RSE: Čula sam da je katedra na kojoj predajete najpopularnija na vašem fakultetu. Da li je to tačno?
TODOROVIĆ: Tačno je. I međunarodni studij je mnogo popularan. Imamo još dva smera, ali još uvek na ovu katedru svake godine, kada su prijemni ispiti, za jedno mesto se prijavi četvero mladih budućih novinara.
RSE: Policija je nedavno upala u BK Televiziju. To je tema o kojoj se priča danas, a pričaće se i narednih dana. Bili ste posljednja njihova sagovornica pre upada. Kako ocenjujete taj postupak?
TODOROVIĆ: Taj postupak je na mene kao novinara i profesora novinarstva ostavio vrlo mučan utisak. Mislim da je to sve rađeno vrlo neelegantno. Mislim da takav postupak u XXI veku nije smeo da se dogodi ni u jednom mediju. Postoje i drugi načini. Imala sam nekoliko primedbi na račun same Radio-difuzne agencije i na način na koji su oni razgovarali sa aplikantima za nacionalne frekvencije, kao i na vrstu izbora koji su činili. Bilo je dosta skandala i oko izbora samih članova još u početku Radio-difuzne agencije. Bilo je previše skandala. Mislim da je trebalo izabrati ličnosti koje su u novinarstvu ostavile dug trag i koje su časno radile taj posao više decenija jer su one nesporne. Ima takvih. Ovde je bilo mnogo problema. Nekoliko uvaženih profesora univerziteta dalo je ostavke. Moja kolegica Snežana Milivojević u prvom izboru je dala ostavku, a kasnije su ostavku dali i profesori Vodinelić i Radojković. To je bacilo ozbiljnu senku na tu instituciju. Kada su oni dali ostavke, trebali su svi da daju ostavke, da se članovi ponovo izaberu i da to bude nesporno. Imali smo drugi izbor, ali i tu je bilo problema i ostavki. Članovi saveta te institucije nisu izabrani na način koji bi garantovao veru javnosti u njih.
RSE: Aplikaciju za frekvenciju je dala Avala, nepostojeća televizija, Košava sa Happy. Košava se odlikuje porno i vračarskim prilozima. Happy je jedna nevina dečja emisija. Taj spoj mi je totalno nejasan.
TODOROVIĆ: Moja glavna primedba na izbor televizija koje su dobile frekvencije je išao baš u tom pravcu. Stojim iza onoga što je rekao glavni urednik TV BK, Milomir Marić, da je bilo čudno oduzimati nekome već postojeću nacionalnu frekvenciju. Tu su se pojavili mnogobrojni različiti argumenti zašto je to učinjeno. Stoji činjenica da je ta televizija u proteklom periodu intezivno forsirala stranku Bogoljuba Karića i da je to svakom građaninu, na neki način, jako smetalo. Ona je zaista imala problem te vrste. Čudno je da u trenutku kada se to činilo ništa nije urađeno, nikakva zabrana nije izrečena, niti sankcija, sem blage opomene. Godine 2004. taj problem je bio vrlo intezivan i prisutan. U međuvremenu ta televizija je forsirala porodicu Karić i to je bilo jako neukusno. To je, u svakom slučaju, govorilo o njenoj neobjektivnosti. Nije reagovano na vreme. Ovo sada deluje kao zakašnjela reakcija i kao osveta. Moj utisak je da se tu samo neko nekome sveti iz nekih razloga. Ta televizija ima mnogo pozitivnih elemenata za koje možemo da se uhvatimo i da kažemo da ona ima jednu pozitivnu tradiciju. Ona je jedna od gledanijih televizija. Tamo ima odličnih novinara i odličnih emisija, ali ima i onih drugih. Kao građanin ću verovati u to da takva jedna televizija može da napravi kvalitetniji program nego neka nepostojeća, tek osnovana, Avala, koja mi deluje vrlo čudno i ne znam kako da se opredelim. Tu je, navodno, neki krupni kapital, ali i neki ljudi iz bivšeg režima. Jedan vrlo čudan spoj koji mi ne garantuje da će to biti televizija koja će praviti program u interesu građana.
RSE: RTL, svetski poznata televizija, je ponudila najviše novca koji bi investira u program.
TODOROVIĆ: Nisu uzeli jedan čuveni svetski brend koji im se nudio. Treba da nam bude čast što se taj brend ponudio našem tržištu. To govori o tome da taj brend veruje u ovo medijsko tržište, koje je inače vrlo jadno. Mislim da je to užasna greška u koracima. On bi svojim kavalitetom povukao i druge da počnu lagano da dižu standarde svog programa i svojih sadržaja, a ti standardi, trenutno, na svim nivoima naših televizija su jako niski.
