RSE: Koji je vaš motiv da i dalje obilazite filmske festivale u svetu? Publika dobije priliku da vidi lice reditelja koje se obično skriva iza filmova, ali šta vama znače ti susreti i putovanja?
VENDERS: Nikada nisam mislio da se pravljenje filmova svodi samo na proizvodnju filmskih traka. Film postoji jedino kada sedite okruženi ljudima i shvatite da tu ima nečega što oni mogu poneti sa sobom. Film postoji jedino onda kada ga ljudi gledaju. Moji filmovi se na neki način znatno menjaju u zavisnosti od toga ko ih gleda, a ja sam video veliki broj različitih filmova sa jednim istim otiskom, kad sam putovao po raznim mestima. Kada završim neki film, ja onda putujem sa svojom ekipom onoliko koliko je bilo potrebno i da se film napravi. Smatram da je to integralni deo procesa u kome film nastaje. Kada bih morao da se zaustavim u trenutku kada se film montira i kada nastaje prva kopija, i ako više ne bih imao kontakt sa njim, osećao bih se kao da ništa nisam ni uradio. Jedino kada prikazujem film ljudima, publici, tek onda osećam da je on zaista završen, da sam postigao nešto korisno i da je to viđeno. I tek tada, kada saznajem kako ljudi doživljavaju moj film, shvatam šta sam zapravo uradio.
RSE: Koliko se percepcija vaših filmova razlikuje od zemlje do zemlje, od grada do grada? Da li mislite da ljudi u Beogradu vidi isto u vašim filmovima što i gledaoci u Berlinu, Parizu ili Los Anđelesu?
VENDERS: Mislim da gledaju na sličan način, ali razlike se najčešće sastoje u tome kako žene vide neki film, a kako ga vide muškarci, zatim, kako ga gledaju mladi, a kako stariji. Ali, postoje takođe i kulturološke razlike, i ponekad je iznenađujuće šta ljudi vide u jednom filmu. Kada sam svoj novi film Kada prošlost zakuca prvi put prikazao u Americi, u Sandesu, shvatio sam da je to u stvari jedan evropski film. Jer način na koji su ga ljudi u Americi doživeli potpuno se razlikuje od reakcija publike u Evropi. Primetio sam da su ga u Americi doživeli kao nešto strano. I dok sam radio sa američkom glumicom, dok smo snimali u mestima u Americi, a i scenarista je bio Amerikanac, nekako sam se osećao da radim na američkoj teritoriji i da je to nešto što im može biti blisko. I tek kada je bio prikazan u Sandensu, uočio sam da ga ljudi gledaju kao da je sa potpuno druge planete. Dakle, postoje različiti načini gladanja na stvari, a kulturoške razlike možete uočiti tek kada razgovarate sa ljudima. Kada prođete kroz film zajedno sa njima, shvatite kako oni zapravo reaguju i vidite kroz kakvu kulturološku prizmu oni posmatraju i doživljavaju vaš film.
RSE: Zbog čega su zapravo američki gradovi tako često pozornica za vaše filmove?
VENDERS: Možda samo iz jednog razloga. Veoma često kada sam u Americi osećam, odnosno osećao sam, jer se kasnije to promenilo, da posmatrajući društvene fenomene u američkim gradovima, mogu videti nešto slično što će se uskoro dogoditi i u drugim delovima sveta. To je bilo skoro kao da živite u budućnosti. I da je, na primer, gledanje nasilja u američkim gradovima, strah i otuđenost, nagoveštaj nečega što će se veoma brzo preneti i na evropske gradove.
RSE: Da li vaša vezanost za američku pop kulturu i rokenrol uspeva da kompenzuje sve ono drugo što vama smeta u toj zemlji?
VENDERS: Postoji nešto što rokenrol i filmovi imaju zajedničko. Nije u pitanju samo to što oboje pripadaju popularnoj kulturi, već i da su to istovremeno komercijalni proizvodi tog vremena. Takođe, oni su istovremeno ostrva otpora i kontra-kulture, da tako kažem. Rokenrol je većim delom danas deo onoga što konzumirano, deo potrošačke kulture. On je i dalje potencijalno revolucionaran, jer sadrži elemente znanja. I rokenrol i filmovi nam pružaju mogućnost da razmišljamo o našoj kulturi i da je na taj način proživljavamo.
RSE: Čini se da ste vašim filmovima izgradili čitav jedan svet. Da li kao svaki tvorac već znate kakav će konačni oblik imati vaša konstrukcija?
VENDERS: Ne bih rekao, jer za mene je svaki film nova avantura. Ja pokušavam da naučim od njega isto koliko nastojim da sprovedem određenu ideju. Pokušavam da naučim nešto kroz proces nastanka filma ali da istovremeno budem iznenađen, tačnije ja želim da budem iznenađen. Zapravo, nisam od onih filmskih stvaralaca koji unapred znaju kako će sve na kraju izgledati. Uvek se nadam da će na kraju uvek iskrsnuti nešto što nisam mogao da predvidim.
