RSE: Pošto često zastupate i Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor, Žene u crnom, da li i vas zovu izdajnikom?
TODOROVIĆ: Nekada mi neozbiljno prete, ali inače ne. Ponekada na ulici neko nešto dobaci iz kola, ali više ljudi mi prilazi, čestitaju mi i pozdravljaju me.
RSE: Bili ste sudija. Čula sam da ste izgubili posao jer ste u vreme Miloševića išli na proteste.
TODOROVIĆ: To je bilo u vreme posttitoizma, 1985. godine. Još nije bio Milošević na vlasti, ali se tada u Beogradu slobodna reč čula samo na tribinama u Domu omladine, Studentskom kulturnom centru i Klubu književnika. Bio sam jedini sudija koji je išao na te tribine. Družio sam se s intelektualcima koji su učestvovali na tim tribinama, tako, da kada mi je istekao mandat od osam godina, nisu me ponovo izabrali.
RSE: Da li su dali neko obrazloženje?
TODOROVIĆ: Sudija je izborno lice i kada mu istekne mandat ne moraju ponovo da ga izaberu, niti mu moraju dati neko objašnjenje za to. Čuo sam da su mi zamerili i da je bilo nedopustivo to što sam se često pojavljivao u javnosti na nekim tribinama koje im nisu baš po volji, koje su opozicione, koje su disidentske. Skupljao sam peticije i družio se s nekim ljudima iz Zagreba. Moje kolege su govorile da je u redu onaj koji ide na tribine. Takvo je bilo vreme.
RSE: Bili ste zastupnik porodica ljudi koji su ubijeni na Ibarskoj magistrali, u čemu je učestvovao i Legija. Taj slučaj nije jedini u kome je Legija učestvovao.
TODOROVIĆ: Trenutno se protiv Legije vode četiri procesa. Jedan je za zločin na Ibarskoj magistrali. Drugi je za ubistvo Ivana Stambolića i atentat u Budvi. Treći je za ubistvo premijera Đinđića. Četvrti je za zajednička ubistva Legije i Zemunskog klana. Na teret im se stavlja oko 14 ubistava. Bila je presuđena Ibarska magistrala, ali je ponovno vraćena na suđenje. Dobro je presuđen slučaj Ivana Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi. Tu je Legija dobio 40 godina zatvora. Ova presuda ima motiv, ima uzrok, koren odakle potiču i odakle su krenuli ti atentati. U izreci presude piše da je Slobodan Milošević organizovao ta ubistva da bi eliminisao svoje političke protivnike. To je jedina odluka koja tako glasi.
RSE: Treći put će se suditi za Ibarsku magistralu. Pročitala sam u novinama čudno objašnjenje koje kaže da je najverovatnije to vraćeno po treći put zbog nestručnosti i neznanja sudije. Zbog čega se jednom nestručnom sudiji daje takav predmet?
TODOROVIĆ: To liči na to, ako nije u pitanju neki pritisak. Imam preko 30 godina staža u pravosuđu i mogu da kažem da nema predmeta u kome ima toliko mnogo dokaza, najvalidnijih, najprestižnijih, ali ih prvostepeni sud izbegava i prvi i drugi put. Izbegava da kaže da je taj zločin organizovan od službi državne bezbednosti.
RSE: Da li je suduju strah?
TODOROVIĆ: Moguće da ga je strah, moguće da je u pitanju neki pritisak. Javni tužilac je tražio da se povećaju kazne onima koji su osuđeni i da se oslobođenim ukine takva presuda. Predložio je da Vrhovni sud sam organizuje suđenje. Ovaj proces dugo traje, veliko je interesovanje javnosti, ima mnogo okrivljenih, vrlo su teške posledice, u to je umešana država i već jednom je to suđeno. Zbog svega toga bi trebao da se angažuje Vrhovni sud. Imamo sijaset primera da je Vrhovni sud organizovao izvođenje dokaza. Kada Vrhovni sud otvori pretres i pozove svedoke, može da izvodi činjenice i mogao bi da presudi. Smatram da su postojali svi uslovi da se povećaju kazne Legiji i ostalim, a da se za trojicu oslobođenih organizuje suđenje na Vrhovnom sudu, kako je javni tužilac predložio, ali nije. Sada ćemo, po treći put, ponovo imati suđenje posle 5,5 godina.
RSE: Može li da se desi, pošto proces toliko traje, da oni budu oslobođeni?
TODOROVIĆ: Teško da može, imajući u vidu materijalne dokaze koji postoje. Imamo veštačenja, izjave svedoka koji su videli registarski broj auta, koji su opisali auto. Onaj koji je popravljao gume na tom kamionu je izdao račun MUP-u uoči nesreće. Zna se koji je kamion.
RSE: Vrhovni sud je potvrdio presudu Okružnog suda u slučaju Sjeverin.
