"Prvog dana nezavisnosti svaki od 150.000 građana Crne Gore koji ima bar jednu akciju neke firme ili fonda vrednu 100 eura, u proseku je zaradio 20 eura. Uspeh referenduma nije proslavljen samo na trgovima mnogih gradova, nego i na berzama. Već u prvim satima trgovanja posle objave rezultata referenduma, vrednost svih šest fondova na Montenegro berzi, porasla je više od 10%, dok su na Nex berzi akcije fondova porasle od šest do 22%. ...
Za četiri dana trgovanja (u nezavisnoj Crnoj Gori) akcije Prekookeanske plovidbe skočile su preko 40%, Elektroprivrede Crne Gore i Luke Bar oko 9%, Budvanske rivijere skoro 14%, dok je Telekom Crne Gore zabeležio rast od oko 2%.“
Ovako beogradski nedeljnik „Ekonomist magazin“, jedan od vodećih i svakako reskeptabilnijih privrednih magazina u regiji, počinje u najnovijem broju koji je izašao u petak vodeću temu o postreferendumskoj Crnoj Gori. Ako je suditi po ovim, ekonomskim parametrima, a tržište je svakako najbolji pokazatelj ukupnog stanja, dakle i onog političkog, Crnoj Gori kao nezavisnoj državi slede bolji dani.
Gordana Đurović, ministarka evropskih integracija i ekonomskih odnosa sa inostranstvom u Vladi Crne Gore i profesorka na Ekonomskom fakultetu u Podgorici govori Radiju Slobodna Evropa o prvim koracima nezavisne Crne Gore na ekonomskom, odnosno privrednom planu u novoj geopolitičkoj realnosti na Balkanu:
„Crna Gora je dobar susjed. Ona ima kvalitetne, prvenstveno političke, onda i rastuće ekonomske veze sa svima u regionu, i jednostavno joj ovaj puni kapacitet državnosti omogućava da se mnoge stvari za kraći rok i efikasnije usaglašavaju, posebno kad je reč o podsticanju bilateralne saradnje nekim regionalnim projektima, kao što je jadransko-jonski autoput.“
Pomenuti Jadransko-jonski auto-put mogao bi izbiti na listu crnogorskih ekonomskih prioriteta. Sa hrvatske strane je stigao već do Splita, gradi se deo ka Pločama. Hrvatski stručnjaci otvoreno su tokom proteklih godinu dana govorili da nastavak zavisi među ostalim i od ishoda referenduma u Crnoj Gori. U samoj Crnoj Gori politika je razlog što se o ovakvoj opciji nije do sada govorilo otvoreno. Ali zato ministarka Đurović govori Radiju Slobodna Evropa da, budući da će okosnica budućeg crnogorskog privrednog razvoja svakako biti turizam, Crna Gora želi da kao nezavisna država sklopi strateško partnerstvo sa Hrvatskom:
"Mislim da ima mnogo elemenata za zajedničku saradnju. Hrvatska, kao i Crna Gora razvija te projekte i slobodnih zona i umrežavanja različitih vidova transporta i kreiranja regionalnog atraktivnog turističkog prostora, turističke destinacije. Naši ekonomski odnosi jesu dobri, ali ima jako mnogo potencijala da se oni intenziviraju kroz strateško partnerstvo. Ja očekujem da ćemo, u bliskom periodu, prvestveno osnivanjem ovog poslovnog savjeta koji treba da uz podršku vlada koordinira razvoj tješnjih odnosa između preduzeća i privatnih firmi, doprinijeti da damo snažan impuls privatnom sektoru da intenzivira svoju suradnju u narednom periodu. Nema nijednog razloga da to tako ne bude. Mislim da možemo snažno krenuti naprijed. Mnogo je jasniji scenario, imamo svoju evropsku agendu. Evropska komisija dolazi 1. juna u Podgoricu, najavljen je razgovor o brzom dobivanju novog mandata za pregovore, idemo prema tim razvojnim i finansijskim institucijama sa zahtjevom za punopravno članstvo. Ima jako mnogo posla, treba osnažiti ovu novorođenu Crnu Goru, i politički i ekonomski i vezama sa inostranstvom, ali mislim da je to ustvari ono što smo mi sanjali i što smo željeli i sada konačno imamo priliku da to intenzivno i radimo."
Strateško partnerstvo najnovije i najrazvijenije države regije, kako bi ono moglo izgledati? Pomalja li se, sada i formalno, neko novo ustrojstvo zapadnog Balkana, i to sa Hrvatskom kao centrom?