RSE: U poslednjem filmu «Don’t Come Knockin’» ponovo se vraćate na motiv bežanja od vlastitog života. Šta vam je toliko privlačno u samoj mogućnosti da se sruši sve postojeće, i započene život ispočetka?
VENDERS: Mislim da svako saznaje na osnovu iskustva, jer svi mi grešimo, svi imamo određene navike u životu, i svi se prilagođavamo izvesnim pravilima. Šta ako se jednoga dana probudimo i zapitamo šta bi bilo da smo imali drugačiji skup pravila, šta bi bilo da smo imali drugačije prioritete? Jer ponekad shvatite da su vam prioriteti pogrešni, i mnogi ljudi danas shvataju da su propustili značajne stvari u svom životu, i ukoliko bi mogli da se vrate unazad, postavili bi sebi druge prioritete. Za muškarca se danas, više nego ikada ranije, svet sveo na neke zakonitosti. Karijera je često sama srž njihovog života. Ja znam veliki broj muškaraca koji su propustili detinjstvo svoje dece, ponekad čak potpuno, jer su bili vođeni drugim prioritetima, dok u jednom trenutku svog života ne bi shvatili da su njihovi prioriteti bili pogrešni, i da su propustili suštinske stvari u svom životu. A to je tragično, jer ujedno shvatate da to više ne možete da ispravite. Hauard ne može da ispravi ono što čime je naudio svome sinu. Tako, na neki način, to postaje zamka, iz koje ga izbavlja njegova ćerka koja mu ukazuje na ono što je on prepustio zaboravu. U tome se sastoji čitava ideja o oproštaju. Čak i kada ste pogrešili, čak i kada ste bili vođeni pogrešnim prioritetima, dođete do jednog momenta kada možete to da prihvatite i kada i drugi, na primer vaš sin takođe, može to da prihvati. Ako ništa drugo, napor koji činite, i vaše samo postojanje može dovesti do oproštaja.
RSE: Uprkos trenutnom olakšanju nakon što su «iskočili» iz onoga što su bili, vaše junake i dalje proganjaju krhotine prethodnog života. Da li je uopšte moguće napraviti neki radikalan životni rez?
VENDERS: Ponekad nije moguće napraviti radikalanu promenu, ali je moguće radikalno promeniti svoj stav ili radikalno promeniti način na koji vidimo sebe. Na primer, svi mi često upoznajemo starije ljude i shvatamo da njihova ličnost kao odrasle osobe, i njihova ličnost kada su bili deca više nije ista. Ali još uvek prepoznajemo dete u njima i vidimo da je to dete stranac, tačnije potpuni stranac. I onda upoznajemo ljude i uviđam da su potpuno u kontaktu sa tim detetom, sa onim detetom koje su sami nekada bili. To dete i oni su i dalje ista osoba, to dete je ono što su oni danas. Mnogi od nas uče da od jednog trenutka načine korak napred od onoga što su nekada bili i odluče da je to ono što trenutno imaju, a da je ovo dete, taj mladi čoveka bilo sasvim druga osoba. Misim da se to može korigovati, mislim da svaki muškarac, kao i svaka žena, poseduje mogućnost da prihvati sopstveno detinjstvo, sopstvenu istoriju ili priču. A prihvatajući to, čovek uspeva da živi sa tim na različite načine.
RSE: Možda emocionalna praznina, osećanje teskobe vaših filmskih junaka i dolaze kao posledica saznanja da takva vrsta radikalne životne promene nije moguća?
VENDERS: Mislim da je jedini razlog zbog koga pravim filmove insistiranje na mogućnosti promene. Insistiranje da promena postaje sastavni deo, odnosno opcija u mom životu i u životima drugih ljudi. Kada idem da pogledam neki film – ja inače gledam dosta filmova – oni koji mi već na početku govore da je svet dobar onakav kakav jeste, ili ukoliko je poruka ovih filmova da, ma šta se dešavalo, svet ostaje onakav kakav je, ja se kao indiviuda osećam potpuno slabo i bespomoćno. Ja izađem sa takvog filma, to je nešto što mi ne treba, na šta ne želim da gubim svoje vreme. Ponekad izađete sa nekog filma, bilo u mrak ili na svetlost dana i tada, ja kažem sebi, vaš pogled na sve što se nalazi pred vama, čak i na sopstveni život, postaje drugačiji, jer vam je film otvorio vrata. To je ono što očekujem od svojih filmova, da otvore vrata, da podsete ljude na ogromnu slobodu koju imaju, a to je da su promene moguće u bilo kom trenutku.
RSE: Da li vam filmovi pomažu da razrešite neke vlastite dileme?
