RSE: Vaša organizacija je htela da što pre dobijemo civilno i građansko društvo, da se oslobodimo svega što je teritorija, nacion i slično. Koliko ste postigli za ovih deset godina koliko postojite?
DERETA: Mislim da smo postigli jako mnogo. Nivo postignuća je i činjenica da još uvek postojimo. Od jedne zaista male, lokalne, organizacije smo prerasli u instituciju civilnog društva u Srbiji. Mislim da su brojevi koje imamo u našoj statistici impresivni. Radili smo sa preko tri hiljade nevladinih organizacija. Kroz naše programe, samo u protekloj godini, je prošlo preko 50 hiljada ljudi.
RSE: Koliko imate filijala po Srbiji?
DERETA: Mi nemamo filijale. Imamo drugačiju organizaciju, imamo projekte i lokalne partnere. Verujemo u kapacitet lokalnih partnera. Pošli smo od činjenice, da ako imamo filijale, one čekaju na to da im iz Beograda kažete šta treba da rade. Mislim da je to pogrešan i skup pristup. Ako imate dobre ljude u filijali, oni će jednog trenutka želeti da se osamostale. Zbog toga mislim da je mnogo bolje, mnogo čistije, mnogo lakše i produktivnije da imamo lokalne partnere. Oko pojedinih projekata se dogovaramo, radimo ih zajedno. Takođe koordiniramo rad Federacije nevladinih organizacija, a to je 450 nevladinih organizacija iz cele Srbije. Ta mreža funkcioniše na opšte čuđenje svih. Imamo nekoliko regionalnih projekata sa Makedonijom, Bosnom i Hrvatskom. Radimo u sve tri države u kojima se razumemo bez prevodilaca. Sada pripremamo jedan program za mlade. Razvili smo jedan sistem rada sa mladima koji pokušava da repozicionira mlade u lokalnoj zajednici da budu viđeni, ne kao problem za jednu sredinu, ali kao njen resurs.
RSE: Radite na green-field polju. Naša politička elita se baš mnogo ne obazire na ono što je građansko. Naša delegacija u razgovorima u Beču najviše se bavi teritorijalnim pitanjem a najmanje se bavi onim što je običan život svakog građanina. Pominju i bezbednost građana i pravo na upotrebu jezika i zastupljenost u organima, ali je to sasvim potisnuto u odnosu na ono kako bi jedno civilno društvo trebalo da izgleda na jednom Kosovu gde će Srbi, na žalost, biti manjina.
DERETA: U nekoliko navrata smo intervenisali i rekli da je potpuno nedopustivo u današnje vreme da organizacije civilnog društva nemaju čak ni konsultativni status u tim pregovorima, ali obzirom na vlast i vladu koju imamo, to mi je potpuno logično. Mislim da način na koji se vode ti pregovori nije nešto čemu bi smo mogli da doprinesemo jer su građani toliko daleko od interesa naših političkih elita. Sve vreme radimo jedno zagovaranje za prava građana da učestvuju u političkim procesima i u procesima odlučivanja. U tom smislu smo organizovali jednu koaliciju koja će se baviti Ustavom Srbije i to u ime građana. Građani će pokušati na neki način da obavežu političke elite, koje će formulisati novi Ustav, bar na to da se određene vrednosti uklope u taj Ustav i da one budu osnova na koji način će se Ustav definisati.
RSE: Koje vrednosti?
DERETA: Pre svega vrednosti građanske države, građanskog društva, a to je pitanje poštovanja ljudskih prava, to je pitanje decentralizacije jer je ono najposredniji način da građani mogu da učestvuju u procesima odlučivanja. To je i pitanje bezbednosti i nezavisnog sudstva. Ukoliko građanin nema zaštitu od države u nezavisnom sudstvu i u tim institucijama, on postaje pasivan.
RSE: Ko je još u vašoj koaliciji?
DERETA: U koaliciji su velike nevladine organizacije: CESID, Fond za otvoreno društvo, beogradski Centar za ljudska prava. To sve je i na tragu onoga što je pokrenuo Fakultet političkih nauka i Udruženje politikologa - prvu javnu raspravu o Ustavu. Zaključci tog okruglog stola su za nas bili vrlo važni, ali su pomalo i depresivni. Prvi zaključak je da ne postoji zakonski način da se to uradi. Drugi je da svi ocenjuju da ne postoje ni politički, ni društveni, ni etički uslovi u ovom trenutku u Srbiji da se donese jedan demokratski Ustav. To sve je jedna dijagnoza društva i sistema vrednosti koji u ovom trenutku vlada kod nas, koji mora da nas zabrine. Mislimo da je obaveza civilnog društva da tu temu stavi na dnevni red i da o toj temi građani kažu svoje pre referenduma.
