RSE: Gospodine Prokiću, kako komentarišete odlazak iz vrha vlasti neprikosnovenog političkog lidera Crne Gore Mila Đukanovića, s obzirom da je njegova politika uveliko uticala na politička dešavanja i u regionu i u Srbiji, a ne samo u Crnoj Gori?
PROKIĆ: To je jedan neuobičajen potez za lokalne političke prilike, ne samo u Crnoj Gori, nego tu mislim na širi region Balkana. To je jedan mudar potez, ja mislim. On je i inače slovio kao jedan veoma iskusan političar koji je jedini od bivših komunističkih lidera uspeo da ostane na vlasti sve vreme nakon rušenja Berlinskog zida u raznim fazama. Međutim, mora mu se priznati da je respekt koji su prema njemu imali svi bio dosta veliki. On je umeo da sazreva i sazreo je i za ovu odluku. I koliko god to izgledalo riskantno u ovom trenutku po crnogorsku politiku, mislim da će to upravo omogućiti crnogorskoj politici da napravi jedan korak napred.
RSE: Uz to, na Balkanu i nije baš tako često da političari dobrovoljno odlaze kada su na vrhuncu političke moći.
PROKIĆ: To nije nigde česta pojava. S druge strane, u samoj Srbiji je to nešto što se teško može zamisliti i upravo ta distinkcija između srpsko crnogorskih odnosa mislim da je njegova odluka na neki način iznenađujuća. Možda ne toliko u odnosu na njega koliko u odnosu na njegove ili saradnike ili političke neistomišljenike. On je drugačiji i u tome od svih ostalih.
RSE: Đukanovićev odlazak potpuno je ignorisan u smislu bilo kakve vrste reakcija od strane zvaničnog Beograda. Je li to u skladu sa nekim političkim animozitetima koje je dobar dio srpske vlasti ispoljavao prema sada već odlazećem crnogorskom premijeru?
PROKIĆ: U svakom slučaju, on je pobednik u tom političkom sukobu. U situaciji u kojoj 80% mladih ljudi želi da ode iz Srbije, Srbi ne bi smeli da se čude što Crnogorci i sada Albanci imaju želju da i oni odu. Ali, u svakom slučaju, modernizacija Srbije je nešto što je užasno veliki problem. Ta modernizacija samog razmišljanja o političkim odnosima, o samoj budućnosti u regionu jeste nešto što je kod Đukanovića bilo u svakom slučaju mnogo modernije nego kod srpskih političara.
RSE: Hoće li njegov odlazak relaksirati odnose na relaciji zvanična Podgorica - Beograd?
PROKIĆ: Ja mislim da će se Srbija pomiriti sa svakim. Ona se pomirila i sa Slovencima i sa Hrvatima i sa Bosancima. Pomiriće se i sa Crnogorcima, pomiriće se i sa Albancima. Ona se nikada neće pomiriti sa onom drugom Srbijom koja želi da nju modernizuje, ali se ni ta druga Srbija neće pomiriti sa tom zvaničnom Srbijom koja vodi jednu vanvremensku politiku i zbog koje svi od nje hoće da odu. Problem srpske političke elite bio je uvek što je problem koji se postavi pred nju uvek doživljavala kao alibi za sopstvene ambicije o samoj Srbiji. Tako niko nije bio zainteresovan zaista za Crnu Goru. Crna Gora je uvek bila uz Srbiju više nego uz bilo koga drugoga. Ona je možda imala čak i više prava nego ostale republike bivše Jugoslavije da ode pozivajući se na svoju državnost, na svoju istoriju. Umesto da pomogne Crnoj Gori i da bude njen prijatelj i saveznik za XXI vek ona je navukla animozitete u starom stilu nove srpske političke misli.
RSE: Da, ali da li Vam je ipak čudna ta jedna strašna razlika između energije koja je ulagana pred referendum u takozvano crnogorsko pitanje i rješenje crnogorskog državnog statusa i jedne apsolutne ravnodušnosti koja je nastupila nakon toga?
PROKIĆ: To objašnjava da je to alibi. To vam objašnjava da to nije iskreno. Da to bratsko ima nekoliko znakova navoda iza sebe. Kada se kaže bratski, nije se mislilo bratski nego se mislilo o tome koliko ti meni možeš da pomogneš da ja svoje ciljeve ostvarim. To nije srećni savez inteligentnih interesa koje bi uspešna politika trebala da predstavlja nego je to nešto što je muljanje u tami, nešto što je smeštanje, nešto što je jedna agresivna politika za koju je Srbija i inače optuživana za poslednjih 15 godina i zbog koje se stalno smanjivala.
RSE: Činjenica je i da je zvanični Beograd vrlo brzo zaboravio i na političke saveznike u Crnoj Gori, da je vrlo nizak stepen interesovanja i za srpsku manjinu u Crnoj Gori.
PROKIĆ: Nisu više potrebni. Oni više ne mogu da posluže onim nepatriotskim interesima i nebratskim i nemodernim za koje su bili predodređeni i za koje su trebali da budu upotrebljeni.
RSE: Kada očekujete stabilizaciju u regionu?
PROKIĆ: Stabilizacija u regionu će, na žalost, zavistiti od stabilizacije u samoj Srbiji. Pri tom, Srbija ne može više da pravi onoliko problema koliko je pravila. Srbija će morati jednoga dana da postane moderna država, Srbija će morati da promeni svoj odnos prema svetu. Dotle će uvek postojati neka vrsta senke u odnosu na to kako se prema Srbiji odnose zemlje koje su u najbližem okruženju. Ukoliko sve to ne krene bržim koracima ka napred sve vise će to biti jedan odnos sažaljenja prema Srbiji nego bilo čega drugog, zbog toga što Srbija ima bitno manje resurse u odnosu na samu sebe od pre deset godina, pet godina i taj se trend, na žalost, ne zaustavlja.
