RSE: Gospođo Lokar, kako tumačite činjenicu da je, u novom sazivu crnogorskog Parlamenta i pored povećanja broja poslanika, svega sedam žena, dakle ispod 10% od ukupnog broja?
LOKAR: Svakako ne može se reći da je to baš bio neki veliki domet demokracije u Crnoj Gori, ali se može možda i razumeti kako je do toga došlo, jer ovi izbori su bili u jednoj vrlo posebnoj situaciji i svi pokušaji organiziranih žena i Kancelarije za ravnopravnost polova koji su pokušavali da se prihvati i obistini dogovor koji je bio potpisan u Deklaraciji između političkih partija, nevladinih organizacija, nekako su bačeni u zasenak drugim političkim pitanjima. Pokušaj da se otvori rasprava o zakonodavstvu koji je isto bio urađen, onda je to bilo zapravo zaustavljeno, sve te stvari su zapravo uticale na to da su i ovoga puta žene u Crnoj Gori ušle u izborni proces bez posebnih mera koje bi njima omogućile da budu stvarno ravnopravne u tom procesu. I, naravno, rezultat koji se pokazao na kraju ja se bojim da se mogao i očekivati. Ono što je tužno u celoj toj stvari je da je to jedna od onih tačaka u kojima Crna Gora, iako se o drugim pitanjima jako dobro i proevropski postavila, ide zapravo u suprotnom pravcu od ostalih država u regiji koje su tu stvarno postigle velike rezultate. Nije daleko od Crne Gore Kosovo gde ima 30% žena u Parlamentu, Makedonija koja također nakon zadnjih izbora ima 30%, pa ni Bosna i Hercegovina koja je isto tu blizu, 30%. Hrvatska ima sada 21% žena u Parlamentu, tako da ne vidim razloga da i dalje u Crnoj Gori bude tako.
RSE: Jeste li negdje lično razočarani, s obzirom da ste podržavali brojne akcije, seminare, treninge koji su trebali da povećaju broj žena na mjestima na kojima se odlučuje? Vi ste lično razgovarali sa crnogorskim zvaničnicima i oni su tome davali neku deklarativnu podršku.
LOKAR: Ne bih mogla reći da sam razočarana. U ovom našem Pokretu od razočarenja nikakvih koristi nema. Jednostavno, treba raditi, raditi i raditi. Kao što voda kad kaplje prokaplje kamen, tako će i naš rad prije ili kasnije dovesti do toga da se stvari promene. Umesto da smo razočarani mi moramo svoju akciju da se stvari promene okrepiti i to ne toliko nekim vanjskim pritiscima nego boljom povezanošću i radom žena i vladinog mehanizma za ravnopravnost polova u samoj Crnoj Gori, jer to je ono što daje trajne stabilne uspehe kao što se pokazalo i u drugim zemljama, a naročito u Makedoniji.
RSE: Vi mislite da spoljni pritisci ne bi doveli do boljih efekata? Mi koji pratimo političku situaciju u Crnoj Gori uglavnom smo svjedoci činjenice da je spoljni pritisak uvijek dominantno određivao politiku Crne Gore.
LOKAR: Ja mislim da spoljni pritisak uvek može da odluči rezultat, ali ne sam od sebe. Samo onda kada je on vezan na pritisak koji dolazi odozdo. Ja to nazivam „sendvič strategijom“. Kada smo se mi pripremali za prve evropske izbore po prvi put je u Sloveniji nastala jedna velika koalicija koja je prelazila sve partijske granice, nevladine organizacije, uključila je vladino telo za rodnu ravnopravnost, parlamentarke, ekspertkinje, medije i ta je koalicija odozgo jako pritisnula na sve partijske lidere da treba da tražimo promenu Ustava i kvotu od 40% i barem jedno ime između prva tri mora da bude različitog pola. I naravno, uz pritisak izvana i taj pritisak odozdo koje smo mi same organizirale, mi smo uspele. I Ustav smo promenile i kvotu smo prihvatile i danas imamo 42% žena u slovenskoj delegaciji za Evropski parlament. Ja mislim da u Crnoj Gori sada stvarno predstoji taj rad odozdo. Jer, pritisak spolja je uvek postajao, ali uvek ovog pritiska odozdo nikada nije bilo dovoljno.