RSE: Leon Koen je izjavio da pregovori u Beču ulaze u kritičnu fazu. To znači da nije postignuta nikakva saglasnost. Svi ostaju pri svome – Kosovari su za totalnu nezavisnost, a Srbi za nešto što je više od autonomije i što je decentralizacija.
DERETA: Mislim da je njegova dijagnoza delimično tačna. Oni su od samog početka u kritičnoj fazi. Tu se ništa nije promenilo. Ni faza se nije promenila. Vode rovovski, Prvi svetski rat. Svako se zakopao i sada se gađaju raznim bojnim otrovima. Ono što me pomalo na perverzni način zabavlja je to da mi svi znamo da je odluka već doneta. Život nam pokazuje da je Kosovo de fakto nezavisno. Sada se igra jedna igra u kojoj se pokušava nešto što jeste presedan – legalizovati i legitimisati kroz neke fingirane pregovore to gde treba da se postigne neka vrsta dogovora koji može da ide samo na dve teme – jedna je da se zaista obezbedi zaštita ljudskih prava srpske manjine na Kosovu, kulturnih i verskih spomenika i da se stvore uslovi za što transparentniju i intezivniju ekonomsku saradnju, koja već postoji. I jedna i druga strana kriju podatke o postojanju takvih ekonomskih odnosa i uspešnosti tih ekonomskih odnosa jer pokazuju da je normalna komunikacija moguća ako su interesi jasno definisani. Više sam za ratnu hirurgiju, nego za estetsku. Ovu fazu bih radije odsekao, nego što bih pregovarao oko nekih finćukastih definicija da li je više ili manje od ovoga ili onoga. Vidim neke znake u jednom od tabora naše pregovaračke strane koji su odškrinuli vrata i za neka rešenja koja neće biti ovde naročito popularna. U tom smislu mi je drago da postoji ta razlika jer će ona na neki način jasno potvrditi podelu koja postoji u takozvanom demokratskom bloku po pitanju nacionalizma, po pitanju evropske integracije i po pitanju uspešne regionalne saradnje.
RSE: Postoje bitne razlike u demokratskom bloku. Amerika i Evropska unija insistiraju da demokratski blok ide zajedno na sledećim izborima kako bi onemogućio Radikale da dođu na vlast. Da li je moguće da se ujedine DS i DSS, eventualno i G17 Plus?
DERETA: G17 Plus je kao riba koja se zakačila na ajkulu, pliva gde i ona i menja ajkulu u zavisnosti od toga koja mu je bliža i koja više otima. Mislim da je mala verovatnoća da to bude uspešna koalicija. To može biti nametnuti kompromis protiv kojeg sam principijalno. Kompromis ne može biti nametnut. Nalazimo se u teškoj političkoj situaciji zbog podela i tu postoji jedna vrsta političke blokade. Po meni su Radikali mnogo manja opasnost od DSS-a.
RSE: Zašto?
DERETA: Našao sam neku analogiju koja nije lepa, ali najbolje pokazuje moj stav. Radikali su za mene kao rak kože. To jeste smrtonosna bolest, ali bar vidite da ste bolesni i lečite je, onoliko koliko možete. DSS je po meni rak kostiju. On izjeda sistem iznutra svojom dvoličnošću, svojim nacionalizmom koji se legalizuje na jedan način koji je za mene otužan. Tom pasivnošću, tim muljanjem, neodlučnošću i neprincipijelnošću nagriza sistem, institucije i vrednosti sistem.
RSE: Stanovništvo daje najviše glasova Radikalima, a DSS ima samo 11 odsto uporišta u biračkom telu.
DERETA: Ali zaboravljate koliki se mali broj ljudi izjasnio o tome da će glasati. Svi oni koji se nisu izjasnili, po meni, nisu pasivni zato što ih politika ne interesuje i što su apatični. Pasivni su što nisu zadovoljni predloženom ponudom na političkom tržištu. Oni više neće da glasaju za manje zlo.
RSE: Crna Gora i Srbija su se rastale na jedan izuzetno miran način. Mnogi su se plašili da će to biti mnogo burnije. Ako dođe do rastanka sa Kosovom, mislite li da će i on da protekne mirno jer narod najviše interesuje kako živi, šta maže na hleb, kolika mu je penzija ili plata. Mislite li da će taj rastanak biti mnogo drastičniji?
DERETA: Mislim da su tu interesi drugačiji. Postoje mnogo radikalnije grupe Srba na Kosovu. Mislim da taj razlaz isključivo zavisi od ponašanja Srba. Mnogo je demagoga koji neće da razgovaraju kao manjina, nego hoće da razgovaraju kao konstutivni narod. Neka mi objasni neko šta će to promeniti u njihovom svakodnevnom životu, pa ću da pristanem na tu distinkciju. Bojim se da je biti radikalni Srbin na Kosovu u ovom trenutku vrlo isplativa stvar.