TODOROVIĆ: To je jedan strašan zločin. Milan Lukić je u njemu učestvovao i nalazi se u Hagu, ali ne zbog tog slučaja. On je ubijao u Višegradu. Ne sudi mu se u Višegradu. Organizovao je ubistvo i otmicu putnika iz voza u Štrbcu 27. februara 1993. godine, kada je ubijeno 19 Muslimana. Organizovao je Sjeverin 22. oktobra 1992. godine kada je ubijeno 16 Muslimana. To je nesporno utvrđeno. Za Sjeverin mu je suđeno u odsustvu. Pobegao je u Republiku Srpsku. Nezakonito su ga izručili. U Hagu odgovara za ubistvo i maltretiranje grupe Muslimana koju je zatvorio u jednu kuću, koju je potom zakovao i zapalio. Pucao je na one koji su pokušavali da pobegnu. Neke je bacao sa mosta i pucao u njih. Odgovara za stravične zločine. Bio je u sastavu Vojske Republike Srpske, u Višegradskoj brigadi. Naši sudovi žele da ih predstave kao izolovane grupe koje isteruju neku svoju pravdu, da su to neki pljačkaši i razbojnici, neki ljudi koji su se oteli kontroli. Oni kažu da je to incident, da to nisu regularne trupe, ni vojne ni policijske, da nisu grupe ni Republike Srpske ni naše jer je Vojska Republike Srpske bila u tesnoj vezi sa Vojskom Jugoslavije. Likvidirali su ljude na obali Drine, javno, skoro linčovali. Izmasakrirali su ih u foajeu hotela Vilina vlas u Višegradskoj banji. Postoje vrlo potresne fotografije u spisima. To su bili građani SFRJ, potpuno nevini ljudi, kao i oni u Štrpcima. Za Štrpce je karakteristično da su mesec dana unapred obavestili da će biti oteti Muslimani iz voza na stanici Štrpci ili Goleš.
RSE: Da li je to rečeno Dobrici Ćosiću?
TODOROVIĆ: Rečeno mu je. Na suđenju je načelnik za Narodnu odbranu železnice rekao da je o tome obaveštena Vojska Jugoslavije. I ništa nije preduzeto. Čak je održan jedan sastanak u Užicu, desetak dana od tog saznanja. Obavještenje se desilo 28. januara, a oteti su 27. februara. U obavještenju je rečeno da će za mesec dana biti oteti taoci u Golešu ili Štrbcima. Deset dana kasnije je održan sastanak u Užicu na kojem su bili prisutni svi faktori vlasti, i vojska i policija i železnica. Zaključeno je da se zamoli Vojska Republike Srpske da otmice u svrhu pribavljanja taoca ne vrši na graničnim predelima, nego u dubini Bosne. Postoje dokumenti o tome i Nataša Kandić je objavila knjigu kako je Ćosić, kao vrhovni komandant Vojske, za to odgovoran. JNA se 1992. godine povukla iz Bosne, ali je tamo ostavila oficirski kadar koji je rođen u Bosni, kao i svo oružje i oruđe. Posle Dejtona su svi opet vraćeni u Vojsku Jugoslavije. Vuka Dragičević, komandant Višegradske brigade, je prebačen u Sombor, drugi u Novi Sad, jedan u Požarevac. Tamo je rat vodila JNA preko Vojske Republike Srpske sa svojim oružjem i oruđem.
RSE: Ovo o čemu vi pričate bilo je i u štampi i na televiziji. Kako je moguće da se mi kao narod ne suočavamo sa tim, ne prihvatamo da se to dogodilo. O čemu je reč?
TODOROVIĆ: U vreme kada su se vodile najžešće borbe u Bosni, kada se vršio genocid, kada je granatirano Sarajevo, kada su se dešavala silovanja u Foči, kada je etnički očišćen Višegrad, Bijeljina, Zvornik, a da ne pominjemo koncentracione logore, održani su dva puta izbori u Srbiji, 1992. i 1993. godine. Oba puta plebiscitarno ih je dobila Socijalistička partija i Milošević.
RSE: Mislite li da nisu bili lažirani?
TODOROVIĆ: Mislim da nisu. Mislim da je Milošević legitimni vladar, da je u tome problem i da zbog toga ne možemo da se suočimo sa istinom. Da je Milošević bio sam, da ih je on lažiro, mi bi ga lako otkačili. Otišao je u Hag, smenjen je. Dobili smo Koštunicu koji potpuno revitalizuje, revalorizuje i primenjuje njegov sistem. Sve je isto, samo Miloševića nema. Njegovi glavni koalicioni partneri u vreme bombardovanja, u vreme eskalacije zločina na Kosovu, su sada vodeća stranka. Celu međunarodnu zajednicu je strah da će Radikali dobiti izbore. To ukazuje na populističku odgovornost. Sve to je bilo u štampi i na televiziji. Objavljene su knjige. Suđenja su bila javna. Sudije to rade relativno dobro. Nema reakcija. Koštunica još ni jednom nije rekao da su Srbi počinili neki zločin.
RSE: Ni obični građani ne veruju da je tako bilo.