RSE: Sve ovo se odnosi i na radio. Vlasnica jednog radija je majka Zorana Anđelkovića Bakija, SPS funkcionera. Inače je domaćica i živi na selu. Radikalski radio je takođe dobio nacionalnu frekvenciju. Koji su kriteriji, po vama, presudili?
TODOROVIĆ: Na žalost i novac i politički uticaj. Radio je nekada bio medij u koji smo se svi mi novinari kleli jer je imao najviši profesionalni nivo. Najbolji novinari sa radija su kasnije formirali televiziju i otišli u neke druge kvalitetne medije. U međuvremenu, lokalni mediji su pali na najniže moguće grane, budući da u lokalnim sredinama više nije bilo novca i da je radio ili televiziju mogao da osnuje ko god je hteo. Poslednji podatak je da ima 744 emitera u ovoj maloj sredini u kojoj ima 60 odsto nepismenih.
RSE: Događa se jedna opšta tabloidizacija našeg života, ne mislim samo na medije, nego na sve sfere života. Kakav je vaš stav ka tabloidima?
TODOROVIĆ: Svi mislimo da su kod nas tabloidi nastali devedesetih godina, ali njih je bilo već od sedamdesetih godina. Recimo, Una je bila sarajevski ženski tabloid. Mislim da se na zna šta su tabloidi. Tabloidi su nastali kao novina duplo manjeg formata od klasičnih dnevnih novina. Bili su manjeg formata i prodavali su se posle radnog vremena. Umoran čitalac nema vremena za sve one teške i ozbiljne teme i potrebna mu je samo zabava. Takve novine manjeg formata je mogao da pročita u metrou ili u drugom prevoznom sredstvu na putu do kuće. Tabloidizacija ili tabloidiotizacija je trenutni svetski proces. On postoji i u najrazvijenijim zemljama. Tabloid je nešto što postepeno postaje način mišljenja, a ne predstavlja samo novine određenog formata i određenih senzacionalističkih sadržaja. Polako tabloidizacija ulazi i u neke ozbiljne medije. Oni počinju da smanjuje formate, iz istih razloga, i neke od elemenata atraktivnosti tabloida, jer ih oni zaista imaju, prihvataju. Tabloidizacija je jedan opšti proces. U razvijenom društvu tabloidi imaju pandane. Sa jedne strane, kao čitalac, znate u kojim ozbiljnim novinama možete da pronađete informaciju koja zaista ima elemente informacije, a to znači da je potpuna, objektivna, tačna, pravovremena, istinita. Imate i tabloide i znate da je to zabava. Danas su pomešani elementi informativnosti sa elementom zabavnog. Čitava medijska sfera ide ka mešanju zabavnog i informativnog. Zabavno počinje da dominira. Tabloidi su stanje svesti i niskih su tiraža zbog malo novaca koji se okreće u medijskoj sferi. Svi mediji posežu za filozofijom tabloidnog ponašanja. Na naslovnoj strani Politike ili NIN-a se pojavljuje pevačica Svetlana Ražnjatović. To je za mene element tabloida koji je snažno prisutan u ozbiljnim tradicionalnim novinama. Danima smo iz svih novina zasuti podacima da je ista pevačica promenila kosu u plavo i podacima kako reaguje njena porodica i javnost. Na taj način čitaocima skrećemo pažnju sa nekih mnogo bitnijih stvari. To je tabloidizacija. Ako u emisijama u kojim se govori o nekim porodičnim vrednostima i obrazovanju voditelji dovode takve estradne ličnosti, onda one formiraju model ponašanja porodice. Za mene je to apsolutna tabloidizacija u elektronskoj sferi. Više nemamo stručnjaka koga ćemo pozvati u takve emisije i koji će možda da nam pomogne da se nepostojeći sistem vrednosti ipak formira na neki način i da znamo šta je dobro, a šta ne. Sada osobe poput Svetlane Ražnjatović formiraju javno mnijenje. Javno mnijenje je na vrlo niskom nivou i ono nema kritičku distancu. Javno mnijenje je neobrazovano. Naša kvalifikaciona struktura trenutno je gora neko sedamdesetih i osamdesetih godina, a to je nelogično. Više stotina mladih ljudi sa najboljim i najkvalitetnijim diploma je otišlo, a praktično čitav obrazovni proces je pretrpeo jednu vrstu negativne selekcije u svakom smislu. Ni obrazovanje više nije na onom nivou na kojem je nekada bilo. Mi smo završili neke fakultete koji su nam davali dosta solidno znanje i obrazovanje. Sada je obrazovanje dece, koja dolaze iz srednjih škola, nikakvo. Dolaze sa odličnim uspehom, ali ne znaju elementarne stvari. Ne znaju ko je Sartr. Mi smo izašli iz gimnazija i znali smo mnogo stvari, a to je bila baza našeg solidnog obrazovanja. To su sada mase koje potpuno nekritički prihvataju sve ono što im se servira, a servira im se da im, recimo, Svetlana Ražnjatović bude model ponašanja porodice.
