RSE: Nedavno ste na promociji knjige Zagorke Golubović rekli da je izdavaštvo industrija.
ĐURETIĆ: To je tačno. Tendencija u svetu je da se izdavaštvo ukrupnjava, da bude zasnovano na visokoj tehnologiji koja će obezbediti što je moguće niže troškove same proizvodnje knjiga.
RSE: Ipak je za industriju tipično da ide na komercijalu. Imate jedan visoki kriterij u svojoj izdavačkoj politici. Koliko je to komercijalno?
ĐURETIĆ: Ta tendencija da se samim troškovima proizvodnje podvrgne izdavanje knjiga je potpuno potisnula u stranu, čini mi se suviše brzo i suviše mnogo, same vrednosne kriterije u izdavaštvu. Industrija traži velike serije. Te velike serije snižavaju troškove priprema i svode ih na neki zanemarivi minimum, ali je to moguće samo kod onih knjiga koje traži masovni čitalac. Tako bar ja kvalifikujem čitaoca i potrošača u kulturi i u izdavaštvu, onih koji od knjige traže zabavu. U celoj toj stvari stradaju vrednosni kriteriji, stradaju one knjige koje tvore nešto novo, strada ono što je kreativno, strada ono što najviše doprinosi razvoju nacionalnih kultura iz kojih, i na kojima, se zasniva neka kulturna vrednost čitavog čovečanstva.
Svesni smo da radimo u jednoj maloj kulturi, u kulturi malog naroda, da tu nisu moguće visoke serije, naročito kod onih knjiga po kojima se prepoznaje Filip Višnjić u srpskom izdavaštvu. U oblasti društvene misli okrenuti smo filozofsko-političkoj, pravno-političkoj, ekonomsko-političkoj literaturi. U aspektu književnosti, mi smo izdavač čuvenog Albatrosa, koji se smatra u srpskom izdavaštvu kao prestižna edicija, kao kultna edicija i kao edicija u kojoj je čast pojaviti se, barem tako kažu novinari. Kada sve to saberete, mi izdajemo literaturu za elitnog čitaoca. To je u najboljem smislu reči, ali time ni najmanje ne želim da potcenim potrebu za knjigom širih slojeva i samog masovnog čitaoca. Naravno da je mnogo bolje da čovek čita, pa makar čitao zabave radi, nego da okreće i investira svoju energiju u ono što je najšire goreći kriminal, ili neko antisocijalno ponašanje. Okrenuli smo se ka toj literaturi i vrlo teško se u takvoj orjentaciji održati.
RSE: Da li su zbog toga propala neka velika i značajna preduzeća kao što su BIGZ i Prosveta, ili su razlozi druge prirode?
ĐURETIĆ: Ta preduzeća su propala jer su suviše mnogo u ranijem sistemu navikla da se oslanjaju na društvena sredstva. Ta preduzeća su bila vodeća u izdavaštvu i u srpskoj kulturi. Uopšte govoreći, njihov doprinos nije mali za razvoj izdavaštva u Srbiji, ali nije srazmeran velikim ulaganjima i velikim materijalnim potporama koja su dobijali od društva. Navikli su na nešto na šta nisu smeli da se naviknu, ukoliko su uopšte računali sa tržišnim uslovima održanja u izdavaštvu. Knjiga ne trpi nikakve suvišne troškove. Knjiga je suviše osetljiva biljka da bi bilo šta mogli okačiti na nju, a da se ne slomi. Ne postoji proizvod na tržištu koji podnosi manje neracionalnih troškova od knjige. To je sasvim sigurno. Izdavaštvo, kako se razvijalo u socijalističkom sistemu, ne samo da je bilo podržano sa svih strana jer se smatralo da bez ogromnih materijalnih potpora ne može drugačije ni da bude. Bilo je kontrolisano u smislu slobode izbora objavljenih naslova u programskoj koncepciji. S druge strane to je bio depo u koji su odlazili razni kadrovi koje je trebalo uhljebiti. I dan danas su to ostatci na zgarištu. Tu su se zapošljavale žene ovog ili onog rukovodioca, ovog ili onog generala ili diplomate, ili neki politički kadrovi koje je trebalo uhljebiti i obezbediti im neku apanažu i sinekuru za miran život zbog nekih zasluga. Nije im bio problem da dođu do para. Kada se sve to radikalno promenilo, i za mnoge neočekivano, moralo je da dođe do velikih lomova. Preko noći su počela ta preduzeća da odlaze u nepovrat.