TODOROVIĆ: Obični građani su glasači nacionalnih stranaka. Veliku snagu imaju Koštunica, Radikali, SPS, svi oni čudni predsednici opština Palma, Kostić, Ilić, Bidža, Raka. Mislim da tu postoji velika odgovornost naroda. Skoro sam pročitao u Danas-u da je Milošević naneo najviše štete srpskom narodu. Deset hiljada ljudi je poginulo u Bosni i Hercegovini, a Srbi u to vreme glasaju za Miloševića. Na Kosovu je bio čisti aparthejd. Već dugo vremena oni nisu smatrani za ljudska bića. Nemoguće je sada dobiti bilo kakvu koncesiju. Srbi ignorišu da uđu u institucije na Kosovu. Da su učestvovali u izborima, imali bi više poslanika, dobili bi više opština, bolji tretman, lakše bi se uspostavljali međunarodni standardi, ali oni neće. Lavrov je rekao da ne mogu da im pomognu ako neće da učestvuju u institucijama. Jakšić i Ivanović i dalje to ignorišu i dalje su protiv bilo kakvog učešća u institucijama sistema na Kosovu i to će vrlo gadno da se završi.
RSE: Napisali ste knjigu o Dobrici Ćosiću. O čemu je?
TODOROVIĆ: To je kritička biografija Dobrice Ćosića. Dok je Aleksandar Ranković bio čovek broj dva, on je bio glavni čovek režima i imao je jedan specifičan zadatak da organizuje državne disidente koji bi otupili oštricu pravih disidenata. Jedan od njegovih državnih disidenta je Borislav Mihajlović Mihić koji je trebao da bude kažnjen zbog toga što se viđao sa Đilasom pa je postavljen za direktora Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu. Mića Popović, koji je takođe bio lažni disident, je dobio stipendiju za Paris, gde je i otišao. Prva velika izložba posle rata, 1950. godine, bila je Miće Popovića kada je imao 27 godina. Nije završio akademiju, a imao je izložbu 150 platana. Oni su imali neke privilegije. Malo su golicali javnost, ali sve dok je Ranković bio na vlasti, bili su nedodirljivi. Bili su disidenti toliko da spreče prave disidente. U Rusiji, Poljskoj i Češkoj su bili pravi disidenti koji su bili proterivani i hapšeni. Dobrica Ćosić, pored toga što je nacionalista, bio je povezan i sa Praxis grupom koja je htela egalitarizam, koja je htela još više komunizma od Tita, koja je bila protiv samoupravljanja, koja je bila protiv Privredne reforme 1965. godine. Mislim da je još uvek Praxis grupa važan faktor. Sveta Stojanović je u svim odborima i u Difuznom savetu.
RSE: Svi oni su gostovali kao profesori u inostranstvu.
TODOROVIĆ: Predavali su socijalizam. Njih je Tito oterao. Oni su organizovali 1968. godinu koja je krenula ka egalitarizmu. Privredna reforma 1965. godine je uvela neke elemente tržišne privrede. Onda je Dobrica održao govor o Kosovu. Ćosić je posle bio važan faktor opozicije u Srpskoj književnoj zadruzi, pa u Akademiji nauka. Pobunjivao je na Kosovu kada je video da će se problem sa Kosovom rešiti. On je jedan od glavnih tvoraca Memoranduma. Na Memorandumu su se ujedinile i levica i desnica, srpska opozicija iz Udruženja književnika i Praxisa. Stali su uz Miloševića. To traje još uvek.
RSE: Srpski narod nije religiozan, ali drži do običaja.
TODOROVIĆ: Srbi nisu ni prihvatili hrišćanstvo. Slava nije hrišćanska stvar. Cigare, rakija i hrana na groblju nisu hrišćanska stvar. Ova aktivnost crkve je u svrhu politike. Nikolaj Velimirović je proglašen za sveca, iako iz njegovih tekstova proizlazi antisemitizam najgore vrste. Oni su doneli Zakon o verskim zajednicama u kome je prekršen Ustav na više mesta. Angažovale su me Žene u crnom da pokrenem inicijativu za ocenu ustavnosti ovog zakona, da li je Zakon o verskim zajednicama u skladu sa Ustavom. Našao sam da je ogroman broj članova suprotan Ustavu. U Ustavu piše da je sloboda veroispovesti zagarantovana. A u ovom zakonu se daju prava nekim tradicionalnim crkvama. Odvajaju vere. Katolička, muslimanska i pravoslavna imaju veća prava od ostalih, ili nemaju nikakva. To je diskriminacija verskih zajednica. Ustavno načelo je da je crkva odvojena od države. To je načelo moderne Evrope od Francuske buržoaske revolucije. Po ovom zakonu sveštenici imaju imunitet, socijalnu sigurnost i niz drugih privilegija koje finansira država. Đinđić, za koga mislim da je najveći srpski političar od 1945. godine do danas, je organizovao donatorsku večeru za javna preduzeća, ustanove u kojoj participiraju manjinski narodi, da daju donaciju za završetak Hrama Svetog Save. Na brzinu je uredbom uveo veronauku u škole. Bio je pragmatičan političar pa je to radio, ali to govori o stanju stvari u Srbiji, o odnosu snaga, da je crkva postala moćan politički faktor. Kada je trebalo da se izađe na izbore na Kosovu, patrijarh Pavle je rekao da se ne izlazi i nije se izašlo. Kada je napravljena neka himna kao spoj Bože pravde i Oj lijepa majska zoro, patrijarh Pavle je rako da je to Kentaur, i to uoči zasedanja, pa je himna skinuta sa dnevnog reda. Direktno utiču na državu, a da ne govorimo šta radi amfilohije Radović u Crnoj Gori. Na sahrani Zorana Đinđića je rekao: "Ko se mača laća, od mača će i poginuti", svrstavši ga u mafiju. Dok je Koštunica bio predsednik Jugoslavije, potpuno van protokola je odlazio na neke manifestacije osveštavanja novog izdanja Miroslavovog evanđelja. Bio je u Hilandaru dvanaest sati. Nosio je mošti Jovana Dučića. Osveštavao je neke crkve. On je predsednik svih građana Srbije, a ne samo pravoslavaca, i ne može da ide baš svuda.
