Uprkos očekivanjima predstavnika nevladinih organizacija, koje u domenu svog delovanja imaju prvenstveno zastupljeno pitanje položaja nehetoregenih osoba, da će se novi Ustav Srbije bar na neki način osvrnuti na njihov društveni položaj, usledilo je potpuno razočarenje, jer kako kažu, njihova prava ni na koji način nisu imenovana predloženim najvišim pravnim aktom države. Aktivistikinja mreže za lezbejska i gej prava Lepa Mlađenović tvrdi da se na inicijativi da se ovo pitanje ugradi u Ustav, radilo punih šest godina:
„Ono u šta smo verovale, ali eto nije se dogodilo, to je da Srbija nije postala jedna od 10-15 država koja bi u svom ustavu imala imenovanu seksualnu orijentaciju kao egzistenciju, kao ljudsko pravo i kao element društvene diskriminacije koji država treba da sprečava.“
Upravo zbog ovog razloga mreža ovih organizacija se opredelila za bojkot ustavnog referenduma:
„Jer se njihova egzistencija ne imenuje ustavom, niti im se garantuju građanska prava, znači ne određuje se zaštita od diskriminacije, od homofobije i ignoriše se seksualna orijentacija koja je jedno od osnovnih ljudskih prava koje je regulisano dokumentima Evropske zajednice.“
Jedan od članova, koji je, po rečima Lepe Mlađenović, mogao makar delimično da dotakne ovo pitanje, je onaj koji porodicu – bračnu i vanbračnu – definiše na najklasičniji način:
„To mi zovemo kompozivna heteroseksualnost, znači samo muškarac i žena mogu biti bračna i vanbračna zajednica, kao da te zajednice već ne postoje.“
Očekivanja da će pitanje prava nehetergovenih osoba biti regulisano novim Ustavom bila su temeljena i na činjenici da je pre tri godine usvojena Mala povelja o ljudskim pravima. Predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava Biljana Kovačević-Vučo:
„Mala povelja ne definiše muškarca i ženu nego govori o supružnicima. A ovde se dva puta ponavlja ,muškarac i žena‘, što znači da ostalo ne može da se reguliše zakonom. Hoću da kažem da bi naš ustav iz 2006. godine trebao da iskoristi svoju prednost u odnosu na ustave drugih zemalja i da sadrži sve ono što drugi ustavi nisu uspeli jer što se ljudska prava razvijaju u međuvremenu.“
Ovo pitanje je samo deo širokog spektra problema sa kojima se suočavaju neheterogene osobe. Ni ostala pitanja, takođe, nisu regulisani novim Ustavom. Takvim ignorisanjem, po Jeleni Anđelković, koordinatorki Novosadske lezbejske organizacije, država šalje vrlo određenu poruku koja ima više dimenzija:
„I ona ide ne samo nama, već i našim porodicama i našim prijateljima, čitavom našem okruženju koje jeste javno mnenje. A isto tako daje prostor za diskriminaciju, pa onda i za nasilje za koje se zapravo zna da postoji nad neheteroseksualnim osobama. Država nas na ovaj tera da lažemo o jednom od svojih identiteta. Dobro znamo da se skrivamo i da je zapravo vrlo jasno, ne samo nama koji se time bavimo nego i svakome ko želi 30 sekundi o tome da razmišlja, da tu nema govora o slobodnom razvoju ličnosti.“
Šta o svemu tome kažu pripadnici ove populacije?