RSE: Bliži se sajam knjiga, na kojem ćete učestvovati kao i svake godine. Zamerate li nešto toj organizaciji sajma?
ĐURETIĆ: Morao bih onda i sebi da zamerim jer sam u savetu Beogradskog sajma knjiga već četiri godina. Mislim da je Beogradski sajam knjiga jedna izuzetna kulturna manifestacija. Naravno da mnogo cenim i BITEF i BEMUS i BELEF i sve druge beogradske manifestacije koje na neki način vraćaju svet u Beograd i u Srbiju, ali još više Srbiju u svet. Mislim da je Beogradski sajam knjiga ipak manifestacija koja je još više svetska nego bilo koja druga, prvo po broju posetilaca jer u srazmeri sa veličinom grada i veličinom Srbije sasvim sigurno je najposećeniji sajam u svetu. Pa čak i u nekim apsolutnim brojkama on je na drugom ili trećem mestu, prema podacima kojima raspolažemo. Kao jedan od organizatora sajma imao sam prilike da se srećem sa ljudima iz sveta, predstavnicima kultura i diplomatskim predstavnicima velikih zemalja koje su želele i nastojale svim snagama da postanu počasni gost Beogradskog sajma. Svake godine se imenuje počasni gost. Jedne godine počasni gost bila je Kanada i odigrala je izuzetno veliku ulogu. Na rastanku sam se morao zahvaliti ambasadoru jer je odigrao jednu izuzetnu ulogu u zbližavanju naša dva naroda, ali ne samo u tome. Izuzetno je mnogo doprineo našem otvaranju prema drugim delovima sveta. Te iste godine je zatražila Francuska da bude počasni gost, ali odmah potom i SAD. I jedni i drugi su bili impresionirani velikom posetom i velikom zainteresovanošću posetioca Beogradskog sajma, građana, za samu knjigu. I jedni i drugi su rekli da sledeće godine moraju biti počasni gosti sajma.
RSE: Koliko znam, imate neke kritičke primedbe na Ameriku. O čemu je reč?
ĐURETIĆ: Znam da je Amerika vrlo zainteresovana da vidi ceo Balkan, pa prema tome i Srbiju, očišćenu od bilo kakvog nacionalizma. Nikada nisam ni jednu reč napisao, niti izgovorio, koja bi mogla da se protumači kao nacionalistička. Kao i svaki normalan čovek imam nacionalna osećanja. Smatram da je nacionalna raznolikost sveta dar božji svetu i da bez te kulturne raznolikosti, koju svetu daruje postojanje različitih nacija, u ovom svetu se valjda ne bi moglo živeti, niti bi radost življenja bila moguća. Zaista imam veliko poštovanje prema doprinosu SAD-a i američkog naroda kulturi i kulturnom bogatstvu ovoga sveta. Valjda ne treba da napominjem sva ta imena koja su obeležila kulturno bogatstvo sveta, a da su Amerikanci. Kao čovek koji se bavi političkom teorijom i političkom filozofijom moram visoko da poštujem demokratske doprinose Amerike ovom svetu.
Ali kada se dogodilo bombardovanje Srbije, ne samo zato što sam bio sa svojom decom, sugrađanima i prijateljima izložen bombama, nego zato što sam apsolutno bio siguran da je to nešto što je vređalo istinu, međunarodne norme, merila pravde, bio sam ogorčen. Sećam se da sam na pitanje jednog novinara šta mislim o tome, rekao da mislim da je Amerika, bar kao zemlja koja predvodi tu kampanju i agresiju, nešto što je Zapad koji me je inspirisao slobodarskim idejama, humanizmu i čovekoljublju, najedanput me naterala da ponovo počnem da hodam četveronoške. Kada razmišljam o nepravdi, razmišljam o tome kako je Milošević sa svojim režimom reprezentovao pravdu. To nije tačno. Taj je režim trebao davno da padne. Čak verujem da je Zapad smogao snage da ima pravičnija merila u odnosu na sve ono što se događalo oko propasti Jugoslavije, oko raspada Jugoslavije, u tom užasnom i odvratnom građanskom ratu, mislim da bi Miloševićev režim prvi pao na tlu bivše Jugoslavije jer je taj demokratski potencijal i taj kritički potencijal prema režimu bio u Beogradu, po mom uverenju, daleko veći nego u drugim centrima na tlu bivše Jugoslavije. Sva pomeranja i svi buntovi na tlu bivše Jugoslavije događali su se u Beogradu. Niko više nije stradao od srpske policije nego beogradska kritička inteligencija. Godine 1948. je iz Beograda krenuo bunt protiv tog režima, a po ugledu na sva zbivanja koja su se događala u Evropi, u velikom studentskom pokretu.
