RSE: Izneli ste zajedničko saopštenje osam nevladinih organizacija povodom strašnog ispada u Skupštini Srbije, kada su ministarka Ivana Dulić-Marković i pojedini članovi njene porodice nazvani ustašama.
BISERKO: To je jedan incident u nizu. Smatrali smo da treba reagovati, obzirom da se radi o važnoj ministarki koja, kao jedna od retkih, zagovara toleranciju i suživot. Sama činjenica da je ona Hrvatica iz Vojvodine, govori o tome da sadašnji napad Radikala na nju jeste na neki način kontinuitet njihove politike prema manjinama, pre svega prema Hrvatima. Da podestim, Vojislav Šešelj je, između ostalog, optužen i za proterivanje Hrvata. Incident je u sadašnjoj situaciji, kada je očigledno da je taj projekt, ne samo poražen, već i da se nalazi u završnoj fazi, pokazatelj da se naša politička elita nije spremila za pravljenje nekog uvida i bilansa, nego istrajava na istoj retorici, bez mogućnosti da se išta od toga realizuje. To je ono što je zabrinjavajuće, obzirom da će se ta negativna energija i frustracija svih tih navodnih gubitnika sada orjentisati na samu Srbiju, na manjine, na verske zajednice, na političke neistomišljenike i sve one koji zastupaju neku drugačiju viziju Srbije. U tom smislu, ovaj incident koji se desio u samoj Skupštini, a koji je prošao bez komentara predsednika Skupštine, bez nekih ozbiljnih komentara i u našoj široj javnosti, je zabrinjavajući jer ta situacija govori o nekoj otupljenosti čitavog društva, o nekoj apatiji i nesposobnosti da se društvo nekako organizuje i reaguje na te vrlo ozbiljne pojave. Zbog toga mislim da je ovo povod da se reaguje na Radikalnu stranku u nekom širom kontekstu i na čitav njihov učinak u posljednjih petnaest godina. U tom saopštenju smo tražili njihovu zabranu i reakciju vlade jer je pod okriljem ove vlade i to moguće. To više nije stvar imuniteta te stranke i čoveka koji je to rekao, nego se radi o jednoj politici koja sada postaje vrlo vidljiva i koja postaje politika te vlade. Smatramo da je premijer odgovoran i da on mora nešto da uradi, kako bi pokazao ovom društvu da uvažava osnovne principe tolerancije i otvorenog društva. Njegovo ponašanje poslednjih nedelja, posebno pošto se Crna Gora osamostalila, pokazuje jednu vrstu autizma i nesposobnosti da se suoči sa realnošću i u samoj Srbiji i u susedstvu. Rekla bih da pokazuje jednu vrstu nesposobnosti da komunicira sa Evropskom unijom koja je u krajnjoj liniji poslednjih meseci bila više na njegovoj strani, nego na crnogorskoj, ali koja se prilagodila novoj realnosti jer se referendum odvijao po njenim kriterijima i njenim standardima.
RSE: Kako tumačite odlazak premijera u Republiku Srpsku?
BISERKO: Mislim da je i to jedan indikator stanja duha u ovoj zemlji jer prva poseta Vlade nezavisne Srbije je bila Republici Srpskoj i podršci jednoj liniji koja se sada očitava nakon referenduma u Crnoj Gori na način koji je neprihvatljiv i za Bosnu i za ceo svet. Radi se o jednoj inicijativi Vlade Republike Srpske da se traži referendum na istim principa crnogorskog referenduma. Moram da kažem da to nisu iste okolnosti, obzirom da je Crna Gora imala pravo na samoopredelenje i da ga je ostvarila mnogo kasnije nego druge republike. Priznavanje tih republika kao država je išlo po onim zatečenim granicama koje su postojale već 50 godina. To je jedna realnost koju je međunarodna zajednica prihvatila i dala svoje mišljenje u vezi s tim, prepisala je kriterije i standarde po kojima su republike bivše Jugoslavije dobijale svoju samostalnost. Mislim da je to jedan negativan znak i poruka, pre svega Evropskoj uniji, koja je pokazala veliku predusretljivost kada je Srbija u pitanju, i u pogledu svih olakšica koje je dobijala poslednjih godina, a i samoj činjenici da je Evropska unija rešila da Srbiju mobiliše za članstvo u Evropskoj uniji i da je po nižim kriterijima počela pregovore o asocijaciji. Nasuprot tomu, ova vlada je pokazala svoju antievropsku poziciju činjenicom da nije uhapsila Ratka Mladića i da nije pokazala veliku zabrinutost zbog toga, pogotovo nakon što su prekinuti ti pregovori. Ona i u ovom momentu šalje poruke koje su antievropske i na neki način šalje signale, ne samo međunarodnoj zajednici, nego i svim građanima Srbije, da evropska opcija ovde nije opcija za koju se ova vlada zalaže. Mislim da je to krajnje zabrinjavajuće.
RSE: Ne samo da nije uhapšen Ratko Mladić, ali ni Karadžić, bez obzira što međunarodne trupe u Bosni tragaju za njim. Izvesni se pitaju - Zašto jedino da odgovara Srbija?
BISERKO: To nije tačno, jer Bosna i Hercegovina plaća cenu što Karadžić nije uhapšen. Ona još uvek nije ni u partnerstvu za NATO, niti je kandidat za asocijaciju. Bosna i Hercegovina itekako ispašta ponašanje Republike Srpske i njene nespremnosti da hapsi optuženike. Svi do sada uhapšeni u Bosni i Hercegovini, a pre svega u Republici Srpskoj, su uhapšeni od strane SFOR-a. Činjenica da Radovan Karadžić nije uhapšen je, po meni, isto tako problematična i milim da međunarodna zajednica tu ima svojevrsnu odgovornost. U krajnjoj liniji, interes je i Bosne i Hercegovine i Srbije da budu ravnopravni članovi šire evropske zajednice i u tom smislu primarna odgovornost je na nama, kao što je to i naš primarni interes. U poslednje vreme se Evropska unija ponaša kao da je njen primarni interes naše članstvo u njoj i mobiliše nas za to članstvo, dok se ovde odgovarajuće institucije i deo političke elite koja vodi ovu zemlju ponaša kao da to nije njen prioritet.
