RSE: Šta mislite o akciji - Gde je sada tvoje dete? - koju je najavilo Ministarstvo prosvete? Namenjena je roditeljima. Verovatno smatraju da nije dovoljno samo ono što deca dobiju u školi, već da je potrebna i roditeljska briga oko toga gde im se deca kreću, s kim se druže, da li piju, da li uživaju drogu. Mislite li da ta akcija može da uspe?
VUJOŠEVIĆ: Trebala bi da uspe, obzirom da su roditelji vrlo zainteresovani šta se s njihovom decom dešava. U školi postoje školski odmori, koji su transmisija između učenika, roditelja i škole. Akcija ministarstva je dobra i verujem da će biti prihvaćena, obzirom da najveći broj dece zaista izlazi noću, a zna se da se noću dešavaju mnoge stvari koje nisu dobre, ni za decu, ni za njihove roditelje.
RSE: Kojeg uzrasta su vaši učenici?
VUJOŠEVIĆ: Moji učenici su uzrasta između 16 i 18 godina. Reč je o učenicima trećeg razreda srednje škole i mnogi ulaze u ponoletstvo baš u tom periodu. Ova akcija se zaista odnosi na učenike kojima ja predajem.
RSE: Koliko ih zanima sociologija jer idu u stručnu školu i pripremaju se za štampare?
VUJOŠEVIĆ: Moja škola ima sedam smerova. Jedno od glavnih zanimanja je štamparstvo, ali je u školi obuhvaćen čitav proces, od pripreme tekstova za štampu, peko štampanja, do koričenja. Sociologija je teorijska nauka. Na žalost, mi smo društvo koje nije mnogo bogato i koje nema mnogo mogućnosti da vrši sociološka istraživanja, mada smo društvo kome su ta istraživanja neophodna. Deca u početku nisu zainteresovana za predmet sociologije jer se u porodici o sociologiji priča kao o marksizmu. Sociologija se, na žalost, nekada predavala kao marksizam u jednom, po meni, nakaradnom obliku. Sreća je što se sociologija vratila svojim pravim korenima. Što više odmiče vreme od početka školske godine, kada se oni tek upoznaju sa novim predmetom, deca je sve više vole i shvataju da im je sociologija vrlo potrebna i da može da im odgovori na neka njihova pitanja i na neka pitanja s kojima će se sigurno susretati u daljem životu.
RSE: Iz kojih socijalnih sredina stižu vaši učenici?
VUJOŠEVIĆ: Moji učenici su pretežno iz nižeg srednjeg sloja i više niže klase. Obično ta deca dolaze iz radničke sredine. Obzirom da škola obučava učenike za rad u proizvodnji, često su oni deca roditelja koji su i sami završili ovu školu i koji žele da njihova deca nastave ono što su i oni sami radili. To je sigurno motiv roditelja da upisuju decu u ova zanimanja, što i nije loše, jer roditelji deci mogu da pomognu, pre svega u praktičnom radu.
RSE: Da li u vašu školu dolaze lošiji đaci?
VUJOŠEVIĆ: Zavisi od smera koji upisuju. Od prošle godine smo uveli dva ogledna odelenja gde je prosek, donet iz osnovne škole, bio oko 4,5. Uglavnom je prosek tri za ostala zanimanja. Deca pripadaju grupi negativne selekcije, ali u toku škole oni se profilišu. Vrlo mali broj učenika otpadne, a najveći broj ipak završi školu.
RSE: Da li ih interesuje drugi deo vaše radne obaveze – građansko vaspitanje?
VUJOŠEVIĆ: Na građansko vaspitanje se navikavaju. To je ipak nov predmet, ne samo za učenike, nego i za nastavnike koji ga predaju. Nove tendencije u našem društvu su ipak od skoro, tako da i ovaj predmet treba da ubedi učenike da su oni ti koji će kreirati novo društvo u kojem, po definiciji, treba bolje da žive.
