RSE: Za početak da Vas pitam ono sto interesuje na samo javnost na Kosovu već i šire: Šta će se dogoditi sa Kosovom? Kuda ide ovaj brod koji se zove Kosovo?
MALIQI: Kosovo je tu gde je, u svojim granicama i one se neće promeniti. Mislim da je to jedna od najčvršćih tačaka, principa kojima se rukovodi međunarodna zajednica, ali na kojima treba da računaju i unutrašnji faktori i Beorgad i Priština. Znači mi smo tu, nakon onoga što se desilo u Crnoj Gori sada imamo još jedan, finalni stadij za konačni raspad i kraj priče o Jugoslaviji. Sada imamo šest država, tu uključujem i Srbiju i jednog ozbiljnog kandidata za samostalnost, a to je Kosovo. Mislim da sada više nema dilema ni kod međunarodnih faktora da Kosovo treba da bude samostalno. Mi smo poslednjih meseci čuli vrlo ozbiljne izjave od najodgoovrnijih političara i diplomata da oni zapravo ne vide neko drugo rešenje, s tim da ostaje da se reši, da se nađe kakav tip nezavisnosti. Sa kojom dinamikom i kako da se reši jaz, nepoverenje koje postoji između Srba i Albanaca i koje je nasleđeno od prošlosti i koje još uvek veliko?
RSE: Koliko je realan jedan stav koji je prisutan kod albanskih političkih lidera da se u pregovorima o statusu Kosova u stvari ne razgovara o statusu već o pravima koje će imati manjinske zajednice, u prvom redu srpska zajednica na Kosovu?
MALIQI: Za razliku od drugih kriza koje smo imali u bivšoj Jugopslaviji, uključujući tu i Makedoniju, mi prvi put imamo sasvim drugačiji tip pregovora. Situaciju ovde u potpunosti kontroliše međunarodni faktor i sada ove pregovore zapravo diktira i nihov okvir je odredio međunarodni faktor. Nema aktivnog sukoba između dve zajednice, između Prištine i Beograda. Tako da ja mislim da je ceo pregovarački proces izričito dirigovan. Nije to ni Dejtonski niti Ohridski proces, niti ovi drugi kako su bili kod drugih kriza. Imamo znači nešto što kontroliše međunarodni faktor i izgleda da se ovi pregoovri u početnoj fazi, kojima rukovodi bivši finski predsednik Marti Ahtisari zapravo vode oko definisanja statusa Kosova i pruzanja punih političkih, kulturnih i drugih garancija, pre svega srpskoj manjini ali i drugim manjinama na Kosovu, nekog zaštićenog statusa, gde će imati određeni nivo prava. To je temeljna ponuda.
Nakon toga dolazi taj nekakav istorijski kompromis i mislim da će Savet bezbednosti i Kontakt grupa nakon toga doneti odluku da se Kosovo proglasi nezavisnim. Mislim da je pored raznih demokratskih, demografskih i drugih istorijskih faktora, koji to uslovljavaju ili vode ka tom rešenju ima i nekih pragmatičnih razloga. Poslednji razlog je nezavisnost Crne Gore, koji na neki način poništava ili čini bez predmetnim i Rezoluciju 1244 SB UN iz 1999 godine, gde je na neki način ostala formulacija da je Kosovo deo SRJ, a ne Srbije, na čemu se insistiralo i u Rambujeu.
Ako sada ne postoji taj entitet, koji je imao međunarodno priznati suverenitet i gde je Kosovo od prvog svetskog rata bio sastavni deo, kada Srbija treba da traži svoje pravo? Iako bi ona htela da bude naslednica bivše Jugoslavije, mislim da tu postoji i pravna mogućnost da se Kosovu, na neki način, prizna izvorno pravo na samoopredelenje i suverenitet i da zato nikoga ne treba da pita. Savet bezbednosti prosto treba da donese novu rezoluciju u kojoj će se konstatovati da ne postoji država u kojoj su hteli da silom uguraju i Kosovo i da Kosovo može da ide ka samostalnosti.
RSE: Kako procenjujete inicijativu predsednika i premijera Srbije, Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, da se promeni način pregovora o statusu i neka mišljenja koja su prisutna u javnosti da je to u suštini pokušaj prolongiranja rešenja i blokiranja pregovora?