RSE: U kom smislu?
DERETA: U materijalnom. Tamo se dobro živi jer su primanja vrlo velika. Svi ti ljudi su sebi pokupovali kuće po Srbiji.
RSE: Nije tako po selima.
DERETA: Govorim o elitama. Neće selo odlučivati šta će da radi, nego će elita reći da idu svi. Selo će poći kada mu neko kaže, a bojim se da ima takvih koji će mu to reći. I tu postoji vrlo jasna podela na dva bloka. Po meni, gospodin Oliver Ivanović vodi jednu vrlo razumnu politiku, ali ga Beograd apsolutno marginalizuje. On zaista razmišlja o jednoj neminovnosti koja se događa u ovom trenutku u tom delu sveta i traži rešenja koja bi obezbedila bezbedan i pristojan život srpskoj manjini tamo. To jeste jedan ogroman problem. Kada se govori o Kosovu, poredi se sa nekim drugim situacijama u bivšoj Jugoslaviji a zaboravlja se ozbiljan problem jezika. Mnogo je lakše normalizovati komunikaciju u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, pa čak i u Makedoniji, nego što je to na Kosovu gde je jezička barijera ogromna i gde bi trebalo staviti ogroman akcent na pitanje dvojezičnog obrazovanja i na pitanje obaveze, i jedne i druge, zajednice da uči onaj drugi jezik.
RSE: Nedavno je izašao podatak da u Srbiji ima 230 hiljada nepismenih ljudi, a od toga preko 19 hiljada živi u Beogradu. Koliko je to što ste pismeni, edukovani, informisani povezano sa tim koliko ste građanin? Da li je to u jednoj uzročnoj vezi?
DERETA: Apsolutno jer biti građanin zahteva određena znanja i određene veštine. Da bi ste stekli ta znanja i veštine morate imati bar minimalni stepen obrazovanja da bi ste razumeli značaj svog glasa da bi ste razumeli mogućnosti svog učešća, da bi ste saznali da imate pravo na građansku inicijativu. Naš sistem obrazovanja se nedovoljno bavi tim problemom. U svetu postoje neki modeli koji su vrlo zanimljivi. Recimo u Brazilu studenti preko leta rade na obrazovanju nepismenih. To im se ne plaća novcem, ali im se od toga plaća studiranje. Oni studenti koji u ovom trenutku lično plaćaju svoje studije na državnim univerzitetima bi mogli na taj način da obezbede bar jedan deo tih sredstava. Uveren sam da bi mnogi od njih na to pristali jer misle da je to jedan zanimljiv i lep posao i za ovo društvo izuzetno važan posao.
RSE: Da li ste nekome to predložili?
DERETA: Predlažemo toliko toga i očekujemo da neko negde još nešto pročita, da neko negde vidi da su kapitalne investicije obrazovnje, a ne samo asfalt, da su kapitalne investicije ljudi, da su kapitalne investicije u sistemu obrazovanja koji vas priprema za Evropu. Skoro 70 posto zaposlenih u Francuskoj, u poslednjih nekoliko godina, su visoko obrazovani ljudi, tehnološki osposobljeni za funkcionisanje u jednom sistemu u kojem je život bez kompjutera i Interneta nemoguć. Mi i dan danas proizvodimo mastiljave olovke i kada vidite nekoga sa plavim jezikom kažete da mora da je pismen čovek.
RSE: Donatori su za vreme Miloševića pomagali nevladine organizacije, pa i vašu. Nikada nisam čula da je neki naš donator pomogao neku nevladinu organizaciju. Zašto je strancima mnogo više stalo do građanskog društva jer se većina nevladinih organizacija bavi ljudskim pravima?
DERETA: Ne bavi se većina ljudskim pravima. To je utisak koji se stvara u javnosti. Većina se ipak bavi socijalno humanitarnim aktivnostima, ljudima sa posebnim potrebama, ljudima sa invaliditetom, bave se decom, bave se kulturom. Vrlo mali broj se bavi ljudskim pravima, ali je to u propagandnim talasima. I socijalističke partije i nove vlasti to guraju u drugi plan, a u prvi plan se izvlače one organizacije koje su političke nezgodne po vlast, koje se mogu kritikovati, koje se mogu pljuvati, koje mogu biti poštapalice. Kada god neko ne zna u Parlamentu šta će da kaže, on se seti nevladine organizacije pa saspe po tome. Postoje, ne samo, institucije koje pomažu pojedine aktivnosti pojedinih organizacija koje se bave ljudima sa invaliditetom, već se daju i budžetska sredstva. Ta sredstva su ogromna.