VENDERS: Svakako. Neverovatna stvar u vezi sa filmovima je da, iako izgledaju da se toliko bave vidljivim svetom, filmovi mogu nevidljive stvari učiniti vidljivim. Filmovi mogu nadići naše živote, mogu pokazati nešto izvan vidljivog sveta, nešto što smo ili zaboravili ili navikli da više ne gledamo. Filmovi nam, pokazujući određeno vreme, zaista mogu pružiti ideju o večnosti. Većina ljudi živi bez ikakve svesti o večnosti, jer se nalaze uhvaćeni u sopstvenim problemima i u sopstvenim parametrima, tako da ih sve što se nalazi izvan tog sveta plaši.
RSE: Da li vam nude neku mogućnost boljeg razumevanja ili očekivanja nečega što bi moglo da dođe?
VENDERS: To u svakom slučaju nije bilo koja vrsta predviđanja, jer mislim da samo Bog može da predvidi stvari. Nama nije dato da imamo kontrolu nad vremenom. Mi smo još uvek, ne bih rekao žrtve vremena, ali smo vođeni događajima. U najvećem broju slučajeva, nas vode događaji. Ali, ponekad malo, mislim da smo u mogućnosti da razumemo i vidimo sebe iz drugog ugla, da shvatimo da smo deo nečeg mnogo većeg. Čak i kada sam bio dečak, jedina stvar koja mi je ponekad bila od pomoći u vezi sa mojim svakodnevnim problemima, i kad god bih patio zbog nečega, bilo je to da sam pokušao da gledam na sebe odozgo. Pokušavao sam da gledam na sebe kao na nešto malo tamo negde dole, i da se postavim u perspektivu naratora. Svako ko piše priče vidi svoje likove odozgo. Tako nam i filmovi ponekad pružaju mogućnost da posmatramo sebe odozgo, iz druge perspektive, da vidimo sebe kao deo jedne veće celine.
RSE: Godine prolaze, broj vaših filmova raste, ali i dalje uspevate da sačuvate neku vrstu dečije naivnosti iz koje i izviru metafizička pitanja o samoj biti sveta. Kako uspevate da održite taj pogled na stvari? Mislim da je on veoma neobičan. Nije jednostavno sačuvati nešto kao što je dečija naivnost, u pozadini vašeg rada?
VENDERS: Znam da nije lako, ali s druge strane, svako ko je ikada zaista razgovarao sa detetom i odgovarao na dečija pitanja, često vidi da nije u mogućnosti da na njih odgovori, jer je dete, odnosno to dečije pitanje, veće od bilo kog odgovora koji mu možete dati. Veoma često, čitav proces stvaranja filmova sastoji se u izbegavanju velikih pitanja, pokušajima da se objasni to i to, i konstruisanja nečega što ima smisla. Jedno dečije pitanje može potpuno da uperi prst u oko. Mislm da je ponekad dobro biti svestan toga, ponekad je dobro uzeti ova pitanja u ozbiljno razmatranje. Mi uglavnom odbacujemo ova velika pitanja, jer na njih nemamo odgovore. A pošto nemamo odgovore, zaboravljamo pitanja, poput onoga o pojmu večnosti. Svako dete želi da zna šta je to večnost. Kada sam ja imao pet ili šest godina, ponekad nisam mogao da zaspim noću, jer me je pomisao na večnost toliko mučila da mi nije davala da spavam. A niko od odraslih koje sam pitao o večnosti, nije bio u stanju da mi da nikakav odgovor. Dakle, to pitanje je i dalje aktuelno u mom životu. Čak i danas kada se koncentrišem na pojam večnosti, to me veoma poremeti.
RSE: Izgleda da je vaša potreba da postavljate takva pitanja došla nakon filma «Nebo nad Berlinom»? Da li je taj film bio nekakva vrsta prekretnice u vašem radu?
VENDERS: Taj film je bio možda prvi put da sam sebi dozvolio da uvedem neka metafizička pitanja u proces pravljenja filma. U početku, kada sam došao na tu ideju o anđelima, anđelima čuvarima kao likovima u filmu, nekako sam prihvatio tu čudnu ideju, jer mi je jasno omogućila da vidim grad Berlin iz mnogih uglova. I zaključio sam anđeli nisu loši zato što su nevidljivi, zato što su mogli da menjaju svoj položaj ili doslovno da prolaze kroz zidove. Tako su mi, kao naratoru, dozvolili da načinim veću i jasniju sliku o tom gradu i njegovoj istoriji nego što bi to mogao bilo koji čovek. Tako sam na neki način prihvatio anđele kao narativne elemente, ili mogli biste reći, kao metafore. Nisam ih zaista shvatao ozbiljno, oni su za mene bili kao neka vrsta oruđa. I tako, dok smo snimali scene sa njima, dok smo radili na filmu, kroz poglede anđela sam zapravo shvatio da se dešavalo nešto što nisam nikako mogao da kontrolišem, da je čak i sam napor da se u filmu predstavi tačka gledišta anđela bio smešan, i da kamera nije bila u stanju da na bilo koji način prenese. Nastavili smo sa radom, i ja sam živeo sa svešću o toj nemogućnosti o tome, shvativši da ti likovi koje sam prizvao, traže nešto što je potpuno prevazišlo moje mogućnosti. I taj film, uprkos nemogućnosti da to učini, bio je nošen nečim što je mnogo veće od mene samog i što ja nisam sam proizveo. A ti anđeli, koje sam na neki način prizvao kroz metafore, su nas na neki način nosili, noseći i naš film i taj neizmeran napor da se služimo tim metaforma. I na kraju sam shvatio da mi je čitav film na neki način bio dat, da ja nisam bio njegov stvaralac, već da sam bio na stani onoga koji prima.
