Student šumarstva, Užičanin Marko Dejović bio je na odsluženju šestomesečnog vojnog roka od 3. marta. U nedelju ujutro, nakon što su ostali vojnici iz valjevske kasarne „Žikica Jovanović Španac“ otišli na redovne dužnosti, Marko Dejović je ostao sam, taj trenutak iskoristio i obesio se. Dan kasnije načelnik Uprave za ljudske resurse Vojske Srbije Petar Radojičić, u Domu vojske u centru Beograda, obratio se novinarima:
„Takođe je nedvosmisleno da je pokojni Dejović bio korisnik opojnih sredstava, konkretno marihuane i ekstazija.“
General Radojičić je obelodanio i da je preminuli vojnik Dejović svojevremeno podneo zahtev za civilno služenje vojnog roka. Pošto je prethodno više puta krivično gonjen i osuđivan, procenjeno je da nije sposaban za civilnu, ali jeste za vojnu službu. Nakon tragedije, Vojska je po prvi put iznela svoja zapažanja:
„Da se veći broj pripadnika Vojske nalazi u apatiji, a samim tim pojedinci imaju i destruktivan odnos prema okolini, ali i sebi samima.“
Iz Generalštaba je saopšteno da je samo u valjevskom garnizonu od 86 primljenih vojnika, njih 21 prekršajno ili krivično gonjen, osam ima različite duševne poremećaje, a trinaestorica su izjavili da su bili u kontaktu sa narkoticima. Dakle, manje od polovine je u stanju da izvrši vojnu obavezu. Takvo stanje nikog ne bi trebalo da iznenadi, podseća psihijatar, specijalizovan za pitanja maloletničke delinkvencije, Vojislav Ćurčić:
„Mladi ljudi koji su sada u vojsci, odrasli su u haosu godina koje su protekle.“
Ali iznenađuje smelost nadležnih da i pored toga što kod pojedinaca uočavaju manje ili veće poremećaje ličnosti, ipak im dozvoljavaju da obuku uniformu i uzmu pušku u ruke. Predstavnik Evropskog pokreta za prigovor savesti Petar Miličević poziva da se podigne na visi nivo medicinska kontrola regruta:
„Prema sadašnjem zakonodavstvu regrut je lekarski pregledan u sedamnaestoj godini, a neki od njih u vojsku idu tek u dvadeset i sedmoj. To je deset godina razlike. Ako vidimo šta se sve za tih deset godina dešavalo u našoj zemlji, potrebna je mnogo veća obazrivost pri slanju regruta deset godina posle poslednjeg medicinskog pregleda.“
Tragedija Marka Dejovića poklopila se sa danom u kom je i u Srbiji, kao i u celom svetu, obeležen 26. jun – Dan borbe protiv droge. Srpsko Ministarstvo zdravlja otpočelo je akciju „Moguća misija“, ali i iznelo krajnje zabrinjavajuće podatke. Vlasti navode da broj korisnika opijata u Srbiji nije manji od 30.000, ali procene idu i do stotinu hiljada.
Potpredsenik Nacionalne komisije za borbu protiv zloupotrebe psihosomatskih supstanci Nikola Vučković i ministar zdravlja Tomica Milosavljević govore da je situacija utoliko teža što je droga izuzetno lako dostupna:
„Pogotovo cena u našoj sredini je minimalna. Za 500-600 dinara neko može da bude narkoman.“
„Ako razgovarate sa decom od 15, 16, 17, 18 godina onda ćete čuti da gde god odu, na bilo koji javni događaj, bude im ponuđen neki od narkotika.“
Kaže ministar Milosavljević podvlačeći da društvo nema dovoljno jake mehanizme zaštite. Pre nekoliko meseci naš program se u to uverio i prilikom posete zatvorenicima smeštenim u Bolnicu Centralnog zatvora u Beogradu. Reč je o mladim ljudima koji su dospeli iza rešetaka zbog krivičnih dela učinjenih u potrazi za drogom. Jedan od njih o danima kada je krenu stranputicom kaže:
„Nisam znao šta ću sa životom. Para nigde, perspektive nigde, posla nigde. Ono što imaš, to ti je malo. A tamo nekom majmunu tata kupi besan auto, ukrade tati pištolj, izađe na splav, mazne neku ekstra cicu i dođe meni i mršti mi se. I da ja sad ne bi išao kući po pištolj da mu objasnim da se pištolj ne nosi da bi se mangupirao nego da bi pucao, zgudriram se da ne vidim budalu. Sklanjam se od majmuna da mu se ne bih ukenjao u život i da mu ne bih oštetio auto, jer će tata posle da ga prebije, i da ne bih morao da mu silujem devojku, jer će me morati moliti da silujem njega umesto nje, pošto nema hrabrosti da mi se suprotstavi.“
To su neke od slika srpskog društva. Psihijatar Vojislav Ćurčić ukazuje da se ne može svaliti isključiva odgovornost na vojno-medicinske stručnjake, ukoliko zaista ne primete da su se opisane okolnosti bitno odrazile na svest regruta:
„Koliko ja znam, Vojska je poslednjih možda godinu dana preduzela neke akcije da zaista nešto uradi na tom polju. Oni imaju neke svoje službe, neka svoja pravila i upustva kako da se postupa s bilo kojim vojnikom koji je sumnjiv.“
Ipak, u Evropskom pokretu za prigovor savesti ocenjuju da u Vojsci još uvek robuju prevaziđenim konceptima. Opasnost od tragedija kakva se dogodila u Valjevu biće smanjena onda kada se i vojna organizacija prilagodi realnosti, kaže Petar Miličević:
„Ovakve stvari treba da nas zapitaju da li je ovaj ne sistem vrednosti, jer sistem vrednosti takav kakav jeste i mi se moramo njemu prilagođavati, već da li ovo što sada postoji treba da rezultira nekim promenama u sistemu same regrutne obaveze, pa i lekarskih pregleda, sistema regrutovanja, slanja u vojsku i tako dalje.“
„Takođe je nedvosmisleno da je pokojni Dejović bio korisnik opojnih sredstava, konkretno marihuane i ekstazija.“
General Radojičić je obelodanio i da je preminuli vojnik Dejović svojevremeno podneo zahtev za civilno služenje vojnog roka. Pošto je prethodno više puta krivično gonjen i osuđivan, procenjeno je da nije sposaban za civilnu, ali jeste za vojnu službu. Nakon tragedije, Vojska je po prvi put iznela svoja zapažanja:
„Da se veći broj pripadnika Vojske nalazi u apatiji, a samim tim pojedinci imaju i destruktivan odnos prema okolini, ali i sebi samima.“
Iz Generalštaba je saopšteno da je samo u valjevskom garnizonu od 86 primljenih vojnika, njih 21 prekršajno ili krivično gonjen, osam ima različite duševne poremećaje, a trinaestorica su izjavili da su bili u kontaktu sa narkoticima. Dakle, manje od polovine je u stanju da izvrši vojnu obavezu. Takvo stanje nikog ne bi trebalo da iznenadi, podseća psihijatar, specijalizovan za pitanja maloletničke delinkvencije, Vojislav Ćurčić:
„Mladi ljudi koji su sada u vojsci, odrasli su u haosu godina koje su protekle.“
Ali iznenađuje smelost nadležnih da i pored toga što kod pojedinaca uočavaju manje ili veće poremećaje ličnosti, ipak im dozvoljavaju da obuku uniformu i uzmu pušku u ruke. Predstavnik Evropskog pokreta za prigovor savesti Petar Miličević poziva da se podigne na visi nivo medicinska kontrola regruta:
„Prema sadašnjem zakonodavstvu regrut je lekarski pregledan u sedamnaestoj godini, a neki od njih u vojsku idu tek u dvadeset i sedmoj. To je deset godina razlike. Ako vidimo šta se sve za tih deset godina dešavalo u našoj zemlji, potrebna je mnogo veća obazrivost pri slanju regruta deset godina posle poslednjeg medicinskog pregleda.“
Tragedija Marka Dejovića poklopila se sa danom u kom je i u Srbiji, kao i u celom svetu, obeležen 26. jun – Dan borbe protiv droge. Srpsko Ministarstvo zdravlja otpočelo je akciju „Moguća misija“, ali i iznelo krajnje zabrinjavajuće podatke. Vlasti navode da broj korisnika opijata u Srbiji nije manji od 30.000, ali procene idu i do stotinu hiljada.
Potpredsenik Nacionalne komisije za borbu protiv zloupotrebe psihosomatskih supstanci Nikola Vučković i ministar zdravlja Tomica Milosavljević govore da je situacija utoliko teža što je droga izuzetno lako dostupna:
„Pogotovo cena u našoj sredini je minimalna. Za 500-600 dinara neko može da bude narkoman.“
„Ako razgovarate sa decom od 15, 16, 17, 18 godina onda ćete čuti da gde god odu, na bilo koji javni događaj, bude im ponuđen neki od narkotika.“
Kaže ministar Milosavljević podvlačeći da društvo nema dovoljno jake mehanizme zaštite. Pre nekoliko meseci naš program se u to uverio i prilikom posete zatvorenicima smeštenim u Bolnicu Centralnog zatvora u Beogradu. Reč je o mladim ljudima koji su dospeli iza rešetaka zbog krivičnih dela učinjenih u potrazi za drogom. Jedan od njih o danima kada je krenu stranputicom kaže:
„Nisam znao šta ću sa životom. Para nigde, perspektive nigde, posla nigde. Ono što imaš, to ti je malo. A tamo nekom majmunu tata kupi besan auto, ukrade tati pištolj, izađe na splav, mazne neku ekstra cicu i dođe meni i mršti mi se. I da ja sad ne bi išao kući po pištolj da mu objasnim da se pištolj ne nosi da bi se mangupirao nego da bi pucao, zgudriram se da ne vidim budalu. Sklanjam se od majmuna da mu se ne bih ukenjao u život i da mu ne bih oštetio auto, jer će tata posle da ga prebije, i da ne bih morao da mu silujem devojku, jer će me morati moliti da silujem njega umesto nje, pošto nema hrabrosti da mi se suprotstavi.“
To su neke od slika srpskog društva. Psihijatar Vojislav Ćurčić ukazuje da se ne može svaliti isključiva odgovornost na vojno-medicinske stručnjake, ukoliko zaista ne primete da su se opisane okolnosti bitno odrazile na svest regruta:
„Koliko ja znam, Vojska je poslednjih možda godinu dana preduzela neke akcije da zaista nešto uradi na tom polju. Oni imaju neke svoje službe, neka svoja pravila i upustva kako da se postupa s bilo kojim vojnikom koji je sumnjiv.“
Ipak, u Evropskom pokretu za prigovor savesti ocenjuju da u Vojsci još uvek robuju prevaziđenim konceptima. Opasnost od tragedija kakva se dogodila u Valjevu biće smanjena onda kada se i vojna organizacija prilagodi realnosti, kaže Petar Miličević:
„Ovakve stvari treba da nas zapitaju da li je ovaj ne sistem vrednosti, jer sistem vrednosti takav kakav jeste i mi se moramo njemu prilagođavati, već da li ovo što sada postoji treba da rezultira nekim promenama u sistemu same regrutne obaveze, pa i lekarskih pregleda, sistema regrutovanja, slanja u vojsku i tako dalje.“