Mislim da je šteta što se Amerika orjentiše da bude reditelj svetskih odnosa jer sa takvom ambicijom veoma brzo može izazvati antiamerička osećanja. Po mom mišljenju, sasvim nepromišljeno izaziva antiamerička osećanja širom sveta. To će imati, kao svoju kontra reakciju, na samom tlu Amerike, iznutra. U samom američkom društvu izazvaće krajnje negativne efekte, s jedne strane tendenciju birokratizacije i stvaranje jednog policijskog sistema, a s druge strane sasvim je sigurno da će i slobodna inteligencija Amerike dići svoj glas. Onda će doći do velikih unutrašnjih vrenja u samoj Americi, možda i velikih socijalnih potresa. Apsolutno je logički nezamislivo da bilo koja zemlja bude upravitelj sveta.
RSE: Rođeni ste u Crnoj Gori. Kako vam je palo razdvajanje Srbije i Crne Gore?
ĐURETIĆ: U Beograd sam došao baš kao dete, još 1945. godine. Tu sam se školovao, tu sam odrastao, završio gimnaziju i fakultet, ostvario neku karijeru, takva kakva jeste. Ni u jednom trenutku nisam osetio, ni kao dete, ni kao student, ni kao građanin da pripadam nekom drugom kulturnom krugu koji bi se nešto bitno razlikovao od onoga u Crnoj Gori. Uvek je bilo onih pošalica da Crnogorci vole da budu rukovodioci i direktori, da zaposedaju neka jača mesta. To nije stvar nacionalnog mentaliteta, nego je to borba onih ljudi koji su u Beograd došli iz vrlo teških uslova i ni pod kakvim uslovima, i ni u kojem slučaju, više ne žele da se vrate na ono od čega su se spasili. Kako neki moji prijatelji kažu - najuspešniji su oni iz pasivnih krajeva. I logično je da su se borili da uspeju jer im neuspeh znači veliki pad u propast. Ta borba za život je unela neku novu energiju u ovu sredinu. Tako se desilo da ljudi iz raznih pasivnih krajeva zaposedaju neka bolja mesta. To je neki put unapređivalo ukupnu situaciju, neki put je unosilo neke ruralne elemente i snižavalo nivo kulture, ali to je taj napredak i to je normalno.
U Beogradu sam se osećao kao čovek koji nije promenio sredinu da bi promenio državu. Još uvek sam ostao državljanin Crne Gore, i u ovom trenutku sam državljanin Crne Gore. Nisam ništa loše video u tome što je Crna Gora tražila nešto više državnosti, a na neki način je i istorijski na to bila i navikla. To su, po ubeđenju svih koje znam, i mom vlastitom, bile dve srpske države. Samo razdvajanje je zaista za mene bilo neverovatno. Nisam mogao ni u jednom trenutku da poverujem da se može desiti to razdvajanje. Duboko verujem da je razdvajanje Crne Gore, s jedne strane, stvar uverenja sveta da je zaista trebalo dovršiti taj kraj rastakanja Jugoslavije na bivše državne celine, ili na neke prirodne državne celine. Svet baš i ne mora do detalja razumeti situaciju ovde na Balkanu, a još manje u srpsko-srpskim odnosima. Mislim da su Đukanović i njegovo okruženje gradili jednu svoju državu. Sada se polako u Crnoj Gori proizvodi posebna crnogorska nacija koja će biti produkt jedne određene državne i režimske politike.