RSE: To vas pitam upravo zbog toga što oni koji vam nisu naklonjeni obično kažu da je Venders, nakon tog filma, postao suviše opsednut samim Vendersom?
VENDERS: Mislim da sam nakon tog filma shvatio da Vim Venders uopšte nije bio stvoritelj svog univerzuma. Više sam bio kao neki sakupljač i, kako bih rekao, više sam primao, pronalazio neke stvari. Nisam bio izumitelj, meni je bilo dato. Dakle, mislim da je tačno upravo suprotno, sve sam manje i manje ubeđen da sam bio svemoćan režiser.
RSE: Koliko su uopšte brojni oni koji vas prate u svim fazama rada? Možda se upravo od njih nastaje neka zajednica ljudi rasutih po čitavom svetu koji imaju mnogo više dodirnih tačaka od te – što vole jednog filmskog reditelja? Nešto poput ljubitelja muzike J.B. Lenoira?
VENDERS: To je nije nova pojava. Mislim da je u istoriji filma, kao i rokenrola, uvek bilo neke vrste klubova, porodica, da tako kažemo. Ako pogledamo rad, recimo Trifoa ili Tarkovskog, na primer, oni su sada mrtvi. Ja recimo pokazujem njihove filmove svojim studentima, jer sada držim i nastavu, i oni uviđaju da porodica kojoj sam ja u to vreme pripadao, tj. ljudi koji su bili pod velikim uticajem Tarkovskog ili Trifoa, nastavljaju da žive. I taj potencijal, taj način objašnjavanja sveta, ta želja da se saznaje sve više, ukazuje možda ne na porodicu, već pre na neku vrstu sekte. I u književnosti imamo istu pojavu. Možda je uloga umetnosti da stvara znanja koje delimo sa drugim ljudima, koje možemo da prepoznamo i koje nosimo sa sobom, čak i kada putujemo iz zemlje u zemlju.
Sećam se jednog trenutka, na primer. Možda je to dobar trenutak. Kada sam prvi put u svom životu posetio jednu istočnu zemlju, bilo je to 1969. godine, imao sam 24 godine. Otišao sam u Budimpeštu u vreme kada je bila socijalistička zemlja. Šetao sam naokolo i, nakon nekog vremena, udaljio sam se svih ostalih, želeo sam da malo budem sam. I jednog dana, u Budimpešti, u gradu koji je za mene zaista bio deo jednog čudnog sveta, jer nigde nije bilo komercijalnih natpisa, reklama, nije bilo proizvoda u radnjama, sve je bilo kao na nekoj drugoj planeti. S druge strane, ljudi su izgledali kao i bilo gde drugde, ali njihovi životi su bili potpuno drugačije uslovljeni, tako da sam se stvarno osećao kao da hodam po drugoj planeti. Išao sam praznim ulicama, dok kroz jedan prozor nisam čuo udaljeni zvuk jedne pesme od Beatlesa. Zastao sam tamo i skoro zaplakao, shvativši da je to nešto zajedničko što imamo, možda jedino zajedničko. Jednog dana, to pomislim uvek kada pustim tu istu pesmu od Beatlesa, svi ćemo biti deo iste kulture. I tada, kada budemo imali tu vrstu zajedništva bićemo znatno jači, možda čak i od svega onoga što nam nameće bilo kakva uslovljavanja.
RSE: Da li je vrsta zajedništva koje povezuje ljubitelje vaših dela jedan od razloga zbog čega i dalje pravite filmove?
VENDERS: Da, svakako. To je i razlog zašto putujem zajedno sa svojim filmovima. Ja takođe veoma volim muziku, rokenrol, slikarstvo, knijiževnost, i ja sam ono što jesam zahvaljujući tome što sam mogao da vidim određene filmove, čujem određenu muziku i da pročitam određene knjige, a to me na neki način pokreće da budem deo tog procesa. Tačnije, nadam se da sam deo tog procesa i da će ti filmovi otvoriti vrata mojoj publici, baš kao što drugi filmovi otvaraju vrata meni.
