Na podizanje krivične prijave protiv Cvetanovića, koji je inače i poslanik u Skupštini Srbije, Ivana Dulić Marković odlučila nakon što je on u lokalnom paralemtu ponovio ono što je njegov stranački i skupštinski kolega Zoran Krasić u republičkom parlamentu izgovorio početkom juna:
«I ona pokupi one njene ustaše i dovede da budu savetnici. Pa gde joj je bila rodbina? A brat, gde je bio? U Vojsci RS-a ili zenga, šta je bio?»
Baš kao što ni Krasić nije snosio posledice ovakvog govora, tako je i Tužilaštvo u Leskovcu procenilo da u sličnoj izjavi lokalnog gradonačelnika Cvetanovića nema osnova za krivično gonjenje. Vicepremijerka Dulić – Marković ovako je to prokomentarisala:
«S ovim samo pokazuje nekako moju tvrdnju. Jedan prijatelj mi je rekao: Nemoj ti da budeš pametna koliko ti mogu da se prave blesavi.»
Ivana Dulić - Marković ne krije da je podizanje krivične prijave za nju bilo više provokacija, koja bi trebalo da pokaže kako je srpskom pravosuđu i dalje neophodna lustracija. Sličnog efekta trebalo je da ima i inicijativa Dulićkine partije G17 plus za zabranu rada Šešeljeve stranke, a koju je republički javni tužilac takođe odbio. Sve to govori da sudovi i tužilaštva i dalje rade pod jakim pritiskom politke, procenjuje izvršni direktor Komiteta pravnika za ljudska prava Milan Antonijević:
«Naše pravosuđe nikad nije bilo imuno na političke pritiske, tako da mislim da je u ovom slučaju to posredi - da vi u Srbiji ne možete tako lako doneti bilo kakvu odluku koja je na štetu stranaka koje su bliske vlasti ili na vlasti.»
U slučaju onoga što je o Ivani Dulić – Marković izgovoreno u leskovačkom parlamentu, radikali su se branili tvrdnjom da je sama izjava Gorana Cvetanovića izvučena iz konteksta:
«Oni su izvukli samo jedan jedini deo koji apsolutno ne čini ništa, molim vas.»
Cvetanović je u tužilaštvo redovno dolazio praćen svojim pristalicama. Njihovo uverenje da je sve što je o vicepremijerki izgovoreno polednjih meseci istina mogla je uzdrmati samo odluka suda kojom bi se nedvosmisleno stavilo do znanja da je o porodici Dulić - Marković izrečeno niz neistina. Ovako je ostala samo reč Ivane Dulić – Marković protiv teških optužbi kojima je izložena:
«Moj brat nikada, ni u jednom ratu pušku ili bilo šta nosio, niti mu je padalo na pamet. Dakle, sve su to užasne neistine koje mene jako bole kao građanina Srbije.»
U najmanjem, po slovu zakona za krivično delo uvrede, i to iznete putem medija i na javnim skupovima, Cvetanoviću je mogla biti izrečena novčana kazna u visini od 160 do 800 hiljada dinara, ili oko 2 do 8 hiljada evra. To što tužilaštvo nije smatralo da ga je potrebno krivično goniti, za pravnika Milana Antonijevića, može biti shvaćeno kao potvrda toga da se u Srbiji ljudi mogu nesmetano i bez straha od sankcija vređati po nacionalnoj osnovi:
«Očigledno, po ovoj odluci tužilaštva da je to tako, da vi u Srbiji možete izreći takve reči i da ostanete nekažnjeni.»
To što pravosudni organi odbijaju da gone one koji se ne ustručavaju da javno Hrvate nazivaju ustašama, loš je znak svakoj manjini u Srbiji. U izjavi za naš program, takvu ocenu izneo je predsednik Hrvatskog nacionalnog vijeća Josip Pekanović:
«Ovim potezom se šalje poruka da se manjine mogu i dalje napadati, kao što je to rađeno u vreme Miloševićevog režima.»