MALIQI: Mislim da je Beograd dosta nervozan u odnosu na tok i sadržaj pregovora. Oni bi hteli da na neki način spreče posledicu onoga da, ukoliko ne prihvate ono što im se sada nudi (neka ozbiljnija decentralizacija, zaštićen status srpske i drugih manjina koji nije na nivou njihovih aspiracija), možda u jednom trenutku međunarodni faktori, pre svega Kontakt grupa i Savet bezbednosti UN prosto donesu odluku o statusu bez da to pitaju niti Beograd niti Prištinu i da Kosovo na izvestan način bude nezavisno.
Oni bi hteli da odmah postave pitanje statusa i da u odnosu na taj status, za koji oni misle da se ne može dovesti u pitanje, oni izvuku neke koncesije ili da pokušaju da možda bojkotuju i sadašnji proces, ako on vodi ka nezavisnosti.
Ne znam da li je to pravi scenario i o tome se odavno pričalo da zapravo Srbija neće prihvatiti diktat. Posle osamostaljivanja Crne Gore u Srbiji verovatno raste nezadovoljstvo i oni računaju verovatno da za Kosovo dobiju ozbiljnije koncesije, neke kontra ustupke, možda će ići i na drugi tip zaoštravanja, da ista prava traži i za Srbe u Bosni, iako su to riskantne avanturističke verzije za koje ne verujem da će dati nekakav rezultat. Srbija je sada u velikim minusima, nema nekih međunarodnih kredita, nema jaku diplomatsku poziciju, duguje mnoge stvari međunarodnoj zajednici, nije još isporučila Mladića, ne sarađuje koliko treba sa Haškim tribunalom, tako da neka vrsta aktivnije pozicije ili bojkota pregovora može samo da ide na štetu Srbije, ne da donese neke značajnije rezultate ili pomake.
RSE: Kako procenjujete dosadašnji tok pregovora? Bilo je četiri runde o decentralizaciji, jedna runda o zaštiti kulturnih i istorijskih spomenika. Mislite li da ima šanse da dođe do zajednčkih stavova o nekim od pitanja koja će biti predmet razgovora?
MALIQI: Ima nekih približavanja u smislu priznavanja nekih okvira, nekih principa na kojima će se rešavati problemi. Recimo, obe se strane slažu da treba Kosovo da se decentralizuje, da se stvaraju čak i etnički koncentrisane nove opštine sa srpskom većinom, samo je problem njihovog broja. Srbija traži 15 uključujući i neke gde tek treba da se stvori srpska većina, dok kosovska strana pokušava da taj broj smanji što je moguće više, da ima maksimalno 4-5 tih novih opština. Albanska strana pokušava da što manje da, a srpska da uzme što više na tom etničkom principu.
Tu neka bazična saglasnost postoji i ima možda mogućnosti za neku vrstu arbitraže od strane međunarodnih faktora koji će reći: OK. Petnaest je mnogo, ali može dve –tri opštine više nego što je predlozila kosovska strana. Naravno, kompetencije tih novih opština neće biti da se one ponašaju kao država u državi već da imaju lojalnost prema centralnoj vlasti. Albanska strana je prihvatila da ove nove srpske opštine i uopšte srpska manjina imaju neke veze sa Srbijom, to se više ne spori, ali ne onog tipa kao danas - da Srbija plaća ljude i da ima neku vrstu paralelne vlasti. Takođe i oko zaštite kulturnog i istorijskog nasleđa postoji principijelna saglasnost i spremnost obeju strana da sarađuju i tu mislim da, iako u mnogim stvarima postoje razlika u gledištima, tu može da se napravi neka arbitraža. Zato su važni ovi pregovori i ovi konkretni principijelni dogovori, koji će, iako izgleda da su obe strane veoma udaljene i da zastupaju sasvim različita gledišta, moći da pruže dovoljno razloga, dovoljno elemenata Ahtisariju i njegovoj ekipi da zapravo donese takve odluke koje neće nikoga zadovoljiti, ali će na neki način stvoriti jedan celoviti sistem koji daje garancije za srpsku manjinu, naravno i za druge manjine, koje će onda u finalnom stadiju biti uređene u ustavni aranžman, gde će i ustavni status striktno garantovati prava manjina koja će biti usaglašena ili koja će biti predmet arbitraze, koja će još biti nadgledana od strane nekih međunarodnih instanci, za koje se pretpostavlja da će biti onaj element kontrole nezavisnosti Kosova, jer pretpostavka je da Kosovo neće biti u potpunom smislu suvereno, u mnogim aspektima će biti, ali će ostati neke oblasti, naročito zaštita manjina koje će biti intenzivno nadgledane dok se kosovska demokratija kao takva ne stabilizuje.