RSE: Oduvek ste se zalagali za istraživačko novinarstvo. Imamo jako malo novinara istraživača u Srbiji. Šta je razlog?
TODOROVIĆ: Čak i u ovim uslovima imamo nekoliko njih koji se dosledno bave istraživačkim novinarstvom, bez obzira na uslove. Da bi ste se bavili istraživačkim novinarstvom neophodno je nekoliko elemenata, a ne možemo da kažemo da te elemente trenutno imamo. Istraživačko novinarstvo traži vrlo obrazovanog novinara, specijalistu za određene oblasti, koji ima fantastične veze i fantastične izvore informacija. Takvih imamo nekoliko. Novinar istraživač se stvara, on se ne rađa. Stvara se posle izvesnog rada i iskustva u ozbiljnim i kvalitetnim redakcijama. Istraživačko novinarstvo zahteva vreme. Ne možete istraživati temu jedan dan, sedam dana ili sedam meseci. Određena složena tema mora da se istražuje baš onoliko koliko je potrebno da se dobiju svi elementi koji će ukazati na suštinu problema. To može da traje više meseci, ali i više godina. Koji mediji u ovoj sredini imaju novca da finansiraju jedno takvo ozbiljno istraživanje u kome neće raditi samo jedan novinar, već čitavi timovi novinara i posmatrati problem iz svih uglova. Mi nemamo uslove za to. Novinari su vrlo malo plaćeni i mali broj redakcija može da finansira bilo kakvo istraživanje. Mešamo istraživačko novinarstvo sa nekim drugim istraživanjima. Istraživačko novinarstvo podrazumeva novinara isključivog istraživača. Istraživački novinar ne koristi samo policijske arhive. On nije detektiv. Novinar istraživač mora da radi na jedan sasvim drugi način, koristeći metode društvenih nauka. On mora da ima diplomu da bi znao da koristi neke metode. Sve smo sveli na to da se dobijeni podatci iz policije plasiraju. To nije istraživačko novinarstvo. To je samo jedna strana priče. Vidim to u nekim emisijama koje su dobile epitet istraživačkog novinarstva, ali ono je nešto sasvim drugo. Ono traži urednike i vlasnike medija koji će stati iza novinara istraživača i koji će mu dati prostor da objavi svoja istraživanja. I taj problem je vrlo prisutan. Dešava se da kada dođete do nekih podataka, vlasnici medija ne žele, ne smeju, ne bi da se nekome zameraju, plaše se i istraživanja ne objavljuju. Svi faktori bitni za istraživačko novinarstvo se nisu stekli i zbog toga nemamo istraživačko novinarstvo, čak i ako bi bilo novinara koji bi to mogli da rade.
RSE: Niste zadovoljni time što imate i što bi moglo da se ima, a državni ste fakultet sa tradicijom dugom gotovo 40 godina. Oko nas niču silni privatni fakulteti novinarstva koji nemaju ni tradiciju, ni renome.
TODOROVIĆ: Nisam protivnik toga da se formiraju novinarske škole i kursevi jer mislim da je bolje ikakvo obrazovanje, nego nikakvo. Treba ponuditi različite vidove obrazovanja, ali ih ne možete zvati univerzitetskim obrazovanjem. Trajemo gotovo 40 godina a jedva smo formirali deset profesora različitih predmeta koji se bave novinarstvom i komunikologijom. To je jedan spor proces. Mi profesori prve, druge ili treće generacije fakulteta smo išli na magistrature, pa na specijalizaciju u svetu, na doktorate. Da bi ste izgradili dobrog profesora potreban je čitav životni vek. Veliki broj mladih ljudi se opredeljuje za ovu profesiju, što mi je nejasno, budući da je situacija u njoj krajnje problematična i gotovo katastrofalna. Novinarstvo jeste atraktivna profesija za mladog čoveka jer on misli da može da menja svet. Nikao je veliki broj različitih institucija koje sebe zovu univerzitetom, a koje nemaju nikakve elemente da bi se nazivale univerzitetskom institucijom. U jednom momentu od nas je traženo da damo ekspertizu da li takvi fakulteti mogu da počnu sa radom. Nismo dali pristanak nikome jer ni jedan od tih fakulteta nije imao elementarni profesorski kadar. Profesorski kadar na univerzitetu podrazumeva ljude sa univerzitetskim zvanjima. Poželjno je da budu i bivši novinari ili da se uporedo bave novinarskim poslom. Ja radim i dalje jer mi se čini da je nelogično da nekoga učim novinarstvu, a da sama ne znam šta je novinarstvo. Novinarstvo je delatnost u promeni. Novinarstvo danas, nije ono što je bilo novinarstvo juče