„Napolje Krasiću!“, skandirali su poslanici G-17 plus ispred Skupštine Srbije i time slali poruku poslaniku Radikala, nekadašnjem ministru trgovine u vladi socijaliste, pokojnog, Mirka Marjanovića – Zoranu
Krasiću. U utorak za skupštinskom govornicom on ne samo da je vređao ministarku Ivanu Dulić Marković, nego je i pretio:
„Vi ćete da rasturate moju državu? Čekajte eksperti da vidite!“
Potpredsednik parlamenta, koji je u tom trenutku predsedavao sednicom, Vojislav Mihailović (poznatiji kao unuk Draže Mihailovića), Krasića nije prekinuo, niti opomenuo. Dva dana kasnije, generalni sekretar Radikala Aleksandar Vučić odao mu je priznanje:
„Gospodine predsedniče, vi ste veoma racionalan, ozbiljan i razuman čovek. Ja ovo iskreno mislim.“
Nešto ranije, Vučić i poslanik G-17 plus Miloljub Albijanić, gurali su se ramenima što je izgledalao kao početak tuče, a što u atmosferi u skupštinskoj sali, koja je odisala nervozom, dobacivanjem i uvredama, ne bi bilo ni iznenađujuće. Albijanić je sa skupštinske govornice, prekidan smehom radikala, pozvao predsednika parlamenta:
„Da shodno Poslovniku izrekne meru poslaniku Srpske radikalne stranke, a mera je udaljenje sa sednice Narodne skupštine.“
Niti to, niti odluka o novčanom kažnjavanju Krasića nije doneta, a predsedavajući Vojislav Mihailović je jedino odredio petnaestominutnu pauzu kako bi se smirile strasti. Novinarima je ponovio kako nije najjasnije da li sporne Krasićeve reči imaju šovinistički prizvuk:
„Mislim da on nije pominjao gospođu Dulić i njenu familiju po nacionalnoj osnovi, već je pominjao neke ustaše, članove njene porodice, koji su učestvovali u ovom skorašnjem ratu, na strani Zenga, ako sam razumeo. Mada mi to ni danas nije potpuno jasno.“
Nesposobnost Skupštine da prisili poslanike na pristojno ponašanje slikovito je pokazalo da su ideje o zabrani rada Radikala – prevelika
očekivanja. Više ni u Komitetu pravnika za ljudska prava, odakle su odavno tražili ukidanje Šešeljeve partije, nisu sigurni da bi to bio ispravan potez. Pravnik Mirna Kosanović:
„Ovo je za mene mnogo manji stepen neke odgovornosti u odnosu na ono što je bilo devedesetih.“
I zaista radikali nisu kažnjeni ni kada je Šešelj potezao pištolj na prosvetne radnike, niti kada su neki od članova ove stranke pravili spiskove za iseljavanje Hrvata iz vojvođanskog sela Hrtkovci, niti kada je Šešeljev zamenik Tomislav Nikolić izjavio da mu nije žao što je ubijen novinar Slavko Ćuruvija, a jedino su se 1999. godine suočili sa bojkotom dela nezavisnih medija kada su novinare optužili za izdaju. Danas kada se uoči izbora procenjuje da ih podržava 36 odsto opredeljenih birača, malo je verovatno da bi zabrana prošla bez težih posledica. U popularnosti radikala Aleksandar Vučić vidi razloge za rađanje novih inicijativa:
„Znate zašto vi tražite zabranu Srpske radikalne stranke, a naravno, jasno vam je da od toga nema ništa? Tražite zato što vam je to jedina šansa da uđete u parlament, a to znači da pola naroda izbacimo i da ih isključimo, jer 50 posto glasa za SRS.“
Da li je zaista kasno? Predsednik Skupštine Vojvodine Bojan Kostreš, podseća da je njegova partija – Liga socijaldemokrata Vojvodine – tražila da se tako nešto učini posle petooktobarskih promena kada su demokratske snage imale snage za tako nešto. Danas su uslovi bitno teži:
„Činjenica da su Srpska radikalna stranka i vladajuća DSS u koaliciji u Novom Sadu, govori u prilog da trenutno vladajuća partija u Srbiji neće biti spremna za to.“
Principijelno, predsednik Ustavnog suda Srbije Slobodan Vučetić potvrdio je zakonsku mogućnost da se pred tim telom pokrene postupak za zabranu:
„Da li će Ustavni sud takvu odluku doneti zavisi od toga kakvi se dokazi, da se tako izrazim, stave na uvid.“
Svaki takav potez bilo bi ugrožavanje slobode govora, uveren je sociolog Zoran Avramović, blizak vrhu Radikalne stranke. Ukoliko je poslanik Krasić izrekao neistinu o ministarki Dulić, to bi trebalo prepustiti sudu da dokaže, kaže Avramović, sve drugo bi bilo antidemokratija:
„Neka se odvija rat rečima, važno je da se ne odvija rat oružjem.“
Pravnik Mirna Kosanović sumnja da bi poslednji incident bio dovoljan za ukidanje stranke. Po njoj Krasićevu izjavu:
„Treba gledati u kontekstu celokupnog delovanja radikalne stranke. Mislim da bi to bilo dovoljno za zabranu rada. Znači, ne izdvojeno ovaj slučaj koji se desio pre neki dan.“
Hoće li javnost u Srbiji, a i nadležni, i do kada, tolerisati takve ispade? Mnogi se pitaju da li išta više i može da se učini.