RSE: Vaši učenici su odrastali u jedno nesretno vreme. Odrastali su kada je u okruženju bilo ratova, NATO bombardovanje, sankcija, besparice, kada su roditelji gubili posao. Kako se to odražava na njih? Ima li nasilja među njima, alkohola, droge?
VUJOŠEVIĆ: Uvek su ljudi proizvod svoje sredine, kao što je i obrnuto. Tako su i moji učenici proizvod vremena u kome su živeli i u kome žive i danas. Ima nasilja, ima droge, ima alkohola. Dosta učenika puši. To je bio razlog što su mnoge škole, pa i moja, uvele školskog policajca. Pedagoško-psihološka služba ima dosta posla. Nasilje je prisutno i na časovima i u školi i van škole.
RSE: Na koji način se to nasilje manifestuje?
VUJOŠEVIĆ: Deca su prilično opuštena na času. Ima se utisak da je to zbog toga što nisu opuštena kod kuće. Teško prihvataju gradivo jer svaku vrstu, takozvane, prisile teško podnose, obzirom da su i sama odrasla u jednom represivnom društvu. Nasilje se naročito pojačava pred tromesečje, pred polugodište, a pogotovo pred sam kraj školske godine. Tada su deca nesrećna zbog toga što dobijaju loše ocene, koje su, na žalost, proizvod njihovog celokupnog ponašanja i nerada. Nasilje se ogleda u verbalnom sučeljavanju sa nastavnicima, pre svega svađom među učenicima, lomljenjem nameštaja i prozora, u pisanju grafita koji često imaju nacionalistički karakter ili vređaju ličnost, kako njihovih školskih drugova, tako profesora, političara i drugih.
RSE: Ima li tuča?
VUJOŠEVIĆ: Ima tuča.
RSE: Da li je neko digao ruku na profesora?
VUJOŠEVIĆ: Navodno nije, mada sam čula od nekih svojih učenika da su napadali profesore van škole. Imam utisak da je kolegama neprijatno da priznaju da nisu omiljeni među učenicima. To nekako svima nama najteže pada, obzirom da profesori rade u dosta teškim uslovima, kako materijalnim, tako i školskim.
RSE: Kolika je profesorska plata?
VUJOŠEVIĆ: Profesorska plata je, na žalost, pala u odnosu na prošlu godinu i sada iznosi oko 240 eura mesečno. To je ukupna plata koju dobijamo posle svih odbitaka.
RSE: Da li ste vi nekada doživela neko nasilje?
VUJOŠEVIĆ: Imala sam dva puta verbalno nasilje od strane učenika. Dala sam učeniku slabu ocenu. On nije očekivao da će da je dobije, a imao je već dosta slabih ocena. Pošto imam, čini mi se, prilično demokratičan odnos sa učenicima, imala sam utisak da on nije očekivao da ću i ja da mu je dam. Obzirom da nije jedini i da se kriterij pravi i u odnosu na ostale učenike u odelenju, bila sam prinuđena to da uradim. On me je nazvao pogrdnim imenima. To nisam prijavila školskim vlastima. Shvatio je da ne želim da vršim nasilje nad njim, nego da želim da nauči makar elementarne stvari. Prišao je, izvinuo mi se i naučio za trojku.
RSE: Da li se učenici međusobno tuku?
VUJOŠEVIĆ: Ima i toga. Učenici znaju da budu vrlo svirepi jedni prema drugima. Za sada, na sreću, to se ipak završava na verbalnom nasilju. Pogotovo se nasilje vrši prema učenicima koji su druge religije. Posebno su nesimpatični učenici muslimanske veroispovesti. U proseku svake godine u odelenju imam jednog do dva Roma. Odelenje je uglavnom negativno raspoloženo prema Romima, ali ima i slučajeva da su ta deca prihvaćena od strane svojih drugova.
RSE: Koja su njihova politička uverenje, ako ih već imaju formirana?
