U Srbiji 48 odsto odraslog stanovništva, odnosno gotovo polovina populacije, puši, dok je situacija kod mladih još dramatičnija, jer više od pedeset odsto maloletnih lica uživa u duvanskom dimu. Iako Zakon o zabrani pušenja u zatvorenim prostorijama postoji još od 1995. godine, on se gotovo uopšte ne primenjuje, a cene cigareta višestruko su niže u odnosu na zemlje Evropske unije. Doktor Petar Borović, član nacionalne Komisije ministarstva zdravlja za probleme pušenja, kaže da su veliki duvanski koncerni, poput Filip Morisa, kupovinu ovdašnjih fabrika duvana uslovljavali kontrolom tržišta, te otuda i niske cene cigareta, ali napominje da problem postoji i u samoj vladi:
„Kada je kupio fabriku duvana kupio je i tržište. On jednostavno kaže da hoće da trguje jer mu je to jedini način da napravim pare. Dejstvo ostalih ministarstava je loše.“
S druge strane, ministar za trgovinu, Bojan Dimitrijević, tvrdi da su cene predmet pregovora tamo gde država može da utiče na njihov nivo, što sa cigaretama nije slučaj:
„Cene cigareta se formiraju slobodno. Na privrednim subjektima koji proizvode i prodaju cigarete je da odrede njihovu cenu. Oni su našli interesa da se cigarete prodaju po takvim cenama. Ne znam da li je poreska stopa na cigarete veća ili niža u okruženju. Ako je ista kao u okruženju, onda je to deo slobodnog formiranja cena i poslovne politike kompanija koje ovde prodaju cigarete.“
Ekonomski analitičar Miroslav Prokopijević mišljenja je da je država itekako činila ustupke velikim svetskim duvanskim koncernima.
U Ministarstvu zdravlja kažu da je primarni cilj da se do 2015. godine prepolovi broj pušača među odraslima i potpuno iskoreni među adolescentima i decom. Ministar zdravlja, Tomica Milosavljević, slaže se sa činjenicom da je izostala rigoroznija kontrola zabrane pušenja na javnim mestima, ali dodaje da će do smanjenja pušenja doći tek ako ono bude pretvoreno u društveno neprihvatljivo ponašanje. On napominje da cene cigareta moraju biti znatno više i ne skriva da ima onih koji prodaju cigareta smatraju dobrim izvorom prihoda za državni budžet:
„Svake godine umre 10 hiljada ljudi od neke bolesti koja je direktno povezana sa pušenjem. Razgovor o tome kolika je šteta za društvo, a kolika je korist na duže staze, je potpuno jasan. Za kratkoročne političke interese moglo bi da se kaže - što više cigareta, to više punjenje budžeta. Ako je to cena, onda je to prodaja duše đavolu.“
Svi naši sagovornici slažu se sa činjenicom da veliki proizvođači duvana sve češće kupuju fabrike van zemalja Evropske unije, praktično na njenim rubnim područjima. Ministar za trgovinu, Bojan Dimitrijević, nudi jednostavan odgovor na ovu činjenicu:
„Oni se sele tamo gde je liberalniji režim prema prljavim tehnologijama.“
Još jedan aspekt na koji ukazuje doktor Petar Borović, a koji itekako ima uticaj na broj pušača u Srbiji, odnosno broj onih koji žele da se podvrgnu tretmanu odvikavanja od nikotina, je i politička situacija u zemlji. Borović navodi sledeći primer:
„Na dan Đinđićeve smrti, kao da ste presekli nožem. Broj ljudi koji je bio zainteresovan smanjio se za dva posto. Trebalo je da prođu godine-dve dana da se broj nešto poveća. Kako vreme prolazi i pojavi se neki tračak nade da idemo u Evropu, da će biti bolje, kako raste standard, ljudi se javljaju. Čim dođe neka minus faza, ljudi gube želju za odvikavanjem.“
Čujmo na posletku kako Beograđani gledaju na mogućnost da pušenje bude zabranjeno na javnim mestima, te da li su cene cigareta preniske:
„Donekle bih htela da pušenje bude zabranjeno na javnim mestima, samo što to kod nas neće da zaživi. Mi smo takav narod. Ne poštujemo zakon.“
