RSE: Ono što je najvažnije u ovom trenutku, i što ima najveću cenu, je zemljište.
ANTIĆ: Tako je, građevinsko i poljoprivredno zemljište.
RSE: To govori o tome da ste na čelu svih onih kojima je oduzeta imovina posle Drugog svetskog rata i koji očekuju da im bude vraćena. U celom civilizovanom svetu nečija svojina je stvarno njegova svojina. Koliko to uspevate, obzirom da Zakon o restituciji, koji je dosta obećavao pre 5. oktobra, još nije donet?
ANTIĆ: Na žalost, Zakon o restituciji još uvek nije donet. Ipak, ceo naš trud i trud ljudi koji nam pomažu i koji su aktivno uključeni u zaštitu svoje imovine ipak donosi neke rezultate i bio bih nerealan ako bih rekao da nema nikakvih pomaka. Ova Vlada je napravila veliki iskorak. Tvrdimo da ovi neopravdani napadi na gospođu Dulić-Marković, nekadašnju ministarku poljoprivrede, upravo i dolaze iz tih razloga. Ona je uspela da se izbori sa postojećim monopolom koji je postojao nad poljoprivrednim zemljištem u državnoj svojini i monopolom kombinata, lokalnih samouprava, pa i same države. Gospođa Dulić-Marković je uspela, kroz predlog Zakona, koji je usvojen u julu mesecu, ne samo da ukine taj monopol, već i da zaštiti imovinu koja je oduzeta, pre svega poljoprivredno zemljište. Tako imamo Zakon o poljoprivrednom zemljištu, koji je od jula meseca na snazi i koji štiti sve one koji su do 30. juna prijavili Direkciji za imovinu poljoprivredno zemljište. To zemljište, ne samo da se ne sme prodavati, već se ne sme ni davati u zakup na period duži od tri godine. To je zaista jedan veliki uspeh, uzimajući kompletnu situaciju u obzir. Naša zalaganja se sada kreću u pravcu donošenja jednog opšteg zakona koji bi, kao za poljoprivredno zemljište, tako i za imovinu crkvenih i verskih zajednica, obezbedio zaštitu te imovine, ne samo od prodaje, već i od raznih zloupotreba.
RSE: Zašto se odlaže donošenja Zakona o restituciji? Da li zbog toga što je država siromašna pa nema te pare koje bi morala da isplati tamo gde nije moguće vratiti imovinu u naturalnom obliku?
ANTIĆ: Kada smo tvrdili da imovinu potražuje mnogo više ljudi od porodice Karađorđević, mnogi nam nisu verovali. Sada se prijavilo možda i pola miliona ljudi. Veoma odgovorno tvrdimo da je najveći deo oduzete imovine, preko 90 posto, danas u državnom vlasništvu. Skoru u svim političkim partijama je nekako preovlađujuća tendencija da se ta imovina rasprodaje, čak i poklanja, a da se ne vraća vlasnicima. To je nešto što je zaista uznemiravajuće, pogotovo ako se ima u obziru činjenica da mi ipak jesmo pod dejstvom Evropske konvencije o ljudskim pravima, tako da bi se svaka ta prodaja, gde su se vlasnici identifikovali, mogla smatrati nesavesnom prodajom i na taj način mogu se napraviti zaista veliki problemi u budućnosti, kako za državu, tako i za građane koji, ne samo potražuju imovinu, nego i za one građane koji žive u ovoj državi. Pre ili kasnije to će morati na neki način da se nadoknadi i onda tu trenutnu korist, koja je vrlo često i populistička, gubite jer tu nekih alternativa nema. Život traje mnogo duže od šest meseci, od izbornog mandata jednog ministra u vladi ili jedne vlade koja postoji.
RSE: Mnogo ljudi se do 30. juna prijavljivalo, što poštom, što dolazilo i čekalo u redovima da kažu šta im je uzeto. Ako im je nešto i plaćeno, nekada je plaćeno neadekvatno. Da li je to neki politički marketing i želja da se vidi koliko je ljudi, kojima je uzeta imovina, u pitanju? Verujete li u srećan ishod po bivše vlasnike?