VUJOŠEVIĆ: Pošto ipak predajem učenicima koji su blizu punoletstva, oni već imaju određena politička uverenja koja su, na žalost, vrlo približna idejama Radikalne stranke. Demokratiju razume jako mali procent učenika. To se ogleda na časovima građanskog vaspitanja, koja u trećoj godini obrađuju temu demokratije i demokratskog načina življenja i ponašanja.
RSE: Žele li oni da razgovaraju sa vama, kao sa profesorkom sociologije, o svojim političkim stavovima?
VUJOŠEVIĆ: Stvaram takvu klimu na času da učenici, bez obzira kog su političkog opredelenja, mogu vrlo otvoreno da pričaju o tome šta oni misle o društvu u kome žive, o političarima koji su na vlasti i o tome kakvu politiku, političare i kakvu vlast žele da imaju u zemlji u kojoj žive. Najčešće problem nastaje kada se sučelje mišljenja učenika unutar jednog odelenja koja su različita, mišljenja demokratska i radikalska. Kao profesor se trudim da održim dijalog na nivou bilo kakve tolerancije. Mislim da se neki stavovi ipak mogu usuglasiti, makar u tom smislu da, nezavisno od toga kakvog su političkog opredelenja, učenici moraju da žive jedni pored drugih i moraju da tolerišu mišljenja i političke stavove onih drugih.
RSE: Šta je po vašem mišljenju tako očaravajuće u Radikalnoj stranci da privlači njihovu pažnju i naklonost?
VUJOŠEVIĆ: Obzirom da su to deca koja su rođena i živela u bivšem režimu, za koji znamo kakav je bio, takav režim je svakodnevno pravio velike nerede u našim životima i u životima te dece. Roditelji te dece su često ostajali bez posla, a mnogi i bukvalno na ulici. Teško su živeli. Onda se pojavila Radikalna stranka koja je svojim programom obećala tim ljudima bolji život, pun reda i rada, u kojem će oni bolje živeti. Nije slučajno što se veliki broj mojih učenika upravo vezao za te ideje jer u njima vide bolju ličnu promociju, a samim tim i bolji budući život.
RSE: Oni su bili deca u vreme kada je Radikalna stranka bila, zajedno sa SPS-om, kreator ratne politike i tako dovela do svega što se desilo u tim godinama. Verovatno znaju iz priča da su Radikali bili upravo ti koji su aminovali i ratnu politiku i politiku izolacije od sveta?
VUJOŠEVIĆ: Na žalost, pokazalo se opet, i bilo bi sreća da je na sreću, ali je ipak na žalost, da porodica u vaspitanju deteta igra najznačajniju ulogu. Ne bi se ni Milošević pojavio, kao što se ne bi ni Radikalna stranka pojavila kao ona koja ima vodeće ideje u ovom društvu, da ovo društvo nije takvo kakvo je. Deca su upravo u porodici dobila ideju o tome da je Radikalna stranka ona koja će ispuniti njihove ideje o boljem životu.
RSE: Ne bih htela da opravdam mnogo što-šta što nije u redu, ali kada razmišljam o mladim ljudima, često se pitam da li je nasilje, bežanje iz škole ili nepoštovanje pravih vrednosti posledica upravo toga što je to generacija bez perspektive? Kada smo mi završavali fakultete, znali smo da ćemo vrlo brzo da dobijemo posao, stan za maksimalno 15 godina, školovanje nije ništa koštalo. Sada, ako ta deca žele da studiraju, njihovi roditelji, koji zarađuju po 200 eura, treba da plate 1500 eura za svaku godinu fakulteta. Stan nikada neće dobiti. Pitanje je da li će se zaposliti. Da li ih pravdate tim razlozima?
VUJOŠEVIĆ: To su vrlo značajni razlozi. Osećaj bez perspektivnosti je ono što se oseća i među nama koji smo živeli u boljim uslovima i koji smo mogli da ostvarimo mnoge svoje težnje i ideale, a pogotovo među decom koja žive u jednom društvu gde su devalvirane fundamentalne ljudske vrednosti i gde su uslovi života vrlo narušeni. Takva deca zaista teško da mogu da vide neku perspektivu u budućem životu. Mnogi, na žalost, misle da će moći da odu iz ove sredine, ne znajući da će se na prvom koraku sresti sa jednim zidom, i nepoverenja i neželjenja, da ljudi iz ovih krajeva budu žitelji okolnih ili nekih drugih država.
