Koncept emisije „Veliki brat“ je jednostavan i već je oproban širom svijeta. Dvanaest ljudi zatvoreno je u jednoj kući na sto dana, a svake nedjelje publika glasanjem, putem telefona, eliminiše po jednog takmičara. Na osnovu utisaka koje je stekla o učesnicima budnim praćenjem njihovih života i ponašanja pomoću kamera i mikrofona koji su instalirani u svakom kutku objekta od kupatila do spavaće sobe. Svi učesnici su obični ljudi birani na specijalnim audicijama, a nagrada za posljednjeg koji ostane u kući u srpskoj verziji „Velikog brata“ kojeg crnogorski gledaoci prate preko Televizije „Pink“ je sto hijada eura. Prema riječima psihologa Radoja Cerovića glavno je pitanje zašto milionski auditorijum već godinama u svijetu prati rijaliti programe poput „Velikog brata“. Cerović kaže da bi u konkretnom slučaju eliminisao potrebu ljudi da posmatraju takmičenje, jer je ta dimenzija svedena na minimum, a takođe bi otpisao i voajerizam jer taj program, osim u izuzetnim situacijama, ne sadrži erotske scene i scene eksplicitnog seksa:
„Ono što je vrlo vjerovatno, što je jedna novost u psihologiji medija i o samoj psihologiji komunikacije što je „Veliki brat“ pokazao na vrlo jasan način je jedan nevjerovatna motivacija ljudi da prate, da gledaju razvoj odnosa, ne samo među poznatim ljudima nego i među potpuno nepoznatim ljudima. Na tome se zasniva jedan izuzetno jak fenomen koliko god ga mi možemo kritikovati, a to je ta sklonost traču“.
Cerović taj motiv kod gledalaca ne prepoznaje samo u slučaju „Velikog brata“ i ostalih rijaliti programa, već i kod svakodnevne potrebe ljudi da čuju trač ili prate komične serijale poput serije „Prijatelji“ kod koje je, smatra on, za gledaoce opet najprivlačnija priča o razvoju odnosa između ljudi. To je, kaže Cerović, novi trend u medijskoj produkciji:
„A to je da je sve manje interesantno šta je ustvari poruka, šta je neki sadržaj, da se manje neko ko je navikao na medije novinarske sadržine koji prenose neku poruku, koji žele da makar informišu na temeljan način i tome slučno, da se taj koncept medija sve više i više povlači pred jednom masmediologijom rijaliti šoua, potpuno besmislenih programa“.
Urednik kulturnog programa Televizije „IN“ Vladimir Maraš kaže da se u serijalu „Veliki brat“ koji se izvodi širom svijeta vodi računa o komunikacijskom novou, kao i elokvenciji i profilu ljudi koji su zvijezde programa. Domaća varijanta koja se crnogorskim gledaocima servira preko Televizije „Pink“, prema Maraševim riječima, na granici je degutantnog:
„Mislim da u ovom trenutku „Big Brother“ ostaje za teritoriju Crne Gore kao još jedan maltene cenzurisan materijal koji opet dolazi mimo Crne Gore i mislim da je u tome i najveća slabost tog projakta“.
U kojoj mjeri gledaoci u Crnoj Gori prate ovaj program i šta ih drži prikovane za male ekrane:
PODGORIČANKA 1: „Veliki Brat“ mi se ne dopada kao ideja, zbog toga što mi je strana ljudskoj prirodi dobrovoljna izolacija, ali bez obzira što mislim da je to nekako strano tako odgledam svu emisiju do kraja, jer vazda imamo nekakav poriv da gledamo u tuđe živote.
PODGORIČANIN 2: Gleda’ sam ga jedan dan, dva minuta i potpuno su mi nejasni što rade ljudi, tako da mi se ne sviđa nikako.
RSE: Znači, ne pratiš uopšte?
PODGORIČANIN 2: Ne.
PODGORIČANIN 3: Gledam, ali ga gledam više onako zato što me nervira, jer nije mi jasno kako ono ljudi mogu da gledaju. Čitav dan kad sam kući ponekad ga pogledam iz dosade, ali ono je potpuno bespotrebna stvar i totalno gubljenje vremena.
Vladimir Maraš vjeruje da i pored svih slabosti i odsustva sadržaja ljude kod ovog serijala privlači mogućnost da zavire u tuđe živote, makar oni bili i krajnje neinteresantni:
„To je voajerizam, kao faktički kao neka očigledno nasušna potreba svih ljudi da zavire u tuđe živote. Toga momenta ne mislim da može da bude pohvalno za gledalačku publiku“.