ANTIĆ: Verujem, inače ne bih bio na ovom mestu i u liderstvu naših organizacija. Restitucija je neminovna. Sve države su sprovele restituciju. To će biti naša obaveza i to već jeste naša obaveza prema evropskom partnerstvu. Restitucija je neophodna nama kao građanima. Naša misija nije toliko da se mi samo i isključivo brinemo o interesima ljudi koji potražuju. Naša je misija da pokažemo građanima, kao i u drugim zemljama, da je restitucija donela koristi svima. To je činjenica koju niko ne može da ospori. Naš pogled prema privatizaciji je ipak malo drugačiji u odnosu i na one prethodne i na pre peti-oktobarske ministre privrede i privatizacije, ali, na žalost, i posle peto-oktobarske. Privatizacija nije omogućavanje, samo određenoj grupi povlaštenih koji su bliski vlasti, da steknu ogromnu imovinu. Privatizacija, kao i u drugim zemljama, treba da bude proces uspostavljenja lične odgovornosti, nasuprot sistemu koji je postojao i jedne kolektivne neodgovornosti gde je sve bilo svačije i ničije jer se u takvoj situaciji vrlo lako manipuliše ljudima, i, što je najvažnije, vrlo lako se krade.
RSE: Kada je svojevremeno nacionalizovana privatna svojina, mnoge zgrade su postale državne i neka društvena preduzeća su ih dobila na korišćenje. A ako im nije neophodno da koriste sve to što su dobili, oni to izdaju i na taj način ostvaruju profit na tuđoj svojini.
ANTIĆ: Do pre nekoliko meseci bio je aktuelan slučaj Skadarlija. Skadarlija je samo jedan deo u tom velikom sistemu, tom velikom kompleksu BIP-a. Kada pogledate ugovore i vidite po kojim cenama su oni raspolagali imovinom koja se nalazila u Skadarliji, videćete da su, ili je davali skoro besplatno, ili su je davali po nekim simboličnim iznosima na neke dugoročne rokove od pedesetak godina. Zakupci toga nisu plaćali toliko. Formalno su toliko plaćali, ali neformalno ko zna koliko su plaćali onima koji su imali monopol nad tom imovinom, direktorima preduzeća ili upravnim odborima. Ne možemo a da se ne osvrnemo i na postojeći proces privatizacije, koji je neminovan i neophodan, a to je proces privatizacije javnih preduzeća, ali prema modelu i neophodnosti koji mi zagovaramo, a to je upravo uspostavljanje lične odgovornosti nad imovinom i uspostavljanje lične odgovornosti za postupke kako se gazduje tom imovinom, što se u svetu pokazalo efikasnim.
RSE: Kako tumačite to što i Hrvatska i Slovenija i Crna Gora odbijaju da vrate imovinu porodici Karađorđević?
ANTIĆ: Porodica Karađorđević je jedna vrsta specijalnog slučaja. Njima je oduzeto državljanstvo, pa im je nakon toga oduzeta i imovina. Ova država im je povratila državljanstvo, ali tek nakon raspada nekadašnje SFRJ. Veliki broj građana Srbije je vratio svoju imovinu nacionalizovanu nakon Drugog svetskog rata u Hrvatskoj. U centru Zagreba su Srpskoj pravoslovnoj crkvi vraćeni i zemljište i objekti. To u Srbiji još uvek nije urađeno. Zakon je donet, ali još uvek nije počeo da se primenjuje. Malo je nerealno, a možda čak i nemoralno, da tražite od nekoga u inostranstvu da uradi nešto što vi niste uradili u svojoj državi. Mislim da porodica Karađorđević, kao prvo, treba da reguliše svoje međusobne odnose unutar same porodice, i da onda izađu sa jasnim stavom, pre svega prema svojoj državi matici, prema Srbiji, da traže od države Srbije da im vrati oduzetu imovinu. Tek nakon toga bi stekli neki legitimitet da to isto traže i od Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, gde su imali neke svoje posede.
RSE: Pre Drugog svetskog rata je bila poznata porodica Veljković. Jedan od naslednika njihove imovine je gospodin Bogdan Veljković. Blizu Kalemegdana je bio njihov posed na kojem sada treba da iznikne lanac nekih inostranih hotela. Ispod tog zemljišta su neka arheološka nalazišta. Šta se radi sa tim?