i nije ono što će biti sutra. Ako ja nisam sa obe noge čvrsto u novinarstvu, teško da mogu nekome, koji sutra treba da bude novinar, da objasnim kako bi to trebalo da izgleda. Smatram da je jako važno da budemo negde između teorije i prakse, da i dalje treba svi da pišemo, da osetimo i taj hleb i da imamo i tu vrstu iskustva. Čujem da ima 14 novinarskih fakulteta. Profesori na tim fakultetima su novinari bez diploma, praktičari, jer se osnivačima tih fakulteta čini da je to jednostavan proces i da na lak način mogu da dođu do novca. Sve te škole su skupe, a sva deca se ne upišu na Univerzitet. Ne znaju šta će sa sobom, ne znaju gde da krenu i onda su im takve škole najjednostavnije rešenje, ako imaju novca da plate. Mnogi od njih nemaju novca i tu nastaje problem. Mislim da će svi ti fakulteti sebe u međuvremenu pojesti. I tu morate da se razvijate vremenom, morate da budete tehnički opremljeni, a što je najvažnije, morate da imate profesore koji imaju fakultetska zvanja. Ni jedan od tih fakulteta nema profesore sa zvanjima. Sem nas deset, na žalost, ne postoje drugi stručnjaci. Nas, svi oni zovu da tamo predajemo. Mi smo doneli odluku da to ne činimo. Bilo bi jednostavno da tamo odemo i dobro zaradimo, ali iz principijelnih razloga smo doneli odluku da predajemo isključivo na našem fakultetu i da možemo da gostujemo samo jedan ili dva časa, ali ne da im dajemo legitimitet za ono što oni nisu. Oni mogu da budu kursevi ili škole, ali ne mogu da budu univerziteti i fakulteti.
RSE: Mislite li da su ta deca prevarena?
TODOROVIĆ: Gostujem na nekim od tih škola iz ličnog interesovanja jer želim da vidim kako to izgleda. Gostovala sam par puta na Karićevom univerzitetu. To je tromesečni kurs, a zove se fakultet. Tu se pokažu neka znanja, prođu neki ljudi iz prakse, nekoliko njih iz teorije. Ti ljudi nešto znaju, a nešto i ne. Naravno da je prevara. Posao obrazovanja, i novinara i svih drugih stručnjaka na univerzitetu, je nešto ozbiljno, zahteva zaista kvalitetne profesore, kvalitetne udžbenike, ljude koji su prošli kroz svetske škole, koji su videli kako se to radi, koji stalno idu na neke obnove znanja. Naš fakultet je vezan sa nekoliko svetskih fakulteta i mi svi moramo da prođemo kroz proces obnove znanja sa jednim univerzitetom poznatim u Džordžiji, gde svako od nas mora da provede po mesec dana kod njih na fakultetu da pokupi sve što je novo i donese na naš fakultet, a u sledećem semestru oni dolaze ovde i rade sa nama. U maju ćemo imati radionicu iz media-menadžmenta koji je svuda u svetu u novinarstvu vrlo prisutan i bez čega ne može da funkcioniše ni jedna novinska organizacija ili medijska kuća uopšte. Kod nas je to u povojima. Pozvaćemo veliki broj novinara iz medija da tih sedam dana budu sa vrhunskim predavačima iz Atlante, koji će nam objasniti kako to izgleda u razvijenom svetu.
RSE: Kako vidite medije u Srbiji kroz tri godine?
TODOROVIĆ: Mislila sam 2000. godine da će 2003. godine situacija biti mnogo povoljnija. To sam govorila i studentima. Obmanjivala sam ih da će promene teći mnogo brže i sa mnogo manje lomova. Ovih šest godina mi je pokazalo da promene teku izuzetno sporo. Mislila sam da se univerziteti najsporije menjaju, da je njima, kao dinosaurusima, potrebno nekoliko decenija. Mislim da imamo jedan proces nazadovanja u profesiji, da imamo proces ukupne tabloidizacije svih medija, da imamo proces u kome i ono malo kvalitetnih medija nestaje. Nacionalni servis nema dokumentarni program.
RSE: Proglasili su da je ona emisija 48 sati svadbe, najbolji dokumentarni program.
TODOROVIĆ: To ne mogu da gledam.
RSE: Većina ljudi to ne može da gleda.
TODOROVIĆ: Mene to vređa i vrlo mi je mučno i tužno što to postoji na nacionalnom servisu koji plaćamo. Ne želim da plaćam takvu stvar, ali je plaćam jer mislim da im je novac potreban da bi bili kvalitetniji. Ako neko to i želi da gleda, trebalo bi da gleda na Košavi ili na Pinku, ali ne na nacionalnoj televiziji. Na nacionalnoj televiziji želim da gledam ozbiljne dokumentarne programe, a bilo ih je sedamdesetih i osamdesetih godina. Mi imamo tradiciju dokumentarnog programa.