RSE: Koliko ova regresija koju smo doživeli u proteklih 15 godina može da nas distancira od normalnog sveta?
TODOROVIĆ: Već više puta od 1997. godine dolazimo do nekog zaključka da je ovo naš kraj, da smo dotakli dno, ali izgleda da još uvek nismo. Stalno propadamo sve dublje i dublje. Srbija je nespremna za odvajanje Crne Gore, za proglašenje nezavisnosti Kosova. U Hagu će sankcije da se uvećavaju. Odbili su razgovore o procesu pridruživanja. Amerikanci će 31. maja odbiti da uplate pomoć. Doći ćemo ponovo do jedne vrste sankcija. Mladić neće biti izručen. Koliko imam informacija, njega Koštunica neće da uhapsi, nego pregovara s njim da se preda. Situacija je vrlo bezperspektivna. Labus je dao ostavku, čovek ekonomista, koji je imao razumne predloge. I on je digao ruke. Ustav se još uvek nije doneo. Radikali jačaju. Imaju 34 posto. I SPS jača. Imamo strašne pojedince predsednike opština. Oni su jedna jaka formacija koja ide ka Koštunici. Ljuba Tadić, otac predsednika države, je predsednik Udruženja građana za zajedničku državu. Direktno se uključuje u politiku. Dobricin savetnik, šef kabineta, Sveto Stojanović, je u svim upravnim odborima. Vidite i ovu našu izdavačku delatnost. Kohabitacija između Tadića i Koštunice mi je vrlo sumnjiva. To sve je na štetu proevropskih snaga u Demokratskoj stranci. Demokratska stranka je bila slojevita. Ljuba i Dobrica su najbolji prijatelji i već dugo godina sarađuju. Vidi se angažman i jednog i drugog. Da ne bi Radikali pobedili, Zapad se zalaže za Tadićevu struju u Demokratskoj stranci koja pravi kohabitaciju sa Koštunicom, ali se bojim da to nije najbolje rešenje.
RSE: A šta bi bilo rešenje?
TODOROVIĆ: Navijam za Čedu. Mislim da je najbolji i da je on Đinđićev naslednik. Pitanje je da li on može da bude vođa. On je čovek broj dva, dobar je i ima energiju.
RSE: Oni koji se razumeju u brojke i glasanje kažu da bi svaki glas dat Čedi otišao Radikalima.
TODOROVIĆ: Tako je. Mnogo ne verujem u Demokratsku stranku. Ne verujem Tadiću. On mi ne imponuje. Imam utisak da je tu onako usput.
RSE: Da li u Srbiji postoji neko ko ume politički da misli?
TODOROVIĆ: Bio je Đinđić. Nisu mu bila bitna njegova lična politička opredelenja i ubeđenja. Hteo je da oporavi Srbiju i da je uvede u Evropu. Bio je krajnje pragmatičan čovek. On je izručio Miloševića i mislim da je zbog toga i ubijen. Videli ste kada je Milošević umro koliko se puta pomenula Moskva - kao Moskva će da vidi, Moskva će da proveri, Moskva će da sahrani. Tamo su njegov sin, njegova žena, tamo mu je i brat. Slušao sam kako Radikali hvale Putinovu politiku jer najavljuje novu trku u naoružanju.
RSE: Neki zapadni analitičari tvrde da Putin ide Staljinovim stazama?
TODOROVIĆ: On je protiv nevladinih organizacija. Bit će vrlo opasno ako ponovo počne trka oko naoružanja. Naše snage govore: "Čekaćemo povoljniji trenutak za nas, da Rusija ojača".
RSE: To su govorili i pre deset godina.
TODOROVIĆ: Zavisi ko će biti američki predsednik. Treći faktor su islamske države. Bivše komunističke zemlje su ušle u Evropsku uniju, u Partnerstvo za mir, ušle su u NATO, ili će tek ući. Tako su se operdelile. U svakoj budućoj svetskoj konfrontaciji one su se opredelile i zna se na čijoj su strani. Mi nismo nigde.