I Radoje Cerović je kategoričan da serijal „Veliki Brat“ apsolutno nema edukativni karakter, niti mu je svrha da publici prenese određenu poruku. Jedini efekat koji je interesantan je onaj koji taj program ostavlja na kase onih koji su ga promovisali:
„Mediji zarađuju ogromne svote novca promovišući takve programe, a to što će psiholozi ili sociolozi ili pedagozi da kažu da je to potpuno jedan needukativni program, da on nema nikakvu interesantnu komponentu i to je jedan stvar koja će se završiti na razini jedne akademske rasprave, jer će biti vrlo vjerovatno da se kod nas ne ponovi sasvim isti fenomen koji se ponovio u cijeloj Evropi, a to je da taj program bude katastrofalno gledan, da milione ljudi budu zakucani ispred malih ekrana“.
„Ono što je vrlo vjerovatno, što je jedna novost u psihologiji medija i o samoj psihologiji komunikacije što je „Veliki brat“ pokazao na vrlo jasan način je jedan nevjerovatna motivacija ljudi da prate, da gledaju razvoj odnosa, ne samo među poznatim ljudima nego i među potpuno nepoznatim ljudima. Na tome se zasniva jedan izuzetno jak fenomen koliko god ga mi možemo kritikovati, a to je ta sklonost traču“.
Cerović taj motiv kod gledalaca ne prepoznaje samo u slučaju „Velikog brata“ i ostalih rijaliti programa, već i kod svakodnevne potrebe ljudi da čuju trač ili prate komične serijale poput serije „Prijatelji“ kod koje je, smatra on, za gledaoce opet najprivlačnija priča o razvoju odnosa između ljudi. To je, kaže Cerović, novi trend u medijskoj produkciji:
„A to je da je sve manje interesantno šta je ustvari poruka, šta je neki sadržaj, da se manje neko ko je navikao na medije novinarske sadržine koji prenose neku poruku, koji žele da makar informišu na temeljan način i tome slučno, da se taj koncept medija sve više i više povlači pred jednom masmediologijom rijaliti šoua, potpuno besmislenih programa“.
Urednik kulturnog programa Televizije „IN“ Vladimir Maraš kaže da se u serijalu „Veliki brat“ koji se izvodi širom svijeta vodi računa o komunikacijskom novou, kao i elokvenciji i profilu ljudi koji su zvijezde programa. Domaća varijanta koja se crnogorskim gledaocima servira preko Televizije „Pink“, prema Maraševim riječima, na granici je degutantnog:
„Mislim da u ovom trenutku „Big Brother“ ostaje za teritoriju Crne Gore kao još jedan maltene cenzurisan materijal koji opet dolazi mimo Crne Gore i mislim da je u tome i najveća slabost tog projakta“.
U kojoj mjeri gledaoci u Crnoj Gori prate ovaj program i šta ih drži prikovane za male ekrane:
PODGORIČANKA 1: „Veliki Brat“ mi se ne dopada kao ideja, zbog toga što mi je strana ljudskoj prirodi dobrovoljna izolacija, ali bez obzira što mislim da je to nekako strano tako odgledam svu emisiju do kraja, jer vazda imamo nekakav poriv da gledamo u tuđe živote.
PODGORIČANIN 2: Gleda’ sam ga jedan dan, dva minuta i potpuno su mi nejasni što rade ljudi, tako da mi se ne sviđa nikako.
RSE: Znači, ne pratiš uopšte?
PODGORIČANIN 2: Ne.
PODGORIČANIN 3: Gledam, ali ga gledam više onako zato što me nervira, jer nije mi jasno kako ono ljudi mogu da gledaju. Čitav dan kad sam kući ponekad ga pogledam iz dosade, ali ono je potpuno bespotrebna stvar i totalno gubljenje vremena.
Vladimir Maraš vjeruje da i pored svih slabosti i odsustva sadržaja ljude kod ovog serijala privlači mogućnost da zavire u tuđe živote, makar oni bili i krajnje neinteresantni:
„To je voajerizam, kao faktički kao neka očigledno nasušna potreba svih ljudi da zavire u tuđe živote. Toga momenta ne mislim da može da bude pohvalno za gledalačku publiku“.
I Radoje Cerović je kategoričan da serijal „Veliki Brat“ apsolutno nema edukativni karakter, niti mu je svrha da publici prenese određenu poruku. Jedini efekat koji je interesantan je onaj koji taj program ostavlja na kase onih koji su ga promovisali:
„Mediji zarađuju ogromne svote novca promovišući takve programe, a to što će psiholozi ili sociolozi ili pedagozi da kažu da je to potpuno jedan needukativni program, da on nema nikakvu interesantnu komponentu i to je jedan stvar koja će se završiti na razini jedne akademske rasprave, jer će biti vrlo vjerovatno da se kod nas ne ponovi sasvim isti fenomen koji se ponovio u cijeloj Evropi, a to je da taj program bude katastrofalno gledan, da milione ljudi budu zakucani ispred malih ekrana“.