RSE: U organizaciji Helsinškog odbora je održana jedna konferencija na temu Standardi i status Kosova. Na njoj su bili prisutni i predstavnici Srba i predstavnici Albanaca sa Kosova. Bilo je jako mnogo učesnika koji su posle uvodnih izlaganja učestvovali u debati. U listu Glas javnosti su o toj konferenciji napisali: „antisrpska atmosfera i šiptarska propaganda“. Bila sam na tom skupu i nisam videla nikakvu antisrpsku atmosferu, niti sam tumačila izlaganja kao propagandu.
BISERKO: Taj skup je deo našeg projekta koji traje skoro već 10 godina, obzirom da smo održali niz panela i konferencija pokušavajući da uspostavimo dijalog i sa Albancima i sa Srbima na Kosovu i sa srpskom stranom u samoj Srbiji. To je trud koji je decenijski i imao je određenog efekta na Kosovu, posebno prošle godine kada smo organizovali jednu veliku konferenciju koja je bila direktno prenošena na kosovskim elektronskim medijima. U Srbiji se taj fakt ignoriše, obzirom da je ovde još uvek dominantna teza o podeli Kosova i u tom smislu mediji prikazuju određene aktivnosti, pre svega civilnog sektora, i ovde i na Kosovu, na način koji je neprihvatljiv, obzirom da nije objektivan i obzirom da je tendenciozan u smislu kvalifikacija koje ste naveli. Radi se o jednom skupu na kojem se pokušalo razgovarati o poziciji manjina, pre svega srpske manjine na Kosovu, i o Kosovskoj Mitrovici kao simbolu te podelenosti i potrebi prevazilaženja te podele i definisanja neke strategije koja bi kao dugoročni cilj imala upravo integraciju dve zajednice. Učesnici su bili i Albanci i Srbi sa Kosova, iz enklava, iz Kosovske Mitrovice i Peći i liberalni deo naše političke elite koji prihvata tu realnost. Pošli smo od toga da će status Kosova biti rešavan, pre svega, u okviru međunarodne zajednice i da u ovom momentu ni Priština, ni Beograd, obzirom na to kako su tekli pregovori u Beču, neće imati nekog većeg uticaja na odluku o statusu Kosova. Smatrali smo da je u ovom momentu jako važno, barem kada je Helsinški odbor u pitanju, posvetiti adekvatnu pažnju poziciji Srba na Kosovu, koja u ovom momentu jeste najugroženija zajednica. Smatrali smo da je potrebno itekako mobilisati određene institucije u samoj Srbiji, obzirom da je politika Beograda u ovih nekoliko godina nakon intervencije bila pre svega u funkciji podele Kosova, mada to nije bila zvanična strategija, ali nezvanična jeste, i danas je, nakon neuspeha pregovora u Beču. O tome svedoči i nedavni intervju Dobrice Ćosića u NIN-u, koji se odmah oglasio nakon izjave Noma Čomskog da Kosovo treba podeliti. On se javio kao autor te ideje, a poznato je da je njegov uticaj itekako jak, i na ovu vladu i na premijera i na predsednika. Može se očekivati da će u jednom momentu to postati formalna politika ove vlade i političke elite u Srbiji.
RSE: Na konferenciji ste izjavili da je potpuno izvesno da Kosovo ide ka nezavisnosti. Kada ste postali svesni te činjenice?
BISERKO: Mislim da je to već bilo jasno posle intervencije i načina kako je definisana Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti. Sve ovo što se dešavalo u zadnjih šest godina je ukazivalo na to da će međunarodna zajednica ići u tom pravcu. Mislim da politički nije mudro da se naša politička elita i naša vlada ponašaju kao da to nije poznata činjenica. Sasvim je nezrelo i politički kratkovido ne ići u susret realnosti. Sadašnje ponašanje ove vlade ukazuje na to da pokušava da nađe dežurnog krivca za rešenje koje će biti doneseno do kraja ove godine i očigledno je da se ide na stigmatizovanje određenih nevladinih organizacija, pojedinaca ili manjih partija koje tu realnost već prihvataju.
RSE: Čudi li vas čime se sve mediji danas bave?