TODOROVIĆ: Tačno je. I međunarodni studij je mnogo popularan. Imamo još dva smera, ali još uvek na ovu katedru svake godine, kada su prijemni ispiti, za jedno mesto se prijavi četvero mladih budućih novinara.
RSE: Policija je nedavno upala u BK Televiziju. To je tema o kojoj se priča danas, a pričaće se i narednih dana. Bili ste posljednja njihova sagovornica pre upada. Kako ocenjujete taj postupak?
TODOROVIĆ: Taj postupak je na mene kao novinara i profesora novinarstva ostavio vrlo mučan utisak. Mislim da je to sve rađeno vrlo neelegantno. Mislim da takav postupak u XXI veku nije smeo da se dogodi ni u jednom mediju. Postoje i drugi načini. Imala sam nekoliko primedbi na račun same Radio-difuzne agencije i na način na koji su oni razgovarali sa aplikantima za nacionalne frekvencije, kao i na vrstu izbora koji su činili. Bilo je dosta skandala i oko izbora samih članova još u početku Radio-difuzne agencije. Bilo je previše skandala. Mislim da je trebalo izabrati ličnosti koje su u novinarstvu ostavile dug trag i koje su časno radile taj posao više decenija jer su one nesporne. Ima takvih. Ovde je bilo mnogo problema. Nekoliko uvaženih profesora univerziteta dalo je ostavke. Moja kolegica Snežana Milivojević u prvom izboru je dala ostavku, a kasnije su ostavku dali i profesori Vodinelić i Radojković. To je bacilo ozbiljnu senku na tu instituciju. Kada su oni dali ostavke, trebali su svi da daju ostavke, da se članovi ponovo izaberu i da to bude nesporno. Imali smo drugi izbor, ali i tu je bilo problema i ostavki. Članovi saveta te institucije nisu izabrani na način koji bi garantovao veru javnosti u njih.
RSE: Aplikaciju za frekvenciju je dala Avala, nepostojeća televizija, Košava sa Happy. Košava se odlikuje porno i vračarskim prilozima. Happy je jedna nevina dečja emisija. Taj spoj mi je totalno nejasan.
TODOROVIĆ: Moja glavna primedba na izbor televizija koje su dobile frekvencije je išao baš u tom pravcu. Stojim iza onoga što je rekao glavni urednik TV BK, Milomir Marić, da je bilo čudno oduzimati nekome već postojeću nacionalnu frekvenciju. Tu su se pojavili mnogobrojni različiti argumenti zašto je to učinjeno. Stoji činjenica da je ta televizija u proteklom periodu intezivno forsirala stranku Bogoljuba Karića i da je to svakom građaninu, na neki način, jako smetalo. Ona je zaista imala problem te vrste. Čudno je da u trenutku kada se to činilo ništa nije urađeno, nikakva zabrana nije izrečena, niti sankcija, sem blage opomene. Godine 2004. taj problem je bio vrlo intezivan i prisutan. U međuvremenu ta televizija je forsirala porodicu Karić i to je bilo jako neukusno. To je, u svakom slučaju, govorilo o njenoj neobjektivnosti. Nije reagovano na vreme. Ovo sada deluje kao zakašnjela reakcija i kao osveta. Moj utisak je da se tu samo neko nekome sveti iz nekih razloga. Ta televizija ima mnogo pozitivnih elemenata za koje možemo da se uhvatimo i da kažemo da ona ima jednu pozitivnu tradiciju. Ona je jedna od gledanijih televizija. Tamo ima odličnih novinara i odličnih emisija, ali ima i onih drugih. Kao građanin ću verovati u to da takva jedna televizija može da napravi kvalitetniji program nego neka nepostojeća, tek osnovana, Avala, koja mi deluje vrlo čudno i ne znam kako da se opredelim. Tu je, navodno, neki krupni kapital, ali i neki ljudi iz bivšeg režima. Jedan vrlo čudan spoj koji mi ne garantuje da će to biti televizija koja će praviti program u interesu građana.
RSE: RTL, svetski poznata televizija, je ponudila najviše novca koji bi investira u program.
TODOROVIĆ: Nisu uzeli jedan čuveni svetski brend koji im se nudio. Treba da nam bude čast što se taj brend ponudio našem tržištu. To govori o tome da taj brend veruje u ovo medijsko tržište, koje je inače vrlo jadno. Mislim da je to užasna greška u koracima. On bi svojim kavalitetom povukao i druge da počnu lagano da dižu standarde svog programa i svojih sadržaja, a ti standardi, trenutno, na svim nivoima naših televizija su jako niski.
RSE: Sve ovo se odnosi i na radio. Vlasnica jednog radija je majka Zorana Anđelkovića Bakija, SPS funkcionera. Inače je domaćica i živi na selu. Radikalski radio je takođe dobio nacionalnu frekvenciju. Koji su kriteriji, po vama, presudili?