VENDERS: Nikada nisam mislio da se pravljenje filmova svodi samo na proizvodnju filmskih traka. Film postoji jedino kada sedite okruženi ljudima i shvatite da tu ima nečega što oni mogu poneti sa sobom. Film postoji jedino onda kada ga ljudi gledaju. Moji filmovi se na neki način znatno menjaju u zavisnosti od toga ko ih gleda, a ja sam video veliki broj različitih filmova sa jednim istim otiskom, kad sam putovao po raznim mestima. Kada završim neki film, ja onda putujem sa svojom ekipom onoliko koliko je bilo potrebno i da se film napravi. Smatram da je to integralni deo procesa u kome film nastaje. Kada bih morao da se zaustavim u trenutku kada se film montira i kada nastaje prva kopija, i ako više ne bih imao kontakt sa njim, osećao bih se kao da ništa nisam ni uradio. Jedino kada prikazujem film ljudima, publici, tek onda osećam da je on zaista završen, da sam postigao nešto korisno i da je to viđeno. I tek tada, kada saznajem kako ljudi doživljavaju moj film, shvatam šta sam zapravo uradio.
RSE: Koliko se percepcija vaših filmova razlikuje od zemlje do zemlje, od grada do grada? Da li mislite da ljudi u Beogradu vidi isto u vašim filmovima što i gledaoci u Berlinu, Parizu ili Los Anđelesu?
VENDERS: Mislim da gledaju na sličan način, ali razlike se najčešće sastoje u tome kako žene vide neki film, a kako ga vide muškarci, zatim, kako ga gledaju mladi, a kako stariji. Ali, postoje takođe i kulturološke razlike, i ponekad je iznenađujuće šta ljudi vide u jednom filmu. Kada sam svoj novi film Kada prošlost zakuca prvi put prikazao u Americi, u Sandesu, shvatio sam da je to u stvari jedan evropski film. Jer način na koji su ga ljudi u Americi doživeli potpuno se razlikuje od reakcija publike u Evropi. Primetio sam da su ga u Americi doživeli kao nešto strano. I dok sam radio sa američkom glumicom, dok smo snimali u mestima u Americi, a i scenarista je bio Amerikanac, nekako sam se osećao da radim na američkoj teritoriji i da je to nešto što im može biti blisko. I tek kada je bio prikazan u Sandensu, uočio sam da ga ljudi gledaju kao da je sa potpuno druge planete. Dakle, postoje različiti načini gladanja na stvari, a kulturoške razlike možete uočiti tek kada razgovarate sa ljudima. Kada prođete kroz film zajedno sa njima, shvatite kako oni zapravo reaguju i vidite kroz kakvu kulturološku prizmu oni posmatraju i doživljavaju vaš film.
RSE: Zbog čega su zapravo američki gradovi tako često pozornica za vaše filmove?
VENDERS: Možda samo iz jednog razloga. Veoma često kada sam u Americi osećam, odnosno osećao sam, jer se kasnije to promenilo, da posmatrajući društvene fenomene u američkim gradovima, mogu videti nešto slično što će se uskoro dogoditi i u drugim delovima sveta. To je bilo skoro kao da živite u budućnosti. I da je, na primer, gledanje nasilja u američkim gradovima, strah i otuđenost, nagoveštaj nečega što će se veoma brzo preneti i na evropske gradove.
RSE: Da li vaša vezanost za američku pop kulturu i rokenrol uspeva da kompenzuje sve ono drugo što vama smeta u toj zemlji?
VENDERS: Postoji nešto što rokenrol i filmovi imaju zajedničko. Nije u pitanju samo to što oboje pripadaju popularnoj kulturi, već i da su to istovremeno komercijalni proizvodi tog vremena. Takođe, oni su istovremeno ostrva otpora i kontra-kulture, da tako kažem. Rokenrol je većim delom danas deo onoga što konzumirano, deo potrošačke kulture. On je i dalje potencijalno revolucionaran, jer sadrži elemente znanja. I rokenrol i filmovi nam pružaju mogućnost da razmišljamo o našoj kulturi i da je na taj način proživljavamo.
RSE: Čini se da ste vašim filmovima izgradili čitav jedan svet. Da li kao svaki tvorac već znate kakav će konačni oblik imati vaša konstrukcija?
VENDERS: Ne bih rekao, jer za mene je svaki film nova avantura. Ja pokušavam da naučim od njega isto koliko nastojim da sprovedem određenu ideju. Pokušavam da naučim nešto kroz proces nastanka filma ali da istovremeno budem iznenađen, tačnije ja želim da budem iznenađen. Zapravo, nisam od onih filmskih stvaralaca koji unapred znaju kako će sve na kraju izgledati. Uvek se nadam da će na kraju uvek iskrsnuti nešto što nisam mogao da predvidim.