Slučaj Ivane Dulić - Marković mogao je biti primer za sve sudove u Srbiji. Ovako postaje primer koji budi sumnju u namere da se manjinskim pitanjima pristupa na adekvatan način.
«I ona pokupi one njene ustaše i dovede da budu savetnici. Pa gde joj je bila rodbina? A brat, gde je bio? U Vojsci RS-a ili zenga, šta je bio?»
Baš kao što ni Krasić nije snosio posledice ovakvog govora, tako je i Tužilaštvo u Leskovcu procenilo da u sličnoj izjavi lokalnog gradonačelnika Cvetanovića nema osnova za krivično gonjenje. Vicepremijerka Dulić – Marković ovako je to prokomentarisala:
«S ovim samo pokazuje nekako moju tvrdnju. Jedan prijatelj mi je rekao: Nemoj ti da budeš pametna koliko ti mogu da se prave blesavi.»
Ivana Dulić - Marković ne krije da je podizanje krivične prijave za nju bilo više provokacija, koja bi trebalo da pokaže kako je srpskom pravosuđu i dalje neophodna lustracija. Sličnog efekta trebalo je da ima i inicijativa Dulićkine partije G17 plus za zabranu rada Šešeljeve stranke, a koju je republički javni tužilac takođe odbio. Sve to govori da sudovi i tužilaštva i dalje rade pod jakim pritiskom politke, procenjuje izvršni direktor Komiteta pravnika za ljudska prava Milan Antonijević:
«Naše pravosuđe nikad nije bilo imuno na političke pritiske, tako da mislim da je u ovom slučaju to posredi - da vi u Srbiji ne možete tako lako doneti bilo kakvu odluku koja je na štetu stranaka koje su bliske vlasti ili na vlasti.»
U slučaju onoga što je o Ivani Dulić – Marković izgovoreno u leskovačkom parlamentu, radikali su se branili tvrdnjom da je sama izjava Gorana Cvetanovića izvučena iz konteksta:
«Oni su izvukli samo jedan jedini deo koji apsolutno ne čini ništa, molim vas.»
Cvetanović je u tužilaštvo redovno dolazio praćen svojim pristalicama. Njihovo uverenje da je sve što je o vicepremijerki izgovoreno polednjih meseci istina mogla je uzdrmati samo odluka suda kojom bi se nedvosmisleno stavilo do znanja da je o porodici Dulić - Marković izrečeno niz neistina. Ovako je ostala samo reč Ivane Dulić – Marković protiv teških optužbi kojima je izložena:
«Moj brat nikada, ni u jednom ratu pušku ili bilo šta nosio, niti mu je padalo na pamet. Dakle, sve su to užasne neistine koje mene jako bole kao građanina Srbije.»
U najmanjem, po slovu zakona za krivično delo uvrede, i to iznete putem medija i na javnim skupovima, Cvetanoviću je mogla biti izrečena novčana kazna u visini od 160 do 800 hiljada dinara, ili oko 2 do 8 hiljada evra. To što tužilaštvo nije smatralo da ga je potrebno krivično goniti, za pravnika Milana Antonijevića, može biti shvaćeno kao potvrda toga da se u Srbiji ljudi mogu nesmetano i bez straha od sankcija vređati po nacionalnoj osnovi:
«Očigledno, po ovoj odluci tužilaštva da je to tako, da vi u Srbiji možete izreći takve reči i da ostanete nekažnjeni.»
To što pravosudni organi odbijaju da gone one koji se ne ustručavaju da javno Hrvate nazivaju ustašama, loš je znak svakoj manjini u Srbiji. U izjavi za naš program, takvu ocenu izneo je predsednik Hrvatskog nacionalnog vijeća Josip Pekanović:
«Ovim potezom se šalje poruka da se manjine mogu i dalje napadati, kao što je to rađeno u vreme Miloševićevog režima.»
Slučaj Ivane Dulić - Marković mogao je biti primer za sve sudove u Srbiji. Ovako postaje primer koji budi sumnju u namere da se manjinskim pitanjima pristupa na adekvatan način.