RSE: Da li i nevladine organizacije, koje se ne bave humanitarnim radom, dobivaju ta sredstva?
DERETA: U Vojvodini postoji fond za nevladine organizacije. U Srbiji još uvek ne postoji taj fond, ali u Srbiji pokušavamo da to finansiranje iz budžeta regulišemo, da se stvore transparentne procedure po kojima bi se ta čuvena budžetska stavka 4100 koja je namenjena nevladinim organizacijama dodelivala, ne po automatizmu, ne po navici, ne po dobroj volji ovoga ili onoga, nego kroz projekte, konkurse i kroz saradnju države i nevladinih organizacija u odlukama u tim konkursima. Radimo na jednoj vrsti institucionalizacije komunikacije sa državom i u tom smislu smo poslednji u regionu. Hrvatska je pre mesec dana donela jedan dokument koji govori o stvaranju stimulativnog okruženja za rad i funkcionisanje trećeg sektora. Država je to preuzela na sebe. To je toliko dobar dokument i toliko lepo napisan dokument koji su zajedno pisali predstavnici državnih institucija i nevladinog sektora da bi nama bilo dovoljno da ga prevedemo na ćirilicu. Tamo država nešto radi u tom smislu, a kod nas se bojim da bi to ostalo samo mrtvo slovo na papiru.
RSE: Samo u Parizu ima pet hiljada nevladinih organizacija. U Srbiji ih je 450?
DERETA: Ne. Njih 450 je u Federaciji nevladinih organizacija Srbije - FENS. One su se učlanile oko jednog zajedničkog programa. Novi zakon će sada to sve da svede na jedan registar. Inače, organizacija ima od 30 do 35 hiljada.
RSE: Toliko?
DERETA: Treba da računate i sva planinarska društva. To su sve društvene organizacije. Te bivše društvene organizacije će morati da se preregistruju po novom zakonu koji bi trebao krajem septembra da bude usvojen u Skupštini. Tada ćemo najzad dobiti jedan registar i znaćemo tačan broj organizacija. Ne postoji preveliki broj nevladinih organizacija, ali postoje grupe i interesi koji se menjaju iz dana u dan i ljudi koji se okupe oko zajedničkog interesa imaju na to pravo i pomažu državi da rešava probleme.
RSE: Završili ste režiju na fakultetu u Beogradu i do vremena pod Miloševićem ste bili reditelj na Televiziji Beograd. Šta kao reditelj kažete na situaciju u elektronskim medijama u Srbiji?
DERETA: To je zanimljiva drama sa elementima komedije jer su glumci jako loši. Kada gledate čoveka koji glumi Staljina, a pri tome ima iznad sebe nekoga ko ga udara po glavi i govori mu šta treba da uradi, onda je to sve zajedno jedna najobičnija šmira. Za mene je to jedna tužna epizoda u istoriji medija u Srbiji jer je očigledno da nije shvaćeno šta treba da reguliše taj zakon i na koji način tu slobodu izražavanja, koja bi trebala da bude jedna od bazičnih vrednosti u društvu, treba regulisati, ali na taj način da se omogući što veća sloboda tog izražavanja. Užasno sam tužan što će mnogi, pre svega iz sfere radija, izgubiti svoje licence, a radio predstavlja jednu vrlo značajnu medijsku formu koja dozvoljava alternativne načine izražavanja, alternativna mišljenja i koja bi trebala da budu maksimalno stimulisana. Kada idemo nešto da regulišemo, tražimo konačna rešenja. Naš radijski prostor i frekvencije smo postavili jednom za uvek i sada, kada se podele, nema više promena. Nedopustivo je da neko, kao gospodin Cekić, koji je bio direktor jednog radija, a sada je direktor Difuzne agencije, tom svom radiju dodeli frekvenciju. Ako išta postoji kao očigledan sukob interesa, onda je to taj primer. To onda ruši kredibilitet za sve ostalo. A da ne govorim o poslednjim izjavama. Bio sam kandidat za tu agenciju u prvom izvlačenju. Predložile su me nevladine organizacije zbog moje dvostruke biografije, kao nekog ko je radio u medijima i ko je radio u civilnom društvu. Cela epizoda oko uplata i ne uplata je smešna. Treća televizija posvećuje dva sata raspravi o tome zašto su oni jedni drugima posuđivali pare. Na kraju krajeva, šta ih se tiče. Ako je dokumentacija koju su predložili po propisu i ako je ta odluka doneta, o čemu onda raspravljamo. Sve to je bacanje prašine u oči da ne bi smo videli nešto što je ključno, a to je da Srbija nema javni servis.
RSE: Kada očekujete javni servis?