Davor Đenero, politički analitičar iz Zagreba kaže Radiju Slobodna Evropa da se slaže da Hrvatska zaista danas predstavlja neku vrstu takvog centra, ali ukazuje i na neke probleme:
„Zagreb evidentno polako postaje i financijsko i političko središte ovog rubnog dijela Evrope. Zagreb polako preuzima mjesto one čvrste točke iz koje će kretati ekonomska i politička uvjetno rečeno invazija Evropske unije na istok, i Hrvatska iz toga može izvući određene komparativne prednosti, hrvatska privreda iz toga može imati dosta velike koristi. Ono što je problem hrvatske privrede, čija konkurentnost je na razini EU dosta niska, to je njena ovisnost, i kapitalska i vlasnička, o međunarodnom kapitalu i još uvijek nedostatna spremnost hrvatskih poduzetnika da odlučno i bez predrasuda svoje perspektive traže blizu na istoku i da zauzmu otprilike onakvu tržišnu nišu kakvu je šezdesetih, sedamdesetih godina imala Austrija kao spona između evropskog Zapada i Istoka.“
Davor Đenero smatra da hrvatski premijer Ivo Sanader zapravo pokušava da iskoristi regiju kako bi se pre svega dokazao Evropi, odnosno na neki način koristi regiju kao sredstvo na putu Hrvatske u Evropsku uniju:
„Gospodin Sanader, koji je zapravo jedini utjecajni policymaker u Zagrebu, razlikuje se od svog prethodnika, gospodina Račana, po tome što se usuđuje afirmirati Hrvatsku balkansku poziciju. Od gospodina Račana se doduše, kada je riječ o Balkanu, kada je došao na vlast očekivalo prije svega da se dezangažira u Bosni i Hercegovini. Od gospodina Sanadera se međutim očekuje i bitno više, a gospodin Sanader i čini bitno više. Gospodin Sanader sebe vidi kao ključnog konzervativnog vođu na zapadnobalkanskom području, i on je tu našao svoju evropsku političku nišu.“
Zvanični Zagreb proteklih godinu dana bio je rastrzan između sa jedne strane principa da Crna Gora ima pravo na nezavisnost, i da bi to štoviše Hrvatskoj odgovaralo, a sa druge da nije želeo ničim da naruši delikatne odnose sa Beogradom. Kako će se sada, u novim okolnostima, ponašati vlasti Hrvatske? Jesu li realne samo ekonomske ili čak i tešnje političke veze Zagreba i Podgorice?
ĐENERO: Hrvatska je manje-više sa velikim simpatijama pratila procese osamostaljivanja Crne Gore. Predsjednik Republike je dugo principijelno govorio o rezultatima Badinterove komisije i o tome kako Hrvatska, ako želi poštivati svoj temelj osamostaljivanja, mora taj isti temelj osamostaljivanja priznavati i valorizirati Crnoj Gori. Gospodin Sanader je pokušao dosta svoga političkog kredibiliteta unutar konzervativne Evrope uložiti u to da u tu asocijaciju uvede gospodina Koštunicu i njegovu administraciju. Gospodin Sanader se prema gospodinu Koštunici odnosi drukčije nego što se odnosi prema nekim svojim drugim uvjetno rečeno balkanskim klijentima. On Koštunicu doživljava kao relativno ravnopravnog partnera, koji je trenutno taktički slabiji od njega. Problem Sanaderovih odnosa sa Crnom Gorom je djelomice uslovljen i time što gospodin Đukanović i aktualna administracija ne pripadaju u političko polje u kojem se gospodin Sanader pokušava afirmirati, a djelomice i time što gospodin Sanader ipak pretpostavlja značenje suradnje sa Beogradom onome Podgorice.
Grubo rečeno, hrvatska politika, kada je artikuliraju gospodin Sanader i HDZ, neće nikada činiti nešto što bi moglo ozbiljnije naljutiti aktualnu administraciju u Beogradu. Zagrebačka politika kakvu vodi gospodin Sanader pripremit će se i za nekakav snošljiv odnos sa Srbijom i ako bi se politika u Srbiji radikalizirala. Otuda puno veće rezerve i prema procesima osamostaljivanja Kosova, otuda i puno veće rezerve i manja potpora onome što se ovih dana dogodilo u Crnoj Gori, i čini mi se da je potpora koja može doći iz aktuelne administracije u Zagrebu Crnoj Gori bitno manja i od one koju koncept samostalne Crne Gore uživa u hrvatskoj općoj javnosti, ali i u percepciji crnogorskih vladajućih političara.
RSE: A kako će se nakon proglašenja nezavisnosti Crne Gore osećati Srbija, kakva će tamo biti situacija? Hoće li se najveća država nastala raspadom Jugoslavije okrenuti sebi ili će nastaviti da prvenstveno vodi brigu o Srbima van Srbije? O tome Dušan Janjić, politički analitičar iz Srbije, čelnik nevladine organizacije Forum za etničke odnose:
„Mislim da je u suštini odlukom na referendumu u Crnoj Gori kreirana nova realnost u Srbiji. Ustvari Srbija je sada definisana kao država. Kakva je država, to se ne zna. I to će biti zapravo problem, odnosno politička tema. Upravo oko toga je sad konfuzija, zbog ovog problema koji je ogroman deo političke elite Srbije stalno odlagao, a to je da odgovori na pitanje gde su granice, kakve su institucije Srbije i kakva su pravila u Srbiji. Ono što ja mislim da bi sada moglo da se očekuje, to je jedna od dve opcije. Postoji ona koja bi bila racionalna, koja bi bila normalna i uobičajena u demokratskom društvu, to je da se sada zapravo, pored svih razlika, počnu vrlo ozbiljni razgovori o Ustavu Srbije, i da se u Ustavu Srbije na nezavisnost Crne Gore odgovori definisanjem suvereniteta Srbije. I postoji druga opcija, koja je manje racionalna, ali je češće bliža ovdašnjim političarima, ona koja veruje da je Srbija zapravo samo servis Srbima odakle god dođu u nju i da je zapravo ne treba definisati. E ona će verovatno nametati da druga tema bude Kosovo, sa hipotezom da prvo treba da se reši pitanje statusa Kosova, pa da onda vidimo šta je Srbija. Bojim se, ako pobedi ta druga struja, da će srpsko političko vodstvo, koje sebe zove nacionalističkim, a u suštini je šovinističko, jer uzmimo da je nacionalizam definisanje države-nacije, doživeti još jedan poraz, i onda se bojim još jedne žestoke frustracije građana, jednog osećaja gorčine koji već sad narasta i zapravo onda kretanja u ekstremizam, odnosno odgovor – mi odbijamo vrednosti savremenog sveta.