RSE: Da li mislite da je krivica i na crnogorskim ženama, u smislu da robuju onim stereotipima da je politika posao namijenjen muškarcima?
LOKAR: Ja mislim da nije to toliko u pitanju koliko je možda još uvek u pitanju osjećaj da svaka za sebe možda može tu nešto da postigne i da nema neke velike potrebe da se one sve zajedno izbore. Mi smo u Sloveniji žene učile da to nijedna sama za sebe ne može. Ni sama žena, nijedna sama partija za sebe to ne može. Ne mogu ni nevladine organizacije umesto žena u partijama ili sindikalne žene ako to rade same, ali kada se svi povežemo onda skoro nema načina da nas se odbije.
RSE: Crna Gora sada ulazi u jedan period i bolne tranzicije. Da li će se to uglavnom negativno odraziti na status žena?
LOKAR: Može, ali i ne mora. Sve zavisi od toga kako će se žene organizirati. Izuzetno vam je sada važno da se prihvati taj Zakon rodne ravnopravnosti koji se već dugo kotrlja po vladinim ladicama i tu ima mnogo mjera koje bi mogle ženama pomoći i da budu vidljivije i da se lakše izbore za svoja prava. Naravno da će tranzicija koja vam predstoji i koja je zapravo prilagođavanje zakonodavstvu i standarima Evropske unije to će sve biti bolno, to je razumljivo da će biti bolno, ali je važno da se teret tih promena pravedno i ravnopravno razdeli i raspodeli na oba pola i na sve generacije i zato je toliko važno da žene budu politički dobro organizirane, da budu jake u partijama i da se grlato i glasno bore za svoje interese. To je najnormalnija stvar u demokratiji.
LOKAR: Svakako ne može se reći da je to baš bio neki veliki domet demokracije u Crnoj Gori, ali se može možda i razumeti kako je do toga došlo, jer ovi izbori su bili u jednoj vrlo posebnoj situaciji i svi pokušaji organiziranih žena i Kancelarije za ravnopravnost polova koji su pokušavali da se prihvati i obistini dogovor koji je bio potpisan u Deklaraciji između političkih partija, nevladinih organizacija, nekako su bačeni u zasenak drugim političkim pitanjima. Pokušaj da se otvori rasprava o zakonodavstvu koji je isto bio urađen, onda je to bilo zapravo zaustavljeno, sve te stvari su zapravo uticale na to da su i ovoga puta žene u Crnoj Gori ušle u izborni proces bez posebnih mera koje bi njima omogućile da budu stvarno ravnopravne u tom procesu. I, naravno, rezultat koji se pokazao na kraju ja se bojim da se mogao i očekivati. Ono što je tužno u celoj toj stvari je da je to jedna od onih tačaka u kojima Crna Gora, iako se o drugim pitanjima jako dobro i proevropski postavila, ide zapravo u suprotnom pravcu od ostalih država u regiji koje su tu stvarno postigle velike rezultate. Nije daleko od Crne Gore Kosovo gde ima 30% žena u Parlamentu, Makedonija koja također nakon zadnjih izbora ima 30%, pa ni Bosna i Hercegovina koja je isto tu blizu, 30%. Hrvatska ima sada 21% žena u Parlamentu, tako da ne vidim razloga da i dalje u Crnoj Gori bude tako.
RSE: Jeste li negdje lično razočarani, s obzirom da ste podržavali brojne akcije, seminare, treninge koji su trebali da povećaju broj žena na mjestima na kojima se odlučuje? Vi ste lično razgovarali sa crnogorskim zvaničnicima i oni su tome davali neku deklarativnu podršku.
