Kada se prošlog maja na jubilarnom 50. Sterijinom pozorju, posle dugo vremena i mnogih upitanosti nakon raspada bivše Jugoslavije o sudbini najstarijeg festivala nacionalne drame na ovom prostoru, na Pozorju pojavio i sarajevski reditelj Haris Pašović, šuškalo se da je to dobar znak:
„To je dobro ako se tako govori.“
Priča se nastavlja. Na početak 51. pozorja, posle čak 15 godina stigao je i nekadašnji profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu teatrolog Dragan Klaić koji polednju deceniju i po živi u Amsterdamu:
„Pre 15 godina sam pripremao i predsedavao simpozijumu pozorišnih kritičara i teatrologa, koji je otvorio Budimir Lončar, ministar inostranih poslova SFRJ, a tema je bila ,Pozorište i njegova transkulturna funkcija‘. Ta transkulturna funkcija brzo je isparila u uzusima rata koji je počeo tri nedelje nakon karaj tog simponzijuma. Evo se sada, 15 godina kasnije, u gradu u kojem sam odrastao i na festivalu koji je bio moje formativno pozorišno iskustvo.“
Pozorje je svojevremeno i nastalo na ideji međusobne komunikacije i saradnje u regionu, podsjećanje je jednog od osnivača festivala, makedonskog književnika Kole Čašule:
„Kreira jedan ambijent u kome će vrednosti koje se proizvode u nacionalnim literaturama i nacionalnim teatrima imati mogućnost da stanu jedne pored drugih.“
Docnije ni Jugoslovenske pozorišne igre nisu odolele pogubnim devedesetim, seća se pozorišna kritičarka Darinka Nikolić:
„Jednostavno se suzio na svoju malu, lokalnu sredinu i u jdnom trenutku je pretila velika opasnost da se zadovolji tim kontekstom.“
Preokret je poslednjih godina uneo program „Krugova“, sa učešćem teatara iz celog regiona. Umetnički direktor i selektor Ivan Medenica kaže da će „Krugovi“ na ovom pozorju, i to ne samo zbog jubileja Jovana Sterije Popovića i čuvenog komada, biti vezani za temu „Svi naši rodoljupci“:
„Nažalost, ova tema je aktuelna. Bila je aktuelna kod nas tokom devedesetih, a vidimo da je još uvek u nekom obliku prisutna jer pitanje tog nacionalnog identiteta na našim prostorima je još uvek veoma eksplozivno.“
Teatrolog Dragan Klaić priznaje da ga je baš tema „nacionalna pozorišta“i „nacionalističko pozorište“ dovela ponovo na pozorje:
„Smatrao sm da tu imam šta da kažem i da mogu da kažem, štaviše i da treba da kažem. Ta se tema pojavljuje na dnevnom redu međunarodnog simpozijuma u Novom Sadu, gradu koji je – kao što je poznato – u vlasti Srpske radikalne stranke. Hteo sam da istražim tu disonansu i sutra ću na početku simpozijuma govoriti o istrošenosti formule nacionalnog pozorišta.“
Regionalna komponenta pozorja je ovaj put pojačana ne samo novoustanovljenom nagradom „Počasni krug“. „Skakavci“ Biljane Srbljanović, u izvođenju Teatra iz Zagreba, u zvaničnoj su konkurenciji za nagrade, skreće pažnju selektor Medenica:
„Prvi srpski pisac i prvi srpski komad, koji je novi, koji je postavljen u Hrvatskoj od ovih naših nesrećnih ratova iz devedesetih. Tako da to pored umetničkog ima i neki – ja se nadam – i drugi značaj. Meni je posebno dirljivo da u predstavi igra Pero Kvrgić, legenda hrvatskog i jugoslovenskog glumišta, koji je osvojio prvu Sterijinu nagradu za glumu 1956. godine. Verovatno ni sam nikada u životu nije mogao da poveruje da će 50 godina kasnije ponovo zaigrati i takmičiti se za nagradu.“
„To je dobro ako se tako govori.“
Priča se nastavlja. Na početak 51. pozorja, posle čak 15 godina stigao je i nekadašnji profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu teatrolog Dragan Klaić koji polednju deceniju i po živi u Amsterdamu:
„Pre 15 godina sam pripremao i predsedavao simpozijumu pozorišnih kritičara i teatrologa, koji je otvorio Budimir Lončar, ministar inostranih poslova SFRJ, a tema je bila ,Pozorište i njegova transkulturna funkcija‘. Ta transkulturna funkcija brzo je isparila u uzusima rata koji je počeo tri nedelje nakon karaj tog simponzijuma. Evo se sada, 15 godina kasnije, u gradu u kojem sam odrastao i na festivalu koji je bio moje formativno pozorišno iskustvo.“
Pozorje je svojevremeno i nastalo na ideji međusobne komunikacije i saradnje u regionu, podsjećanje je jednog od osnivača festivala, makedonskog književnika Kole Čašule:
„Kreira jedan ambijent u kome će vrednosti koje se proizvode u nacionalnim literaturama i nacionalnim teatrima imati mogućnost da stanu jedne pored drugih.“
Docnije ni Jugoslovenske pozorišne igre nisu odolele pogubnim devedesetim, seća se pozorišna kritičarka Darinka Nikolić:
„Jednostavno se suzio na svoju malu, lokalnu sredinu i u jdnom trenutku je pretila velika opasnost da se zadovolji tim kontekstom.“
Preokret je poslednjih godina uneo program „Krugova“, sa učešćem teatara iz celog regiona. Umetnički direktor i selektor Ivan Medenica kaže da će „Krugovi“ na ovom pozorju, i to ne samo zbog jubileja Jovana Sterije Popovića i čuvenog komada, biti vezani za temu „Svi naši rodoljupci“:
„Nažalost, ova tema je aktuelna. Bila je aktuelna kod nas tokom devedesetih, a vidimo da je još uvek u nekom obliku prisutna jer pitanje tog nacionalnog identiteta na našim prostorima je još uvek veoma eksplozivno.“
Teatrolog Dragan Klaić priznaje da ga je baš tema „nacionalna pozorišta“i „nacionalističko pozorište“ dovela ponovo na pozorje:
„Smatrao sm da tu imam šta da kažem i da mogu da kažem, štaviše i da treba da kažem. Ta se tema pojavljuje na dnevnom redu međunarodnog simpozijuma u Novom Sadu, gradu koji je – kao što je poznato – u vlasti Srpske radikalne stranke. Hteo sam da istražim tu disonansu i sutra ću na početku simpozijuma govoriti o istrošenosti formule nacionalnog pozorišta.“
Regionalna komponenta pozorja je ovaj put pojačana ne samo novoustanovljenom nagradom „Počasni krug“. „Skakavci“ Biljane Srbljanović, u izvođenju Teatra iz Zagreba, u zvaničnoj su konkurenciji za nagrade, skreće pažnju selektor Medenica:
„Prvi srpski pisac i prvi srpski komad, koji je novi, koji je postavljen u Hrvatskoj od ovih naših nesrećnih ratova iz devedesetih. Tako da to pored umetničkog ima i neki – ja se nadam – i drugi značaj. Meni je posebno dirljivo da u predstavi igra Pero Kvrgić, legenda hrvatskog i jugoslovenskog glumišta, koji je osvojio prvu Sterijinu nagradu za glumu 1956. godine. Verovatno ni sam nikada u životu nije mogao da poveruje da će 50 godina kasnije ponovo zaigrati i takmičiti se za nagradu.“