Država-nacija je vrednost savremene Evrope, a ovo što želi da uradi većina političkog tela, to je neka nacionalistička država iz 19. veka. I moram da kažem da ja tu ne vidim veliku razliku među sadašnjom opozicijom i vlašću. Tu ima nekih pojedinaca i ima pojedinih poteza predsednika Tadića koji nagoveštavaju da Demokratska stranka ima mogućnosti da se iz toga izvuče, ali ima i Demokratska stranka Srbije. Međutim, s druge strane, kada pogledate odnos prema Kosovu, videćete da većina Demokratske stranke inklinira ka etnonacionalizmu, a mnogo manje, kad je Kosovo u pitanju, DSS-u. Dakle, jedna potpuna konfuzija i zato će ove naredne dve-tri godine u Srbiji biti godine vrlo žestoke ideološke i političke borbe i sređivanje svesti i institucija."
Nezavisnost Crne Gore reaktivirala je jednu od pomalo zaboravljenih ideja koja je svojevremeno kolala i u Beogradu i u Banja Luci – referendum u Republici Srpskoj o izdvajanju od Bosne i Hercegovine. Crna Gora i Republika Srpska naravno nisu isto, situacije je teško porediti, ali Mile Dmičić, profesor Ustavnog prava iz Banja Luke, kaže Radiju Slobodna Evropa da ne vidi razlog da ako već princip nemenjanja granica bude prekršen na slučaju Kosova, ne bude prekršen i u slučaju BiH:
„Referendumska odluka građana Crne Gore ovu inicijativu je samo aktuelizirala, rekao bih dodatno uozbiljila. Dakle, i u formalnopravnom i u političkom smislu postoji veza između ova dva fenomena u konačnom, državotvornom ustrojstvu Balkana. I najava ishoda pregovora o statusu Kosova i sve ovo što se događa nakon referendumske odluke građana u Crnoj Gori dovodi ovo pitanje u mnogo drugačiji kontekst i u Bosni i Hercegovini. Narodna skupština Republike Srpske kao ustavotvorna i zakonodavna vlast ima ustavno ovlašćenje da raspisuje republički referendum. Ona je zapravo referendum utemeljila kao svoju ustavnu kategoriju. Izdvajanje Kosova iz Srbije, kako god posmatrali, nelegitiman je čin. Kosovo je dio državnopravne strukture te države, ono je samo njena autonomna jedinica, na djelu su dvostruki međunarodni standardi o pravu na samoopredjeljenje i otcepljenje. Ako bi se decidirano i objektivno primijenilo međunarodno pravo, onda bi se trebalo raditi o očuvanju suvereniteta i integriteta svake zemlje ovdje, i to ponaosob. Ali, na djelu su procesi znatno drugačiji.“
Nerzuk Ćurak, profesor Geostrategije na Univerzitetu u Sarajevu, kaže Radiju Slobodna Evropa da ne vidi vezu između nezavisnosti Crne Gore i situacije u samoj Bosni i Hercegovini. Kaže da, štaviše, najave organizivanja referenduma u Republici Srpskoj smatra iracionalnim:
„Ja ne vidim neke direktne implikacije nezavisnosti Crne Gore koje bi mogle utjecati na razvoj negativnih tendencija u Bosni i Hercegovini. Općenito gledano, u jednom regionalnom kontekstu, nezavisnost Crne Gore i Srbije je početak okončanja jedne velike priče. Drama suvereniteta se privodi svome kraju i nakon crnogorske i srbijanske nezavisnosti ostaje još da se riješi problem Kosova, pa bi Jugoistočna Evropa mogla da započne jednu novu, veliku priču o jednoj regionalnoj suradnji koja bi bila na izuzetno visokom nivou.
Što se tiče same Bosne i Hercegovine, naravno da je dobivanje nezavisnosti, prvenstveno Crne Gore, stvorilo određene, rekao bih političke kontekste u Bosni i Hercegovini, iz kojih se pokušavaju izvući iracionalni zaključci koji nemaju veze sa stvarnošću Bosne i Hercegovine. Dakle, priče o mogućnosti da se jedan entitet u Bosni i Hercegovini na bilo koji način u neko dogledno vrijeme sam sebi očituje o tome da li želi ostati u Bosni i Hercegovini, stvarno su priče koje najviše idu na štetu građana Bosne i Hercegovine koji žive upravo u tom entitetu.
