„Počeli su divljati po Kozluku, pucati - i stravične prizore smo gledali kad su kamioni vozili leševe. Iz tih kamiona je išla krv kao iz česme voda. Mi smo tada morali prati ulice, čistiti, da ti tragovi ne ostaju i da ti tragovi ne dovedu do još goreg stanja među samim građanima.“
Ovako Fadil Banjanović, jedan od protagonista filma „Deportacija – nagrada za lojalnost“ opisuje početak ratnih dešavanja u selu Kozluk kod Zvornika, kada su brojne paravojne jedinice iz Srbije krenule u ovo istočnobosansko selo, bez obzira što je njegovo bošnjačko stanovništvo otvoreno ustalo protiv rata. Nakon višednevne torture, stanovnici Kozluka bili su prisiljeni da potpišu izjavu kojom se odruču imovine u korist samoproklamovane srpske države u BiH i sa ličnim stvarima koje su mogle da stanu u jednu najlon kesu proterani su iz svojih domova:
„Đula me dozva i kaže meni: ’Alija, izvuci minđuše iz ušiju, eto ih idu odozdo neki, pa čupaju uheta.’“
„Već je bila puštana stoka. Po Kozluku konji, krave, ovce, kerovi neki - to je puna mahala bila. Na svako 50 metara je bio po jedan, po dvojica s oružjem. Mene jedan jaran zvao i kaže:’Nijaze, dođi ovamo da vidiš – već kuće gore’.“
Ne samo da su jedva spasili svoje živote u Kozluku nego je više od 1.800 stanovnika kada su prebacivani vozom u Mađarsku u Srbiji doživelo pravo poniženje:
„Bio mi je najteži tad trenutak, jer sam vidio veliki broj ljudi sa prljavim uniformama, vidio sam da su to oni ljudi koji su sijali zlo, koji su pljačkali, silovali. Bili su kao lešinari koji su se okrenuli na nas.“
„Kad je tu osulo kamenje na nas, da nam jebu tursku majku, ’što idete preko naše zemlje.’“
Slučaj Kozluk je deo velikog zločina u Zvorniku i, prema mišljenju Vlade Mareša, nagrađenog autora filma, jedini slučaj klasične deportacije ljudi:
„Bilo je i drugih slučajeva, konvoja izbegličkih itd., ali ovo je klasična deportacija vozom, koja pokazuje da je čitav sistem, dakle čitava država bila uključena u progon tih ljudi.“
Mada se nekim od aktera ovog progona sudi u Beogradu u okviru procesa za zločine počinjene u Zvorniku, Mareš primećuje da je to još uvek tabu tema u Srbiji:
„Mislim da se kod nas još uvek više zabašuruje sve to što se događalo devedesetih godina, naročito u ratovima u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, nego što se stvari pokazuju i otvaraju.“
Objašnjavajući razloge zbog kojih je Vladi Marešu pripala nagrada NUNS-a, član žirija Milica Čavić - Lučić je rekla da je u pitanju visoko profesionalni prilog koji podseća na sve ono što je činjeno za vreme rata ne teritoriji bivše Jugoslavije:
„Ta priča koju je Vlado Mareš napravio kombinujući arhiv, dokumentaciju i razgovore koji su sada vođeni sa ljudima koji su tada deportovani i koji su se vratili posle svega svojim kućama, to je jedno tragično svedočanstvo kako je Srbija kršila ne samo međunarodne uzuse nego i naš zakon - i posebno sve moralne norme.“
Ovako Fadil Banjanović, jedan od protagonista filma „Deportacija – nagrada za lojalnost“ opisuje početak ratnih dešavanja u selu Kozluk kod Zvornika, kada su brojne paravojne jedinice iz Srbije krenule u ovo istočnobosansko selo, bez obzira što je njegovo bošnjačko stanovništvo otvoreno ustalo protiv rata. Nakon višednevne torture, stanovnici Kozluka bili su prisiljeni da potpišu izjavu kojom se odruču imovine u korist samoproklamovane srpske države u BiH i sa ličnim stvarima koje su mogle da stanu u jednu najlon kesu proterani su iz svojih domova:
„Đula me dozva i kaže meni: ’Alija, izvuci minđuše iz ušiju, eto ih idu odozdo neki, pa čupaju uheta.’“
„Već je bila puštana stoka. Po Kozluku konji, krave, ovce, kerovi neki - to je puna mahala bila. Na svako 50 metara je bio po jedan, po dvojica s oružjem. Mene jedan jaran zvao i kaže:’Nijaze, dođi ovamo da vidiš – već kuće gore’.“
Ne samo da su jedva spasili svoje živote u Kozluku nego je više od 1.800 stanovnika kada su prebacivani vozom u Mađarsku u Srbiji doživelo pravo poniženje:
„Bio mi je najteži tad trenutak, jer sam vidio veliki broj ljudi sa prljavim uniformama, vidio sam da su to oni ljudi koji su sijali zlo, koji su pljačkali, silovali. Bili su kao lešinari koji su se okrenuli na nas.“
„Kad je tu osulo kamenje na nas, da nam jebu tursku majku, ’što idete preko naše zemlje.’“
Slučaj Kozluk je deo velikog zločina u Zvorniku i, prema mišljenju Vlade Mareša, nagrađenog autora filma, jedini slučaj klasične deportacije ljudi:
„Bilo je i drugih slučajeva, konvoja izbegličkih itd., ali ovo je klasična deportacija vozom, koja pokazuje da je čitav sistem, dakle čitava država bila uključena u progon tih ljudi.“
Mada se nekim od aktera ovog progona sudi u Beogradu u okviru procesa za zločine počinjene u Zvorniku, Mareš primećuje da je to još uvek tabu tema u Srbiji:
„Mislim da se kod nas još uvek više zabašuruje sve to što se događalo devedesetih godina, naročito u ratovima u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, nego što se stvari pokazuju i otvaraju.“
Objašnjavajući razloge zbog kojih je Vladi Marešu pripala nagrada NUNS-a, član žirija Milica Čavić - Lučić je rekla da je u pitanju visoko profesionalni prilog koji podseća na sve ono što je činjeno za vreme rata ne teritoriji bivše Jugoslavije:
„Ta priča koju je Vlado Mareš napravio kombinujući arhiv, dokumentaciju i razgovore koji su sada vođeni sa ljudima koji su tada deportovani i koji su se vratili posle svega svojim kućama, to je jedno tragično svedočanstvo kako je Srbija kršila ne samo međunarodne uzuse nego i naš zakon - i posebno sve moralne norme.“
