Vozila i putnici na graničnom prelazu evidentiraju se prilikom redovne kontrole MUP-a i to je sve što je od službenika na graničnom prelazu Dobrakovo kod Bijelog Polja moguće saznati o mjeri koja se primijenjuje od 1. septembra i koju neki putnici smatraju sasvim logičnom kontrolnom procedurom:
PUTNIK 1: Samo smo ličnu kartu i vozačku dali. Trajalo je pet minuta. Pa, praktično, šta znam. Sad smo dvije države. Ne smeta.
PUTNICA 2: Ne smeta uopšte. Nije bilo nikakvog dužeg zadržavanja. Sve je bilo u najboljem redu.
PUTNICA 3: Mi ne idemo tako često. Ovo nam nije nikakav problem bio.
RSE: Srećan vam put.
PUTNICA 4: U odlasku pet minuta. Nijesam dugo. Dokumenta pogledaju. Lična karta vozačka i to je to. Izašla sam iz auta. Vjerovatno neka provjera.
PUTNIK 5: Lična dokumenta pokazali, pogledali i otišli odmah.
PUTNIK 6: Nema problema. Daćemo ličnu kartu. Graničari rade svoj posao, ali samo sve treba da bude malo brže.
Režim putničkog saobraćaja između Crne Gore i Srbije ipak nije u skladu sa predreferendumskim obaćanjem vlasti u kome je naglašavano da će granica za protok ljudi biti samo formalna, smatraju neki. Formalno da, ali i sporo, tvrdi putnik iz Kotora:
PUTNIK 7: Kad je ova vlast održala riječ? Ja bih volio to da saznam.
PUTNIK 8: Nema pojma da ti pravo kažem šta ću. Ništa lijepo, što bi rekao narod.
PUTNIK 9: Kad sam prelazio stajao sam pola sata, kada sam ulazio u Srbiju. U Srbiji niko ništa ne pita. Ima nešto. Neka politika postoji.
PUTNIK 10: Idem kao da sam kuče, da dam isprave tamo. Umjesto da on dođe da uzme isprave da vidi i doviđenja, prijatno kao i svuda po Evropi. A ovdje moram izlazit iz auta. To uopšte nije u redu. Đe god pođete ona vam da isprave, dođe kod vas i hvala, doviđenja.
To što putnici moraju sa ličnim dokumentima poći na službeni šalter kako bi njihov prolazak bio zabilježen u kompjuteru mnogi smatraju veoma nepraktičnim. Na dobrakovskom punktu, naime, tehničke mogućnosti nijesu takve da bi se putnik mogao jednostavno evidentirati sjedeći u svom vozilu. To ponekada zna da napravi i duge redove, tvrde radnici u špediciji:
„Pa, ponekad se gužva stvori i do Kumanice a gore do kanjskog mosta. Dok auta svi na sirenu ne legnu i tek se onda pusti. To je naređenje iz Podgorice i oni moraju to da rade. Traže nešto“.
Zbog odluke da odu do Pljevalja, takođe u Crnoj Gori, četvorici mladića iz Berana je bilo neophodno ponoviti istu proceduru čak četiri puta, jer najkraći put vodi preko Srbije. Četiri puta četiri je šesnaest upisivanja, a moglo je jedno ili nijedno, smatraju oni i dodaju:
«Morali smo da damo svi lične karte i vozačku i saobraćajnu, ne samo vozač nego svi koji smo u automobilu. Tako da smo se upisivali i tamo i ovdje, ukupno četiri puta upisali su nas u kompjuter. U Srbiji ne traže ništa, samo pitaju imamo li šta i puste nas. Šta ćemo, takva država, procedura takva, šta da radimo.»
PUTNIK 1: Samo smo ličnu kartu i vozačku dali. Trajalo je pet minuta. Pa, praktično, šta znam. Sad smo dvije države. Ne smeta.
PUTNICA 2: Ne smeta uopšte. Nije bilo nikakvog dužeg zadržavanja. Sve je bilo u najboljem redu.
PUTNICA 3: Mi ne idemo tako često. Ovo nam nije nikakav problem bio.
RSE: Srećan vam put.
PUTNICA 4: U odlasku pet minuta. Nijesam dugo. Dokumenta pogledaju. Lična karta vozačka i to je to. Izašla sam iz auta. Vjerovatno neka provjera.
PUTNIK 5: Lična dokumenta pokazali, pogledali i otišli odmah.
PUTNIK 6: Nema problema. Daćemo ličnu kartu. Graničari rade svoj posao, ali samo sve treba da bude malo brže.
Režim putničkog saobraćaja između Crne Gore i Srbije ipak nije u skladu sa predreferendumskim obaćanjem vlasti u kome je naglašavano da će granica za protok ljudi biti samo formalna, smatraju neki. Formalno da, ali i sporo, tvrdi putnik iz Kotora:
PUTNIK 7: Kad je ova vlast održala riječ? Ja bih volio to da saznam.
PUTNIK 8: Nema pojma da ti pravo kažem šta ću. Ništa lijepo, što bi rekao narod.
PUTNIK 9: Kad sam prelazio stajao sam pola sata, kada sam ulazio u Srbiju. U Srbiji niko ništa ne pita. Ima nešto. Neka politika postoji.
PUTNIK 10: Idem kao da sam kuče, da dam isprave tamo. Umjesto da on dođe da uzme isprave da vidi i doviđenja, prijatno kao i svuda po Evropi. A ovdje moram izlazit iz auta. To uopšte nije u redu. Đe god pođete ona vam da isprave, dođe kod vas i hvala, doviđenja.
To što putnici moraju sa ličnim dokumentima poći na službeni šalter kako bi njihov prolazak bio zabilježen u kompjuteru mnogi smatraju veoma nepraktičnim. Na dobrakovskom punktu, naime, tehničke mogućnosti nijesu takve da bi se putnik mogao jednostavno evidentirati sjedeći u svom vozilu. To ponekada zna da napravi i duge redove, tvrde radnici u špediciji:
„Pa, ponekad se gužva stvori i do Kumanice a gore do kanjskog mosta. Dok auta svi na sirenu ne legnu i tek se onda pusti. To je naređenje iz Podgorice i oni moraju to da rade. Traže nešto“.
Zbog odluke da odu do Pljevalja, takođe u Crnoj Gori, četvorici mladića iz Berana je bilo neophodno ponoviti istu proceduru čak četiri puta, jer najkraći put vodi preko Srbije. Četiri puta četiri je šesnaest upisivanja, a moglo je jedno ili nijedno, smatraju oni i dodaju:
«Morali smo da damo svi lične karte i vozačku i saobraćajnu, ne samo vozač nego svi koji smo u automobilu. Tako da smo se upisivali i tamo i ovdje, ukupno četiri puta upisali su nas u kompjuter. U Srbiji ne traže ništa, samo pitaju imamo li šta i puste nas. Šta ćemo, takva država, procedura takva, šta da radimo.»