Što se tiče nezavisnosti Srbije, ja vjerujem da je to najbolja priča za građane Srbije i za građane svih zemalja bivše Jugoslavije. Stvara se zaista jedan fini potencijal da se konačno klasični, konzervativni, rigidni, geopolitički koncepti velikodržavlja naprosto prepuste povijesti, a da se neki novi odnosi, zasnovani na geoekonomiji i nekoj novoj geopolitičkoj kulturi uspostave, a da priče koje su u osnovi imale neke pseudoimperijalne ambicije naprosto postanu stvar nekog dalekog vremena.“
Na pitanje kako vidi izjave premijera Republike Srpske Milorada Dodika, koji najpre nekoliko dana pred referendum podržava nezavisnost Crne Gore, a zatim to isto pravo traži i u svom entitetu, Dušan Janjić kaže da ga to uopšte ne čudi:
„To je sada direktni uticaj crnogorskog referenduma. Znači tu je problem referendum, pravo na referendum. Ono se sada pojavljuje kao neko žuto svetlo ili karton međunarodne zajednice, pre svega Evropske unije, a da li će se upaliti zeleno svetlo, to zavisi od Kosova. Dakle, u suštini, problem Republike Srpske vezan je za principe na kojima će se rešiti problem Kosova. Ako se problem Kosova reši preko referenduma ili u ime volje većine, dakle Albanaca, ne treba očekivati da će Republika Srpska pristati da njoj to pravo bude uskraćeno. Dakle, nije Dodik džabe podržavao Đukanovića, on je zapravo želeo da učvrsti jedno pravo, znači pravo naroda na samoopredeljenje, a tehnički preko referenduma pod kontrolom EU. Slična stvar je jako bliska Albancima.“
ĆURAK: Kosovo i Bosna i Hercegovina nemaju nikakve veze, a nema ni formalno-pravnog utemeljenja. Ja ga naprosto ne mogu pronaći. Radi se prije o proizvodnji priča koje bi trebale da daju osnovu za takvu vrstu razgovora, ali nema apsolutno nikakve logike u tome. Ja sam vrlo sklon da te stvari dovedem do iracionalnosti i da kažem – možda ne bi bilo loše da, recimo, dio Hrvatske koji se nekada zvao „Republika Srpska Krajina“ kompenziramo za Kosovo ako na bilo koji način treba kompenzirati Srbiju zato što će najvjerojatnije izgubiti Kosovo. Zar treba kompenzirati nekoga ko je prapočetni uzrok, prvi uzrok problema ovdje, sa takvim nečim? Naprotiv, ja mislim da su nama svima u regionu potrebni ljudi sa vizijom, ali koji, naravno, neće biti dobro dočekani unutar svojih biračkih tijela, ali koji naprosto vide dalje. Dakle, u ovoj situaciji, bilo bi najrazumnije da se recimo unutar Republike Srpske pojave glasovi koji vide da se za građane Republike Srpske najbolje da svoje vlastite snage ulažu u razvoj Bosne i Hercegovine kao zajedničke države.
Naprosto, ne postoji više geopolitički rezon da se razvija jedna ideja zasnovana na nekim zastarjelim geopolitičkim platformama, jer od tog nema nikakve koristi. Odnosno, uvijek iščekujući da će se pojaviti neki novi odnos snaga, neka nova regionalna konstelacija, u kojoj će ponovno geopolitika postati važna priča, samo se odlaže ulaganje sopstvenih potencijala u razvoj zajednice. To naprosto nije dobro. Kao što je u Srbiji, dakle umjesto jednog šoka, a ja znam da ima veliki broj građana Srbije koji su ustvari najsretniji što se desilo ovako kako se desilo, stvara se povijesna situacija – da moderna Srbija trijumfuje nad nebeskom Srbijom i da ljudi naprosto počnu bolje živjeti. Govorim neku najjednostavniju stvar, ali ima li išta bolje od dobrog života ljudi? Zar ideologija može biti bolja zamjena za jedan normalan, solidan fini život ljudi?
Šta će se događati nakon referenduma u nezavisnoj državi na prvim izborima koji su već nakon leta? Hoće li prosrpske stranke unionista i dalje slepo slušati Beograd ili će se okrenuti problematici same Crne Gore? Da li će stranke koje su bile saveznice na referendumu ostati zajedno i na izborima? Srđan Darmanović, profesor politikologije na Pravnom fakultetu u Podgorici:
„Tu je zapravo pravo pitanje – da li će se i kako organizovati ili konsolidovati ovaj prosrpski blok, da li će ih još uvijek povezivati taj interes da pokušaju da obore sadašnju vladu uz pomoć možda Grupe za promjene ako im se priključi, jer je do sada grupa za promjene bila sklonija da ide sa blokom opozicionih partija. Stvari ne stoje tako idilično ni u idependističkom bloku, odnosno tek ćemo vidjeti da li je i taj blok tako kohezivan i da li može da nastupi jedinstveno. Jer, Liberalna partija je, na primer, bila dosta lojalan saveznik vladajućim strankama u referendumskoj kampanji, ali za sebe govori da je opoziciona partija i da e tu ulogu igrati na prvim izborima.
Svakako, startna prednost pripada partijama iz Bloka za nezavisnost, jer na ovom talasu pobjede na referendumu, oni će ući sa velikim šansama da dobiju prve parlamentarne izbore. Na kraju krajeva, oni će čak imati i dosta jednostavnu poruku biračima da ne dopuste da nezavisnom državom, bar u prvom mandatu, upravljaju stranke koje su se protiv te države borile. Tako da je njima taj zadatak donekle olakšan, ali s druge strane partije iz Bloka za nezavisnost će pokušati da ubijede birače da sada kada je državno pitanje riješeno ne daju povjerenje ovoj vladi.“
Jedan od mogućih izlaza nudi Nerzuk Ćurak:
„Sanjam razvoj jednog novog regionalnog identiteta, koji bi nas na neki način nanovo definirao. Ali taj novi regionalni identitet, koji će se sigurno razviti, ne može se desiti dok se ne okonča drama suvereniteta. Kad se u potpunosti okonča drama suvereniteta, snažni razvoj regionalnog identiteta je nešto što se nadaje kao uslov bez koga se ne može.