ANTIĆ: Porodica Veljković nije bila vlasnik tog čitavog kompleksa zemljišta. To je ipak jedan veliki kvart. Ona je bila vlasnik hotela Srpski kralj, koji je nekada bio renomirani gradski hotel, koji je bio sagrađen još u doba Turaka i dobio je to ime još u vreme kada su Turci bili u Beogradu. Taj hotel je porušen u bombardovanju 6. aprila 1941. godine jer su se u njemu nalazili obaveštajni štabovi britanske i francuske obaveštajne službe. Danas postoje i temelji i zemljište. To je nešto što mora da se vrati porodici Veljković. Interesantno je da tu postoje i arheološka nalazišta. Nalazište je jedna kulturno-istorijska, evropska baština, kao i srpska baština, bez obzira što je u pitanju rimska ulica i gotovo čitav rimski grad, nešto što bi morali da štitimo. Sada se nešto loše dešava na Kosovu i Metohiji i štitite se neke naše svetinje koje su objektivno dosta mlađe nego ove svetinje u Beogradu. A u centru Beograda ima ogromni kompleks ograđenog zemljišta, i što je najgore, imam neke informacije da je otvoreno dosta tih sondi gde objektivno kulturno-istorijsko nasleđe propada jer je izloženo zubu vremena. I deca u školi znaju da kada otvorite nešto što je izuzetno staro i tako omogućite kontakt sa vazduhom, to vrlo brzo može da propadne. Mislim da je ovo, ne samo neodgovorno, nego možda i kriminalno ponašanje svih institucija čija je uloga prevashodno da štite, ne samo kulturno-istorijska nalazišta, već da štite i interese građana u centru Beograda, ili bilo gde u bilo kom delu Srbije.
RSE: Mislim da ste izjavili da kada bi smo doneli Zakon o restituciji da bi sasvim drugačije mogli da potražujemo ono što je bila imovina ljudi iz Srbije. Koliko je tačno da bi smo mogli to i da dobijemo?
ANTIĆ: Najbolja bi bila opcija da uopšte nije ni bilo oduzimanja, ali, na žalost, imali smo nesreću totalitarnog sistema, možda i najgore forme totalitarnog sistema i to je činjenica koju moramo da prihvatimo. Jedan od albanskih zvaničnika je rekao da u slučaju nezavisnost oni neće, kao Srbija, čekati 15 godina od pada Berlinskog zida da donesu Zakon o restituciji. Ne kažem i ne znam kako bi bilo postupanje i šta bi se desilo kada bi Kosovo i Metohija bili nezavisna država, ali smatram da bi sama ta ideja i mogućnost da neko na jednom delu teritorije, koja bi bila izdvojena, donese Zakon o restituciji i na taj način se legitimiše kao demokrata, bila katastrofalna za ovu državu. Mi moramo da štitimo prava naših građana, a ova država i Skupština u Beogradu je donosila te restriktivne propise kojima je legitimisala oduzimanje imovine na teritoriji Kosova i Metohije. Šta onda možemo da očekujemo od nekih drugih koji mogu da budu, ali i ne moraju, dobronamerni prema nama?
ANTIĆ: Tako je, građevinsko i poljoprivredno zemljište.
RSE: To govori o tome da ste na čelu svih onih kojima je oduzeta imovina posle Drugog svetskog rata i koji očekuju da im bude vraćena. U celom civilizovanom svetu nečija svojina je stvarno njegova svojina. Koliko to uspevate, obzirom da Zakon o restituciji, koji je dosta obećavao pre 5. oktobra, još nije donet?
ANTIĆ: Na žalost, Zakon o restituciji još uvek nije donet. Ipak, ceo naš trud i trud ljudi koji nam pomažu i koji su aktivno uključeni u zaštitu svoje imovine ipak donosi neke rezultate i bio bih nerealan ako bih rekao da nema nikakvih pomaka. Ova Vlada je napravila veliki iskorak. Tvrdimo da ovi neopravdani napadi na gospođu Dulić-Marković, nekadašnju ministarku poljoprivrede, upravo i dolaze iz tih razloga. Ona je uspela da se izbori sa postojećim monopolom koji je postojao nad poljoprivrednim zemljištem u državnoj svojini i monopolom kombinata, lokalnih samouprava, pa i same države. Gospođa Dulić-Marković je uspela, kroz predlog Zakona, koji je usvojen u julu mesecu, ne samo da ukine taj monopol, već i da zaštiti imovinu koja je oduzeta, pre svega poljoprivredno zemljište. Tako imamo Zakon o poljoprivrednom zemljištu, koji je od jula meseca na snazi i koji štiti sve one koji su do 30. juna prijavili Direkciji za imovinu poljoprivredno zemljište. To zemljište, ne samo da se ne sme prodavati, već se ne sme ni davati u zakup na period duži od tri godine. To je zaista jedan veliki uspeh, uzimajući kompletnu situaciju u obzir. Naša zalaganja se sada kreću u pravcu donošenja jednog opšteg zakona koji bi, kao za poljoprivredno zemljište, tako i za imovinu crkvenih i verskih zajednica, obezbedio zaštitu te imovine, ne samo od prodaje, već i od raznih zloupotreba.
RSE: Zašto se odlaže donošenja Zakona o restituciji? Da li zbog toga što je država siromašna pa nema te pare koje bi morala da isplati tamo gde nije moguće vratiti imovinu u naturalnom obliku?