LOKAR: Ne bih mogla reći da sam razočarana. U ovom našem Pokretu od razočarenja nikakvih koristi nema. Jednostavno, treba raditi, raditi i raditi. Kao što voda kad kaplje prokaplje kamen, tako će i naš rad prije ili kasnije dovesti do toga da se stvari promene. Umesto da smo razočarani mi moramo svoju akciju da se stvari promene okrepiti i to ne toliko nekim vanjskim pritiscima nego boljom povezanošću i radom žena i vladinog mehanizma za ravnopravnost polova u samoj Crnoj Gori, jer to je ono što daje trajne stabilne uspehe kao što se pokazalo i u drugim zemljama, a naročito u Makedoniji.
RSE: Vi mislite da spoljni pritisci ne bi doveli do boljih efekata? Mi koji pratimo političku situaciju u Crnoj Gori uglavnom smo svjedoci činjenice da je spoljni pritisak uvijek dominantno određivao politiku Crne Gore.
LOKAR: Ja mislim da spoljni pritisak uvek može da odluči rezultat, ali ne sam od sebe. Samo onda kada je on vezan na pritisak koji dolazi odozdo. Ja to nazivam „sendvič strategijom“. Kada smo se mi pripremali za prve evropske izbore po prvi put je u Sloveniji nastala jedna velika koalicija koja je prelazila sve partijske granice, nevladine organizacije, uključila je vladino telo za rodnu ravnopravnost, parlamentarke, ekspertkinje, medije i ta je koalicija odozgo jako pritisnula na sve partijske lidere da treba da tražimo promenu Ustava i kvotu od 40% i barem jedno ime između prva tri mora da bude različitog pola. I naravno, uz pritisak izvana i taj pritisak odozdo koje smo mi same organizirale, mi smo uspele. I Ustav smo promenile i kvotu smo prihvatile i danas imamo 42% žena u slovenskoj delegaciji za Evropski parlament. Ja mislim da u Crnoj Gori sada stvarno predstoji taj rad odozdo. Jer, pritisak spolja je uvek postajao, ali uvek ovog pritiska odozdo nikada nije bilo dovoljno.
RSE: Da li mislite da je krivica i na crnogorskim ženama, u smislu da robuju onim stereotipima da je politika posao namijenjen muškarcima?
LOKAR: Ja mislim da nije to toliko u pitanju koliko je možda još uvek u pitanju osjećaj da svaka za sebe možda može tu nešto da postigne i da nema neke velike potrebe da se one sve zajedno izbore. Mi smo u Sloveniji žene učile da to nijedna sama za sebe ne može. Ni sama žena, nijedna sama partija za sebe to ne može. Ne mogu ni nevladine organizacije umesto žena u partijama ili sindikalne žene ako to rade same, ali kada se svi povežemo onda skoro nema načina da nas se odbije.
RSE: Crna Gora sada ulazi u jedan period i bolne tranzicije. Da li će se to uglavnom negativno odraziti na status žena?
LOKAR: Može, ali i ne mora. Sve zavisi od toga kako će se žene organizirati. Izuzetno vam je sada važno da se prihvati taj Zakon rodne ravnopravnosti koji se već dugo kotrlja po vladinim ladicama i tu ima mnogo mjera koje bi mogle ženama pomoći i da budu vidljivije i da se lakše izbore za svoja prava. Naravno da će tranzicija koja vam predstoji i koja je zapravo prilagođavanje zakonodavstvu i standarima Evropske unije to će sve biti bolno, to je razumljivo da će biti bolno, ali je važno da se teret tih promena pravedno i ravnopravno razdeli i raspodeli na oba pola i na sve generacije i zato je toliko važno da žene budu politički dobro organizirane, da budu jake u partijama i da se grlato i glasno bore za svoje interese. To je najnormalnija stvar u demokratiji.