BISERKO: Na žalost, moram da konstatujem da je medijska situacija u Srbiji sada gora nego za vreme Miloševića jer je onda ipak postojala jasna crta između onih nezavisnih koji su bili protiv Miloševića i te politike i državnih medija koji su bili pod kontrolom Miloševića. Nakon 5. oktobra došlo je do nove podele koja je mnogo komplikovanija, mnogo kompleksnija jer se radi o nekom zauzimanju stava o suštinskim pitanjima šta se to desilo. Milošević je bio zajednička tačka svih i front protiv Miloševića je bio vrlo širok i išao je od jedne krajnosti onih koji su bili protiv njega zato što je poražen i onih koji su bili protiv njega jer je vodio takvu politiku. U tom momentu konsenzus oko njegovog uklanjanja bio je više nego jasan. Nakon 5. oktobra pozicioniranje po nekim suštinskim pitanjima dovelo je do nekih novih podela i razlika, pre svega u odnosu na ono što se dešavalo i u odnosu na odgovornost. Radi se o interpretaciji poslednjih 15 godina i u tom smislu mediji su sada na nekoj sasvim drugoj strani, izuzev nekolicine koji su ostali verni kritičkom odnosu prema vlasti uopšte i prema nedavnoj prošlosti. Elektronski mediji koji imaju najveći uticaj, pogotovo kada su u pitanju konferencije kakvu smo mi organizovali, imaju ključni uticaj i uglavnom se pozicioniraju u skladu sa stavom vlade, što je i zvanični stav. To se delimično može objasniti time što najveći broj medija vlasnički pripada strukturama koje su vladale i bogatile se za vreme Miloševića i koje sada nemaju velikog interesa da se zalažu za neke suštinske promene i reforme u samoj Srbiji jer još uvek u tako nedefinisanom pravnom sistemu mogu da profitiraju u određenom smislu. Zbog toga mislim da je medijska slika, na neki način, mnogo gora, obzirom na značaj medija i njihovu ulogu u tranziciji i reformama u svim društvima. Ne kažem da oni imaju ključnu ulogu u definisanju, ali imaju u promovisanju određene vizije koja podrazumeva tako teške promene i veliki napor svakog pojedinca u ovom društvu. U tom smislu mediji u ovom momentu igraju vrlo negativnu ulogu.
RSE: Jedna novina je svojevremeno objavila vašu adresu. Vas nekoliko žena na čelu nevladinih organizacija ste stalno na meti kritike, pogotovo Radikala i SPS-a. Da li ste imali neprijatnosti zbog tog objavljivanja?
BISERKO: Prošla i pretprošla godina su bile karakteristične po tim napadima, pre svega prema organizacijama koje se bave ljudskim pravima i suočavanjem sa nedavnom prošlošću. U tom smislu neke od nas su bile izložene fizičkim napadima, provalama u stan, medijskoj kampanji, ispisivani su grafiti u ulici gde imamo kancelarije, čak i na vratima kancelarije. To je bilo konstantno prisustvo neke opresije i verujem da je to organizovano iz određenih centara jer onog momenta kada se pokrenula međunarodna javnost to je donekle prestalo, pa se onda opet pojavilo sa nekim manjim ili većim intenzitetom zavisno od situacije ili problema koji se pojavljuje, a mi se, ili njime bavimo, ili ga komentarišemo na ovaj ili onaj način. Opresivnost je sve prisutnija i bojim se da dolazi iz određenih bezbednosnih ili obaveštajnih centara jer oni dominiraju celom tom scenom. To pokazuje suštinski negativan odnos prema konceptu ljudskih prava, prema konceptu liberalnih političkih ideja na kojima počiva savremena evropska civilizacija. U tom smislu može se reći da je to neka generalna refleksija čitavog društva kada su u pitanju promene i evropska vizija Srbije. Na žalost, ona u ovom momentu na političkom nivou uopšte ne postoji.
RSE: Svedoci smo jedne restauracije Miloševićevog režima i njegovih saradnika poput Radikala. Posle 5. oktobra 2000. godine mnogi su bili u mišjoj rupi, ćutali su, nisu bili toliko grlati kao što su sada. Mislite li da je ta svakodnevno sve veća agresija u javnom životu i taj govor mržnje početak predizborne kampanje, ili mislite da se oni više ničega ne boje, da ih neće stići nikakve kazne i lustracije?
BISERKO: Mislim da je to i jedno i drugo. DOS je u sebi sadržavao obe opcije, i evropsku i antievropsku, koje su bile simbolisane dvema ličnostima, Zoranom Đinđićem i Vojislavom Koštunicom. Brutalnim uklanjanjem Zorana Đinđića ova druga opcija, koja je bila jača sve vreme, sada dominantna. Ona u ovom momentu nema pravu opoziciju, sem ovih manjih stranaka koje trpe ogromne pritiske, negativnu kampanju i neku vrstu stigmatizacije. Ta vlada je obezbedila tu restauraciju, obezbedila je povratak i Radikala i SPS-a, koji neformalno podržavaju tu istu vladu. Ponašanje Radikala u ovom momentu jeste rukovođeno, možda, i tom kampanjom za sledeće izbore. Činjenica, za mene vrlo važna, jeste da ne postoji prava opoziciona partija koja bi se suprotstavila radikalskom viđenju sveta i društva u Srbiji. Po meni, najveću odgovornost snosi Demokratska stranka, koje je jedina šansa za Srbiju obzirom na njen objektivni potencijal. U ovom momentu čini se da je ona sasvim hibernirana stranka koja je svojom kohabitacijom sa DSS-om nanela veliku štetu. Mislim da je neophodno, makar u ovom narednom periodu i u pripremi za sledeće izbore, da DS zauzme poziciju koju je imao Zoran Đinđić, da pravi koaliciju sa sasvim drugim strankama i drugim demokratskim snagama u Srbiji. Po meni, u ovom momentu je ona jedina energija i jedina politička snaga koja može Srbiju, koliko-toliko, da izvede na put proevropske orjentacije. Mislim da su Radikali dosegli svoj vrhunac, da su ona jedna autentična stranka koja je utemeljena u srbijanskom društvu tokom čitavog stoleća i da se ona u ovom momentu ponaša shodno nekom, inače, političkom kontekstu. Pre svega smatram da je za to odgovorna DS i nepostojanje prave opozicije. Ova vlada, kako sada deluje, je neka vrsta koncentracione vlade, bez obzira da li su određene partije formalno u vlasti ili nisu, ali ona deluje sa vrlo malim potencijalom kroz neformalnu podršku SPS-a, Radikala i DS-a.
RSE: Milite li da je DS uspavana možda i zbog toga što je opterećen predsednik DS-a funkcijom predsednika države?