Krasiću. U utorak za skupštinskom govornicom on ne samo da je vređao ministarku Ivanu Dulić Marković, nego je i pretio:
„Vi ćete da rasturate moju državu? Čekajte eksperti da vidite!“
Potpredsednik parlamenta, koji je u tom trenutku predsedavao sednicom, Vojislav Mihailović (poznatiji kao unuk Draže Mihailovića), Krasića nije prekinuo, niti opomenuo. Dva dana kasnije, generalni sekretar Radikala Aleksandar Vučić odao mu je priznanje:
„Gospodine predsedniče, vi ste veoma racionalan, ozbiljan i razuman čovek. Ja ovo iskreno mislim.“
Nešto ranije, Vučić i poslanik G-17 plus Miloljub Albijanić, gurali su se ramenima što je izgledalao kao početak tuče, a što u atmosferi u skupštinskoj sali, koja je odisala nervozom, dobacivanjem i uvredama, ne bi bilo ni iznenađujuće. Albijanić je sa skupštinske govornice, prekidan smehom radikala, pozvao predsednika parlamenta:
„Da shodno Poslovniku izrekne meru poslaniku Srpske radikalne stranke, a mera je udaljenje sa sednice Narodne skupštine.“
Niti to, niti odluka o novčanom kažnjavanju Krasića nije doneta, a predsedavajući Vojislav Mihailović je jedino odredio petnaestominutnu pauzu kako bi se smirile strasti. Novinarima je ponovio kako nije najjasnije da li sporne Krasićeve reči imaju šovinistički prizvuk:
„Mislim da on nije pominjao gospođu Dulić i njenu familiju po nacionalnoj osnovi, već je pominjao neke ustaše, članove njene porodice, koji su učestvovali u ovom skorašnjem ratu, na strani Zenga, ako sam razumeo. Mada mi to ni danas nije potpuno jasno.“
Nesposobnost Skupštine da prisili poslanike na pristojno ponašanje slikovito je pokazalo da su ideje o zabrani rada Radikala – prevelika
očekivanja. Više ni u Komitetu pravnika za ljudska prava, odakle su odavno tražili ukidanje Šešeljeve partije, nisu sigurni da bi to bio ispravan potez. Pravnik Mirna Kosanović:
„Ovo je za mene mnogo manji stepen neke odgovornosti u odnosu na ono što je bilo devedesetih.“
I zaista radikali nisu kažnjeni ni kada je Šešelj potezao pištolj na prosvetne radnike, niti kada su neki od članova ove stranke pravili spiskove za iseljavanje Hrvata iz vojvođanskog sela Hrtkovci, niti kada je Šešeljev zamenik Tomislav Nikolić izjavio da mu nije žao što je ubijen novinar Slavko Ćuruvija, a jedino su se 1999. godine suočili sa bojkotom dela nezavisnih medija kada su novinare optužili za izdaju. Danas kada se uoči izbora procenjuje da ih podržava 36 odsto opredeljenih birača, malo je verovatno da bi zabrana prošla bez težih posledica. U popularnosti radikala Aleksandar Vučić vidi razloge za rađanje novih inicijativa:
„Znate zašto vi tražite zabranu Srpske radikalne stranke, a naravno, jasno vam je da od toga nema ništa? Tražite zato što vam je to jedina šansa da uđete u parlament, a to znači da pola naroda izbacimo i da ih isključimo, jer 50 posto glasa za SRS.“
Da li je zaista kasno? Predsednik Skupštine Vojvodine Bojan Kostreš, podseća da je njegova partija – Liga socijaldemokrata Vojvodine – tražila da se tako nešto učini posle petooktobarskih promena kada su demokratske snage imale snage za tako nešto. Danas su uslovi bitno teži:
„Činjenica da su Srpska radikalna stranka i vladajuća DSS u koaliciji u Novom Sadu, govori u prilog da trenutno vladajuća partija u Srbiji neće biti spremna za to.“
Principijelno, predsednik Ustavnog suda Srbije Slobodan Vučetić potvrdio je zakonsku mogućnost da se pred tim telom pokrene postupak za zabranu:
„Da li će Ustavni sud takvu odluku doneti zavisi od toga kakvi se dokazi, da se tako izrazim, stave na uvid.“
Svaki takav potez bilo bi ugrožavanje slobode govora, uveren je sociolog Zoran Avramović, blizak vrhu Radikalne stranke. Ukoliko je poslanik Krasić izrekao neistinu o ministarki Dulić, to bi trebalo prepustiti sudu da dokaže, kaže Avramović, sve drugo bi bilo antidemokratija:
„Neka se odvija rat rečima, važno je da se ne odvija rat oružjem.“
Pravnik Mirna Kosanović sumnja da bi poslednji incident bio dovoljan za ukidanje stranke. Po njoj Krasićevu izjavu:
„Treba gledati u kontekstu celokupnog delovanja radikalne stranke. Mislim da bi to bilo dovoljno za zabranu rada. Znači, ne izdvojeno ovaj slučaj koji se desio pre neki dan.“
Hoće li javnost u Srbiji, a i nadležni, i do kada, tolerisati takve ispade? Mnogi se pitaju da li išta više i može da se učini.