ĐURETIĆ: To je tačno. Tendencija u svetu je da se izdavaštvo ukrupnjava, da bude zasnovano na visokoj tehnologiji koja će obezbediti što je moguće niže troškove same proizvodnje knjiga.
RSE: Ipak je za industriju tipično da ide na komercijalu. Imate jedan visoki kriterij u svojoj izdavačkoj politici. Koliko je to komercijalno?
ĐURETIĆ: Ta tendencija da se samim troškovima proizvodnje podvrgne izdavanje knjiga je potpuno potisnula u stranu, čini mi se suviše brzo i suviše mnogo, same vrednosne kriterije u izdavaštvu. Industrija traži velike serije. Te velike serije snižavaju troškove priprema i svode ih na neki zanemarivi minimum, ali je to moguće samo kod onih knjiga koje traži masovni čitalac. Tako bar ja kvalifikujem čitaoca i potrošača u kulturi i u izdavaštvu, onih koji od knjige traže zabavu. U celoj toj stvari stradaju vrednosni kriteriji, stradaju one knjige koje tvore nešto novo, strada ono što je kreativno, strada ono što najviše doprinosi razvoju nacionalnih kultura iz kojih, i na kojima, se zasniva neka kulturna vrednost čitavog čovečanstva.
Svesni smo da radimo u jednoj maloj kulturi, u kulturi malog naroda, da tu nisu moguće visoke serije, naročito kod onih knjiga po kojima se prepoznaje Filip Višnjić u srpskom izdavaštvu. U oblasti društvene misli okrenuti smo filozofsko-političkoj, pravno-političkoj, ekonomsko-političkoj literaturi. U aspektu književnosti, mi smo izdavač čuvenog Albatrosa, koji se smatra u srpskom izdavaštvu kao prestižna edicija, kao kultna edicija i kao edicija u kojoj je čast pojaviti se, barem tako kažu novinari. Kada sve to saberete, mi izdajemo literaturu za elitnog čitaoca. To je u najboljem smislu reči, ali time ni najmanje ne želim da potcenim potrebu za knjigom širih slojeva i samog masovnog čitaoca. Naravno da je mnogo bolje da čovek čita, pa makar čitao zabave radi, nego da okreće i investira svoju energiju u ono što je najšire goreći kriminal, ili neko antisocijalno ponašanje. Okrenuli smo se ka toj literaturi i vrlo teško se u takvoj orjentaciji održati.
RSE: Da li su zbog toga propala neka velika i značajna preduzeća kao što su BIGZ i Prosveta, ili su razlozi druge prirode?
ĐURETIĆ: Ta preduzeća su propala jer su suviše mnogo u ranijem sistemu navikla da se oslanjaju na društvena sredstva. Ta preduzeća su bila vodeća u izdavaštvu i u srpskoj kulturi. Uopšte govoreći, njihov doprinos nije mali za razvoj izdavaštva u Srbiji, ali nije srazmeran velikim ulaganjima i velikim materijalnim potporama koja su dobijali od društva. Navikli su na nešto na šta nisu smeli da se naviknu, ukoliko su uopšte računali sa tržišnim uslovima održanja u izdavaštvu. Knjiga ne trpi nikakve suvišne troškove. Knjiga je suviše osetljiva biljka da bi bilo šta mogli okačiti na nju, a da se ne slomi. Ne postoji proizvod na tržištu koji podnosi manje neracionalnih troškova od knjige. To je sasvim sigurno. Izdavaštvo, kako se razvijalo u socijalističkom sistemu, ne samo da je bilo podržano sa svih strana jer se smatralo da bez ogromnih materijalnih potpora ne može drugačije ni da bude. Bilo je kontrolisano u smislu slobode izbora objavljenih naslova u programskoj koncepciji. S druge strane to je bio depo u koji su odlazili razni kadrovi koje je trebalo uhljebiti. I dan danas su to ostatci na zgarištu. Tu su se zapošljavale žene ovog ili onog rukovodioca, ovog ili onog generala ili diplomate, ili neki politički kadrovi koje je trebalo uhljebiti i obezbediti im neku apanažu i sinekuru za miran život zbog nekih zasluga. Nije im bio problem da dođu do para. Kada se sve to radikalno promenilo, i za mnoge neočekivano, moralo je da dođe do velikih lomova. Preko noći su počela ta preduzeća da odlaze u nepovrat.
