Više od deset politikologa, filozofa, istoričara i pravnika iz regiona i sveta, pokušalo je tri godine nakon tragičnog ubistva Zorana Đinđića, da svojim radovima napravi neku vrstu skice za političku ili intelektualnu biografiju ubijenog premijera. U pozadini njegovog lika i dela, knjiga „Etika i odgovornost“ otkriva obrise istorije čitavog jednog razdoblja koje je Đinđić, kao opozicioni lider i prvi premijer Srbije nakon obaranja režima Slobodana Miloševića, obeležio.
Jedan od osnivača Demokratske stranke, inače istraživač u Bečkom institutu za međunarodna ekonomska istraživanja, Vladimir Gligorov primećuje da smrt Zorana Đinđića još uvek jako mnogo govori o srpskom društvu:
„Đinđićeva smrt simbolizuje, na jedan dramatičan i tragičan način, prihvatanje nasilja kao sredstva za ostvarivanje političkih ciljeva, koje je postalo vrlo prisutno u Srbiji, a počelo je krajem osamdesetih godina. To je duboko moralan problem saživljavanja ovoga društva sa opravdanjem upotrebe sile, sa opravdanjem ubistva, bilo da je reč o ubistvu u Srebrenici na jednoj strani ili da je to ubistvo Zorana Đinđića.“
U tom smislu i predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko zapaža da je Đinđićeva lična sudbina sublimira dramu koju poslednjih godina proživljava Srbija:
„Nakon njegove smrti Srbija se vratila natrag kada je reč o sposobnosti da se napravi bilans u istorijskom smislu promašene decenije. To prvenstveno važi za odnos prema ratnoj politici i zločinima koji su bili deo ratne strategije.“
Zoran Đinđić će između ostalog ostati upamćen po filozofskim radovima, teorijskim raspravama i brojnim prevodima nekih temeljnih filozofskih dela. No osim tog nesumnjivog doprinosa, politikolog Vladimir Goati u prvi plan stavlja njegovu, gotovo svesnu žrtvu jednoj ideji:
„Bio je stalno svestan da je u toj političkoj borbi za ostvarenje demokratske Srbije u igri i njegov život. To je jedan melanholičan, rekao bih, leit motiv u mnogim intervjuima u kojima on hladno razmišlja o svojoj smrti i o njenim socijalno-politički efektima. Smrt mu je bila očigledno manje važna od ostvarenja svog životnog cilja. Vlastiti život podredio je tom istom cilju – demokratskoj Srbiji.“
Stoga praznina koja je ostala nakon Đinđićeve smrti na političkoj i društvenoj sceni i dalje nije popunjena, jer je on za istoričarku Olgu Manojlović Pintar, ostao simbol reformi koje i dalje čekaju Srbiju:
„Zoran Đinđić je prepoznao poraznu nekompetentnost dela srpske elite da usmeri patrijarhalnu zajednicu i upravo je zbog toga bio satanizovan i proskribovan. Celokupna delatnost Zorana Đinđića bila je usmerena na pokušaj potiskivanja metafizičkog tumačenja stvarnosti, nekritičke glorifikacije prošlosti i autistične vizure Evrope i sveta. Ona je bila pokušaj da se što većem broju ljudi uverljivo pokaže da su aktivni subjekti zajednice slobodnih ljudi, pokušaj da se čuje glas razuma u Srbiji.“
Jedan od osnivača Demokratske stranke, inače istraživač u Bečkom institutu za međunarodna ekonomska istraživanja, Vladimir Gligorov primećuje da smrt Zorana Đinđića još uvek jako mnogo govori o srpskom društvu:
„Đinđićeva smrt simbolizuje, na jedan dramatičan i tragičan način, prihvatanje nasilja kao sredstva za ostvarivanje političkih ciljeva, koje je postalo vrlo prisutno u Srbiji, a počelo je krajem osamdesetih godina. To je duboko moralan problem saživljavanja ovoga društva sa opravdanjem upotrebe sile, sa opravdanjem ubistva, bilo da je reč o ubistvu u Srebrenici na jednoj strani ili da je to ubistvo Zorana Đinđića.“
U tom smislu i predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko zapaža da je Đinđićeva lična sudbina sublimira dramu koju poslednjih godina proživljava Srbija:
„Nakon njegove smrti Srbija se vratila natrag kada je reč o sposobnosti da se napravi bilans u istorijskom smislu promašene decenije. To prvenstveno važi za odnos prema ratnoj politici i zločinima koji su bili deo ratne strategije.“
Zoran Đinđić će između ostalog ostati upamćen po filozofskim radovima, teorijskim raspravama i brojnim prevodima nekih temeljnih filozofskih dela. No osim tog nesumnjivog doprinosa, politikolog Vladimir Goati u prvi plan stavlja njegovu, gotovo svesnu žrtvu jednoj ideji:
„Bio je stalno svestan da je u toj političkoj borbi za ostvarenje demokratske Srbije u igri i njegov život. To je jedan melanholičan, rekao bih, leit motiv u mnogim intervjuima u kojima on hladno razmišlja o svojoj smrti i o njenim socijalno-politički efektima. Smrt mu je bila očigledno manje važna od ostvarenja svog životnog cilja. Vlastiti život podredio je tom istom cilju – demokratskoj Srbiji.“
Stoga praznina koja je ostala nakon Đinđićeve smrti na političkoj i društvenoj sceni i dalje nije popunjena, jer je on za istoričarku Olgu Manojlović Pintar, ostao simbol reformi koje i dalje čekaju Srbiju:
„Zoran Đinđić je prepoznao poraznu nekompetentnost dela srpske elite da usmeri patrijarhalnu zajednicu i upravo je zbog toga bio satanizovan i proskribovan. Celokupna delatnost Zorana Đinđića bila je usmerena na pokušaj potiskivanja metafizičkog tumačenja stvarnosti, nekritičke glorifikacije prošlosti i autistične vizure Evrope i sveta. Ona je bila pokušaj da se što većem broju ljudi uverljivo pokaže da su aktivni subjekti zajednice slobodnih ljudi, pokušaj da se čuje glas razuma u Srbiji.“