ANTIĆ: Kada smo tvrdili da imovinu potražuje mnogo više ljudi od porodice Karađorđević, mnogi nam nisu verovali. Sada se prijavilo možda i pola miliona ljudi. Veoma odgovorno tvrdimo da je najveći deo oduzete imovine, preko 90 posto, danas u državnom vlasništvu. Skoru u svim političkim partijama je nekako preovlađujuća tendencija da se ta imovina rasprodaje, čak i poklanja, a da se ne vraća vlasnicima. To je nešto što je zaista uznemiravajuće, pogotovo ako se ima u obziru činjenica da mi ipak jesmo pod dejstvom Evropske konvencije o ljudskim pravima, tako da bi se svaka ta prodaja, gde su se vlasnici identifikovali, mogla smatrati nesavesnom prodajom i na taj način mogu se napraviti zaista veliki problemi u budućnosti, kako za državu, tako i za građane koji, ne samo potražuju imovinu, nego i za one građane koji žive u ovoj državi. Pre ili kasnije to će morati na neki način da se nadoknadi i onda tu trenutnu korist, koja je vrlo često i populistička, gubite jer tu nekih alternativa nema. Život traje mnogo duže od šest meseci, od izbornog mandata jednog ministra u vladi ili jedne vlade koja postoji.
RSE: Mnogo ljudi se do 30. juna prijavljivalo, što poštom, što dolazilo i čekalo u redovima da kažu šta im je uzeto. Ako im je nešto i plaćeno, nekada je plaćeno neadekvatno. Da li je to neki politički marketing i želja da se vidi koliko je ljudi, kojima je uzeta imovina, u pitanju? Verujete li u srećan ishod po bivše vlasnike?
ANTIĆ: Verujem, inače ne bih bio na ovom mestu i u liderstvu naših organizacija. Restitucija je neminovna. Sve države su sprovele restituciju. To će biti naša obaveza i to već jeste naša obaveza prema evropskom partnerstvu. Restitucija je neophodna nama kao građanima. Naša misija nije toliko da se mi samo i isključivo brinemo o interesima ljudi koji potražuju. Naša je misija da pokažemo građanima, kao i u drugim zemljama, da je restitucija donela koristi svima. To je činjenica koju niko ne može da ospori. Naš pogled prema privatizaciji je ipak malo drugačiji u odnosu i na one prethodne i na pre peti-oktobarske ministre privrede i privatizacije, ali, na žalost, i posle peto-oktobarske. Privatizacija nije omogućavanje, samo određenoj grupi povlaštenih koji su bliski vlasti, da steknu ogromnu imovinu. Privatizacija, kao i u drugim zemljama, treba da bude proces uspostavljenja lične odgovornosti, nasuprot sistemu koji je postojao i jedne kolektivne neodgovornosti gde je sve bilo svačije i ničije jer se u takvoj situaciji vrlo lako manipuliše ljudima, i, što je najvažnije, vrlo lako se krade.
RSE: Kada je svojevremeno nacionalizovana privatna svojina, mnoge zgrade su postale državne i neka društvena preduzeća su ih dobila na korišćenje. A ako im nije neophodno da koriste sve to što su dobili, oni to izdaju i na taj način ostvaruju profit na tuđoj svojini.
ANTIĆ: Do pre nekoliko meseci bio je aktuelan slučaj Skadarlija. Skadarlija je samo jedan deo u tom velikom sistemu, tom velikom kompleksu BIP-a. Kada pogledate ugovore i vidite po kojim cenama su oni raspolagali imovinom koja se nalazila u Skadarliji, videćete da su, ili je davali skoro besplatno, ili su je davali po nekim simboličnim iznosima na neke dugoročne rokove od pedesetak godina. Zakupci toga nisu plaćali toliko. Formalno su toliko plaćali, ali neformalno ko zna koliko su plaćali onima koji su imali monopol nad tom imovinom, direktorima preduzeća ili upravnim odborima. Ne možemo a da se ne osvrnemo i na postojeći proces privatizacije, koji je neminovan i neophodan, a to je proces privatizacije javnih preduzeća, ali prema modelu i neophodnosti koji mi zagovaramo, a to je upravo uspostavljanje lične odgovornosti nad imovinom i uspostavljanje lične odgovornosti za postupke kako se gazduje tom imovinom, što se u svetu pokazalo efikasnim.
RSE: Kako tumačite to što i Hrvatska i Slovenija i Crna Gora odbijaju da vrate imovinu porodici Karađorđević?