RSE: Predstavnici međunarodne zajednice su i Prištinu i Beograd pozvali na kompromise. Gde je granica kompromisa kada je u pitanju kosovska strana, zvanična Priština?
MALIQI: Mislim da postoji generalno raspoloženje javnosti za te kompromise ako se oni kreću u tim sverama. Naravno Kosovo neće prihvatiti kompromise ako bi međunarodni faktori insistirali da se silom stvori neka unija između Srbije i Kosova, Beograda i Prištine. Vi ste videli da se rasprala i ova unija između Srbije i Crne Gore. Srbi i Cnrnogorci i po istoriji i po tradiciji i jeziku su mnogo bliži nego što su to Albanci i Srbi. Ako ta zajednica nije mogla da opstane, prosto je nemoguće zamisliti da Kosovo i Srbija ostanu u istoj formaciji čak i u najidealnijim uslovima, tako da ja ne očekujem da će u tom pravcu da ide rešenje. Kosovo treba da bude nezavisno od Srbije, ali Kosovo kao kompromis treba dati pune maksimalne moguće garancije za srpsku manjinu i ostale manjine na Kosovu, koje će imati prosperitetne uslove za svoj opstanak i dalji zivot, ako naravno žele da žive tu. Naravno niko neće nikome ništa nametati.
Kada se jednom pređe taj Rubikon i kada budemo imali čistu situaciju, šta je ovde kosovska realnost, onda će verovatno samo jedna manjina Albanaca, mozda i manjina Srba raditi protiv toga u smislu da destabilizuje. Mislim da će i srpska manjina ovde imati bolji položaj, bolje biti prihvaćena, ako se brže ide ka rešavanju statusa - prema nezavisnosti.
RSE: Koliko su institucije Kosova, posebno nakon poslednjih smena na čelu Skupštine i Vlade, spremne da mnogo ozbiljnije rade na ostvarivanju standarda, samim tim na pripremi Kosova za vreme posle statusa?
MALIQI: Mi na Kosovu, kao i Srbija, imamo neku vrstu slabe vlade, naše institucije nisu stabilne. Vlada je na neki način kompozitna, ministri se ponašaju kao neki feudalci. I u Srbiji je slaba, manjinska vlada, koja jedva opstaje na vlasti, jer zavisi od mnogih glasova. Ovde na Kosovu još uvek nemamo stabilnu demokraciju. Novi premijer je obećao da će posle 100 dana napraviti malo kompaktniji kabinet, ali političke partije koje su formirale koaliciju, Rugovin LDK, odbijaju da daju premijeru pravo da promeni ministre koje su oni odredili. Takođe i Haradinijeva Alijansa javno je odbila da prizna da ima korumpiranih ministara sa njihove strane. To je sada još neodlučno, ima još jedno mesec dana da se ispuni ovaj rok, u međuvremenu se vrši revizija, kontrola rada ministarstava, to rade neutralne instance, tu su i stranci uključeni i već prvi rezultati koji su za nekoliko minmistarstva izneti ima ozbiljnih gresaka, nezakonitosti, koje mogu da povuku odgovornost.
Ako predsednik Vlade uspe da promeni ovu atmosferu i ove korumpirane ministre to će biti veliki uspeh i garancija ubuduće da će se u saradnji sa medijima, sa javnošću sprečiti ova feudalizacija, zloupotreba vlasti gde je i Kosovo, kao i sve zemlje u tranziciji žrtva tog nekog prelaznog perioda, tog divljeg kapitalizma koji i ovde favorizuje određene slojeve, favorizuje nepotizam i interesna povezivanja protivna dugoročnim interesima kosovskog društva.