DERETA: Kada gospodin Tijanić ode i kada se promeni ova vlast na izborima.
DERETA: Mislim da smo postigli jako mnogo. Nivo postignuća je i činjenica da još uvek postojimo. Od jedne zaista male, lokalne, organizacije smo prerasli u instituciju civilnog društva u Srbiji. Mislim da su brojevi koje imamo u našoj statistici impresivni. Radili smo sa preko tri hiljade nevladinih organizacija. Kroz naše programe, samo u protekloj godini, je prošlo preko 50 hiljada ljudi.
RSE: Koliko imate filijala po Srbiji?
DERETA: Mi nemamo filijale. Imamo drugačiju organizaciju, imamo projekte i lokalne partnere. Verujemo u kapacitet lokalnih partnera. Pošli smo od činjenice, da ako imamo filijale, one čekaju na to da im iz Beograda kažete šta treba da rade. Mislim da je to pogrešan i skup pristup. Ako imate dobre ljude u filijali, oni će jednog trenutka želeti da se osamostale. Zbog toga mislim da je mnogo bolje, mnogo čistije, mnogo lakše i produktivnije da imamo lokalne partnere. Oko pojedinih projekata se dogovaramo, radimo ih zajedno. Takođe koordiniramo rad Federacije nevladinih organizacija, a to je 450 nevladinih organizacija iz cele Srbije. Ta mreža funkcioniše na opšte čuđenje svih. Imamo nekoliko regionalnih projekata sa Makedonijom, Bosnom i Hrvatskom. Radimo u sve tri države u kojima se razumemo bez prevodilaca. Sada pripremamo jedan program za mlade. Razvili smo jedan sistem rada sa mladima koji pokušava da repozicionira mlade u lokalnoj zajednici da budu viđeni, ne kao problem za jednu sredinu, ali kao njen resurs.
RSE: Radite na green-field polju. Naša politička elita se baš mnogo ne obazire na ono što je građansko. Naša delegacija u razgovorima u Beču najviše se bavi teritorijalnim pitanjem a najmanje se bavi onim što je običan život svakog građanina. Pominju i bezbednost građana i pravo na upotrebu jezika i zastupljenost u organima, ali je to sasvim potisnuto u odnosu na ono kako bi jedno civilno društvo trebalo da izgleda na jednom Kosovu gde će Srbi, na žalost, biti manjina.
DERETA: U nekoliko navrata smo intervenisali i rekli da je potpuno nedopustivo u današnje vreme da organizacije civilnog društva nemaju čak ni konsultativni status u tim pregovorima, ali obzirom na vlast i vladu koju imamo, to mi je potpuno logično. Mislim da način na koji se vode ti pregovori nije nešto čemu bi smo mogli da doprinesemo jer su građani toliko daleko od interesa naših političkih elita. Sve vreme radimo jedno zagovaranje za prava građana da učestvuju u političkim procesima i u procesima odlučivanja. U tom smislu smo organizovali jednu koaliciju koja će se baviti Ustavom Srbije i to u ime građana. Građani će pokušati na neki način da obavežu političke elite, koje će formulisati novi Ustav, bar na to da se određene vrednosti uklope u taj Ustav i da one budu osnova na koji način će se Ustav definisati.
RSE: Koje vrednosti?
DERETA: Pre svega vrednosti građanske države, građanskog društva, a to je pitanje poštovanja ljudskih prava, to je pitanje decentralizacije jer je ono najposredniji način da građani mogu da učestvuju u procesima odlučivanja. To je i pitanje bezbednosti i nezavisnog sudstva. Ukoliko građanin nema zaštitu od države u nezavisnom sudstvu i u tim institucijama, on postaje pasivan.
RSE: Ko je još u vašoj koaliciji?
DERETA: U koaliciji su velike nevladine organizacije: CESID, Fond za otvoreno društvo, beogradski Centar za ljudska prava. To sve je i na tragu onoga što je pokrenuo Fakultet političkih nauka i Udruženje politikologa - prvu javnu raspravu o Ustavu. Zaključci tog okruglog stola su za nas bili vrlo važni, ali su pomalo i depresivni. Prvi zaključak je da ne postoji zakonski način da se to uradi. Drugi je da svi ocenjuju da ne postoje ni politički, ni društveni, ni etički uslovi u ovom trenutku u Srbiji da se donese jedan demokratski Ustav. To sve je jedna dijagnoza društva i sistema vrednosti koji u ovom trenutku vlada kod nas, koji mora da nas zabrine. Mislimo da je obaveza civilnog društva da tu temu stavi na dnevni red i da o toj temi građani kažu svoje pre referenduma.