ANTIĆ: Porodica Karađorđević je jedna vrsta specijalnog slučaja. Njima je oduzeto državljanstvo, pa im je nakon toga oduzeta i imovina. Ova država im je povratila državljanstvo, ali tek nakon raspada nekadašnje SFRJ. Veliki broj građana Srbije je vratio svoju imovinu nacionalizovanu nakon Drugog svetskog rata u Hrvatskoj. U centru Zagreba su Srpskoj pravoslovnoj crkvi vraćeni i zemljište i objekti. To u Srbiji još uvek nije urađeno. Zakon je donet, ali još uvek nije počeo da se primenjuje. Malo je nerealno, a možda čak i nemoralno, da tražite od nekoga u inostranstvu da uradi nešto što vi niste uradili u svojoj državi. Mislim da porodica Karađorđević, kao prvo, treba da reguliše svoje međusobne odnose unutar same porodice, i da onda izađu sa jasnim stavom, pre svega prema svojoj državi matici, prema Srbiji, da traže od države Srbije da im vrati oduzetu imovinu. Tek nakon toga bi stekli neki legitimitet da to isto traže i od Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, gde su imali neke svoje posede.
RSE: Pre Drugog svetskog rata je bila poznata porodica Veljković. Jedan od naslednika njihove imovine je gospodin Bogdan Veljković. Blizu Kalemegdana je bio njihov posed na kojem sada treba da iznikne lanac nekih inostranih hotela. Ispod tog zemljišta su neka arheološka nalazišta. Šta se radi sa tim?
ANTIĆ: Porodica Veljković nije bila vlasnik tog čitavog kompleksa zemljišta. To je ipak jedan veliki kvart. Ona je bila vlasnik hotela Srpski kralj, koji je nekada bio renomirani gradski hotel, koji je bio sagrađen još u doba Turaka i dobio je to ime još u vreme kada su Turci bili u Beogradu. Taj hotel je porušen u bombardovanju 6. aprila 1941. godine jer su se u njemu nalazili obaveštajni štabovi britanske i francuske obaveštajne službe. Danas postoje i temelji i zemljište. To je nešto što mora da se vrati porodici Veljković. Interesantno je da tu postoje i arheološka nalazišta. Nalazište je jedna kulturno-istorijska, evropska baština, kao i srpska baština, bez obzira što je u pitanju rimska ulica i gotovo čitav rimski grad, nešto što bi morali da štitimo. Sada se nešto loše dešava na Kosovu i Metohiji i štitite se neke naše svetinje koje su objektivno dosta mlađe nego ove svetinje u Beogradu. A u centru Beograda ima ogromni kompleks ograđenog zemljišta, i što je najgore, imam neke informacije da je otvoreno dosta tih sondi gde objektivno kulturno-istorijsko nasleđe propada jer je izloženo zubu vremena. I deca u školi znaju da kada otvorite nešto što je izuzetno staro i tako omogućite kontakt sa vazduhom, to vrlo brzo može da propadne. Mislim da je ovo, ne samo neodgovorno, nego možda i kriminalno ponašanje svih institucija čija je uloga prevashodno da štite, ne samo kulturno-istorijska nalazišta, već da štite i interese građana u centru Beograda, ili bilo gde u bilo kom delu Srbije.
RSE: Mislim da ste izjavili da kada bi smo doneli Zakon o restituciji da bi sasvim drugačije mogli da potražujemo ono što je bila imovina ljudi iz Srbije. Koliko je tačno da bi smo mogli to i da dobijemo?
ANTIĆ: Najbolja bi bila opcija da uopšte nije ni bilo oduzimanja, ali, na žalost, imali smo nesreću totalitarnog sistema, možda i najgore forme totalitarnog sistema i to je činjenica koju moramo da prihvatimo. Jedan od albanskih zvaničnika je rekao da u slučaju nezavisnost oni neće, kao Srbija, čekati 15 godina od pada Berlinskog zida da donesu Zakon o restituciji. Ne kažem i ne znam kako bi bilo postupanje i šta bi se desilo kada bi Kosovo i Metohija bili nezavisna država, ali smatram da bi sama ta ideja i mogućnost da neko na jednom delu teritorije, koja bi bila izdvojena, donese Zakon o restituciji i na taj način se legitimiše kao demokrata, bila katastrofalna za ovu državu. Mi moramo da štitimo prava naših građana, a ova država i Skupština u Beogradu je donosila te restriktivne propise kojima je legitimisala oduzimanje imovine na teritoriji Kosova i Metohije. Šta onda možemo da očekujemo od nekih drugih koji mogu da budu, ali i ne moraju, dobronamerni prema nama?