„U Srbiji, koja vuče tradiciju netolerancije, otvorene mržnje i svega ostalog, jeste problem da se pojavljuješ, da živiš i stvaraš.“
„Roditelji me vole u onom klasičnom smislu, ali isto tako osećaju sramotu, što opet dolazi spolja, iz medija… Jer, kad bi postojalo nešto što bi štitilo recimo od govora mržnje u medijima, što bi štitilo neki moj integritet i integritet svih mojih prijatelja, stvari bi bile drugačije.“
„Nemamo mogućnost slobode okupljanja, slobode rada, otvorenog dijaloga, diskusija, a da nemamo stalne pretnje nekim nasiljem koje nekada rezultira i ubistvima.“
„Par puta sam bio fizički napadnut. Nikada nije bilo osnova da podnesem tužbu, sve pod opravdanjem da za to treba da postoje određeni uslovi. Tako navodno nikada nisam imao frakturu.“
„Ono u šta smo verovale, ali eto nije se dogodilo, to je da Srbija nije postala jedna od 10-15 država koja bi u svom ustavu imala imenovanu seksualnu orijentaciju kao egzistenciju, kao ljudsko pravo i kao element društvene diskriminacije koji država treba da sprečava.“
Upravo zbog ovog razloga mreža ovih organizacija se opredelila za bojkot ustavnog referenduma:
„Jer se njihova egzistencija ne imenuje ustavom, niti im se garantuju građanska prava, znači ne određuje se zaštita od diskriminacije, od homofobije i ignoriše se seksualna orijentacija koja je jedno od osnovnih ljudskih prava koje je regulisano dokumentima Evropske zajednice.“
Jedan od članova, koji je, po rečima Lepe Mlađenović, mogao makar delimično da dotakne ovo pitanje, je onaj koji porodicu – bračnu i vanbračnu – definiše na najklasičniji način:
„To mi zovemo kompozivna heteroseksualnost, znači samo muškarac i žena mogu biti bračna i vanbračna zajednica, kao da te zajednice već ne postoje.“
Očekivanja da će pitanje prava nehetergovenih osoba biti regulisano novim Ustavom bila su temeljena i na činjenici da je pre tri godine usvojena Mala povelja o ljudskim pravima. Predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava Biljana Kovačević-Vučo:
„Mala povelja ne definiše muškarca i ženu nego govori o supružnicima. A ovde se dva puta ponavlja ,muškarac i žena‘, što znači da ostalo ne može da se reguliše zakonom. Hoću da kažem da bi naš ustav iz 2006. godine trebao da iskoristi svoju prednost u odnosu na ustave drugih zemalja i da sadrži sve ono što drugi ustavi nisu uspeli jer što se ljudska prava razvijaju u međuvremenu.“
Ovo pitanje je samo deo širokog spektra problema sa kojima se suočavaju neheterogene osobe. Ni ostala pitanja, takođe, nisu regulisani novim Ustavom. Takvim ignorisanjem, po Jeleni Anđelković, koordinatorki Novosadske lezbejske organizacije, država šalje vrlo određenu poruku koja ima više dimenzija:
„I ona ide ne samo nama, već i našim porodicama i našim prijateljima, čitavom našem okruženju koje jeste javno mnenje. A isto tako daje prostor za diskriminaciju, pa onda i za nasilje za koje se zapravo zna da postoji nad neheteroseksualnim osobama. Država nas na ovaj tera da lažemo o jednom od svojih identiteta. Dobro znamo da se skrivamo i da je zapravo vrlo jasno, ne samo nama koji se time bavimo nego i svakome ko želi 30 sekundi o tome da razmišlja, da tu nema govora o slobodnom razvoju ličnosti.“
Šta o svemu tome kažu pripadnici ove populacije?
„U Srbiji, koja vuče tradiciju netolerancije, otvorene mržnje i svega ostalog, jeste problem da se pojavljuješ, da živiš i stvaraš.“
„Roditelji me vole u onom klasičnom smislu, ali isto tako osećaju sramotu, što opet dolazi spolja, iz medija… Jer, kad bi postojalo nešto što bi štitilo recimo od govora mržnje u medijima, što bi štitilo neki moj integritet i integritet svih mojih prijatelja, stvari bi bile drugačije.“
„Nemamo mogućnost slobode okupljanja, slobode rada, otvorenog dijaloga, diskusija, a da nemamo stalne pretnje nekim nasiljem koje nekada rezultira i ubistvima.“
„Par puta sam bio fizički napadnut. Nikada nije bilo osnova da podnesem tužbu, sve pod opravdanjem da za to treba da postoje određeni uslovi. Tako navodno nikada nisam imao frakturu.“