RSE: Bliži se sajam knjiga, na kojem ćete učestvovati kao i svake godine. Zamerate li nešto toj organizaciji sajma?
ĐURETIĆ: Morao bih onda i sebi da zamerim jer sam u savetu Beogradskog sajma knjiga već četiri godina. Mislim da je Beogradski sajam knjiga jedna izuzetna kulturna manifestacija. Naravno da mnogo cenim i BITEF i BEMUS i BELEF i sve druge beogradske manifestacije koje na neki način vraćaju svet u Beograd i u Srbiju, ali još više Srbiju u svet. Mislim da je Beogradski sajam knjiga ipak manifestacija koja je još više svetska nego bilo koja druga, prvo po broju posetilaca jer u srazmeri sa veličinom grada i veličinom Srbije sasvim sigurno je najposećeniji sajam u svetu. Pa čak i u nekim apsolutnim brojkama on je na drugom ili trećem mestu, prema podacima kojima raspolažemo. Kao jedan od organizatora sajma imao sam prilike da se srećem sa ljudima iz sveta, predstavnicima kultura i diplomatskim predstavnicima velikih zemalja koje su želele i nastojale svim snagama da postanu počasni gost Beogradskog sajma. Svake godine se imenuje počasni gost. Jedne godine počasni gost bila je Kanada i odigrala je izuzetno veliku ulogu. Na rastanku sam se morao zahvaliti ambasadoru jer je odigrao jednu izuzetnu ulogu u zbližavanju naša dva naroda, ali ne samo u tome. Izuzetno je mnogo doprineo našem otvaranju prema drugim delovima sveta. Te iste godine je zatražila Francuska da bude počasni gost, ali odmah potom i SAD. I jedni i drugi su bili impresionirani velikom posetom i velikom zainteresovanošću posetioca Beogradskog sajma, građana, za samu knjigu. I jedni i drugi su rekli da sledeće godine moraju biti počasni gosti sajma.
RSE: Koliko znam, imate neke kritičke primedbe na Ameriku. O čemu je reč?
ĐURETIĆ: Znam da je Amerika vrlo zainteresovana da vidi ceo Balkan, pa prema tome i Srbiju, očišćenu od bilo kakvog nacionalizma. Nikada nisam ni jednu reč napisao, niti izgovorio, koja bi mogla da se protumači kao nacionalistička. Kao i svaki normalan čovek imam nacionalna osećanja. Smatram da je nacionalna raznolikost sveta dar božji svetu i da bez te kulturne raznolikosti, koju svetu daruje postojanje različitih nacija, u ovom svetu se valjda ne bi moglo živeti, niti bi radost življenja bila moguća. Zaista imam veliko poštovanje prema doprinosu SAD-a i američkog naroda kulturi i kulturnom bogatstvu ovoga sveta. Valjda ne treba da napominjem sva ta imena koja su obeležila kulturno bogatstvo sveta, a da su Amerikanci. Kao čovek koji se bavi političkom teorijom i političkom filozofijom moram visoko da poštujem demokratske doprinose Amerike ovom svetu.
Ali kada se dogodilo bombardovanje Srbije, ne samo zato što sam bio sa svojom decom, sugrađanima i prijateljima izložen bombama, nego zato što sam apsolutno bio siguran da je to nešto što je vređalo istinu, međunarodne norme, merila pravde, bio sam ogorčen. Sećam se da sam na pitanje jednog novinara šta mislim o tome, rekao da mislim da je Amerika, bar kao zemlja koja predvodi tu kampanju i agresiju, nešto što je Zapad koji me je inspirisao slobodarskim idejama, humanizmu i čovekoljublju, najedanput me naterala da ponovo počnem da hodam četveronoške. Kada razmišljam o nepravdi, razmišljam o tome kako je Milošević sa svojim režimom reprezentovao pravdu. To nije tačno. Taj je režim trebao davno da padne. Čak verujem da je Zapad smogao snage da ima pravičnija merila u odnosu na sve ono što se događalo oko propasti Jugoslavije, oko raspada Jugoslavije, u tom užasnom i odvratnom građanskom ratu, mislim da bi Miloševićev režim prvi pao na tlu bivše Jugoslavije jer je taj demokratski potencijal i taj kritički potencijal prema režimu bio u Beogradu, po mom uverenju, daleko veći nego u drugim centrima na tlu bivše Jugoslavije. Sva pomeranja i svi buntovi na tlu bivše Jugoslavije događali su se u Beogradu. Niko više nije stradao od srpske policije nego beogradska kritička inteligencija. Godine 1948. je iz Beograda krenuo bunt protiv tog režima, a po ugledu na sva zbivanja koja su se događala u Evropi, u velikom studentskom pokretu.