RSE: Leon Koen je izjavio da pregovori u Beču ulaze u kritičnu fazu. To znači da nije postignuta nikakva saglasnost. Svi ostaju pri svome – Kosovari su za totalnu nezavisnost, a Srbi za nešto što je više od autonomije i što je decentralizacija.
DERETA: Mislim da je njegova dijagnoza delimično tačna. Oni su od samog početka u kritičnoj fazi. Tu se ništa nije promenilo. Ni faza se nije promenila. Vode rovovski, Prvi svetski rat. Svako se zakopao i sada se gađaju raznim bojnim otrovima. Ono što me pomalo na perverzni način zabavlja je to da mi svi znamo da je odluka već doneta. Život nam pokazuje da je Kosovo de fakto nezavisno. Sada se igra jedna igra u kojoj se pokušava nešto što jeste presedan – legalizovati i legitimisati kroz neke fingirane pregovore to gde treba da se postigne neka vrsta dogovora koji može da ide samo na dve teme – jedna je da se zaista obezbedi zaštita ljudskih prava srpske manjine na Kosovu, kulturnih i verskih spomenika i da se stvore uslovi za što transparentniju i intezivniju ekonomsku saradnju, koja već postoji. I jedna i druga strana kriju podatke o postojanju takvih ekonomskih odnosa i uspešnosti tih ekonomskih odnosa jer pokazuju da je normalna komunikacija moguća ako su interesi jasno definisani. Više sam za ratnu hirurgiju, nego za estetsku. Ovu fazu bih radije odsekao, nego što bih pregovarao oko nekih finćukastih definicija da li je više ili manje od ovoga ili onoga. Vidim neke znake u jednom od tabora naše pregovaračke strane koji su odškrinuli vrata i za neka rešenja koja neće biti ovde naročito popularna. U tom smislu mi je drago da postoji ta razlika jer će ona na neki način jasno potvrditi podelu koja postoji u takozvanom demokratskom bloku po pitanju nacionalizma, po pitanju evropske integracije i po pitanju uspešne regionalne saradnje.
RSE: Postoje bitne razlike u demokratskom bloku. Amerika i Evropska unija insistiraju da demokratski blok ide zajedno na sledećim izborima kako bi onemogućio Radikale da dođu na vlast. Da li je moguće da se ujedine DS i DSS, eventualno i G17 Plus?
DERETA: G17 Plus je kao riba koja se zakačila na ajkulu, pliva gde i ona i menja ajkulu u zavisnosti od toga koja mu je bliža i koja više otima. Mislim da je mala verovatnoća da to bude uspešna koalicija. To može biti nametnuti kompromis protiv kojeg sam principijalno. Kompromis ne može biti nametnut. Nalazimo se u teškoj političkoj situaciji zbog podela i tu postoji jedna vrsta političke blokade. Po meni su Radikali mnogo manja opasnost od DSS-a.
RSE: Zašto?
DERETA: Našao sam neku analogiju koja nije lepa, ali najbolje pokazuje moj stav. Radikali su za mene kao rak kože. To jeste smrtonosna bolest, ali bar vidite da ste bolesni i lečite je, onoliko koliko možete. DSS je po meni rak kostiju. On izjeda sistem iznutra svojom dvoličnošću, svojim nacionalizmom koji se legalizuje na jedan način koji je za mene otužan. Tom pasivnošću, tim muljanjem, neodlučnošću i neprincipijelnošću nagriza sistem, institucije i vrednosti sistem.
RSE: Stanovništvo daje najviše glasova Radikalima, a DSS ima samo 11 odsto uporišta u biračkom telu.
DERETA: Ali zaboravljate koliki se mali broj ljudi izjasnio o tome da će glasati. Svi oni koji se nisu izjasnili, po meni, nisu pasivni zato što ih politika ne interesuje i što su apatični. Pasivni su što nisu zadovoljni predloženom ponudom na političkom tržištu. Oni više neće da glasaju za manje zlo.
RSE: Crna Gora i Srbija su se rastale na jedan izuzetno miran način. Mnogi su se plašili da će to biti mnogo burnije. Ako dođe do rastanka sa Kosovom, mislite li da će i on da protekne mirno jer narod najviše interesuje kako živi, šta maže na hleb, kolika mu je penzija ili plata. Mislite li da će taj rastanak biti mnogo drastičniji?
DERETA: Mislim da su tu interesi drugačiji. Postoje mnogo radikalnije grupe Srba na Kosovu. Mislim da taj razlaz isključivo zavisi od ponašanja Srba. Mnogo je demagoga koji neće da razgovaraju kao manjina, nego hoće da razgovaraju kao konstutivni narod. Neka mi objasni neko šta će to promeniti u njihovom svakodnevnom životu, pa ću da pristanem na tu distinkciju. Bojim se da je biti radikalni Srbin na Kosovu u ovom trenutku vrlo isplativa stvar.