MALIQI: Kosovo je tu gde je, u svojim granicama i one se neće promeniti. Mislim da je to jedna od najčvršćih tačaka, principa kojima se rukovodi međunarodna zajednica, ali na kojima treba da računaju i unutrašnji faktori i Beorgad i Priština. Znači mi smo tu, nakon onoga što se desilo u Crnoj Gori sada imamo još jedan, finalni stadij za konačni raspad i kraj priče o Jugoslaviji. Sada imamo šest država, tu uključujem i Srbiju i jednog ozbiljnog kandidata za samostalnost, a to je Kosovo. Mislim da sada više nema dilema ni kod međunarodnih faktora da Kosovo treba da bude samostalno. Mi smo poslednjih meseci čuli vrlo ozbiljne izjave od najodgoovrnijih političara i diplomata da oni zapravo ne vide neko drugo rešenje, s tim da ostaje da se reši, da se nađe kakav tip nezavisnosti. Sa kojom dinamikom i kako da se reši jaz, nepoverenje koje postoji između Srba i Albanaca i koje je nasleđeno od prošlosti i koje još uvek veliko?
RSE: Koliko je realan jedan stav koji je prisutan kod albanskih političkih lidera da se u pregovorima o statusu Kosova u stvari ne razgovara o statusu već o pravima koje će imati manjinske zajednice, u prvom redu srpska zajednica na Kosovu?
MALIQI: Za razliku od drugih kriza koje smo imali u bivšoj Jugopslaviji, uključujući tu i Makedoniju, mi prvi put imamo sasvim drugačiji tip pregovora. Situaciju ovde u potpunosti kontroliše međunarodni faktor i sada ove pregovore zapravo diktira i nihov okvir je odredio međunarodni faktor. Nema aktivnog sukoba između dve zajednice, između Prištine i Beograda. Tako da ja mislim da je ceo pregovarački proces izričito dirigovan. Nije to ni Dejtonski niti Ohridski proces, niti ovi drugi kako su bili kod drugih kriza. Imamo znači nešto što kontroliše međunarodni faktor i izgleda da se ovi pregoovri u početnoj fazi, kojima rukovodi bivši finski predsednik Marti Ahtisari zapravo vode oko definisanja statusa Kosova i pruzanja punih političkih, kulturnih i drugih garancija, pre svega srpskoj manjini ali i drugim manjinama na Kosovu, nekog zaštićenog statusa, gde će imati određeni nivo prava. To je temeljna ponuda.
Nakon toga dolazi taj nekakav istorijski kompromis i mislim da će Savet bezbednosti i Kontakt grupa nakon toga doneti odluku da se Kosovo proglasi nezavisnim. Mislim da je pored raznih demokratskih, demografskih i drugih istorijskih faktora, koji to uslovljavaju ili vode ka tom rešenju ima i nekih pragmatičnih razloga. Poslednji razlog je nezavisnost Crne Gore, koji na neki način poništava ili čini bez predmetnim i Rezoluciju 1244 SB UN iz 1999 godine, gde je na neki način ostala formulacija da je Kosovo deo SRJ, a ne Srbije, na čemu se insistiralo i u Rambujeu.
Ako sada ne postoji taj entitet, koji je imao međunarodno priznati suverenitet i gde je Kosovo od prvog svetskog rata bio sastavni deo, kada Srbija treba da traži svoje pravo? Iako bi ona htela da bude naslednica bivše Jugoslavije, mislim da tu postoji i pravna mogućnost da se Kosovu, na neki način, prizna izvorno pravo na samoopredelenje i suverenitet i da zato nikoga ne treba da pita. Savet bezbednosti prosto treba da donese novu rezoluciju u kojoj će se konstatovati da ne postoji država u kojoj su hteli da silom uguraju i Kosovo i da Kosovo može da ide ka samostalnosti.
RSE: Kako procenjujete inicijativu predsednika i premijera Srbije, Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, da se promeni način pregovora o statusu i neka mišljenja koja su prisutna u javnosti da je to u suštini pokušaj prolongiranja rešenja i blokiranja pregovora?