RSE: U poslednjem filmu «Don’t Come Knockin’» ponovo se vraćate na motiv bežanja od vlastitog života. Šta vam je toliko privlačno u samoj mogućnosti da se sruši sve postojeće, i započene život ispočetka?
VENDERS: Mislim da svako saznaje na osnovu iskustva, jer svi mi grešimo, svi imamo određene navike u životu, i svi se prilagođavamo izvesnim pravilima. Šta ako se jednoga dana probudimo i zapitamo šta bi bilo da smo imali drugačiji skup pravila, šta bi bilo da smo imali drugačije prioritete? Jer ponekad shvatite da su vam prioriteti pogrešni, i mnogi ljudi danas shvataju da su propustili značajne stvari u svom životu, i ukoliko bi mogli da se vrate unazad, postavili bi sebi druge prioritete. Za muškarca se danas, više nego ikada ranije, svet sveo na neke zakonitosti. Karijera je često sama srž njihovog života. Ja znam veliki broj muškaraca koji su propustili detinjstvo svoje dece, ponekad čak potpuno, jer su bili vođeni drugim prioritetima, dok u jednom trenutku svog života ne bi shvatili da su njihovi prioriteti bili pogrešni, i da su propustili suštinske stvari u svom životu. A to je tragično, jer ujedno shvatate da to više ne možete da ispravite. Hauard ne može da ispravi ono što čime je naudio svome sinu. Tako, na neki način, to postaje zamka, iz koje ga izbavlja njegova ćerka koja mu ukazuje na ono što je on prepustio zaboravu. U tome se sastoji čitava ideja o oproštaju. Čak i kada ste pogrešili, čak i kada ste bili vođeni pogrešnim prioritetima, dođete do jednog momenta kada možete to da prihvatite i kada i drugi, na primer vaš sin takođe, može to da prihvati. Ako ništa drugo, napor koji činite, i vaše samo postojanje može dovesti do oproštaja.
RSE: Uprkos trenutnom olakšanju nakon što su «iskočili» iz onoga što su bili, vaše junake i dalje proganjaju krhotine prethodnog života. Da li je uopšte moguće napraviti neki radikalan životni rez?
VENDERS: Ponekad nije moguće napraviti radikalanu promenu, ali je moguće radikalno promeniti svoj stav ili radikalno promeniti način na koji vidimo sebe. Na primer, svi mi često upoznajemo starije ljude i shvatamo da njihova ličnost kao odrasle osobe, i njihova ličnost kada su bili deca više nije ista. Ali još uvek prepoznajemo dete u njima i vidimo da je to dete stranac, tačnije potpuni stranac. I onda upoznajemo ljude i uviđam da su potpuno u kontaktu sa tim detetom, sa onim detetom koje su sami nekada bili. To dete i oni su i dalje ista osoba, to dete je ono što su oni danas. Mnogi od nas uče da od jednog trenutka načine korak napred od onoga što su nekada bili i odluče da je to ono što trenutno imaju, a da je ovo dete, taj mladi čoveka bilo sasvim druga osoba. Misim da se to može korigovati, mislim da svaki muškarac, kao i svaka žena, poseduje mogućnost da prihvati sopstveno detinjstvo, sopstvenu istoriju ili priču. A prihvatajući to, čovek uspeva da živi sa tim na različite načine.
RSE: Možda emocionalna praznina, osećanje teskobe vaših filmskih junaka i dolaze kao posledica saznanja da takva vrsta radikalne životne promene nije moguća?
VENDERS: Mislim da je jedini razlog zbog koga pravim filmove insistiranje na mogućnosti promene. Insistiranje da promena postaje sastavni deo, odnosno opcija u mom životu i u životima drugih ljudi. Kada idem da pogledam neki film – ja inače gledam dosta filmova – oni koji mi već na početku govore da je svet dobar onakav kakav jeste, ili ukoliko je poruka ovih filmova da, ma šta se dešavalo, svet ostaje onakav kakav je, ja se kao indiviuda osećam potpuno slabo i bespomoćno. Ja izađem sa takvog filma, to je nešto što mi ne treba, na šta ne želim da gubim svoje vreme. Ponekad izađete sa nekog filma, bilo u mrak ili na svetlost dana i tada, ja kažem sebi, vaš pogled na sve što se nalazi pred vama, čak i na sopstveni život, postaje drugačiji, jer vam je film otvorio vrata. To je ono što očekujem od svojih filmova, da otvore vrata, da podsete ljude na ogromnu slobodu koju imaju, a to je da su promene moguće u bilo kom trenutku.
RSE: Da li vam filmovi pomažu da razrešite neke vlastite dileme?