RSE: U kom smislu?
DERETA: U materijalnom. Tamo se dobro živi jer su primanja vrlo velika. Svi ti ljudi su sebi pokupovali kuće po Srbiji.
RSE: Nije tako po selima.
DERETA: Govorim o elitama. Neće selo odlučivati šta će da radi, nego će elita reći da idu svi. Selo će poći kada mu neko kaže, a bojim se da ima takvih koji će mu to reći. I tu postoji vrlo jasna podela na dva bloka. Po meni, gospodin Oliver Ivanović vodi jednu vrlo razumnu politiku, ali ga Beograd apsolutno marginalizuje. On zaista razmišlja o jednoj neminovnosti koja se događa u ovom trenutku u tom delu sveta i traži rešenja koja bi obezbedila bezbedan i pristojan život srpskoj manjini tamo. To jeste jedan ogroman problem. Kada se govori o Kosovu, poredi se sa nekim drugim situacijama u bivšoj Jugoslaviji a zaboravlja se ozbiljan problem jezika. Mnogo je lakše normalizovati komunikaciju u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, pa čak i u Makedoniji, nego što je to na Kosovu gde je jezička barijera ogromna i gde bi trebalo staviti ogroman akcent na pitanje dvojezičnog obrazovanja i na pitanje obaveze, i jedne i druge, zajednice da uči onaj drugi jezik.
RSE: Nedavno je izašao podatak da u Srbiji ima 230 hiljada nepismenih ljudi, a od toga preko 19 hiljada živi u Beogradu. Koliko je to što ste pismeni, edukovani, informisani povezano sa tim koliko ste građanin? Da li je to u jednoj uzročnoj vezi?
DERETA: Apsolutno jer biti građanin zahteva određena znanja i određene veštine. Da bi ste stekli ta znanja i veštine morate imati bar minimalni stepen obrazovanja da bi ste razumeli značaj svog glasa da bi ste razumeli mogućnosti svog učešća, da bi ste saznali da imate pravo na građansku inicijativu. Naš sistem obrazovanja se nedovoljno bavi tim problemom. U svetu postoje neki modeli koji su vrlo zanimljivi. Recimo u Brazilu studenti preko leta rade na obrazovanju nepismenih. To im se ne plaća novcem, ali im se od toga plaća studiranje. Oni studenti koji u ovom trenutku lično plaćaju svoje studije na državnim univerzitetima bi mogli na taj način da obezbede bar jedan deo tih sredstava. Uveren sam da bi mnogi od njih na to pristali jer misle da je to jedan zanimljiv i lep posao i za ovo društvo izuzetno važan posao.
RSE: Da li ste nekome to predložili?
DERETA: Predlažemo toliko toga i očekujemo da neko negde još nešto pročita, da neko negde vidi da su kapitalne investicije obrazovnje, a ne samo asfalt, da su kapitalne investicije ljudi, da su kapitalne investicije u sistemu obrazovanja koji vas priprema za Evropu. Skoro 70 posto zaposlenih u Francuskoj, u poslednjih nekoliko godina, su visoko obrazovani ljudi, tehnološki osposobljeni za funkcionisanje u jednom sistemu u kojem je život bez kompjutera i Interneta nemoguć. Mi i dan danas proizvodimo mastiljave olovke i kada vidite nekoga sa plavim jezikom kažete da mora da je pismen čovek.
RSE: Donatori su za vreme Miloševića pomagali nevladine organizacije, pa i vašu. Nikada nisam čula da je neki naš donator pomogao neku nevladinu organizaciju. Zašto je strancima mnogo više stalo do građanskog društva jer se većina nevladinih organizacija bavi ljudskim pravima?
DERETA: Ne bavi se većina ljudskim pravima. To je utisak koji se stvara u javnosti. Većina se ipak bavi socijalno humanitarnim aktivnostima, ljudima sa posebnim potrebama, ljudima sa invaliditetom, bave se decom, bave se kulturom. Vrlo mali broj se bavi ljudskim pravima, ali je to u propagandnim talasima. I socijalističke partije i nove vlasti to guraju u drugi plan, a u prvi plan se izvlače one organizacije koje su političke nezgodne po vlast, koje se mogu kritikovati, koje se mogu pljuvati, koje mogu biti poštapalice. Kada god neko ne zna u Parlamentu šta će da kaže, on se seti nevladine organizacije pa saspe po tome. Postoje, ne samo, institucije koje pomažu pojedine aktivnosti pojedinih organizacija koje se bave ljudima sa invaliditetom, već se daju i budžetska sredstva. Ta sredstva su ogromna.