TODOROVIĆ: Na žalost i novac i politički uticaj. Radio je nekada bio medij u koji smo se svi mi novinari kleli jer je imao najviši profesionalni nivo. Najbolji novinari sa radija su kasnije formirali televiziju i otišli u neke druge kvalitetne medije. U međuvremenu, lokalni mediji su pali na najniže moguće grane, budući da u lokalnim sredinama više nije bilo novca i da je radio ili televiziju mogao da osnuje ko god je hteo. Poslednji podatak je da ima 744 emitera u ovoj maloj sredini u kojoj ima 60 odsto nepismenih.
RSE: Događa se jedna opšta tabloidizacija našeg života, ne mislim samo na medije, nego na sve sfere života. Kakav je vaš stav ka tabloidima?
TODOROVIĆ: Svi mislimo da su kod nas tabloidi nastali devedesetih godina, ali njih je bilo već od sedamdesetih godina. Recimo, Una je bila sarajevski ženski tabloid. Mislim da se na zna šta su tabloidi. Tabloidi su nastali kao novina duplo manjeg formata od klasičnih dnevnih novina. Bili su manjeg formata i prodavali su se posle radnog vremena. Umoran čitalac nema vremena za sve one teške i ozbiljne teme i potrebna mu je samo zabava. Takve novine manjeg formata je mogao da pročita u metrou ili u drugom prevoznom sredstvu na putu do kuće. Tabloidizacija ili tabloidiotizacija je trenutni svetski proces. On postoji i u najrazvijenijim zemljama. Tabloid je nešto što postepeno postaje način mišljenja, a ne predstavlja samo novine određenog formata i određenih senzacionalističkih sadržaja. Polako tabloidizacija ulazi i u neke ozbiljne medije. Oni počinju da smanjuje formate, iz istih razloga, i neke od elemenata atraktivnosti tabloida, jer ih oni zaista imaju, prihvataju. Tabloidizacija je jedan opšti proces. U razvijenom društvu tabloidi imaju pandane. Sa jedne strane, kao čitalac, znate u kojim ozbiljnim novinama možete da pronađete informaciju koja zaista ima elemente informacije, a to znači da je potpuna, objektivna, tačna, pravovremena, istinita. Imate i tabloide i znate da je to zabava. Danas su pomešani elementi informativnosti sa elementom zabavnog. Čitava medijska sfera ide ka mešanju zabavnog i informativnog. Zabavno počinje da dominira. Tabloidi su stanje svesti i niskih su tiraža zbog malo novaca koji se okreće u medijskoj sferi. Svi mediji posežu za filozofijom tabloidnog ponašanja. Na naslovnoj strani Politike ili NIN-a se pojavljuje pevačica Svetlana Ražnjatović. To je za mene element tabloida koji je snažno prisutan u ozbiljnim tradicionalnim novinama. Danima smo iz svih novina zasuti podacima da je ista pevačica promenila kosu u plavo i podacima kako reaguje njena porodica i javnost. Na taj način čitaocima skrećemo pažnju sa nekih mnogo bitnijih stvari. To je tabloidizacija. Ako u emisijama u kojim se govori o nekim porodičnim vrednostima i obrazovanju voditelji dovode takve estradne ličnosti, onda one formiraju model ponašanja porodice. Za mene je to apsolutna tabloidizacija u elektronskoj sferi. Više nemamo stručnjaka koga ćemo pozvati u takve emisije i koji će možda da nam pomogne da se nepostojeći sistem vrednosti ipak formira na neki način i da znamo šta je dobro, a šta ne. Sada osobe poput Svetlane Ražnjatović formiraju javno mnijenje. Javno mnijenje je na vrlo niskom nivou i ono nema kritičku distancu. Javno mnijenje je neobrazovano. Naša kvalifikaciona struktura trenutno je gora neko sedamdesetih i osamdesetih godina, a to je nelogično. Više stotina mladih ljudi sa najboljim i najkvalitetnijim diploma je otišlo, a praktično čitav obrazovni proces je pretrpeo jednu vrstu negativne selekcije u svakom smislu. Ni obrazovanje više nije na onom nivou na kojem je nekada bilo. Mi smo završili neke fakultete koji su nam davali dosta solidno znanje i obrazovanje. Sada je obrazovanje dece, koja dolaze iz srednjih škola, nikakvo. Dolaze sa odličnim uspehom, ali ne znaju elementarne stvari. Ne znaju ko je Sartr. Mi smo izašli iz gimnazija i znali smo mnogo stvari, a to je bila baza našeg solidnog obrazovanja. To su sada mase koje potpuno nekritički prihvataju sve ono što im se servira, a servira im se da im, recimo, Svetlana Ražnjatović bude model ponašanja porodice.