BISERKO: To jeste jedno od pitanja kojima treba da se bavi DS. Mislim da bi neko drugi trebao da obavlja funkciju predsednika stranke jer će predsednik Tadić očigledno biti predsednik Srbije i u naredne tri godine. Važno je da stranka deluje i mimo njegove predsedničke funkcije jer je on ipak predsednik svih građana Srbije. Takođe, to sprečava DS da ima opozicionu ulogu koja je užasno važna u ovom momentu. Mislim da je ključno za budućnost Srbije da DS u ovom momentu napravi iskorak ka linijama koje je imao Zoran Đinđić.
RSE: Zapad preporučuje DS da ide zajedno sa DSS-om, pošto je to kao neki demokratski blok.
BISERKO: Njihova reakcija dolazi zbog interpretacije situacije u Srbiji koja dolazi, pre svega, od neformalnih analitičara koji na neki način vrlo shematski prikazuju situaciju u Srbiji. Oni pred svetom brane poziciju vlade kao neki srednji put, preteći ili stalno upozoravajući Zapad da ukoliko oni izgube tu poziciju, Radikali će doći na vlast. U realnosti imamo činjenicu da Radikali koaliraju i sa DSS-om i sa ostalima. U toj istoj shemi, nevladine organizacije, posebno ovih osam koje se bave ljudskim pravima i suočavanjem sa prošlošću, optužuju za radikalizaciju Srbije i nas prikazuju kao onu drugu stranu, suprotno Radikalima. To je jedna pojednostavljena shema koju su, očigledno, međunarodni faktori kupili u prethodnom periodu. Mislim da će se to menjati, posebno nakon ove situacije sa osamostaljenjem Crne Gore, ponašanjem ove vlade i njenom nesposobnošću da se prilagodi novonastaloj situaciji. Mislim da će i tu doći do izvesnih promena u stavu ili u analizi međunarodnih faktora koji se bave Srbijom.
RSE: Radili ste u diplomatiji pre nego što ste zajedno sa Venom Pešić osnovali Centar za antiratnu akciju i Helsinški odbor u Srbiji. Kako, kao nekadašnji diplomata, procenjujete šanse Čede i njegove LDP?
BISERKO: LDP je u ovom momentu jedini izazov svim ovim partijama, pre svega Demokratskoj stranci, obzirom da su ti ljudi jedno krilo te partije i verovatno da ima mnogo članova te partije koji su simpatizeri Čede i njegove političke akcije. Smatram da je on već dosad napravio ogroman prodor i da je osvojio ogromne simpatije, a to je rezultat beznađa, pogotovo kod mladih ljudi. Čedomir Jovanović je uložio ogromnu energiju u poslednje tri godine u dnevnom komuniciranju sa građanima Srbije. Dnevno je negde na terenu i mislim da on može biti veliko iznenađenje. Ne mogu da predvidim šta će biti, ali tu postoji nekoliko lokalnih situacija u kojima je on već dao ogromne rezultate, imajući u vidu bojkot medija i jedan negativan pristup prema njemu, a ta kampanja ne posustaje. On je uprkos svemu tome uspeo da ostvari neke rezultate na lokalnom nivou i da ima ogromnu podršku. Uspeo je da za samo tri dana putem SMS-a organizuje miting za 9. maj, što smatram ogromnim uspehom. Uspeo je da okupi od 7.000 do 10.000, pretežno mladih ljudi, koliko se neformalno kaže da je okupio, koji misle na jedan liberalniji način na budućnost Srbije. Istovremeno je pokazao svetu da u Srbiji postoje ljudi koji drugačije misle. Mislim da je veoma važno da međunarodna zajednica najzad prihvati njega kao partnera i da tu opciju na našoj političkoj sceni značajnije pomogne, da ih nekako ohrabri, jer bez nutrašnje energije i proevropske orjentacije mislim da će Srbija teško postati ravnopravni član evropskih integracija, bez obzira što je Evropska unija mobilizator takve jedne orjentacije.
RSE: Helsinški odbor je razvio jednu intenzivnu izdavačku delatnost. Pre nedelju dana ste promovisali Zbornik radova o Zoranu Đinđiću. Latinka Perović je bila urednik te knjige i koordinator tog projekta.
BISERKO: Mislim da je to naš vrlo važan izdavački poduhvat, upravo zbog interpretacije samog Zorana Đinđića i pokušaja njegove kriminalizacije na način koji bi diskvalifikao celu njegovu političku orjentaciju. Mislim da se tri godine nakon njegovog uklanjanja ipak uspela ta kriminalizacija zaustavi. Njegovi protivnici ga sada na neki način koriste, ali ne na onaj pravi način. Mislim da će ovaj zbornik vratiti sećanje na ono šta je on hteo. Ovaj zbornik obuhvata ceo njegov opus, i filozofski i politički. Mislim da je jako važno dati pozadinu njegovog političkog uspona i sazrevanja u državnika. On je imao stvarnu šansu da bude jedan važan državnik čitavog regiona, a ne samo Srbije, ali je u tome bio prekinut.
RSE: Nedavno ste u Dubrovniku promovisali knjigu Helsinškog odbora, Rat za mir, a to je knjiga o nečasnoj ulozi Srbije i Crne Gore u napadu na Dubrovnik.
BISERKO: To je jedna zbirka dokumenata i to onih koji su objavljeni u medijima. Može se reći da promovišemo medija kao jedan od primarnih izvora u tumačenju onoga što je bilo. To je jedna poražavajuća slika. Naravno u knjizi ima i haških dokumenata i presuda i nekih drugih materijala koji su jedna slika tog vremena. Razlika između Srbije i Crne Gore jeste što je zvanična Crna Gora prihvatila svoju odgovornost za rat u Dubrovniku, gde su u velikoj meri učestvovali njihovi dobrovoljci u toj pljački i u svemu što se dešavalo oko dubrovačkog ratišta. Mislim da je to razlika između ove i one sredine.