TODOROVIĆ: Nekada mi neozbiljno prete, ali inače ne. Ponekada na ulici neko nešto dobaci iz kola, ali više ljudi mi prilazi, čestitaju mi i pozdravljaju me.
RSE: Bili ste sudija. Čula sam da ste izgubili posao jer ste u vreme Miloševića išli na proteste.
TODOROVIĆ: To je bilo u vreme posttitoizma, 1985. godine. Još nije bio Milošević na vlasti, ali se tada u Beogradu slobodna reč čula samo na tribinama u Domu omladine, Studentskom kulturnom centru i Klubu književnika. Bio sam jedini sudija koji je išao na te tribine. Družio sam se s intelektualcima koji su učestvovali na tim tribinama, tako, da kada mi je istekao mandat od osam godina, nisu me ponovo izabrali.
RSE: Da li su dali neko obrazloženje?
TODOROVIĆ: Sudija je izborno lice i kada mu istekne mandat ne moraju ponovo da ga izaberu, niti mu moraju dati neko objašnjenje za to. Čuo sam da su mi zamerili i da je bilo nedopustivo to što sam se često pojavljivao u javnosti na nekim tribinama koje im nisu baš po volji, koje su opozicione, koje su disidentske. Skupljao sam peticije i družio se s nekim ljudima iz Zagreba. Moje kolege su govorile da je u redu onaj koji ide na tribine. Takvo je bilo vreme.
RSE: Bili ste zastupnik porodica ljudi koji su ubijeni na Ibarskoj magistrali, u čemu je učestvovao i Legija. Taj slučaj nije jedini u kome je Legija učestvovao.
TODOROVIĆ: Trenutno se protiv Legije vode četiri procesa. Jedan je za zločin na Ibarskoj magistrali. Drugi je za ubistvo Ivana Stambolića i atentat u Budvi. Treći je za ubistvo premijera Đinđića. Četvrti je za zajednička ubistva Legije i Zemunskog klana. Na teret im se stavlja oko 14 ubistava. Bila je presuđena Ibarska magistrala, ali je ponovno vraćena na suđenje. Dobro je presuđen slučaj Ivana Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi. Tu je Legija dobio 40 godina zatvora. Ova presuda ima motiv, ima uzrok, koren odakle potiču i odakle su krenuli ti atentati. U izreci presude piše da je Slobodan Milošević organizovao ta ubistva da bi eliminisao svoje političke protivnike. To je jedina odluka koja tako glasi.
RSE: Treći put će se suditi za Ibarsku magistralu. Pročitala sam u novinama čudno objašnjenje koje kaže da je najverovatnije to vraćeno po treći put zbog nestručnosti i neznanja sudije. Zbog čega se jednom nestručnom sudiji daje takav predmet?
TODOROVIĆ: To liči na to, ako nije u pitanju neki pritisak. Imam preko 30 godina staža u pravosuđu i mogu da kažem da nema predmeta u kome ima toliko mnogo dokaza, najvalidnijih, najprestižnijih, ali ih prvostepeni sud izbegava i prvi i drugi put. Izbegava da kaže da je taj zločin organizovan od službi državne bezbednosti.
RSE: Da li je suduju strah?
TODOROVIĆ: Moguće da ga je strah, moguće da je u pitanju neki pritisak. Javni tužilac je tražio da se povećaju kazne onima koji su osuđeni i da se oslobođenim ukine takva presuda. Predložio je da Vrhovni sud sam organizuje suđenje. Ovaj proces dugo traje, veliko je interesovanje javnosti, ima mnogo okrivljenih, vrlo su teške posledice, u to je umešana država i već jednom je to suđeno. Zbog svega toga bi trebao da se angažuje Vrhovni sud. Imamo sijaset primera da je Vrhovni sud organizovao izvođenje dokaza. Kada Vrhovni sud otvori pretres i pozove svedoke, može da izvodi činjenice i mogao bi da presudi. Smatram da su postojali svi uslovi da se povećaju kazne Legiji i ostalim, a da se za trojicu oslobođenih organizuje suđenje na Vrhovnom sudu, kako je javni tužilac predložio, ali nije. Sada ćemo, po treći put, ponovo imati suđenje posle 5,5 godina.
RSE: Može li da se desi, pošto proces toliko traje, da oni budu oslobođeni?
TODOROVIĆ: Teško da može, imajući u vidu materijalne dokaze koji postoje. Imamo veštačenja, izjave svedoka koji su videli registarski broj auta, koji su opisali auto. Onaj koji je popravljao gume na tom kamionu je izdao račun MUP-u uoči nesreće. Zna se koji je kamion.
RSE: Vrhovni sud je potvrdio presudu Okružnog suda u slučaju Sjeverin.