U situaciji regionalnih kooperacija, razvijanja jednog nadnacionalnog, regionalnog identiteta, oni entiteti unutar pojedinačnih zemalja regije, koji na neki način ne mogu da se identificiraju sa svojom širom zajednicom, u jednoj regionalnoj identifikaciji bi se lakše identificirali sa svojom zajednicom i ne bi to tretirali kao neku nametnutost i zaboravljali neke svoje povijesne identifikacije. Znači, zaista na neki način želim da samog sebe pronađem i u bosanskohercegovačkom i u hrvatskom i u srpskom i u makedonskom i u slovenačkom identitetu, bez obzira na taj slovenački odmak.“
Za četiri dana trgovanja (u nezavisnoj Crnoj Gori) akcije Prekookeanske plovidbe skočile su preko 40%, Elektroprivrede Crne Gore i Luke Bar oko 9%, Budvanske rivijere skoro 14%, dok je Telekom Crne Gore zabeležio rast od oko 2%.“
Ovako beogradski nedeljnik „Ekonomist magazin“, jedan od vodećih i svakako reskeptabilnijih privrednih magazina u regiji, počinje u najnovijem broju koji je izašao u petak vodeću temu o postreferendumskoj Crnoj Gori. Ako je suditi po ovim, ekonomskim parametrima, a tržište je svakako najbolji pokazatelj ukupnog stanja, dakle i onog političkog, Crnoj Gori kao nezavisnoj državi slede bolji dani.
Gordana Đurović, ministarka evropskih integracija i ekonomskih odnosa sa inostranstvom u Vladi Crne Gore i profesorka na Ekonomskom fakultetu u Podgorici govori Radiju Slobodna Evropa o prvim koracima nezavisne Crne Gore na ekonomskom, odnosno privrednom planu u novoj geopolitičkoj realnosti na Balkanu:
„Crna Gora je dobar susjed. Ona ima kvalitetne, prvenstveno političke, onda i rastuće ekonomske veze sa svima u regionu, i jednostavno joj ovaj puni kapacitet državnosti omogućava da se mnoge stvari za kraći rok i efikasnije usaglašavaju, posebno kad je reč o podsticanju bilateralne saradnje nekim regionalnim projektima, kao što je jadransko-jonski autoput.“
Pomenuti Jadransko-jonski auto-put mogao bi izbiti na listu crnogorskih ekonomskih prioriteta. Sa hrvatske strane je stigao već do Splita, gradi se deo ka Pločama. Hrvatski stručnjaci otvoreno su tokom proteklih godinu dana govorili da nastavak zavisi među ostalim i od ishoda referenduma u Crnoj Gori. U samoj Crnoj Gori politika je razlog što se o ovakvoj opciji nije do sada govorilo otvoreno. Ali zato ministarka Đurović govori Radiju Slobodna Evropa da, budući da će okosnica budućeg crnogorskog privrednog razvoja svakako biti turizam, Crna Gora želi da kao nezavisna država sklopi strateško partnerstvo sa Hrvatskom:
"Mislim da ima mnogo elemenata za zajedničku saradnju. Hrvatska, kao i Crna Gora razvija te projekte i slobodnih zona i umrežavanja različitih vidova transporta i kreiranja regionalnog atraktivnog turističkog prostora, turističke destinacije. Naši ekonomski odnosi jesu dobri, ali ima jako mnogo potencijala da se oni intenziviraju kroz strateško partnerstvo. Ja očekujem da ćemo, u bliskom periodu, prvestveno osnivanjem ovog poslovnog savjeta koji treba da uz podršku vlada koordinira razvoj tješnjih odnosa između preduzeća i privatnih firmi, doprinijeti da damo snažan impuls privatnom sektoru da intenzivira svoju suradnju u narednom periodu. Nema nijednog razloga da to tako ne bude. Mislim da možemo snažno krenuti naprijed. Mnogo je jasniji scenario, imamo svoju evropsku agendu. Evropska komisija dolazi 1. juna u Podgoricu, najavljen je razgovor o brzom dobivanju novog mandata za pregovore, idemo prema tim razvojnim i finansijskim institucijama sa zahtjevom za punopravno članstvo. Ima jako mnogo posla, treba osnažiti ovu novorođenu Crnu Goru, i politički i ekonomski i vezama sa inostranstvom, ali mislim da je to ustvari ono što smo mi sanjali i što smo željeli i sada konačno imamo priliku da to intenzivno i radimo."
Strateško partnerstvo najnovije i najrazvijenije države regije, kako bi ono moglo izgledati? Pomalja li se, sada i formalno, neko novo ustrojstvo zapadnog Balkana, i to sa Hrvatskom kao centrom?
Davor Đenero, politički analitičar iz Zagreba kaže Radiju Slobodna Evropa da se slaže da Hrvatska zaista danas predstavlja neku vrstu takvog centra, ali ukazuje i na neke probleme:
„Zagreb evidentno polako postaje i financijsko i političko središte ovog rubnog dijela Evrope. Zagreb polako preuzima mjesto one čvrste točke iz koje će kretati ekonomska i politička uvjetno rečeno invazija Evropske unije na istok, i Hrvatska iz toga može izvući određene komparativne prednosti, hrvatska privreda iz toga može imati dosta velike koristi. Ono što je problem hrvatske privrede, čija konkurentnost je na razini EU dosta niska, to je njena ovisnost, i kapitalska i vlasnička, o međunarodnom kapitalu i još uvijek nedostatna spremnost hrvatskih poduzetnika da odlučno i bez predrasuda svoje perspektive traže blizu na istoku i da zauzmu otprilike onakvu tržišnu nišu kakvu je šezdesetih, sedamdesetih godina imala Austrija kao spona između evropskog Zapada i Istoka.“
Davor Đenero smatra da hrvatski premijer Ivo Sanader zapravo pokušava da iskoristi regiju kako bi se pre svega dokazao Evropi, odnosno na neki način koristi regiju kao sredstvo na putu Hrvatske u Evropsku uniju:
„Gospodin Sanader, koji je zapravo jedini utjecajni policymaker u Zagrebu, razlikuje se od svog prethodnika, gospodina Račana, po tome što se usuđuje afirmirati Hrvatsku balkansku poziciju. Od gospodina Račana se doduše, kada je riječ o Balkanu, kada je došao na vlast očekivalo prije svega da se dezangažira u Bosni i Hercegovini. Od gospodina Sanadera se međutim očekuje i bitno više, a gospodin Sanader i čini bitno više. Gospodin Sanader sebe vidi kao ključnog konzervativnog vođu na zapadnobalkanskom području, i on je tu našao svoju evropsku političku nišu.“
Zvanični Zagreb proteklih godinu dana bio je rastrzan između sa jedne strane principa da Crna Gora ima pravo na nezavisnost, i da bi to štoviše Hrvatskoj odgovaralo, a sa druge da nije želeo ničim da naruši delikatne odnose sa Beogradom. Kako će se sada, u novim okolnostima, ponašati vlasti Hrvatske? Jesu li realne samo ekonomske ili čak i tešnje političke veze Zagreba i Podgorice?