RSE: Da li i nevladine organizacije, koje se ne bave humanitarnim radom, dobivaju ta sredstva?
DERETA: U Vojvodini postoji fond za nevladine organizacije. U Srbiji još uvek ne postoji taj fond, ali u Srbiji pokušavamo da to finansiranje iz budžeta regulišemo, da se stvore transparentne procedure po kojima bi se ta čuvena budžetska stavka 4100 koja je namenjena nevladinim organizacijama dodelivala, ne po automatizmu, ne po navici, ne po dobroj volji ovoga ili onoga, nego kroz projekte, konkurse i kroz saradnju države i nevladinih organizacija u odlukama u tim konkursima. Radimo na jednoj vrsti institucionalizacije komunikacije sa državom i u tom smislu smo poslednji u regionu. Hrvatska je pre mesec dana donela jedan dokument koji govori o stvaranju stimulativnog okruženja za rad i funkcionisanje trećeg sektora. Država je to preuzela na sebe. To je toliko dobar dokument i toliko lepo napisan dokument koji su zajedno pisali predstavnici državnih institucija i nevladinog sektora da bi nama bilo dovoljno da ga prevedemo na ćirilicu. Tamo država nešto radi u tom smislu, a kod nas se bojim da bi to ostalo samo mrtvo slovo na papiru.
RSE: Samo u Parizu ima pet hiljada nevladinih organizacija. U Srbiji ih je 450?
DERETA: Ne. Njih 450 je u Federaciji nevladinih organizacija Srbije - FENS. One su se učlanile oko jednog zajedničkog programa. Novi zakon će sada to sve da svede na jedan registar. Inače, organizacija ima od 30 do 35 hiljada.
RSE: Toliko?
DERETA: Treba da računate i sva planinarska društva. To su sve društvene organizacije. Te bivše društvene organizacije će morati da se preregistruju po novom zakonu koji bi trebao krajem septembra da bude usvojen u Skupštini. Tada ćemo najzad dobiti jedan registar i znaćemo tačan broj organizacija. Ne postoji preveliki broj nevladinih organizacija, ali postoje grupe i interesi koji se menjaju iz dana u dan i ljudi koji se okupe oko zajedničkog interesa imaju na to pravo i pomažu državi da rešava probleme.
RSE: Završili ste režiju na fakultetu u Beogradu i do vremena pod Miloševićem ste bili reditelj na Televiziji Beograd. Šta kao reditelj kažete na situaciju u elektronskim medijama u Srbiji?
DERETA: To je zanimljiva drama sa elementima komedije jer su glumci jako loši. Kada gledate čoveka koji glumi Staljina, a pri tome ima iznad sebe nekoga ko ga udara po glavi i govori mu šta treba da uradi, onda je to sve zajedno jedna najobičnija šmira. Za mene je to jedna tužna epizoda u istoriji medija u Srbiji jer je očigledno da nije shvaćeno šta treba da reguliše taj zakon i na koji način tu slobodu izražavanja, koja bi trebala da bude jedna od bazičnih vrednosti u društvu, treba regulisati, ali na taj način da se omogući što veća sloboda tog izražavanja. Užasno sam tužan što će mnogi, pre svega iz sfere radija, izgubiti svoje licence, a radio predstavlja jednu vrlo značajnu medijsku formu koja dozvoljava alternativne načine izražavanja, alternativna mišljenja i koja bi trebala da budu maksimalno stimulisana. Kada idemo nešto da regulišemo, tražimo konačna rešenja. Naš radijski prostor i frekvencije smo postavili jednom za uvek i sada, kada se podele, nema više promena. Nedopustivo je da neko, kao gospodin Cekić, koji je bio direktor jednog radija, a sada je direktor Difuzne agencije, tom svom radiju dodeli frekvenciju. Ako išta postoji kao očigledan sukob interesa, onda je to taj primer. To onda ruši kredibilitet za sve ostalo. A da ne govorim o poslednjim izjavama. Bio sam kandidat za tu agenciju u prvom izvlačenju. Predložile su me nevladine organizacije zbog moje dvostruke biografije, kao nekog ko je radio u medijima i ko je radio u civilnom društvu. Cela epizoda oko uplata i ne uplata je smešna. Treća televizija posvećuje dva sata raspravi o tome zašto su oni jedni drugima posuđivali pare. Na kraju krajeva, šta ih se tiče. Ako je dokumentacija koju su predložili po propisu i ako je ta odluka doneta, o čemu onda raspravljamo. Sve to je bacanje prašine u oči da ne bi smo videli nešto što je ključno, a to je da Srbija nema javni servis.
RSE: Kada očekujete javni servis?
DERETA: Kada gospodin Tijanić ode i kada se promeni ova vlast na izborima.