BISERKO: To je jedan incident u nizu. Smatrali smo da treba reagovati, obzirom da se radi o važnoj ministarki koja, kao jedna od retkih, zagovara toleranciju i suživot. Sama činjenica da je ona Hrvatica iz Vojvodine, govori o tome da sadašnji napad Radikala na nju jeste na neki način kontinuitet njihove politike prema manjinama, pre svega prema Hrvatima. Da podestim, Vojislav Šešelj je, između ostalog, optužen i za proterivanje Hrvata. Incident je u sadašnjoj situaciji, kada je očigledno da je taj projekt, ne samo poražen, već i da se nalazi u završnoj fazi, pokazatelj da se naša politička elita nije spremila za pravljenje nekog uvida i bilansa, nego istrajava na istoj retorici, bez mogućnosti da se išta od toga realizuje. To je ono što je zabrinjavajuće, obzirom da će se ta negativna energija i frustracija svih tih navodnih gubitnika sada orjentisati na samu Srbiju, na manjine, na verske zajednice, na političke neistomišljenike i sve one koji zastupaju neku drugačiju viziju Srbije. U tom smislu, ovaj incident koji se desio u samoj Skupštini, a koji je prošao bez komentara predsednika Skupštine, bez nekih ozbiljnih komentara i u našoj široj javnosti, je zabrinjavajući jer ta situacija govori o nekoj otupljenosti čitavog društva, o nekoj apatiji i nesposobnosti da se društvo nekako organizuje i reaguje na te vrlo ozbiljne pojave. Zbog toga mislim da je ovo povod da se reaguje na Radikalnu stranku u nekom širom kontekstu i na čitav njihov učinak u posljednjih petnaest godina. U tom saopštenju smo tražili njihovu zabranu i reakciju vlade jer je pod okriljem ove vlade i to moguće. To više nije stvar imuniteta te stranke i čoveka koji je to rekao, nego se radi o jednoj politici koja sada postaje vrlo vidljiva i koja postaje politika te vlade. Smatramo da je premijer odgovoran i da on mora nešto da uradi, kako bi pokazao ovom društvu da uvažava osnovne principe tolerancije i otvorenog društva. Njegovo ponašanje poslednjih nedelja, posebno pošto se Crna Gora osamostalila, pokazuje jednu vrstu autizma i nesposobnosti da se suoči sa realnošću i u samoj Srbiji i u susedstvu. Rekla bih da pokazuje jednu vrstu nesposobnosti da komunicira sa Evropskom unijom koja je u krajnjoj liniji poslednjih meseci bila više na njegovoj strani, nego na crnogorskoj, ali koja se prilagodila novoj realnosti jer se referendum odvijao po njenim kriterijima i njenim standardima.
RSE: Kako tumačite odlazak premijera u Republiku Srpsku?
BISERKO: Mislim da je i to jedan indikator stanja duha u ovoj zemlji jer prva poseta Vlade nezavisne Srbije je bila Republici Srpskoj i podršci jednoj liniji koja se sada očitava nakon referenduma u Crnoj Gori na način koji je neprihvatljiv i za Bosnu i za ceo svet. Radi se o jednoj inicijativi Vlade Republike Srpske da se traži referendum na istim principa crnogorskog referenduma. Moram da kažem da to nisu iste okolnosti, obzirom da je Crna Gora imala pravo na samoopredelenje i da ga je ostvarila mnogo kasnije nego druge republike. Priznavanje tih republika kao država je išlo po onim zatečenim granicama koje su postojale već 50 godina. To je jedna realnost koju je međunarodna zajednica prihvatila i dala svoje mišljenje u vezi s tim, prepisala je kriterije i standarde po kojima su republike bivše Jugoslavije dobijale svoju samostalnost. Mislim da je to jedan negativan znak i poruka, pre svega Evropskoj uniji, koja je pokazala veliku predusretljivost kada je Srbija u pitanju, i u pogledu svih olakšica koje je dobijala poslednjih godina, a i samoj činjenici da je Evropska unija rešila da Srbiju mobiliše za članstvo u Evropskoj uniji i da je po nižim kriterijima počela pregovore o asocijaciji. Nasuprot tomu, ova vlada je pokazala svoju antievropsku poziciju činjenicom da nije uhapsila Ratka Mladića i da nije pokazala veliku zabrinutost zbog toga, pogotovo nakon što su prekinuti ti pregovori. Ona i u ovom momentu šalje poruke koje su antievropske i na neki način šalje signale, ne samo međunarodnoj zajednici, nego i svim građanima Srbije, da evropska opcija ovde nije opcija za koju se ova vlada zalaže. Mislim da je to krajnje zabrinjavajuće.
RSE: Ne samo da nije uhapšen Ratko Mladić, ali ni Karadžić, bez obzira što međunarodne trupe u Bosni tragaju za njim. Izvesni se pitaju - Zašto jedino da odgovara Srbija?
BISERKO: To nije tačno, jer Bosna i Hercegovina plaća cenu što Karadžić nije uhapšen. Ona još uvek nije ni u partnerstvu za NATO, niti je kandidat za asocijaciju. Bosna i Hercegovina itekako ispašta ponašanje Republike Srpske i njene nespremnosti da hapsi optuženike. Svi do sada uhapšeni u Bosni i Hercegovini, a pre svega u Republici Srpskoj, su uhapšeni od strane SFOR-a. Činjenica da Radovan Karadžić nije uhapšen je, po meni, isto tako problematična i milim da međunarodna zajednica tu ima svojevrsnu odgovornost. U krajnjoj liniji, interes je i Bosne i Hercegovine i Srbije da budu ravnopravni članovi šire evropske zajednice i u tom smislu primarna odgovornost je na nama, kao što je to i naš primarni interes. U poslednje vreme se Evropska unija ponaša kao da je njen primarni interes naše članstvo u njoj i mobiliše nas za to članstvo, dok se ovde odgovarajuće institucije i deo političke elite koja vodi ovu zemlju ponaša kao da to nije njen prioritet.