TODOROVIĆ: To je jedan strašan zločin. Milan Lukić je u njemu učestvovao i nalazi se u Hagu, ali ne zbog tog slučaja. On je ubijao u Višegradu. Ne sudi mu se u Višegradu. Organizovao je ubistvo i otmicu putnika iz voza u Štrbcu 27. februara 1993. godine, kada je ubijeno 19 Muslimana. Organizovao je Sjeverin 22. oktobra 1992. godine kada je ubijeno 16 Muslimana. To je nesporno utvrđeno. Za Sjeverin mu je suđeno u odsustvu. Pobegao je u Republiku Srpsku. Nezakonito su ga izručili. U Hagu odgovara za ubistvo i maltretiranje grupe Muslimana koju je zatvorio u jednu kuću, koju je potom zakovao i zapalio. Pucao je na one koji su pokušavali da pobegnu. Neke je bacao sa mosta i pucao u njih. Odgovara za stravične zločine. Bio je u sastavu Vojske Republike Srpske, u Višegradskoj brigadi. Naši sudovi žele da ih predstave kao izolovane grupe koje isteruju neku svoju pravdu, da su to neki pljačkaši i razbojnici, neki ljudi koji su se oteli kontroli. Oni kažu da je to incident, da to nisu regularne trupe, ni vojne ni policijske, da nisu grupe ni Republike Srpske ni naše jer je Vojska Republike Srpske bila u tesnoj vezi sa Vojskom Jugoslavije. Likvidirali su ljude na obali Drine, javno, skoro linčovali. Izmasakrirali su ih u foajeu hotela Vilina vlas u Višegradskoj banji. Postoje vrlo potresne fotografije u spisima. To su bili građani SFRJ, potpuno nevini ljudi, kao i oni u Štrpcima. Za Štrpce je karakteristično da su mesec dana unapred obavestili da će biti oteti Muslimani iz voza na stanici Štrpci ili Goleš.
RSE: Da li je to rečeno Dobrici Ćosiću?
TODOROVIĆ: Rečeno mu je. Na suđenju je načelnik za Narodnu odbranu železnice rekao da je o tome obaveštena Vojska Jugoslavije. I ništa nije preduzeto. Čak je održan jedan sastanak u Užicu, desetak dana od tog saznanja. Obavještenje se desilo 28. januara, a oteti su 27. februara. U obavještenju je rečeno da će za mesec dana biti oteti taoci u Golešu ili Štrbcima. Deset dana kasnije je održan sastanak u Užicu na kojem su bili prisutni svi faktori vlasti, i vojska i policija i železnica. Zaključeno je da se zamoli Vojska Republike Srpske da otmice u svrhu pribavljanja taoca ne vrši na graničnim predelima, nego u dubini Bosne. Postoje dokumenti o tome i Nataša Kandić je objavila knjigu kako je Ćosić, kao vrhovni komandant Vojske, za to odgovoran. JNA se 1992. godine povukla iz Bosne, ali je tamo ostavila oficirski kadar koji je rođen u Bosni, kao i svo oružje i oruđe. Posle Dejtona su svi opet vraćeni u Vojsku Jugoslavije. Vuka Dragičević, komandant Višegradske brigade, je prebačen u Sombor, drugi u Novi Sad, jedan u Požarevac. Tamo je rat vodila JNA preko Vojske Republike Srpske sa svojim oružjem i oruđem.
RSE: Ovo o čemu vi pričate bilo je i u štampi i na televiziji. Kako je moguće da se mi kao narod ne suočavamo sa tim, ne prihvatamo da se to dogodilo. O čemu je reč?
TODOROVIĆ: U vreme kada su se vodile najžešće borbe u Bosni, kada se vršio genocid, kada je granatirano Sarajevo, kada su se dešavala silovanja u Foči, kada je etnički očišćen Višegrad, Bijeljina, Zvornik, a da ne pominjemo koncentracione logore, održani su dva puta izbori u Srbiji, 1992. i 1993. godine. Oba puta plebiscitarno ih je dobila Socijalistička partija i Milošević.
RSE: Mislite li da nisu bili lažirani?
TODOROVIĆ: Mislim da nisu. Mislim da je Milošević legitimni vladar, da je u tome problem i da zbog toga ne možemo da se suočimo sa istinom. Da je Milošević bio sam, da ih je on lažiro, mi bi ga lako otkačili. Otišao je u Hag, smenjen je. Dobili smo Koštunicu koji potpuno revitalizuje, revalorizuje i primenjuje njegov sistem. Sve je isto, samo Miloševića nema. Njegovi glavni koalicioni partneri u vreme bombardovanja, u vreme eskalacije zločina na Kosovu, su sada vodeća stranka. Celu međunarodnu zajednicu je strah da će Radikali dobiti izbore. To ukazuje na populističku odgovornost. Sve to je bilo u štampi i na televiziji. Objavljene su knjige. Suđenja su bila javna. Sudije to rade relativno dobro. Nema reakcija. Koštunica još ni jednom nije rekao da su Srbi počinili neki zločin.
RSE: Ni obični građani ne veruju da je tako bilo.