Mislim da je šteta što se Amerika orjentiše da bude reditelj svetskih odnosa jer sa takvom ambicijom veoma brzo može izazvati antiamerička osećanja. Po mom mišljenju, sasvim nepromišljeno izaziva antiamerička osećanja širom sveta. To će imati, kao svoju kontra reakciju, na samom tlu Amerike, iznutra. U samom američkom društvu izazvaće krajnje negativne efekte, s jedne strane tendenciju birokratizacije i stvaranje jednog policijskog sistema, a s druge strane sasvim je sigurno da će i slobodna inteligencija Amerike dići svoj glas. Onda će doći do velikih unutrašnjih vrenja u samoj Americi, možda i velikih socijalnih potresa. Apsolutno je logički nezamislivo da bilo koja zemlja bude upravitelj sveta.
RSE: Rođeni ste u Crnoj Gori. Kako vam je palo razdvajanje Srbije i Crne Gore?
ĐURETIĆ: U Beograd sam došao baš kao dete, još 1945. godine. Tu sam se školovao, tu sam odrastao, završio gimnaziju i fakultet, ostvario neku karijeru, takva kakva jeste. Ni u jednom trenutku nisam osetio, ni kao dete, ni kao student, ni kao građanin da pripadam nekom drugom kulturnom krugu koji bi se nešto bitno razlikovao od onoga u Crnoj Gori. Uvek je bilo onih pošalica da Crnogorci vole da budu rukovodioci i direktori, da zaposedaju neka jača mesta. To nije stvar nacionalnog mentaliteta, nego je to borba onih ljudi koji su u Beograd došli iz vrlo teških uslova i ni pod kakvim uslovima, i ni u kojem slučaju, više ne žele da se vrate na ono od čega su se spasili. Kako neki moji prijatelji kažu - najuspešniji su oni iz pasivnih krajeva. I logično je da su se borili da uspeju jer im neuspeh znači veliki pad u propast. Ta borba za život je unela neku novu energiju u ovu sredinu. Tako se desilo da ljudi iz raznih pasivnih krajeva zaposedaju neka bolja mesta. To je neki put unapređivalo ukupnu situaciju, neki put je unosilo neke ruralne elemente i snižavalo nivo kulture, ali to je taj napredak i to je normalno.
U Beogradu sam se osećao kao čovek koji nije promenio sredinu da bi promenio državu. Još uvek sam ostao državljanin Crne Gore, i u ovom trenutku sam državljanin Crne Gore. Nisam ništa loše video u tome što je Crna Gora tražila nešto više državnosti, a na neki način je i istorijski na to bila i navikla. To su, po ubeđenju svih koje znam, i mom vlastitom, bile dve srpske države. Samo razdvajanje je zaista za mene bilo neverovatno. Nisam mogao ni u jednom trenutku da poverujem da se može desiti to razdvajanje. Duboko verujem da je razdvajanje Crne Gore, s jedne strane, stvar uverenja sveta da je zaista trebalo dovršiti taj kraj rastakanja Jugoslavije na bivše državne celine, ili na neke prirodne državne celine. Svet baš i ne mora do detalja razumeti situaciju ovde na Balkanu, a još manje u srpsko-srpskim odnosima. Mislim da su Đukanović i njegovo okruženje gradili jednu svoju državu. Sada se polako u Crnoj Gori proizvodi posebna crnogorska nacija koja će biti produkt jedne određene državne i režimske politike.