RSE: U organizaciji Helsinškog odbora je održana jedna konferencija na temu Standardi i status Kosova. Na njoj su bili prisutni i predstavnici Srba i predstavnici Albanaca sa Kosova. Bilo je jako mnogo učesnika koji su posle uvodnih izlaganja učestvovali u debati. U listu Glas javnosti su o toj konferenciji napisali: „antisrpska atmosfera i šiptarska propaganda“. Bila sam na tom skupu i nisam videla nikakvu antisrpsku atmosferu, niti sam tumačila izlaganja kao propagandu.
BISERKO: Taj skup je deo našeg projekta koji traje skoro već 10 godina, obzirom da smo održali niz panela i konferencija pokušavajući da uspostavimo dijalog i sa Albancima i sa Srbima na Kosovu i sa srpskom stranom u samoj Srbiji. To je trud koji je decenijski i imao je određenog efekta na Kosovu, posebno prošle godine kada smo organizovali jednu veliku konferenciju koja je bila direktno prenošena na kosovskim elektronskim medijima. U Srbiji se taj fakt ignoriše, obzirom da je ovde još uvek dominantna teza o podeli Kosova i u tom smislu mediji prikazuju određene aktivnosti, pre svega civilnog sektora, i ovde i na Kosovu, na način koji je neprihvatljiv, obzirom da nije objektivan i obzirom da je tendenciozan u smislu kvalifikacija koje ste naveli. Radi se o jednom skupu na kojem se pokušalo razgovarati o poziciji manjina, pre svega srpske manjine na Kosovu, i o Kosovskoj Mitrovici kao simbolu te podelenosti i potrebi prevazilaženja te podele i definisanja neke strategije koja bi kao dugoročni cilj imala upravo integraciju dve zajednice. Učesnici su bili i Albanci i Srbi sa Kosova, iz enklava, iz Kosovske Mitrovice i Peći i liberalni deo naše političke elite koji prihvata tu realnost. Pošli smo od toga da će status Kosova biti rešavan, pre svega, u okviru međunarodne zajednice i da u ovom momentu ni Priština, ni Beograd, obzirom na to kako su tekli pregovori u Beču, neće imati nekog većeg uticaja na odluku o statusu Kosova. Smatrali smo da je u ovom momentu jako važno, barem kada je Helsinški odbor u pitanju, posvetiti adekvatnu pažnju poziciji Srba na Kosovu, koja u ovom momentu jeste najugroženija zajednica. Smatrali smo da je potrebno itekako mobilisati određene institucije u samoj Srbiji, obzirom da je politika Beograda u ovih nekoliko godina nakon intervencije bila pre svega u funkciji podele Kosova, mada to nije bila zvanična strategija, ali nezvanična jeste, i danas je, nakon neuspeha pregovora u Beču. O tome svedoči i nedavni intervju Dobrice Ćosića u NIN-u, koji se odmah oglasio nakon izjave Noma Čomskog da Kosovo treba podeliti. On se javio kao autor te ideje, a poznato je da je njegov uticaj itekako jak, i na ovu vladu i na premijera i na predsednika. Može se očekivati da će u jednom momentu to postati formalna politika ove vlade i političke elite u Srbiji.
RSE: Na konferenciji ste izjavili da je potpuno izvesno da Kosovo ide ka nezavisnosti. Kada ste postali svesni te činjenice?
BISERKO: Mislim da je to već bilo jasno posle intervencije i načina kako je definisana Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti. Sve ovo što se dešavalo u zadnjih šest godina je ukazivalo na to da će međunarodna zajednica ići u tom pravcu. Mislim da politički nije mudro da se naša politička elita i naša vlada ponašaju kao da to nije poznata činjenica. Sasvim je nezrelo i politički kratkovido ne ići u susret realnosti. Sadašnje ponašanje ove vlade ukazuje na to da pokušava da nađe dežurnog krivca za rešenje koje će biti doneseno do kraja ove godine i očigledno je da se ide na stigmatizovanje određenih nevladinih organizacija, pojedinaca ili manjih partija koje tu realnost već prihvataju.
RSE: Čudi li vas čime se sve mediji danas bave?
BISERKO: Na žalost, moram da konstatujem da je medijska situacija u Srbiji sada gora nego za vreme Miloševića jer je onda ipak postojala jasna crta između onih nezavisnih koji su bili protiv Miloševića i te politike i državnih medija koji su bili pod kontrolom Miloševića. Nakon 5. oktobra došlo je do nove podele koja je mnogo komplikovanija, mnogo kompleksnija jer se radi o nekom zauzimanju stava o suštinskim pitanjima šta se to desilo. Milošević je bio zajednička tačka svih i front protiv Miloševića je bio vrlo širok i išao je od jedne krajnosti onih koji su bili protiv njega zato što je poražen i onih koji su bili protiv njega jer je vodio takvu politiku. U tom momentu konsenzus oko njegovog uklanjanja bio je više nego jasan. Nakon 5. oktobra pozicioniranje po nekim suštinskim pitanjima dovelo je do nekih novih podela i razlika, pre svega u odnosu na ono što se dešavalo i u odnosu na odgovornost. Radi se o interpretaciji poslednjih 15 godina i u tom smislu mediji su sada na nekoj sasvim drugoj strani, izuzev nekolicine koji su ostali verni kritičkom odnosu prema vlasti uopšte i prema nedavnoj prošlosti. Elektronski mediji koji imaju najveći uticaj, pogotovo kada su u pitanju konferencije kakvu smo mi organizovali, imaju ključni uticaj i uglavnom se pozicioniraju u skladu sa stavom vlade, što je i zvanični stav. To se delimično može objasniti time što najveći broj medija vlasnički pripada strukturama koje su vladale i bogatile se za vreme Miloševića i koje sada nemaju velikog interesa da se zalažu za neke suštinske promene i reforme u samoj Srbiji jer još uvek u tako nedefinisanom pravnom sistemu mogu da profitiraju u određenom smislu. Zbog toga mislim da je medijska slika, na neki način, mnogo gora, obzirom na značaj medija i njihovu ulogu u tranziciji i reformama u svim društvima. Ne kažem da oni imaju ključnu ulogu u definisanju, ali imaju u promovisanju određene vizije koja podrazumeva tako teške promene i veliki napor svakog pojedinca u ovom društvu. U tom smislu mediji u ovom momentu igraju vrlo negativnu ulogu.