TODOROVIĆ: Obični građani su glasači nacionalnih stranaka. Veliku snagu imaju Koštunica, Radikali, SPS, svi oni čudni predsednici opština Palma, Kostić, Ilić, Bidža, Raka. Mislim da tu postoji velika odgovornost naroda. Skoro sam pročitao u Danas-u da je Milošević naneo najviše štete srpskom narodu. Deset hiljada ljudi je poginulo u Bosni i Hercegovini, a Srbi u to vreme glasaju za Miloševića. Na Kosovu je bio čisti aparthejd. Već dugo vremena oni nisu smatrani za ljudska bića. Nemoguće je sada dobiti bilo kakvu koncesiju. Srbi ignorišu da uđu u institucije na Kosovu. Da su učestvovali u izborima, imali bi više poslanika, dobili bi više opština, bolji tretman, lakše bi se uspostavljali međunarodni standardi, ali oni neće. Lavrov je rekao da ne mogu da im pomognu ako neće da učestvuju u institucijama. Jakšić i Ivanović i dalje to ignorišu i dalje su protiv bilo kakvog učešća u institucijama sistema na Kosovu i to će vrlo gadno da se završi.
RSE: Napisali ste knjigu o Dobrici Ćosiću. O čemu je?
TODOROVIĆ: To je kritička biografija Dobrice Ćosića. Dok je Aleksandar Ranković bio čovek broj dva, on je bio glavni čovek režima i imao je jedan specifičan zadatak da organizuje državne disidente koji bi otupili oštricu pravih disidenata. Jedan od njegovih državnih disidenta je Borislav Mihajlović Mihić koji je trebao da bude kažnjen zbog toga što se viđao sa Đilasom pa je postavljen za direktora Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu. Mića Popović, koji je takođe bio lažni disident, je dobio stipendiju za Paris, gde je i otišao. Prva velika izložba posle rata, 1950. godine, bila je Miće Popovića kada je imao 27 godina. Nije završio akademiju, a imao je izložbu 150 platana. Oni su imali neke privilegije. Malo su golicali javnost, ali sve dok je Ranković bio na vlasti, bili su nedodirljivi. Bili su disidenti toliko da spreče prave disidente. U Rusiji, Poljskoj i Češkoj su bili pravi disidenti koji su bili proterivani i hapšeni. Dobrica Ćosić, pored toga što je nacionalista, bio je povezan i sa Praxis grupom koja je htela egalitarizam, koja je htela još više komunizma od Tita, koja je bila protiv samoupravljanja, koja je bila protiv Privredne reforme 1965. godine. Mislim da je još uvek Praxis grupa važan faktor. Sveta Stojanović je u svim odborima i u Difuznom savetu.
RSE: Svi oni su gostovali kao profesori u inostranstvu.
TODOROVIĆ: Predavali su socijalizam. Njih je Tito oterao. Oni su organizovali 1968. godinu koja je krenula ka egalitarizmu. Privredna reforma 1965. godine je uvela neke elemente tržišne privrede. Onda je Dobrica održao govor o Kosovu. Ćosić je posle bio važan faktor opozicije u Srpskoj književnoj zadruzi, pa u Akademiji nauka. Pobunjivao je na Kosovu kada je video da će se problem sa Kosovom rešiti. On je jedan od glavnih tvoraca Memoranduma. Na Memorandumu su se ujedinile i levica i desnica, srpska opozicija iz Udruženja književnika i Praxisa. Stali su uz Miloševića. To traje još uvek.
RSE: Srpski narod nije religiozan, ali drži do običaja.
TODOROVIĆ: Srbi nisu ni prihvatili hrišćanstvo. Slava nije hrišćanska stvar. Cigare, rakija i hrana na groblju nisu hrišćanska stvar. Ova aktivnost crkve je u svrhu politike. Nikolaj Velimirović je proglašen za sveca, iako iz njegovih tekstova proizlazi antisemitizam najgore vrste. Oni su doneli Zakon o verskim zajednicama u kome je prekršen Ustav na više mesta. Angažovale su me Žene u crnom da pokrenem inicijativu za ocenu ustavnosti ovog zakona, da li je Zakon o verskim zajednicama u skladu sa Ustavom. Našao sam da je ogroman broj članova suprotan Ustavu. U Ustavu piše da je sloboda veroispovesti zagarantovana. A u ovom zakonu se daju prava nekim tradicionalnim crkvama. Odvajaju vere. Katolička, muslimanska i pravoslavna imaju veća prava od ostalih, ili nemaju nikakva. To je diskriminacija verskih zajednica. Ustavno načelo je da je crkva odvojena od države. To je načelo moderne Evrope od Francuske buržoaske revolucije. Po ovom zakonu sveštenici imaju imunitet, socijalnu sigurnost i niz drugih privilegija koje finansira država. Đinđić, za koga mislim da je najveći srpski političar od 1945. godine do danas, je organizovao donatorsku večeru za javna preduzeća, ustanove u kojoj participiraju manjinski narodi, da daju donaciju za završetak Hrama Svetog Save. Na brzinu je uredbom uveo veronauku u škole. Bio je pragmatičan političar pa je to radio, ali to govori o stanju stvari u Srbiji, o odnosu snaga, da je crkva postala moćan politički faktor. Kada je trebalo da se izađe na izbore na Kosovu, patrijarh Pavle je rekao da se ne izlazi i nije se izašlo. Kada je napravljena neka himna kao spoj Bože pravde i Oj lijepa majska zoro, patrijarh Pavle je rako da je to Kentaur, i to uoči zasedanja, pa je himna skinuta sa dnevnog reda. Direktno utiču na državu, a da ne govorimo šta radi amfilohije Radović u Crnoj Gori. Na sahrani Zorana Đinđića je rekao: "Ko se mača laća, od mača će i poginuti", svrstavši ga u mafiju. Dok je Koštunica bio predsednik Jugoslavije, potpuno van protokola je odlazio na neke manifestacije osveštavanja novog izdanja Miroslavovog evanđelja. Bio je u Hilandaru dvanaest sati. Nosio je mošti Jovana Dučića. Osveštavao je neke crkve. On je predsednik svih građana Srbije, a ne samo pravoslavaca, i ne može da ide baš svuda.
