Ideja o nezavisnoj državi Srbiji ili zajednica sa Crnog Gorom je još jedno pitanje na kojem nema saglasnosti ni unutar same vladajuće koalicije u Srbiji. I pored toga, Mlađan Dinkić, jedan od ministara u srpskoj Vladi i potpredsednik stranke G17 Plus čija je programska orijentacija nezavisna Srbija, smatra da će Srbija postati nezavisna ali da će se to desiti silom prilika i sticajem okolnosti, a ne zato što je to htela njena politička elita ili građani, aludirajući na zahteve crnogroske vlasti za samostalnom Crnom Gorom:
“Šta sve nismo pokušavali, ne samo mi nego i Evropska unija, maltene samo što na trepavicama nismo dubili. Neka harmonizacija ekonomskih sistema, ujednačavanje carina gde se podižu u Srbiji carine za kivi koji Crna Gora proizvodi u gajbicama a snižavaju carine za jabuke i kruške koje Crna Gora ne proizvodi kako bi njima bilo jeftinije i ugodnije, pa pokušaj da imamo istu valutu a oni neće, pa pokušaj da imamo iste poreske carinske sisteme, i na kraju hajde da damo pare samo da imamo privid da su oni zajedno sa nama.”
Na drugoj strani za deo vlasti je najbolje rešenje zajednička država Srbije i Crne Gore, a ključni argument je da takva država može lakše ka Evropi. Andreja Mladenović, portparol premijerove Demokratske stranke Srbije:
“To je ono što ne nailazi na pravi odgovor, na pravo objašnjenje posebno od onih koji se zalažu za dezinegraciju i za raspad ove zajedničke države. Zajednička država predstavlja u ekonomskom smislu jedno veće tržište. Raspad zajedničke države doveo bi do jedne nestabilnosti samog regiona. Oni argumenti koji stoje, a to su ne samo one veze krvne i rodske već jednostavno veze na istorijskom, kulturnom, jezičkom i svim onim ostalim oblastima gde smo zajedno zaista kroz istoriju.”
Postoje argumenti i u prilog i jednoj i drugoj opciji, smatra Zoran Lutovac, član Političkog saveta Demokratske stranke, ali naglašava da je pitanje koji su snažniji u datom trenutku:
“Čini mi se da su argumenti onih koji su za zajedničku državu bili ubedljiviji, pitanja odnosa sa Crnom Gorom nije ni izbliza bilo tako važno u Srbiji kao što je bilo važno u Crnoj Gori. Potom, Brisel je sugerisao da se Srbija i Crna Gora pokušaju dogovoriti da idu ka Evrpskoj uniji zajedno u nekoj vrsti zajednice. Jedan od argumenata je i sam Beogradski sporazum koji pitanje Kosovo i Metohije vezuje za sudbinu državne zajednice. Najzad, problem sukcesija je snažan argument. U Beogradskom sporazumu je takođe rečeno da ukoliko se Crna Gora osamostali Srbija automatski postaje zemlja sukcesor, nastavljač prethodne državne zajednice.”
Međutim, jedan od učesnika na promociji knjige “Nezavisna Srbija” istoričar Predrag Marković kaže da slagali se ili ne sa idejama rekonstituisanja srpske države sa jasnom teritorijom, granicama i uređenjem, moramo priznati da je ovo jedan od retkih koherentnih nacionalnih programa. Marković kaže da u Srbiji ne postoji nikakav ozbiljan plan u kakvoj se državi želi živeti u 21. veku i da bi ova knjiga trebalo da pokrene na aktivno razmišljanje o alternativama:
“Ne dozvolimo da čekamo ne nekom birokratskom šalteru Brisela da nam oni u svojim najčešće površnim i nepromišljenim akcijama pošalju pismo, rešenje o našoj sudbini. Formulišimo aktivan nacionalni državni program i jedan od mogućnosti formulacije tog programa je ova knjiga. Ako neko ima drugi stav neka napiše pa da vidimo.”
Na drugoj strani pak istoričar Nikola Samardžić smatara da je besmislica govoriti o nacionalnim koceptima na početku 21. veka i da evropske integracija obesmišljavaju takve koncepte:
“Govoriti danas o nacionalnim koceptima je zapravo povratak u 19. vek kada su nacionalne i liberalne ideje bile napredne, kada su imale smisao. Ideja nezavisna Srbija je besmislena koliko i ideja nezavisno Kosovo, nezavisna Crna Gora, nazavisnosnost Francuske ili Nemačke. Taj politički koncept je zastareo, on je demagoški, populistički i nema nikakvu praktičnu svrhu. Srž buduće Srbije je otvaranje i nestajanje svih njenih granica kao i svih granica u regionu, smanjenje carinskih stopa, opšte otvaranje društva.”
