Nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar obavestio je javnost da su bez saglasnosti verskih zajednica u Predlog zakona o crkvama i verskim zajednicama unete određene promene koje bi mogle imati manje korisnih posledica. Nadbiskup Hočevar je, međutim, isključio mogućnost da bi same verske zajednice mogle da ponude svoj predlog zakona:
„Za sada sigurno ne, ali imamo konkretne primedbe i konkretne predloge o nekim pitanjima, koje moraju pravnici da izrade, iako je to s naše strane već bilo uglavnom usaglašeno pre toga, dakle da neće biti ništa novo, nego tamo gde su ostale neke nejasnosti da se ili vrati prvotni tekst, odnosno definicija, ili da se potraži neko novo definisanje tih pitanja.“
Mada je Srpska pravoslavna crkva zadovoljna većinom odredaba predloženog zakona, protođakon Ljuba Ranković ima zamerki na neka suštinska pitanja:
„Meni lično se nije dopalo u ovom zakonu to što Srpska pravoslavna crkva treba ponovo da se registruje u registru verskih zajednica, dakle Crkva koja je registrovana na ovim prostorima još od 1219. godine. Po mom mišljenju je trebalo da se to automatski dogodi, da Ministarstvo vera to, znači, automatski upiše i da se nastavi kontinuitet postojanja Srpske pravoslavne crkve i ostalih verskih zajednica.“
Po rečima imama Muhameda Jusufspahića, predlog zakona nije idealan, ali je, kako kaže, dobar za neke buduće korake koji bi omogućili da se sklopi ugovor sa državom:
„To je nešto što se pokazalo kao dobar potez u Hrvatskoj, čije su crkve i verske zajednice rešile svoje probleme i omogućile Hrvatskoj da na toj lestvici zemalja koje imaju sređen odnos između države i verskih zajednica, bude na prvom mestu, pretekavši čak i Austriju koja je u tome bila ugled.“
Imam Jusufspahić ne veruje da će doći do odlaganja skupštinske rasprave o ovom zakonu, a što se tiče zahteva upućenog predsedniku Skupštine, kaže da Islamska zajednica o tome nije konsultovana:
„Pouzdano znam da nisu konsultovana ni braća iz Islamske zajednice Sandžaka jer sam bio u kontaktu sa muftijom Zukovlićem juče po tom pitanju, a takođe sam obavešten iz svog kontakta sa gospodinom rabinom Isakom da ni oni takođe nisu konsultovani.“
Iz stavova predstavnika crkava i verskih zajednica nije potpuno jasno šta je suština spornog u predlogu ovog zakona, tako da analitičar Mirko Đorđević zapaža:
„Ispada da sada crkve kojima je priznat poseban status – Pravoslavna, Katolička, evangelisti, Islamska zajednica i tako dalje – ni same nisu zadovoljne tim zakonom koji im je dao naglašene privilegije, barem po dosadašnjim nacrtima.“
Iako u ovom trenutku nije potpuno jasno čime su to crkve nezadovoljne i ko je u međuvremenu dorađivao zakon, Đorđević kaže da je nešto ipak poznato:
„Taj zakon apsolutno nije definisao ono što je bio dužan da definiše – odnos crkve i države u načelu. Iz tog zakona se ne vidi da li se poštuje temeljna ustavna odredba da su država i crkva razdvojene.“
Đorđević kaže da je ova ustavna odredba, ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, već i u nekim zemljama regiona, do te mere relativizovana da više u praksi, i u crkvi i u državi, nikom ništa ne znači:
„Kako se to objašnjava? Objašnjava se tako što je došlo do sprege između struktura moći i u crkvama i u državi, i u toj sprezi je sad u pitanju sukob interesa, blago rečeno. Crkve su tu privilegovane, ali su očevidno očekivale više, a Ministarstvo vera je očevidno tako intervenisalo pod pritiskom Evropske unije koja to postavlja kao uslov – to nije tajna – da se precizno razgraniče odnosi između države i crkve. A oni, po ovom zakonu, nisu uopšte normalno definisani, nego ispada da su definisani kao princip nekakve ravnoteže.“