ĐENERO: Hrvatska je manje-više sa velikim simpatijama pratila procese osamostaljivanja Crne Gore. Predsjednik Republike je dugo principijelno govorio o rezultatima Badinterove komisije i o tome kako Hrvatska, ako želi poštivati svoj temelj osamostaljivanja, mora taj isti temelj osamostaljivanja priznavati i valorizirati Crnoj Gori. Gospodin Sanader je pokušao dosta svoga političkog kredibiliteta unutar konzervativne Evrope uložiti u to da u tu asocijaciju uvede gospodina Koštunicu i njegovu administraciju. Gospodin Sanader se prema gospodinu Koštunici odnosi drukčije nego što se odnosi prema nekim svojim drugim uvjetno rečeno balkanskim klijentima. On Koštunicu doživljava kao relativno ravnopravnog partnera, koji je trenutno taktički slabiji od njega. Problem Sanaderovih odnosa sa Crnom Gorom je djelomice uslovljen i time što gospodin Đukanović i aktualna administracija ne pripadaju u političko polje u kojem se gospodin Sanader pokušava afirmirati, a djelomice i time što gospodin Sanader ipak pretpostavlja značenje suradnje sa Beogradom onome Podgorice.
Grubo rečeno, hrvatska politika, kada je artikuliraju gospodin Sanader i HDZ, neće nikada činiti nešto što bi moglo ozbiljnije naljutiti aktualnu administraciju u Beogradu. Zagrebačka politika kakvu vodi gospodin Sanader pripremit će se i za nekakav snošljiv odnos sa Srbijom i ako bi se politika u Srbiji radikalizirala. Otuda puno veće rezerve i prema procesima osamostaljivanja Kosova, otuda i puno veće rezerve i manja potpora onome što se ovih dana dogodilo u Crnoj Gori, i čini mi se da je potpora koja može doći iz aktuelne administracije u Zagrebu Crnoj Gori bitno manja i od one koju koncept samostalne Crne Gore uživa u hrvatskoj općoj javnosti, ali i u percepciji crnogorskih vladajućih političara.
RSE: A kako će se nakon proglašenja nezavisnosti Crne Gore osećati Srbija, kakva će tamo biti situacija? Hoće li se najveća država nastala raspadom Jugoslavije okrenuti sebi ili će nastaviti da prvenstveno vodi brigu o Srbima van Srbije? O tome Dušan Janjić, politički analitičar iz Srbije, čelnik nevladine organizacije Forum za etničke odnose:
„Mislim da je u suštini odlukom na referendumu u Crnoj Gori kreirana nova realnost u Srbiji. Ustvari Srbija je sada definisana kao država. Kakva je država, to se ne zna. I to će biti zapravo problem, odnosno politička tema. Upravo oko toga je sad konfuzija, zbog ovog problema koji je ogroman deo političke elite Srbije stalno odlagao, a to je da odgovori na pitanje gde su granice, kakve su institucije Srbije i kakva su pravila u Srbiji. Ono što ja mislim da bi sada moglo da se očekuje, to je jedna od dve opcije. Postoji ona koja bi bila racionalna, koja bi bila normalna i uobičajena u demokratskom društvu, to je da se sada zapravo, pored svih razlika, počnu vrlo ozbiljni razgovori o Ustavu Srbije, i da se u Ustavu Srbije na nezavisnost Crne Gore odgovori definisanjem suvereniteta Srbije. I postoji druga opcija, koja je manje racionalna, ali je češće bliža ovdašnjim političarima, ona koja veruje da je Srbija zapravo samo servis Srbima odakle god dođu u nju i da je zapravo ne treba definisati. E ona će verovatno nametati da druga tema bude Kosovo, sa hipotezom da prvo treba da se reši pitanje statusa Kosova, pa da onda vidimo šta je Srbija. Bojim se, ako pobedi ta druga struja, da će srpsko političko vodstvo, koje sebe zove nacionalističkim, a u suštini je šovinističko, jer uzmimo da je nacionalizam definisanje države-nacije, doživeti još jedan poraz, i onda se bojim još jedne žestoke frustracije građana, jednog osećaja gorčine koji već sad narasta i zapravo onda kretanja u ekstremizam, odnosno odgovor – mi odbijamo vrednosti savremenog sveta.