MALIQI: Mislim da je Beograd dosta nervozan u odnosu na tok i sadržaj pregovora. Oni bi hteli da na neki način spreče posledicu onoga da, ukoliko ne prihvate ono što im se sada nudi (neka ozbiljnija decentralizacija, zaštićen status srpske i drugih manjina koji nije na nivou njihovih aspiracija), možda u jednom trenutku međunarodni faktori, pre svega Kontakt grupa i Savet bezbednosti UN prosto donesu odluku o statusu bez da to pitaju niti Beograd niti Prištinu i da Kosovo na izvestan način bude nezavisno.
Oni bi hteli da odmah postave pitanje statusa i da u odnosu na taj status, za koji oni misle da se ne može dovesti u pitanje, oni izvuku neke koncesije ili da pokušaju da možda bojkotuju i sadašnji proces, ako on vodi ka nezavisnosti.
Ne znam da li je to pravi scenario i o tome se odavno pričalo da zapravo Srbija neće prihvatiti diktat. Posle osamostaljivanja Crne Gore u Srbiji verovatno raste nezadovoljstvo i oni računaju verovatno da za Kosovo dobiju ozbiljnije koncesije, neke kontra ustupke, možda će ići i na drugi tip zaoštravanja, da ista prava traži i za Srbe u Bosni, iako su to riskantne avanturističke verzije za koje ne verujem da će dati nekakav rezultat. Srbija je sada u velikim minusima, nema nekih međunarodnih kredita, nema jaku diplomatsku poziciju, duguje mnoge stvari međunarodnoj zajednici, nije još isporučila Mladića, ne sarađuje koliko treba sa Haškim tribunalom, tako da neka vrsta aktivnije pozicije ili bojkota pregovora može samo da ide na štetu Srbije, ne da donese neke značajnije rezultate ili pomake.
RSE: Kako procenjujete dosadašnji tok pregovora? Bilo je četiri runde o decentralizaciji, jedna runda o zaštiti kulturnih i istorijskih spomenika. Mislite li da ima šanse da dođe do zajednčkih stavova o nekim od pitanja koja će biti predmet razgovora?
MALIQI: Ima nekih približavanja u smislu priznavanja nekih okvira, nekih principa na kojima će se rešavati problemi. Recimo, obe se strane slažu da treba Kosovo da se decentralizuje, da se stvaraju čak i etnički koncentrisane nove opštine sa srpskom većinom, samo je problem njihovog broja. Srbija traži 15 uključujući i neke gde tek treba da se stvori srpska većina, dok kosovska strana pokušava da taj broj smanji što je moguće više, da ima maksimalno 4-5 tih novih opština. Albanska strana pokušava da što manje da, a srpska da uzme što više na tom etničkom principu.
Tu neka bazična saglasnost postoji i ima možda mogućnosti za neku vrstu arbitraže od strane međunarodnih faktora koji će reći: OK. Petnaest je mnogo, ali može dve –tri opštine više nego što je predlozila kosovska strana. Naravno, kompetencije tih novih opština neće biti da se one ponašaju kao država u državi već da imaju lojalnost prema centralnoj vlasti. Albanska strana je prihvatila da ove nove srpske opštine i uopšte srpska manjina imaju neke veze sa Srbijom, to se više ne spori, ali ne onog tipa kao danas - da Srbija plaća ljude i da ima neku vrstu paralelne vlasti. Takođe i oko zaštite kulturnog i istorijskog nasleđa postoji principijelna saglasnost i spremnost obeju strana da sarađuju i tu mislim da, iako u mnogim stvarima postoje razlika u gledištima, tu može da se napravi neka arbitraža. Zato su važni ovi pregovori i ovi konkretni principijelni dogovori, koji će, iako izgleda da su obe strane veoma udaljene i da zastupaju sasvim različita gledišta, moći da pruže dovoljno razloga, dovoljno elemenata Ahtisariju i njegovoj ekipi da zapravo donese takve odluke koje neće nikoga zadovoljiti, ali će na neki način stvoriti jedan celoviti sistem koji daje garancije za srpsku manjinu, naravno i za druge manjine, koje će onda u finalnom stadiju biti uređene u ustavni aranžman, gde će i ustavni status striktno garantovati prava manjina koja će biti usaglašena ili koja će biti predmet arbitraze, koja će još biti nadgledana od strane nekih međunarodnih instanci, za koje se pretpostavlja da će biti onaj element kontrole nezavisnosti Kosova, jer pretpostavka je da Kosovo neće biti u potpunom smislu suvereno, u mnogim aspektima će biti, ali će ostati neke oblasti, naročito zaštita manjina koje će biti intenzivno nadgledane dok se kosovska demokratija kao takva ne stabilizuje.