RSE: Jedna novina je svojevremeno objavila vašu adresu. Vas nekoliko žena na čelu nevladinih organizacija ste stalno na meti kritike, pogotovo Radikala i SPS-a. Da li ste imali neprijatnosti zbog tog objavljivanja?
BISERKO: Prošla i pretprošla godina su bile karakteristične po tim napadima, pre svega prema organizacijama koje se bave ljudskim pravima i suočavanjem sa nedavnom prošlošću. U tom smislu neke od nas su bile izložene fizičkim napadima, provalama u stan, medijskoj kampanji, ispisivani su grafiti u ulici gde imamo kancelarije, čak i na vratima kancelarije. To je bilo konstantno prisustvo neke opresije i verujem da je to organizovano iz određenih centara jer onog momenta kada se pokrenula međunarodna javnost to je donekle prestalo, pa se onda opet pojavilo sa nekim manjim ili većim intenzitetom zavisno od situacije ili problema koji se pojavljuje, a mi se, ili njime bavimo, ili ga komentarišemo na ovaj ili onaj način. Opresivnost je sve prisutnija i bojim se da dolazi iz određenih bezbednosnih ili obaveštajnih centara jer oni dominiraju celom tom scenom. To pokazuje suštinski negativan odnos prema konceptu ljudskih prava, prema konceptu liberalnih političkih ideja na kojima počiva savremena evropska civilizacija. U tom smislu može se reći da je to neka generalna refleksija čitavog društva kada su u pitanju promene i evropska vizija Srbije. Na žalost, ona u ovom momentu na političkom nivou uopšte ne postoji.
RSE: Svedoci smo jedne restauracije Miloševićevog režima i njegovih saradnika poput Radikala. Posle 5. oktobra 2000. godine mnogi su bili u mišjoj rupi, ćutali su, nisu bili toliko grlati kao što su sada. Mislite li da je ta svakodnevno sve veća agresija u javnom životu i taj govor mržnje početak predizborne kampanje, ili mislite da se oni više ničega ne boje, da ih neće stići nikakve kazne i lustracije?
BISERKO: Mislim da je to i jedno i drugo. DOS je u sebi sadržavao obe opcije, i evropsku i antievropsku, koje su bile simbolisane dvema ličnostima, Zoranom Đinđićem i Vojislavom Koštunicom. Brutalnim uklanjanjem Zorana Đinđića ova druga opcija, koja je bila jača sve vreme, sada dominantna. Ona u ovom momentu nema pravu opoziciju, sem ovih manjih stranaka koje trpe ogromne pritiske, negativnu kampanju i neku vrstu stigmatizacije. Ta vlada je obezbedila tu restauraciju, obezbedila je povratak i Radikala i SPS-a, koji neformalno podržavaju tu istu vladu. Ponašanje Radikala u ovom momentu jeste rukovođeno, možda, i tom kampanjom za sledeće izbore. Činjenica, za mene vrlo važna, jeste da ne postoji prava opoziciona partija koja bi se suprotstavila radikalskom viđenju sveta i društva u Srbiji. Po meni, najveću odgovornost snosi Demokratska stranka, koje je jedina šansa za Srbiju obzirom na njen objektivni potencijal. U ovom momentu čini se da je ona sasvim hibernirana stranka koja je svojom kohabitacijom sa DSS-om nanela veliku štetu. Mislim da je neophodno, makar u ovom narednom periodu i u pripremi za sledeće izbore, da DS zauzme poziciju koju je imao Zoran Đinđić, da pravi koaliciju sa sasvim drugim strankama i drugim demokratskim snagama u Srbiji. Po meni, u ovom momentu je ona jedina energija i jedina politička snaga koja može Srbiju, koliko-toliko, da izvede na put proevropske orjentacije. Mislim da su Radikali dosegli svoj vrhunac, da su ona jedna autentična stranka koja je utemeljena u srbijanskom društvu tokom čitavog stoleća i da se ona u ovom momentu ponaša shodno nekom, inače, političkom kontekstu. Pre svega smatram da je za to odgovorna DS i nepostojanje prave opozicije. Ova vlada, kako sada deluje, je neka vrsta koncentracione vlade, bez obzira da li su određene partije formalno u vlasti ili nisu, ali ona deluje sa vrlo malim potencijalom kroz neformalnu podršku SPS-a, Radikala i DS-a.
RSE: Milite li da je DS uspavana možda i zbog toga što je opterećen predsednik DS-a funkcijom predsednika države?