PROKIĆ: To je jedan neuobičajen potez za lokalne političke prilike, ne samo u Crnoj Gori, nego tu mislim na širi region Balkana. To je jedan mudar potez, ja mislim. On je i inače slovio kao jedan veoma iskusan političar koji je jedini od bivših komunističkih lidera uspeo da ostane na vlasti sve vreme nakon rušenja Berlinskog zida u raznim fazama. Međutim, mora mu se priznati da je respekt koji su prema njemu imali svi bio dosta veliki. On je umeo da sazreva i sazreo je i za ovu odluku. I koliko god to izgledalo riskantno u ovom trenutku po crnogorsku politiku, mislim da će to upravo omogućiti crnogorskoj politici da napravi jedan korak napred.
RSE: Uz to, na Balkanu i nije baš tako često da političari dobrovoljno odlaze kada su na vrhuncu političke moći.
PROKIĆ: To nije nigde česta pojava. S druge strane, u samoj Srbiji je to nešto što se teško može zamisliti i upravo ta distinkcija između srpsko crnogorskih odnosa mislim da je njegova odluka na neki način iznenađujuća. Možda ne toliko u odnosu na njega koliko u odnosu na njegove ili saradnike ili političke neistomišljenike. On je drugačiji i u tome od svih ostalih.
RSE: Đukanovićev odlazak potpuno je ignorisan u smislu bilo kakve vrste reakcija od strane zvaničnog Beograda. Je li to u skladu sa nekim političkim animozitetima koje je dobar dio srpske vlasti ispoljavao prema sada već odlazećem crnogorskom premijeru?
PROKIĆ: U svakom slučaju, on je pobednik u tom političkom sukobu. U situaciji u kojoj 80% mladih ljudi želi da ode iz Srbije, Srbi ne bi smeli da se čude što Crnogorci i sada Albanci imaju želju da i oni odu. Ali, u svakom slučaju, modernizacija Srbije je nešto što je užasno veliki problem. Ta modernizacija samog razmišljanja o političkim odnosima, o samoj budućnosti u regionu jeste nešto što je kod Đukanovića bilo u svakom slučaju mnogo modernije nego kod srpskih političara.
RSE: Hoće li njegov odlazak relaksirati odnose na relaciji zvanična Podgorica - Beograd?
PROKIĆ: Ja mislim da će se Srbija pomiriti sa svakim. Ona se pomirila i sa Slovencima i sa Hrvatima i sa Bosancima. Pomiriće se i sa Crnogorcima, pomiriće se i sa Albancima. Ona se nikada neće pomiriti sa onom drugom Srbijom koja želi da nju modernizuje, ali se ni ta druga Srbija neće pomiriti sa tom zvaničnom Srbijom koja vodi jednu vanvremensku politiku i zbog koje svi od nje hoće da odu. Problem srpske političke elite bio je uvek što je problem koji se postavi pred nju uvek doživljavala kao alibi za sopstvene ambicije o samoj Srbiji. Tako niko nije bio zainteresovan zaista za Crnu Goru. Crna Gora je uvek bila uz Srbiju više nego uz bilo koga drugoga. Ona je možda imala čak i više prava nego ostale republike bivše Jugoslavije da ode pozivajući se na svoju državnost, na svoju istoriju. Umesto da pomogne Crnoj Gori i da bude njen prijatelj i saveznik za XXI vek ona je navukla animozitete u starom stilu nove srpske političke misli.
RSE: Da, ali da li Vam je ipak čudna ta jedna strašna razlika između energije koja je ulagana pred referendum u takozvano crnogorsko pitanje i rješenje crnogorskog državnog statusa i jedne apsolutne ravnodušnosti koja je nastupila nakon toga?
PROKIĆ: To objašnjava da je to alibi. To vam objašnjava da to nije iskreno. Da to bratsko ima nekoliko znakova navoda iza sebe. Kada se kaže bratski, nije se mislilo bratski nego se mislilo o tome koliko ti meni možeš da pomogneš da ja svoje ciljeve ostvarim. To nije srećni savez inteligentnih interesa koje bi uspešna politika trebala da predstavlja nego je to nešto što je muljanje u tami, nešto što je smeštanje, nešto što je jedna agresivna politika za koju je Srbija i inače optuživana za poslednjih 15 godina i zbog koje se stalno smanjivala.
RSE: Činjenica je i da je zvanični Beograd vrlo brzo zaboravio i na političke saveznike u Crnoj Gori, da je vrlo nizak stepen interesovanja i za srpsku manjinu u Crnoj Gori.
PROKIĆ: Nisu više potrebni. Oni više ne mogu da posluže onim nepatriotskim interesima i nebratskim i nemodernim za koje su bili predodređeni i za koje su trebali da budu upotrebljeni.
RSE: Kada očekujete stabilizaciju u regionu?
PROKIĆ: Stabilizacija u regionu će, na žalost, zavistiti od stabilizacije u samoj Srbiji. Pri tom, Srbija ne može više da pravi onoliko problema koliko je pravila. Srbija će morati jednoga dana da postane moderna država, Srbija će morati da promeni svoj odnos prema svetu. Dotle će uvek postojati neka vrsta senke u odnosu na to kako se prema Srbiji odnose zemlje koje su u najbližem okruženju. Ukoliko sve to ne krene bržim koracima ka napred sve vise će to biti jedan odnos sažaljenja prema Srbiji nego bilo čega drugog, zbog toga što Srbija ima bitno manje resurse u odnosu na samu sebe od pre deset godina, pet godina i taj se trend, na žalost, ne zaustavlja.