RSE: Predstavnici međunarodne zajednice su i Prištinu i Beograd pozvali na kompromise. Gde je granica kompromisa kada je u pitanju kosovska strana, zvanična Priština?
MALIQI: Mislim da postoji generalno raspoloženje javnosti za te kompromise ako se oni kreću u tim sverama. Naravno Kosovo neće prihvatiti kompromise ako bi međunarodni faktori insistirali da se silom stvori neka unija između Srbije i Kosova, Beograda i Prištine. Vi ste videli da se rasprala i ova unija između Srbije i Crne Gore. Srbi i Cnrnogorci i po istoriji i po tradiciji i jeziku su mnogo bliži nego što su to Albanci i Srbi. Ako ta zajednica nije mogla da opstane, prosto je nemoguće zamisliti da Kosovo i Srbija ostanu u istoj formaciji čak i u najidealnijim uslovima, tako da ja ne očekujem da će u tom pravcu da ide rešenje. Kosovo treba da bude nezavisno od Srbije, ali Kosovo kao kompromis treba dati pune maksimalne moguće garancije za srpsku manjinu i ostale manjine na Kosovu, koje će imati prosperitetne uslove za svoj opstanak i dalji zivot, ako naravno žele da žive tu. Naravno niko neće nikome ništa nametati.
Kada se jednom pređe taj Rubikon i kada budemo imali čistu situaciju, šta je ovde kosovska realnost, onda će verovatno samo jedna manjina Albanaca, mozda i manjina Srba raditi protiv toga u smislu da destabilizuje. Mislim da će i srpska manjina ovde imati bolji položaj, bolje biti prihvaćena, ako se brže ide ka rešavanju statusa - prema nezavisnosti.
RSE: Koliko su institucije Kosova, posebno nakon poslednjih smena na čelu Skupštine i Vlade, spremne da mnogo ozbiljnije rade na ostvarivanju standarda, samim tim na pripremi Kosova za vreme posle statusa?
MALIQI: Mi na Kosovu, kao i Srbija, imamo neku vrstu slabe vlade, naše institucije nisu stabilne. Vlada je na neki način kompozitna, ministri se ponašaju kao neki feudalci. I u Srbiji je slaba, manjinska vlada, koja jedva opstaje na vlasti, jer zavisi od mnogih glasova. Ovde na Kosovu još uvek nemamo stabilnu demokraciju. Novi premijer je obećao da će posle 100 dana napraviti malo kompaktniji kabinet, ali političke partije koje su formirale koaliciju, Rugovin LDK, odbijaju da daju premijeru pravo da promeni ministre koje su oni odredili. Takođe i Haradinijeva Alijansa javno je odbila da prizna da ima korumpiranih ministara sa njihove strane. To je sada još neodlučno, ima još jedno mesec dana da se ispuni ovaj rok, u međuvremenu se vrši revizija, kontrola rada ministarstava, to rade neutralne instance, tu su i stranci uključeni i već prvi rezultati koji su za nekoliko minmistarstva izneti ima ozbiljnih gresaka, nezakonitosti, koje mogu da povuku odgovornost.
Ako predsednik Vlade uspe da promeni ovu atmosferu i ove korumpirane ministre to će biti veliki uspeh i garancija ubuduće da će se u saradnji sa medijima, sa javnošću sprečiti ova feudalizacija, zloupotreba vlasti gde je i Kosovo, kao i sve zemlje u tranziciji žrtva tog nekog prelaznog perioda, tog divljeg kapitalizma koji i ovde favorizuje određene slojeve, favorizuje nepotizam i interesna povezivanja protivna dugoročnim interesima kosovskog društva.