BISERKO: To jeste jedno od pitanja kojima treba da se bavi DS. Mislim da bi neko drugi trebao da obavlja funkciju predsednika stranke jer će predsednik Tadić očigledno biti predsednik Srbije i u naredne tri godine. Važno je da stranka deluje i mimo njegove predsedničke funkcije jer je on ipak predsednik svih građana Srbije. Takođe, to sprečava DS da ima opozicionu ulogu koja je užasno važna u ovom momentu. Mislim da je ključno za budućnost Srbije da DS u ovom momentu napravi iskorak ka linijama koje je imao Zoran Đinđić.
RSE: Zapad preporučuje DS da ide zajedno sa DSS-om, pošto je to kao neki demokratski blok.
BISERKO: Njihova reakcija dolazi zbog interpretacije situacije u Srbiji koja dolazi, pre svega, od neformalnih analitičara koji na neki način vrlo shematski prikazuju situaciju u Srbiji. Oni pred svetom brane poziciju vlade kao neki srednji put, preteći ili stalno upozoravajući Zapad da ukoliko oni izgube tu poziciju, Radikali će doći na vlast. U realnosti imamo činjenicu da Radikali koaliraju i sa DSS-om i sa ostalima. U toj istoj shemi, nevladine organizacije, posebno ovih osam koje se bave ljudskim pravima i suočavanjem sa prošlošću, optužuju za radikalizaciju Srbije i nas prikazuju kao onu drugu stranu, suprotno Radikalima. To je jedna pojednostavljena shema koju su, očigledno, međunarodni faktori kupili u prethodnom periodu. Mislim da će se to menjati, posebno nakon ove situacije sa osamostaljenjem Crne Gore, ponašanjem ove vlade i njenom nesposobnošću da se prilagodi novonastaloj situaciji. Mislim da će i tu doći do izvesnih promena u stavu ili u analizi međunarodnih faktora koji se bave Srbijom.
RSE: Radili ste u diplomatiji pre nego što ste zajedno sa Venom Pešić osnovali Centar za antiratnu akciju i Helsinški odbor u Srbiji. Kako, kao nekadašnji diplomata, procenjujete šanse Čede i njegove LDP?
BISERKO: LDP je u ovom momentu jedini izazov svim ovim partijama, pre svega Demokratskoj stranci, obzirom da su ti ljudi jedno krilo te partije i verovatno da ima mnogo članova te partije koji su simpatizeri Čede i njegove političke akcije. Smatram da je on već dosad napravio ogroman prodor i da je osvojio ogromne simpatije, a to je rezultat beznađa, pogotovo kod mladih ljudi. Čedomir Jovanović je uložio ogromnu energiju u poslednje tri godine u dnevnom komuniciranju sa građanima Srbije. Dnevno je negde na terenu i mislim da on može biti veliko iznenađenje. Ne mogu da predvidim šta će biti, ali tu postoji nekoliko lokalnih situacija u kojima je on već dao ogromne rezultate, imajući u vidu bojkot medija i jedan negativan pristup prema njemu, a ta kampanja ne posustaje. On je uprkos svemu tome uspeo da ostvari neke rezultate na lokalnom nivou i da ima ogromnu podršku. Uspeo je da za samo tri dana putem SMS-a organizuje miting za 9. maj, što smatram ogromnim uspehom. Uspeo je da okupi od 7.000 do 10.000, pretežno mladih ljudi, koliko se neformalno kaže da je okupio, koji misle na jedan liberalniji način na budućnost Srbije. Istovremeno je pokazao svetu da u Srbiji postoje ljudi koji drugačije misle. Mislim da je veoma važno da međunarodna zajednica najzad prihvati njega kao partnera i da tu opciju na našoj političkoj sceni značajnije pomogne, da ih nekako ohrabri, jer bez nutrašnje energije i proevropske orjentacije mislim da će Srbija teško postati ravnopravni član evropskih integracija, bez obzira što je Evropska unija mobilizator takve jedne orjentacije.
RSE: Helsinški odbor je razvio jednu intenzivnu izdavačku delatnost. Pre nedelju dana ste promovisali Zbornik radova o Zoranu Đinđiću. Latinka Perović je bila urednik te knjige i koordinator tog projekta.
BISERKO: Mislim da je to naš vrlo važan izdavački poduhvat, upravo zbog interpretacije samog Zorana Đinđića i pokušaja njegove kriminalizacije na način koji bi diskvalifikao celu njegovu političku orjentaciju. Mislim da se tri godine nakon njegovog uklanjanja ipak uspela ta kriminalizacija zaustavi. Njegovi protivnici ga sada na neki način koriste, ali ne na onaj pravi način. Mislim da će ovaj zbornik vratiti sećanje na ono šta je on hteo. Ovaj zbornik obuhvata ceo njegov opus, i filozofski i politički. Mislim da je jako važno dati pozadinu njegovog političkog uspona i sazrevanja u državnika. On je imao stvarnu šansu da bude jedan važan državnik čitavog regiona, a ne samo Srbije, ali je u tome bio prekinut.
RSE: Nedavno ste u Dubrovniku promovisali knjigu Helsinškog odbora, Rat za mir, a to je knjiga o nečasnoj ulozi Srbije i Crne Gore u napadu na Dubrovnik.
BISERKO: To je jedna zbirka dokumenata i to onih koji su objavljeni u medijima. Može se reći da promovišemo medija kao jedan od primarnih izvora u tumačenju onoga što je bilo. To je jedna poražavajuća slika. Naravno u knjizi ima i haških dokumenata i presuda i nekih drugih materijala koji su jedna slika tog vremena. Razlika između Srbije i Crne Gore jeste što je zvanična Crna Gora prihvatila svoju odgovornost za rat u Dubrovniku, gde su u velikoj meri učestvovali njihovi dobrovoljci u toj pljački i u svemu što se dešavalo oko dubrovačkog ratišta. Mislim da je to razlika između ove i one sredine.