„Za sada sigurno ne, ali imamo konkretne primedbe i konkretne predloge o nekim pitanjima, koje moraju pravnici da izrade, iako je to s naše strane već bilo uglavnom usaglašeno pre toga, dakle da neće biti ništa novo, nego tamo gde su ostale neke nejasnosti da se ili vrati prvotni tekst, odnosno definicija, ili da se potraži neko novo definisanje tih pitanja.“
Mada je Srpska pravoslavna crkva zadovoljna većinom odredaba predloženog zakona, protođakon Ljuba Ranković ima zamerki na neka suštinska pitanja:
„Meni lično se nije dopalo u ovom zakonu to što Srpska pravoslavna crkva treba ponovo da se registruje u registru verskih zajednica, dakle Crkva koja je registrovana na ovim prostorima još od 1219. godine. Po mom mišljenju je trebalo da se to automatski dogodi, da Ministarstvo vera to, znači, automatski upiše i da se nastavi kontinuitet postojanja Srpske pravoslavne crkve i ostalih verskih zajednica.“
Po rečima imama Muhameda Jusufspahića, predlog zakona nije idealan, ali je, kako kaže, dobar za neke buduće korake koji bi omogućili da se sklopi ugovor sa državom:
„To je nešto što se pokazalo kao dobar potez u Hrvatskoj, čije su crkve i verske zajednice rešile svoje probleme i omogućile Hrvatskoj da na toj lestvici zemalja koje imaju sređen odnos između države i verskih zajednica, bude na prvom mestu, pretekavši čak i Austriju koja je u tome bila ugled.“
Imam Jusufspahić ne veruje da će doći do odlaganja skupštinske rasprave o ovom zakonu, a što se tiče zahteva upućenog predsedniku Skupštine, kaže da Islamska zajednica o tome nije konsultovana:
„Pouzdano znam da nisu konsultovana ni braća iz Islamske zajednice Sandžaka jer sam bio u kontaktu sa muftijom Zukovlićem juče po tom pitanju, a takođe sam obavešten iz svog kontakta sa gospodinom rabinom Isakom da ni oni takođe nisu konsultovani.“
Iz stavova predstavnika crkava i verskih zajednica nije potpuno jasno šta je suština spornog u predlogu ovog zakona, tako da analitičar Mirko Đorđević zapaža:
„Ispada da sada crkve kojima je priznat poseban status – Pravoslavna, Katolička, evangelisti, Islamska zajednica i tako dalje – ni same nisu zadovoljne tim zakonom koji im je dao naglašene privilegije, barem po dosadašnjim nacrtima.“
Iako u ovom trenutku nije potpuno jasno čime su to crkve nezadovoljne i ko je u međuvremenu dorađivao zakon, Đorđević kaže da je nešto ipak poznato:
„Taj zakon apsolutno nije definisao ono što je bio dužan da definiše – odnos crkve i države u načelu. Iz tog zakona se ne vidi da li se poštuje temeljna ustavna odredba da su država i crkva razdvojene.“
Đorđević kaže da je ova ustavna odredba, ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, već i u nekim zemljama regiona, do te mere relativizovana da više u praksi, i u crkvi i u državi, nikom ništa ne znači:
„Kako se to objašnjava? Objašnjava se tako što je došlo do sprege između struktura moći i u crkvama i u državi, i u toj sprezi je sad u pitanju sukob interesa, blago rečeno. Crkve su tu privilegovane, ali su očevidno očekivale više, a Ministarstvo vera je očevidno tako intervenisalo pod pritiskom Evropske unije koja to postavlja kao uslov – to nije tajna – da se precizno razgraniče odnosi između države i crkve. A oni, po ovom zakonu, nisu uopšte normalno definisani, nego ispada da su definisani kao princip nekakve ravnoteže.“