VENDERS: Svakako. Neverovatna stvar u vezi sa filmovima je da, iako izgledaju da se toliko bave vidljivim svetom, filmovi mogu nevidljive stvari učiniti vidljivim. Filmovi mogu nadići naše živote, mogu pokazati nešto izvan vidljivog sveta, nešto što smo ili zaboravili ili navikli da više ne gledamo. Filmovi nam, pokazujući određeno vreme, zaista mogu pružiti ideju o večnosti. Većina ljudi živi bez ikakve svesti o večnosti, jer se nalaze uhvaćeni u sopstvenim problemima i u sopstvenim parametrima, tako da ih sve što se nalazi izvan tog sveta plaši.
RSE: Da li vam nude neku mogućnost boljeg razumevanja ili očekivanja nečega što bi moglo da dođe?
VENDERS: To u svakom slučaju nije bilo koja vrsta predviđanja, jer mislim da samo Bog može da predvidi stvari. Nama nije dato da imamo kontrolu nad vremenom. Mi smo još uvek, ne bih rekao žrtve vremena, ali smo vođeni događajima. U najvećem broju slučajeva, nas vode događaji. Ali, ponekad malo, mislim da smo u mogućnosti da razumemo i vidimo sebe iz drugog ugla, da shvatimo da smo deo nečeg mnogo većeg. Čak i kada sam bio dečak, jedina stvar koja mi je ponekad bila od pomoći u vezi sa mojim svakodnevnim problemima, i kad god bih patio zbog nečega, bilo je to da sam pokušao da gledam na sebe odozgo. Pokušavao sam da gledam na sebe kao na nešto malo tamo negde dole, i da se postavim u perspektivu naratora. Svako ko piše priče vidi svoje likove odozgo. Tako nam i filmovi ponekad pružaju mogućnost da posmatramo sebe odozgo, iz druge perspektive, da vidimo sebe kao deo jedne veće celine.
RSE: Godine prolaze, broj vaših filmova raste, ali i dalje uspevate da sačuvate neku vrstu dečije naivnosti iz koje i izviru metafizička pitanja o samoj biti sveta. Kako uspevate da održite taj pogled na stvari? Mislim da je on veoma neobičan. Nije jednostavno sačuvati nešto kao što je dečija naivnost, u pozadini vašeg rada?
VENDERS: Znam da nije lako, ali s druge strane, svako ko je ikada zaista razgovarao sa detetom i odgovarao na dečija pitanja, često vidi da nije u mogućnosti da na njih odgovori, jer je dete, odnosno to dečije pitanje, veće od bilo kog odgovora koji mu možete dati. Veoma često, čitav proces stvaranja filmova sastoji se u izbegavanju velikih pitanja, pokušajima da se objasni to i to, i konstruisanja nečega što ima smisla. Jedno dečije pitanje može potpuno da uperi prst u oko. Mislm da je ponekad dobro biti svestan toga, ponekad je dobro uzeti ova pitanja u ozbiljno razmatranje. Mi uglavnom odbacujemo ova velika pitanja, jer na njih nemamo odgovore. A pošto nemamo odgovore, zaboravljamo pitanja, poput onoga o pojmu večnosti. Svako dete želi da zna šta je to večnost. Kada sam ja imao pet ili šest godina, ponekad nisam mogao da zaspim noću, jer me je pomisao na večnost toliko mučila da mi nije davala da spavam. A niko od odraslih koje sam pitao o večnosti, nije bio u stanju da mi da nikakav odgovor. Dakle, to pitanje je i dalje aktuelno u mom životu. Čak i danas kada se koncentrišem na pojam večnosti, to me veoma poremeti.
RSE: Izgleda da je vaša potreba da postavljate takva pitanja došla nakon filma «Nebo nad Berlinom»? Da li je taj film bio nekakva vrsta prekretnice u vašem radu?
VENDERS: Taj film je bio možda prvi put da sam sebi dozvolio da uvedem neka metafizička pitanja u proces pravljenja filma. U početku, kada sam došao na tu ideju o anđelima, anđelima čuvarima kao likovima u filmu, nekako sam prihvatio tu čudnu ideju, jer mi je jasno omogućila da vidim grad Berlin iz mnogih uglova. I zaključio sam anđeli nisu loši zato što su nevidljivi, zato što su mogli da menjaju svoj položaj ili doslovno da prolaze kroz zidove. Tako su mi, kao naratoru, dozvolili da načinim veću i jasniju sliku o tom gradu i njegovoj istoriji nego što bi to mogao bilo koji čovek. Tako sam na neki način prihvatio anđele kao narativne elemente, ili mogli biste reći, kao metafore. Nisam ih zaista shvatao ozbiljno, oni su za mene bili kao neka vrsta oruđa. I tako, dok smo snimali scene sa njima, dok smo radili na filmu, kroz poglede anđela sam zapravo shvatio da se dešavalo nešto što nisam nikako mogao da kontrolišem, da je čak i sam napor da se u filmu predstavi tačka gledišta anđela bio smešan, i da kamera nije bila u stanju da na bilo koji način prenese. Nastavili smo sa radom, i ja sam živeo sa svešću o toj nemogućnosti o tome, shvativši da ti likovi koje sam prizvao, traže nešto što je potpuno prevazišlo moje mogućnosti. I taj film, uprkos nemogućnosti da to učini, bio je nošen nečim što je mnogo veće od mene samog i što ja nisam sam proizveo. A ti anđeli, koje sam na neki način prizvao kroz metafore, su nas na neki način nosili, noseći i naš film i taj neizmeran napor da se služimo tim metaforma. I na kraju sam shvatio da mi je čitav film na neki način bio dat, da ja nisam bio njegov stvaralac, već da sam bio na stani onoga koji prima.