RSE: Oduvek ste se zalagali za istraživačko novinarstvo. Imamo jako malo novinara istraživača u Srbiji. Šta je razlog?
TODOROVIĆ: Čak i u ovim uslovima imamo nekoliko njih koji se dosledno bave istraživačkim novinarstvom, bez obzira na uslove. Da bi ste se bavili istraživačkim novinarstvom neophodno je nekoliko elemenata, a ne možemo da kažemo da te elemente trenutno imamo. Istraživačko novinarstvo traži vrlo obrazovanog novinara, specijalistu za određene oblasti, koji ima fantastične veze i fantastične izvore informacija. Takvih imamo nekoliko. Novinar istraživač se stvara, on se ne rađa. Stvara se posle izvesnog rada i iskustva u ozbiljnim i kvalitetnim redakcijama. Istraživačko novinarstvo zahteva vreme. Ne možete istraživati temu jedan dan, sedam dana ili sedam meseci. Određena složena tema mora da se istražuje baš onoliko koliko je potrebno da se dobiju svi elementi koji će ukazati na suštinu problema. To može da traje više meseci, ali i više godina. Koji mediji u ovoj sredini imaju novca da finansiraju jedno takvo ozbiljno istraživanje u kome neće raditi samo jedan novinar, već čitavi timovi novinara i posmatrati problem iz svih uglova. Mi nemamo uslove za to. Novinari su vrlo malo plaćeni i mali broj redakcija može da finansira bilo kakvo istraživanje. Mešamo istraživačko novinarstvo sa nekim drugim istraživanjima. Istraživačko novinarstvo podrazumeva novinara isključivog istraživača. Istraživački novinar ne koristi samo policijske arhive. On nije detektiv. Novinar istraživač mora da radi na jedan sasvim drugi način, koristeći metode društvenih nauka. On mora da ima diplomu da bi znao da koristi neke metode. Sve smo sveli na to da se dobijeni podatci iz policije plasiraju. To nije istraživačko novinarstvo. To je samo jedna strana priče. Vidim to u nekim emisijama koje su dobile epitet istraživačkog novinarstva, ali ono je nešto sasvim drugo. Ono traži urednike i vlasnike medija koji će stati iza novinara istraživača i koji će mu dati prostor da objavi svoja istraživanja. I taj problem je vrlo prisutan. Dešava se da kada dođete do nekih podataka, vlasnici medija ne žele, ne smeju, ne bi da se nekome zameraju, plaše se i istraživanja ne objavljuju. Svi faktori bitni za istraživačko novinarstvo se nisu stekli i zbog toga nemamo istraživačko novinarstvo, čak i ako bi bilo novinara koji bi to mogli da rade.
RSE: Niste zadovoljni time što imate i što bi moglo da se ima, a državni ste fakultet sa tradicijom dugom gotovo 40 godina. Oko nas niču silni privatni fakulteti novinarstva koji nemaju ni tradiciju, ni renome.
TODOROVIĆ: Nisam protivnik toga da se formiraju novinarske škole i kursevi jer mislim da je bolje ikakvo obrazovanje, nego nikakvo. Treba ponuditi različite vidove obrazovanja, ali ih ne možete zvati univerzitetskim obrazovanjem. Trajemo gotovo 40 godina a jedva smo formirali deset profesora različitih predmeta koji se bave novinarstvom i komunikologijom. To je jedan spor proces. Mi profesori prve, druge ili treće generacije fakulteta smo išli na magistrature, pa na specijalizaciju u svetu, na doktorate. Da bi ste izgradili dobrog profesora potreban je čitav životni vek. Veliki broj mladih ljudi se opredeljuje za ovu profesiju, što mi je nejasno, budući da je situacija u njoj krajnje problematična i gotovo katastrofalna. Novinarstvo jeste atraktivna profesija za mladog čoveka jer on misli da može da menja svet. Nikao je veliki broj različitih institucija koje sebe zovu univerzitetom, a koje nemaju nikakve elemente da bi se nazivale univerzitetskom institucijom. U jednom momentu od nas je traženo da damo ekspertizu da li takvi fakulteti mogu da počnu sa radom. Nismo dali pristanak nikome jer ni jedan od tih fakulteta nije imao elementarni profesorski kadar. Profesorski kadar na univerzitetu podrazumeva ljude sa univerzitetskim zvanjima. Poželjno je da budu i bivši novinari ili da se uporedo bave novinarskim poslom. Ja radim i dalje jer mi se čini da je nelogično da nekoga učim novinarstvu, a da sama ne znam šta je novinarstvo. Novinarstvo je delatnost u promeni. Novinarstvo danas, nije ono što je bilo novinarstvo juče