Beogradu očigledno ponestaje uverljivih argumenata kojima bi se međunarodnoj zajednici garantovalo da je zaista učinjeno sve kako bi se locirali i pohapsili haški begunci. To u izjavi za Radio Slobodna Evropa ne krije ni Jelena Marković, savetnik predsednika Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim sudom Rasima Ljajića. Ona podvlači da je stav iznet u Briselu posledica neosnovanog straha da smrt Slobodana Miloševića može zaustaviti saradnju sa Haškim sudom, ali i dodaje:
“Jasno je da mi moramo svoje obaveze da ispunimo. Međutim, Srbija i Crna Gora do daljnjeg, zvanični predstavnici pa ni ja nećemo pružati verbalna uveravanja o tome da smo spremni da ispunimo svoje zahteve, i da smo spremni da svakodnevno vršimo provere na terenu zajedno sa haškim istražiteljima, nego ćemo na tome raditi, pa će se 5. aprila, kada je rok, pokazati da li su naše reči imale smisla i težine ili nisu.”
Šta bi još Beograd mogao da učini kako bi dokazao spremnost da ispuni svoje haške obaveze ili dokazao da su ograničenja takva da ih je nemoguće prevazići? Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević:
“Mogu da kažem da smo se mi zaista trudili da se to maksimalno uradi, što se moglo uraditi.”
Ipak, Brisel i dalje traži jasne i sigurne dokaze o nemogućnosti hapšenja optuženika. Bivši šef diplomatije Goran Svilanović o događajima koji bi mogli uslediti:
“Da li to znači da će u međuvremenu doći nekakvo spektakularno hapšenje ili ne? Ja nisam spreman da poverujem. Da li znači da će Vlada da pokaže da je nešto ozbiljno uradila? Verujem da hoće, samo je pitanje da li će ti dokazi koje Vlada bude pružila biti takvi da uvere tužilju i njene saradnike, a onda sledstveno i sve druge u Evropskoj uniji, da je Vlada stvarno ozbiljna da ovu svoju obavezu ispuni.”
Na polovini marta, iako poruke iz Brisela ne zvuče dramatično, Beograd je pod pretnjom usporavanja pregovora o priključenju Uniji. Takođe, Beograd je i naviknut i na pomeranje rokova. Time se i 5. april delom i ne shavata kao ključni datum. Nekadašnji šef državne kancelarije za priključenje EU Milica Delević Đilas, docent Fakulteta političkih nauka u Beogradu, smatra da je takav stav poguban:
“Nema mnogo sada smisla razgovarati da li će se sada materijalizovati ta pretnja ili se neće sada materijalizovati. Ona će se u svakom slučaju jednom materijalizovati ako se ta saradnja sa Haškim tribunalom ne završi, a ja se ne bih začudila ako to ne bude baš ovaj 5. april. Vladi Srbije možda ovaj trenutak zaista jeste teži, ali je on težak i zato što se čekalo do poslednjeg trenutka pa onda, kako to obično biva kad čekate do poslednjeg trenutka, onda se možda desi nešto što nema veze sa vama kao što je bila smrt Slobodana Miloševića pa vam dodatno oteža stvar. Tako da ja mislim da ta specifičnost trenutka upravo dolazi do izražaja zbog toga što je Vlada Srbije čekala baš poslednji trenutak.”
“Jasno je da mi moramo svoje obaveze da ispunimo. Međutim, Srbija i Crna Gora do daljnjeg, zvanični predstavnici pa ni ja nećemo pružati verbalna uveravanja o tome da smo spremni da ispunimo svoje zahteve, i da smo spremni da svakodnevno vršimo provere na terenu zajedno sa haškim istražiteljima, nego ćemo na tome raditi, pa će se 5. aprila, kada je rok, pokazati da li su naše reči imale smisla i težine ili nisu.”
Šta bi još Beograd mogao da učini kako bi dokazao spremnost da ispuni svoje haške obaveze ili dokazao da su ograničenja takva da ih je nemoguće prevazići? Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević:
“Mogu da kažem da smo se mi zaista trudili da se to maksimalno uradi, što se moglo uraditi.”
Ipak, Brisel i dalje traži jasne i sigurne dokaze o nemogućnosti hapšenja optuženika. Bivši šef diplomatije Goran Svilanović o događajima koji bi mogli uslediti:
“Da li to znači da će u međuvremenu doći nekakvo spektakularno hapšenje ili ne? Ja nisam spreman da poverujem. Da li znači da će Vlada da pokaže da je nešto ozbiljno uradila? Verujem da hoće, samo je pitanje da li će ti dokazi koje Vlada bude pružila biti takvi da uvere tužilju i njene saradnike, a onda sledstveno i sve druge u Evropskoj uniji, da je Vlada stvarno ozbiljna da ovu svoju obavezu ispuni.”
Na polovini marta, iako poruke iz Brisela ne zvuče dramatično, Beograd je pod pretnjom usporavanja pregovora o priključenju Uniji. Takođe, Beograd je i naviknut i na pomeranje rokova. Time se i 5. april delom i ne shavata kao ključni datum. Nekadašnji šef državne kancelarije za priključenje EU Milica Delević Đilas, docent Fakulteta političkih nauka u Beogradu, smatra da je takav stav poguban:
“Nema mnogo sada smisla razgovarati da li će se sada materijalizovati ta pretnja ili se neće sada materijalizovati. Ona će se u svakom slučaju jednom materijalizovati ako se ta saradnja sa Haškim tribunalom ne završi, a ja se ne bih začudila ako to ne bude baš ovaj 5. april. Vladi Srbije možda ovaj trenutak zaista jeste teži, ali je on težak i zato što se čekalo do poslednjeg trenutka pa onda, kako to obično biva kad čekate do poslednjeg trenutka, onda se možda desi nešto što nema veze sa vama kao što je bila smrt Slobodana Miloševića pa vam dodatno oteža stvar. Tako da ja mislim da ta specifičnost trenutka upravo dolazi do izražaja zbog toga što je Vlada Srbije čekala baš poslednji trenutak.”