RSE: To vas pitam upravo zbog toga što oni koji vam nisu naklonjeni obično kažu da je Venders, nakon tog filma, postao suviše opsednut samim Vendersom?
VENDERS: Mislim da sam nakon tog filma shvatio da Vim Venders uopšte nije bio stvoritelj svog univerzuma. Više sam bio kao neki sakupljač i, kako bih rekao, više sam primao, pronalazio neke stvari. Nisam bio izumitelj, meni je bilo dato. Dakle, mislim da je tačno upravo suprotno, sve sam manje i manje ubeđen da sam bio svemoćan režiser.
RSE: Koliko su uopšte brojni oni koji vas prate u svim fazama rada? Možda se upravo od njih nastaje neka zajednica ljudi rasutih po čitavom svetu koji imaju mnogo više dodirnih tačaka od te – što vole jednog filmskog reditelja? Nešto poput ljubitelja muzike J.B. Lenoira?
VENDERS: To je nije nova pojava. Mislim da je u istoriji filma, kao i rokenrola, uvek bilo neke vrste klubova, porodica, da tako kažemo. Ako pogledamo rad, recimo Trifoa ili Tarkovskog, na primer, oni su sada mrtvi. Ja recimo pokazujem njihove filmove svojim studentima, jer sada držim i nastavu, i oni uviđaju da porodica kojoj sam ja u to vreme pripadao, tj. ljudi koji su bili pod velikim uticajem Tarkovskog ili Trifoa, nastavljaju da žive. I taj potencijal, taj način objašnjavanja sveta, ta želja da se saznaje sve više, ukazuje možda ne na porodicu, već pre na neku vrstu sekte. I u književnosti imamo istu pojavu. Možda je uloga umetnosti da stvara znanja koje delimo sa drugim ljudima, koje možemo da prepoznamo i koje nosimo sa sobom, čak i kada putujemo iz zemlje u zemlju.
Sećam se jednog trenutka, na primer. Možda je to dobar trenutak. Kada sam prvi put u svom životu posetio jednu istočnu zemlju, bilo je to 1969. godine, imao sam 24 godine. Otišao sam u Budimpeštu u vreme kada je bila socijalistička zemlja. Šetao sam naokolo i, nakon nekog vremena, udaljio sam se svih ostalih, želeo sam da malo budem sam. I jednog dana, u Budimpešti, u gradu koji je za mene zaista bio deo jednog čudnog sveta, jer nigde nije bilo komercijalnih natpisa, reklama, nije bilo proizvoda u radnjama, sve je bilo kao na nekoj drugoj planeti. S druge strane, ljudi su izgledali kao i bilo gde drugde, ali njihovi životi su bili potpuno drugačije uslovljeni, tako da sam se stvarno osećao kao da hodam po drugoj planeti. Išao sam praznim ulicama, dok kroz jedan prozor nisam čuo udaljeni zvuk jedne pesme od Beatlesa. Zastao sam tamo i skoro zaplakao, shvativši da je to nešto zajedničko što imamo, možda jedino zajedničko. Jednog dana, to pomislim uvek kada pustim tu istu pesmu od Beatlesa, svi ćemo biti deo iste kulture. I tada, kada budemo imali tu vrstu zajedništva bićemo znatno jači, možda čak i od svega onoga što nam nameće bilo kakva uslovljavanja.
RSE: Da li je vrsta zajedništva koje povezuje ljubitelje vaših dela jedan od razloga zbog čega i dalje pravite filmove?
VENDERS: Da, svakako. To je i razlog zašto putujem zajedno sa svojim filmovima. Ja takođe veoma volim muziku, rokenrol, slikarstvo, knijiževnost, i ja sam ono što jesam zahvaljujući tome što sam mogao da vidim određene filmove, čujem određenu muziku i da pročitam određene knjige, a to me na neki način pokreće da budem deo tog procesa. Tačnije, nadam se da sam deo tog procesa i da će ti filmovi otvoriti vrata mojoj publici, baš kao što drugi filmovi otvaraju vrata meni.