i nije ono što će biti sutra. Ako ja nisam sa obe noge čvrsto u novinarstvu, teško da mogu nekome, koji sutra treba da bude novinar, da objasnim kako bi to trebalo da izgleda. Smatram da je jako važno da budemo negde između teorije i prakse, da i dalje treba svi da pišemo, da osetimo i taj hleb i da imamo i tu vrstu iskustva. Čujem da ima 14 novinarskih fakulteta. Profesori na tim fakultetima su novinari bez diploma, praktičari, jer se osnivačima tih fakulteta čini da je to jednostavan proces i da na lak način mogu da dođu do novca. Sve te škole su skupe, a sva deca se ne upišu na Univerzitet. Ne znaju šta će sa sobom, ne znaju gde da krenu i onda su im takve škole najjednostavnije rešenje, ako imaju novca da plate. Mnogi od njih nemaju novca i tu nastaje problem. Mislim da će svi ti fakulteti sebe u međuvremenu pojesti. I tu morate da se razvijate vremenom, morate da budete tehnički opremljeni, a što je najvažnije, morate da imate profesore koji imaju fakultetska zvanja. Ni jedan od tih fakulteta nema profesore sa zvanjima. Sem nas deset, na žalost, ne postoje drugi stručnjaci. Nas, svi oni zovu da tamo predajemo. Mi smo doneli odluku da to ne činimo. Bilo bi jednostavno da tamo odemo i dobro zaradimo, ali iz principijelnih razloga smo doneli odluku da predajemo isključivo na našem fakultetu i da možemo da gostujemo samo jedan ili dva časa, ali ne da im dajemo legitimitet za ono što oni nisu. Oni mogu da budu kursevi ili škole, ali ne mogu da budu univerziteti i fakulteti.
RSE: Mislite li da su ta deca prevarena?
TODOROVIĆ: Gostujem na nekim od tih škola iz ličnog interesovanja jer želim da vidim kako to izgleda. Gostovala sam par puta na Karićevom univerzitetu. To je tromesečni kurs, a zove se fakultet. Tu se pokažu neka znanja, prođu neki ljudi iz prakse, nekoliko njih iz teorije. Ti ljudi nešto znaju, a nešto i ne. Naravno da je prevara. Posao obrazovanja, i novinara i svih drugih stručnjaka na univerzitetu, je nešto ozbiljno, zahteva zaista kvalitetne profesore, kvalitetne udžbenike, ljude koji su prošli kroz svetske škole, koji su videli kako se to radi, koji stalno idu na neke obnove znanja. Naš fakultet je vezan sa nekoliko svetskih fakulteta i mi svi moramo da prođemo kroz proces obnove znanja sa jednim univerzitetom poznatim u Džordžiji, gde svako od nas mora da provede po mesec dana kod njih na fakultetu da pokupi sve što je novo i donese na naš fakultet, a u sledećem semestru oni dolaze ovde i rade sa nama. U maju ćemo imati radionicu iz media-menadžmenta koji je svuda u svetu u novinarstvu vrlo prisutan i bez čega ne može da funkcioniše ni jedna novinska organizacija ili medijska kuća uopšte. Kod nas je to u povojima. Pozvaćemo veliki broj novinara iz medija da tih sedam dana budu sa vrhunskim predavačima iz Atlante, koji će nam objasniti kako to izgleda u razvijenom svetu.
RSE: Kako vidite medije u Srbiji kroz tri godine?
TODOROVIĆ: Mislila sam 2000. godine da će 2003. godine situacija biti mnogo povoljnija. To sam govorila i studentima. Obmanjivala sam ih da će promene teći mnogo brže i sa mnogo manje lomova. Ovih šest godina mi je pokazalo da promene teku izuzetno sporo. Mislila sam da se univerziteti najsporije menjaju, da je njima, kao dinosaurusima, potrebno nekoliko decenija. Mislim da imamo jedan proces nazadovanja u profesiji, da imamo proces ukupne tabloidizacije svih medija, da imamo proces u kome i ono malo kvalitetnih medija nestaje. Nacionalni servis nema dokumentarni program.
RSE: Proglasili su da je ona emisija 48 sati svadbe, najbolji dokumentarni program.
TODOROVIĆ: To ne mogu da gledam.
RSE: Većina ljudi to ne može da gleda.
TODOROVIĆ: Mene to vređa i vrlo mi je mučno i tužno što to postoji na nacionalnom servisu koji plaćamo. Ne želim da plaćam takvu stvar, ali je plaćam jer mislim da im je novac potreban da bi bili kvalitetniji. Ako neko to i želi da gleda, trebalo bi da gleda na Košavi ili na Pinku, ali ne na nacionalnoj televiziji. Na nacionalnoj televiziji želim da gledam ozbiljne dokumentarne programe, a bilo ih je sedamdesetih i osamdesetih godina. Mi imamo tradiciju dokumentarnog programa.