Ipak, autor knjige “Nezavisna Srbija”, istoričar i funkcioner G17 Plus Čedomir Antić. zaključuje:
“Ja sam siguran da ćemo makar na teritoriji jedne beogradske opštine da organizujemo i mi referendum. Da ne odlučuje jedna grupa Miloševićevih omladinaca u Crnoj Gori o budućnosti države koja postoji 1500 godina.”
“Šta sve nismo pokušavali, ne samo mi nego i Evropska unija, maltene samo što na trepavicama nismo dubili. Neka harmonizacija ekonomskih sistema, ujednačavanje carina gde se podižu u Srbiji carine za kivi koji Crna Gora proizvodi u gajbicama a snižavaju carine za jabuke i kruške koje Crna Gora ne proizvodi kako bi njima bilo jeftinije i ugodnije, pa pokušaj da imamo istu valutu a oni neće, pa pokušaj da imamo iste poreske carinske sisteme, i na kraju hajde da damo pare samo da imamo privid da su oni zajedno sa nama.”
Na drugoj strani za deo vlasti je najbolje rešenje zajednička država Srbije i Crne Gore, a ključni argument je da takva država može lakše ka Evropi. Andreja Mladenović, portparol premijerove Demokratske stranke Srbije:
“To je ono što ne nailazi na pravi odgovor, na pravo objašnjenje posebno od onih koji se zalažu za dezinegraciju i za raspad ove zajedničke države. Zajednička država predstavlja u ekonomskom smislu jedno veće tržište. Raspad zajedničke države doveo bi do jedne nestabilnosti samog regiona. Oni argumenti koji stoje, a to su ne samo one veze krvne i rodske već jednostavno veze na istorijskom, kulturnom, jezičkom i svim onim ostalim oblastima gde smo zajedno zaista kroz istoriju.”
Postoje argumenti i u prilog i jednoj i drugoj opciji, smatra Zoran Lutovac, član Političkog saveta Demokratske stranke, ali naglašava da je pitanje koji su snažniji u datom trenutku:
“Čini mi se da su argumenti onih koji su za zajedničku državu bili ubedljiviji, pitanja odnosa sa Crnom Gorom nije ni izbliza bilo tako važno u Srbiji kao što je bilo važno u Crnoj Gori. Potom, Brisel je sugerisao da se Srbija i Crna Gora pokušaju dogovoriti da idu ka Evrpskoj uniji zajedno u nekoj vrsti zajednice. Jedan od argumenata je i sam Beogradski sporazum koji pitanje Kosovo i Metohije vezuje za sudbinu državne zajednice. Najzad, problem sukcesija je snažan argument. U Beogradskom sporazumu je takođe rečeno da ukoliko se Crna Gora osamostali Srbija automatski postaje zemlja sukcesor, nastavljač prethodne državne zajednice.”
Međutim, jedan od učesnika na promociji knjige “Nezavisna Srbija” istoričar Predrag Marković kaže da slagali se ili ne sa idejama rekonstituisanja srpske države sa jasnom teritorijom, granicama i uređenjem, moramo priznati da je ovo jedan od retkih koherentnih nacionalnih programa. Marković kaže da u Srbiji ne postoji nikakav ozbiljan plan u kakvoj se državi želi živeti u 21. veku i da bi ova knjiga trebalo da pokrene na aktivno razmišljanje o alternativama:
“Ne dozvolimo da čekamo ne nekom birokratskom šalteru Brisela da nam oni u svojim najčešće površnim i nepromišljenim akcijama pošalju pismo, rešenje o našoj sudbini. Formulišimo aktivan nacionalni državni program i jedan od mogućnosti formulacije tog programa je ova knjiga. Ako neko ima drugi stav neka napiše pa da vidimo.”
Na drugoj strani pak istoričar Nikola Samardžić smatara da je besmislica govoriti o nacionalnim koceptima na početku 21. veka i da evropske integracija obesmišljavaju takve koncepte:
“Govoriti danas o nacionalnim koceptima je zapravo povratak u 19. vek kada su nacionalne i liberalne ideje bile napredne, kada su imale smisao. Ideja nezavisna Srbija je besmislena koliko i ideja nezavisno Kosovo, nezavisna Crna Gora, nazavisnosnost Francuske ili Nemačke. Taj politički koncept je zastareo, on je demagoški, populistički i nema nikakvu praktičnu svrhu. Srž buduće Srbije je otvaranje i nestajanje svih njenih granica kao i svih granica u regionu, smanjenje carinskih stopa, opšte otvaranje društva.”
Ipak, autor knjige “Nezavisna Srbija”, istoričar i funkcioner G17 Plus Čedomir Antić. zaključuje:
“Ja sam siguran da ćemo makar na teritoriji jedne beogradske opštine da organizujemo i mi referendum. Da ne odlučuje jedna grupa Miloševićevih omladinaca u Crnoj Gori o budućnosti države koja postoji 1500 godina.”
