, oni će ih izložiti. To nije nešto što je presudno za naše izlaganje ili za dolazak bilo kog izdavača iz BiH. Jer, ipak, ekonomija je naša vodilja i u suštini posao i biznis je to što sve nas vodi i što nas okuplja na ovakvom mjestu. Tako da te sitne pojedinosti nama stvarno ne predstavljaju nikakvu prepreku da se pojavimo u Beogradu.“
Kada je reč o izdanjima iz regiona, najveću pažnju privlače stručna, uglavnom prevedena izdanja koja nisu objavljena u Srbiji. No knjige pisaca poput Miljenka Jergovića, Aleksandra Hemona, Nenada Veličkovića ili Muharema Bazdulja, već odavno su našle svoje čitaoce i u ovoj zemlji. Stoga nastup združenih hrvatskih izdavača predstavlja za mnoge priliku da dođu do novog naslova nekog od ovih autora. Osim toga, mnoge knjige hrvatskih izdavača, kako primećuje sekretar Zajednice izdavača i knjižara Hrvatske Nenad Vranicki, rasute su među desetinama drugih štandova koji su ispunili sajamsku halu, što tera čitaoce u pravu istraživačku misiju:
„Zainteresirani su došli. Trebao je biti više njih. Neki su odustali. Ali hrvatski izdavači nisu samo na hrvatskim nacionalnim štandovima. Mnogi su otvorili svoje firme u Beogradu pa rade sa svojim firmama. Neki imaju sa različitim srpskim izdavačkim kućama, najviše beogradskim, suradnju, kupuju njihove knjige i prodaju u Zagrebu i obrnuto. Po željama, po mogućnostima, po interesima se i sami snalaze. Neki su na štandovima beogradskih izdavača. Nadam se da ovaj nacionalni štand zapravo jednog dana neće trebati jer će nakladnici imati svoja poduzeća ovdje ili će raditi poslove preko srpskih poduzeća.“
„Iz Hrvatske da, ali mi je žao što već dve godine ne dolaze Slovenci. S njima smo bili jako lepo počeli 2003. godine. Vidite Merkator, kupuju ovde silne firme, ulažu novac, tako da prosto ne mogu da shvatim zašto nema te saradnje.“
Što se tiče Bosne i Hercegovine?
„Šteta što oni ne dođu ovde. Nemamo mi nikakvu ambiciju da pravimo neke zajednice ili saveze. Ali ovo je najveći sajam jugoistočne Evrope, a oni su u toj jugoistočnoj Evropi.“
Izdavači iz zemalja bivše Jugoslavije pojavili su se prvi put u većem broju na Sajmu knjiga nakon odlaska Slobodana Miloševića sa političke scene. Njihove štandove sada ne čuva policija kao ranije, i nema direktnih pretnji zbog pojedinih knjiga koje su izložili, što se ranije dešavalo. Pa ipak onima koji su došli iz bosanskohercegovačke federacije sigurno nije prijatno kada prolaze pored štandova na kojima su izložene knjige napisane u slavu haških optuženika Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Zamenik direktora u izdavačkoj kući „Šahinpašić“, Ajdin Šahinpašić:
„Mi smo profesionalci prije svega. Nama u suštini mnoge stvari mogu zasmetati, ali to vi nećete primijetiti. Te stvari nas sada ne pogađaju Ima mnogo gorih stvari koje se dešavaju na Sajmu knjiga u Banjaluci. Ljudi će vremenom uvidjeti kolika je to bila greška i šta takve stvari treba da znače. Mi zaista nikome ne branimo ni u Sarajevu da izlaže ono što želi. Ljudi ako smatraj uda mogu prodati takve knjige, oni će ih izložiti. To nije nešto što je presudno za naše izlaganje ili za dolazak bilo kog izdavača iz BiH. Jer, ipak, ekonomija je naša vodilja i u suštini posao i biznis je to što sve nas vodi i što nas okuplja na ovakvom mjestu. Tako da te sitne pojedinosti nama stvarno ne predstavljaju nikakvu prepreku da se pojavimo u Beogradu.“
Kada je reč o izdanjima iz regiona, najveću pažnju privlače stručna, uglavnom prevedena izdanja koja nisu objavljena u Srbiji. No knjige pisaca poput Miljenka Jergovića, Aleksandra Hemona, Nenada Veličkovića ili Muharema Bazdulja, već odavno su našle svoje čitaoce i u ovoj zemlji. Stoga nastup združenih hrvatskih izdavača predstavlja za mnoge priliku da dođu do novog naslova nekog od ovih autora. Osim toga, mnoge knjige hrvatskih izdavača, kako primećuje sekretar Zajednice izdavača i knjižara Hrvatske Nenad Vranicki, rasute su među desetinama drugih štandova koji su ispunili sajamsku halu, što tera čitaoce u pravu istraživačku misiju:
„Zainteresirani su došli. Trebao je biti više njih. Neki su odustali. Ali hrvatski izdavači nisu samo na hrvatskim nacionalnim štandovima. Mnogi su otvorili svoje firme u Beogradu pa rade sa svojim firmama. Neki imaju sa različitim srpskim izdavačkim kućama, najviše beogradskim, suradnju, kupuju njihove knjige i prodaju u Zagrebu i obrnuto. Po željama, po mogućnostima, po interesima se i sami snalaze. Neki su na štandovima beogradskih izdavača. Nadam se da ovaj nacionalni štand zapravo jednog dana neće trebati jer će nakladnici imati svoja poduzeća ovdje ili će raditi poslove preko srpskih poduzeća.“