„To nije diskriminacija pušaća, već pušenje treba zabraniti jer ugrožava pasivne pušaće, kao što sam ja. Samim tim i moje zdravstveno stanje je pogoršano.“
„Trebale bi da se uvedu rigoroznije kazne i da se to makar malo više ispoštuje od strane vlasti.“
„Mislim da su cigarete jeftine, narodu treba i hleba i igara da bude sretan i zadovoljan.“
„Kada je kupio fabriku duvana kupio je i tržište. On jednostavno kaže da hoće da trguje jer mu je to jedini način da napravim pare. Dejstvo ostalih ministarstava je loše.“
S druge strane, ministar za trgovinu, Bojan Dimitrijević, tvrdi da su cene predmet pregovora tamo gde država može da utiče na njihov nivo, što sa cigaretama nije slučaj:
„Cene cigareta se formiraju slobodno. Na privrednim subjektima koji proizvode i prodaju cigarete je da odrede njihovu cenu. Oni su našli interesa da se cigarete prodaju po takvim cenama. Ne znam da li je poreska stopa na cigarete veća ili niža u okruženju. Ako je ista kao u okruženju, onda je to deo slobodnog formiranja cena i poslovne politike kompanija koje ovde prodaju cigarete.“
Ekonomski analitičar Miroslav Prokopijević mišljenja je da je država itekako činila ustupke velikim svetskim duvanskim koncernima.
U Ministarstvu zdravlja kažu da je primarni cilj da se do 2015. godine prepolovi broj pušača među odraslima i potpuno iskoreni među adolescentima i decom. Ministar zdravlja, Tomica Milosavljević, slaže se sa činjenicom da je izostala rigoroznija kontrola zabrane pušenja na javnim mestima, ali dodaje da će do smanjenja pušenja doći tek ako ono bude pretvoreno u društveno neprihvatljivo ponašanje. On napominje da cene cigareta moraju biti znatno više i ne skriva da ima onih koji prodaju cigareta smatraju dobrim izvorom prihoda za državni budžet:
„Svake godine umre 10 hiljada ljudi od neke bolesti koja je direktno povezana sa pušenjem. Razgovor o tome kolika je šteta za društvo, a kolika je korist na duže staze, je potpuno jasan. Za kratkoročne političke interese moglo bi da se kaže - što više cigareta, to više punjenje budžeta. Ako je to cena, onda je to prodaja duše đavolu.“
Svi naši sagovornici slažu se sa činjenicom da veliki proizvođači duvana sve češće kupuju fabrike van zemalja Evropske unije, praktično na njenim rubnim područjima. Ministar za trgovinu, Bojan Dimitrijević, nudi jednostavan odgovor na ovu činjenicu:
„Oni se sele tamo gde je liberalniji režim prema prljavim tehnologijama.“
Još jedan aspekt na koji ukazuje doktor Petar Borović, a koji itekako ima uticaj na broj pušača u Srbiji, odnosno broj onih koji žele da se podvrgnu tretmanu odvikavanja od nikotina, je i politička situacija u zemlji. Borović navodi sledeći primer:
„Na dan Đinđićeve smrti, kao da ste presekli nožem. Broj ljudi koji je bio zainteresovan smanjio se za dva posto. Trebalo je da prođu godine-dve dana da se broj nešto poveća. Kako vreme prolazi i pojavi se neki tračak nade da idemo u Evropu, da će biti bolje, kako raste standard, ljudi se javljaju. Čim dođe neka minus faza, ljudi gube želju za odvikavanjem.“
Čujmo na posletku kako Beograđani gledaju na mogućnost da pušenje bude zabranjeno na javnim mestima, te da li su cene cigareta preniske:
„Donekle bih htela da pušenje bude zabranjeno na javnim mestima, samo što to kod nas neće da zaživi. Mi smo takav narod. Ne poštujemo zakon.“
„To nije diskriminacija pušaća, već pušenje treba zabraniti jer ugrožava pasivne pušaće, kao što sam ja. Samim tim i moje zdravstveno stanje je pogoršano.“
„Trebale bi da se uvedu rigoroznije kazne i da se to makar malo više ispoštuje od strane vlasti.“
„Mislim da su cigarete jeftine, narodu treba i hleba i igara da bude sretan i zadovoljan.“