Država-nacija je vrednost savremene Evrope, a ovo što želi da uradi većina političkog tela, to je neka nacionalistička država iz 19. veka. I moram da kažem da ja tu ne vidim veliku razliku među sadašnjom opozicijom i vlašću. Tu ima nekih pojedinaca i ima pojedinih poteza predsednika Tadića koji nagoveštavaju da Demokratska stranka ima mogućnosti da se iz toga izvuče, ali ima i Demokratska stranka Srbije. Međutim, s druge strane, kada pogledate odnos prema Kosovu, videćete da većina Demokratske stranke inklinira ka etnonacionalizmu, a mnogo manje, kad je Kosovo u pitanju, DSS-u. Dakle, jedna potpuna konfuzija i zato će ove naredne dve-tri godine u Srbiji biti godine vrlo žestoke ideološke i političke borbe i sređivanje svesti i institucija."
Nezavisnost Crne Gore reaktivirala je jednu od pomalo zaboravljenih ideja koja je svojevremeno kolala i u Beogradu i u Banja Luci – referendum u Republici Srpskoj o izdvajanju od Bosne i Hercegovine. Crna Gora i Republika Srpska naravno nisu isto, situacije je teško porediti, ali Mile Dmičić, profesor Ustavnog prava iz Banja Luke, kaže Radiju Slobodna Evropa da ne vidi razlog da ako već princip nemenjanja granica bude prekršen na slučaju Kosova, ne bude prekršen i u slučaju BiH:
„Referendumska odluka građana Crne Gore ovu inicijativu je samo aktuelizirala, rekao bih dodatno uozbiljila. Dakle, i u formalnopravnom i u političkom smislu postoji veza između ova dva fenomena u konačnom, državotvornom ustrojstvu Balkana. I najava ishoda pregovora o statusu Kosova i sve ovo što se događa nakon referendumske odluke građana u Crnoj Gori dovodi ovo pitanje u mnogo drugačiji kontekst i u Bosni i Hercegovini. Narodna skupština Republike Srpske kao ustavotvorna i zakonodavna vlast ima ustavno ovlašćenje da raspisuje republički referendum. Ona je zapravo referendum utemeljila kao svoju ustavnu kategoriju. Izdvajanje Kosova iz Srbije, kako god posmatrali, nelegitiman je čin. Kosovo je dio državnopravne strukture te države, ono je samo njena autonomna jedinica, na djelu su dvostruki međunarodni standardi o pravu na samoopredjeljenje i otcepljenje. Ako bi se decidirano i objektivno primijenilo međunarodno pravo, onda bi se trebalo raditi o očuvanju suvereniteta i integriteta svake zemlje ovdje, i to ponaosob. Ali, na djelu su procesi znatno drugačiji.“
Nerzuk Ćurak, profesor Geostrategije na Univerzitetu u Sarajevu, kaže Radiju Slobodna Evropa da ne vidi vezu između nezavisnosti Crne Gore i situacije u samoj Bosni i Hercegovini. Kaže da, štaviše, najave organizivanja referenduma u Republici Srpskoj smatra iracionalnim:
„Ja ne vidim neke direktne implikacije nezavisnosti Crne Gore koje bi mogle utjecati na razvoj negativnih tendencija u Bosni i Hercegovini. Općenito gledano, u jednom regionalnom kontekstu, nezavisnost Crne Gore i Srbije je početak okončanja jedne velike priče. Drama suvereniteta se privodi svome kraju i nakon crnogorske i srbijanske nezavisnosti ostaje još da se riješi problem Kosova, pa bi Jugoistočna Evropa mogla da započne jednu novu, veliku priču o jednoj regionalnoj suradnji koja bi bila na izuzetno visokom nivou.
Što se tiče same Bosne i Hercegovine, naravno da je dobivanje nezavisnosti, prvenstveno Crne Gore, stvorilo određene, rekao bih političke kontekste u Bosni i Hercegovini, iz kojih se pokušavaju izvući iracionalni zaključci koji nemaju veze sa stvarnošću Bosne i Hercegovine. Dakle, priče o mogućnosti da se jedan entitet u Bosni i Hercegovini na bilo koji način u neko dogledno vrijeme sam sebi očituje o tome da li želi ostati u Bosni i Hercegovini, stvarno su priče koje najviše idu na štetu građana Bosne i Hercegovine koji žive upravo u tom entitetu.