RSE: Koliko ova regresija koju smo doživeli u proteklih 15 godina može da nas distancira od normalnog sveta?
TODOROVIĆ: Već više puta od 1997. godine dolazimo do nekog zaključka da je ovo naš kraj, da smo dotakli dno, ali izgleda da još uvek nismo. Stalno propadamo sve dublje i dublje. Srbija je nespremna za odvajanje Crne Gore, za proglašenje nezavisnosti Kosova. U Hagu će sankcije da se uvećavaju. Odbili su razgovore o procesu pridruživanja. Amerikanci će 31. maja odbiti da uplate pomoć. Doći ćemo ponovo do jedne vrste sankcija. Mladić neće biti izručen. Koliko imam informacija, njega Koštunica neće da uhapsi, nego pregovara s njim da se preda. Situacija je vrlo bezperspektivna. Labus je dao ostavku, čovek ekonomista, koji je imao razumne predloge. I on je digao ruke. Ustav se još uvek nije doneo. Radikali jačaju. Imaju 34 posto. I SPS jača. Imamo strašne pojedince predsednike opština. Oni su jedna jaka formacija koja ide ka Koštunici. Ljuba Tadić, otac predsednika države, je predsednik Udruženja građana za zajedničku državu. Direktno se uključuje u politiku. Dobricin savetnik, šef kabineta, Sveto Stojanović, je u svim upravnim odborima. Vidite i ovu našu izdavačku delatnost. Kohabitacija između Tadića i Koštunice mi je vrlo sumnjiva. To sve je na štetu proevropskih snaga u Demokratskoj stranci. Demokratska stranka je bila slojevita. Ljuba i Dobrica su najbolji prijatelji i već dugo godina sarađuju. Vidi se angažman i jednog i drugog. Da ne bi Radikali pobedili, Zapad se zalaže za Tadićevu struju u Demokratskoj stranci koja pravi kohabitaciju sa Koštunicom, ali se bojim da to nije najbolje rešenje.
RSE: A šta bi bilo rešenje?
TODOROVIĆ: Navijam za Čedu. Mislim da je najbolji i da je on Đinđićev naslednik. Pitanje je da li on može da bude vođa. On je čovek broj dva, dobar je i ima energiju.
RSE: Oni koji se razumeju u brojke i glasanje kažu da bi svaki glas dat Čedi otišao Radikalima.
TODOROVIĆ: Tako je. Mnogo ne verujem u Demokratsku stranku. Ne verujem Tadiću. On mi ne imponuje. Imam utisak da je tu onako usput.
RSE: Da li u Srbiji postoji neko ko ume politički da misli?
TODOROVIĆ: Bio je Đinđić. Nisu mu bila bitna njegova lična politička opredelenja i ubeđenja. Hteo je da oporavi Srbiju i da je uvede u Evropu. Bio je krajnje pragmatičan čovek. On je izručio Miloševića i mislim da je zbog toga i ubijen. Videli ste kada je Milošević umro koliko se puta pomenula Moskva - kao Moskva će da vidi, Moskva će da proveri, Moskva će da sahrani. Tamo su njegov sin, njegova žena, tamo mu je i brat. Slušao sam kako Radikali hvale Putinovu politiku jer najavljuje novu trku u naoružanju.
RSE: Neki zapadni analitičari tvrde da Putin ide Staljinovim stazama?
TODOROVIĆ: On je protiv nevladinih organizacija. Bit će vrlo opasno ako ponovo počne trka oko naoružanja. Naše snage govore: "Čekaćemo povoljniji trenutak za nas, da Rusija ojača".
RSE: To su govorili i pre deset godina.
TODOROVIĆ: Zavisi ko će biti američki predsednik. Treći faktor su islamske države. Bivše komunističke zemlje su ušle u Evropsku uniju, u Partnerstvo za mir, ušle su u NATO, ili će tek ući. Tako su se operdelile. U svakoj budućoj svetskoj konfrontaciji one su se opredelile i zna se na čijoj su strani. Mi nismo nigde.