Što se tiče nezavisnosti Srbije, ja vjerujem da je to najbolja priča za građane Srbije i za građane svih zemalja bivše Jugoslavije. Stvara se zaista jedan fini potencijal da se konačno klasični, konzervativni, rigidni, geopolitički koncepti velikodržavlja naprosto prepuste povijesti, a da se neki novi odnosi, zasnovani na geoekonomiji i nekoj novoj geopolitičkoj kulturi uspostave, a da priče koje su u osnovi imale neke pseudoimperijalne ambicije naprosto postanu stvar nekog dalekog vremena.“
Na pitanje kako vidi izjave premijera Republike Srpske Milorada Dodika, koji najpre nekoliko dana pred referendum podržava nezavisnost Crne Gore, a zatim to isto pravo traži i u svom entitetu, Dušan Janjić kaže da ga to uopšte ne čudi:
„To je sada direktni uticaj crnogorskog referenduma. Znači tu je problem referendum, pravo na referendum. Ono se sada pojavljuje kao neko žuto svetlo ili karton međunarodne zajednice, pre svega Evropske unije, a da li će se upaliti zeleno svetlo, to zavisi od Kosova. Dakle, u suštini, problem Republike Srpske vezan je za principe na kojima će se rešiti problem Kosova. Ako se problem Kosova reši preko referenduma ili u ime volje većine, dakle Albanaca, ne treba očekivati da će Republika Srpska pristati da njoj to pravo bude uskraćeno. Dakle, nije Dodik džabe podržavao Đukanovića, on je zapravo želeo da učvrsti jedno pravo, znači pravo naroda na samoopredeljenje, a tehnički preko referenduma pod kontrolom EU. Slična stvar je jako bliska Albancima.“
ĆURAK: Kosovo i Bosna i Hercegovina nemaju nikakve veze, a nema ni formalno-pravnog utemeljenja. Ja ga naprosto ne mogu pronaći. Radi se prije o proizvodnji priča koje bi trebale da daju osnovu za takvu vrstu razgovora, ali nema apsolutno nikakve logike u tome. Ja sam vrlo sklon da te stvari dovedem do iracionalnosti i da kažem – možda ne bi bilo loše da, recimo, dio Hrvatske koji se nekada zvao „Republika Srpska Krajina“ kompenziramo za Kosovo ako na bilo koji način treba kompenzirati Srbiju zato što će najvjerojatnije izgubiti Kosovo. Zar treba kompenzirati nekoga ko je prapočetni uzrok, prvi uzrok problema ovdje, sa takvim nečim? Naprotiv, ja mislim da su nama svima u regionu potrebni ljudi sa vizijom, ali koji, naravno, neće biti dobro dočekani unutar svojih biračkih tijela, ali koji naprosto vide dalje. Dakle, u ovoj situaciji, bilo bi najrazumnije da se recimo unutar Republike Srpske pojave glasovi koji vide da se za građane Republike Srpske najbolje da svoje vlastite snage ulažu u razvoj Bosne i Hercegovine kao zajedničke države.
Naprosto, ne postoji više geopolitički rezon da se razvija jedna ideja zasnovana na nekim zastarjelim geopolitičkim platformama, jer od tog nema nikakve koristi. Odnosno, uvijek iščekujući da će se pojaviti neki novi odnos snaga, neka nova regionalna konstelacija, u kojoj će ponovno geopolitika postati važna priča, samo se odlaže ulaganje sopstvenih potencijala u razvoj zajednice. To naprosto nije dobro. Kao što je u Srbiji, dakle umjesto jednog šoka, a ja znam da ima veliki broj građana Srbije koji su ustvari najsretniji što se desilo ovako kako se desilo, stvara se povijesna situacija – da moderna Srbija trijumfuje nad nebeskom Srbijom i da ljudi naprosto počnu bolje živjeti. Govorim neku najjednostavniju stvar, ali ima li išta bolje od dobrog života ljudi? Zar ideologija može biti bolja zamjena za jedan normalan, solidan fini život ljudi?
Šta će se događati nakon referenduma u nezavisnoj državi na prvim izborima koji su već nakon leta? Hoće li prosrpske stranke unionista i dalje slepo slušati Beograd ili će se okrenuti problematici same Crne Gore? Da li će stranke koje su bile saveznice na referendumu ostati zajedno i na izborima? Srđan Darmanović, profesor politikologije na Pravnom fakultetu u Podgorici:
„Tu je zapravo pravo pitanje – da li će se i kako organizovati ili konsolidovati ovaj prosrpski blok, da li će ih još uvijek povezivati taj interes da pokušaju da obore sadašnju vladu uz pomoć možda Grupe za promjene ako im se priključi, jer je do sada grupa za promjene bila sklonija da ide sa blokom opozicionih partija. Stvari ne stoje tako idilično ni u idependističkom bloku, odnosno tek ćemo vidjeti da li je i taj blok tako kohezivan i da li može da nastupi jedinstveno. Jer, Liberalna partija je, na primer, bila dosta lojalan saveznik vladajućim strankama u referendumskoj kampanji, ali za sebe govori da je opoziciona partija i da e tu ulogu igrati na prvim izborima.
Svakako, startna prednost pripada partijama iz Bloka za nezavisnost, jer na ovom talasu pobjede na referendumu, oni će ući sa velikim šansama da dobiju prve parlamentarne izbore. Na kraju krajeva, oni će čak imati i dosta jednostavnu poruku biračima da ne dopuste da nezavisnom državom, bar u prvom mandatu, upravljaju stranke koje su se protiv te države borile. Tako da je njima taj zadatak donekle olakšan, ali s druge strane partije iz Bloka za nezavisnost će pokušati da ubijede birače da sada kada je državno pitanje riješeno ne daju povjerenje ovoj vladi.“
Jedan od mogućih izlaza nudi Nerzuk Ćurak:
„Sanjam razvoj jednog novog regionalnog identiteta, koji bi nas na neki način nanovo definirao. Ali taj novi regionalni identitet, koji će se sigurno razviti, ne može se desiti dok se ne okonča drama suvereniteta. Kad se u potpunosti okonča drama suvereniteta, snažni razvoj regionalnog identiteta je nešto što se nadaje kao uslov bez koga se ne može.
U situaciji regionalnih kooperacija, razvijanja jednog nadnacionalnog, regionalnog identiteta, oni entiteti unutar pojedinačnih zemalja regije, koji na neki način ne mogu da se identificiraju sa svojom širom zajednicom, u jednoj regionalnoj identifikaciji bi se lakše identificirali sa svojom zajednicom i ne bi to tretirali kao neku nametnutost i zaboravljali neke svoje povijesne identifikacije. Znači, zaista na neki način želim da samog sebe pronađem i u bosanskohercegovačkom i u hrvatskom i u srpskom i u makedonskom i u slovenačkom identitetu, bez obzira na taj slovenački odmak.“