RSE: Našim političarima su puna usta o tome da sprovodimo reforme, da idemo ka Evropi, da hoćemo da usvojimo standarde koji postoje u Evropskoj uniji. Šta se dešava u Ministarstvu prosvete? Osećate li da je ministarstvo na tragu pokušaja da reformiše školstvo?
VUJOŠEVIĆ: Ima se utisak da novo ministarstvo želi da nastavi reforme koje je ministarstvo profesora Gaše Kneževića započelo. To ide dosta sporo i sporadično. To se najbolje oseća na obuci za nastavnike građanskog vaspitanja, koja se obavlja dosta sporo i teško, a iz ministarstva se šalju poruke da se nema novca za to. Obzirom da su u pitanju predmeti koji su aktivni, predaju se u školi, napravljena je lista prioriteta u ministarstvu, pa je obuka za građansko vaspitanje jedan od prioriteta. Što se ostalih obuka tiče, tu se skoro u nekim oblastima stalo.
RSE: Izgovor je novac?
VUJOŠEVIĆ: Tako je. Što se kadra tiče, imamo odlično obučen kadar koji bi sve to i dalje vrlo dobro radio.
RSE: Sada ste bili na jednom seminaru?
VUJOŠEVIĆ: Bila sam na seminaru koji je imao za cilj da se nastavnici edukuju kako da prave nove nastavne programe u kojima će i učenici i profesori imati aktivniji odnos u radu. Cilj svake dobre škole je da se stvori aktivna nastava, da se izbegne onaj stari sistem da profesor predaje, a učenik to mora da upija i reprodukuje. To dosta teško ide i verujem da neće ići tako brzo, obzirom da nemamo rešene neke fundamentalne probleme u školi, a to su, pre svega, uslovi rada, male učionice, veliki broj učenika u odelenjima, nedostatak sredstava za rad kada je reč o srednjim školama koje imaju praktičnu nastavu, nedostatak učila za sprovođenje praktične nastave, nedostatak fiskulturnih sala, loše uređena dvorišta, loši higijenski uslovi, nedostatak mokrih čvorova. Bezbroj je problema kada je reč o uslovima rada.
RSE: Koliko uspevate da naučite učenike da razmišljaju?
VUJOŠEVIĆ: Čas traje ipak smo 45 minuta.
RSE: Koliko imate učenika u razredu?
VUJOŠEVIĆ: U nekim odelenjima i do 40, što nije preporuka za aktivnu nastavu. Učenici su često nervozni. Jedva čekaju da čas bude gotov. Praktična nastava ih ipak iscrpljuje. Oni po rasporedu imaju dva-tri dana praktične nastave, a to nije lako. Ipak su oni deca. Svaki smer ima svoju radionicu. Radionice su često hladne jer su u pitanju hale koje ipak teško mogu da se zagreju. Tako da je taj rad dosta iscrpljujući. Loši su uslovi, a i dosta se radi. Škola ima i narudžbine koje učenici moraju da urade. To je način da nešto i nauče. Zainteresovanost za moje teorijske predmete, kada su u pitanju uvodni časovi, koji su uglavnom teorijskog karaktera, naravno da je mala. Što se više teorija konkretizuje, što se više obrađuju lekcije iz života, iz oblasti sociologije porodice, sociologije kulture, etničkih zajednica, što ih posebno zanima, i zainteresovanost raste. Tada časovi postaju mnogo interesantniji za učenike. Ima više pitanja i oni shvataju koliko im je sociologija neophodna kao predmet.
RSE: Da li vam je nekada neko od učenika posle časa prišao i rekao da ima neki problem, pitao za savet?
VUJOŠEVIĆ: Čestu se to dešava. Ne samo da devojke imaju poverenja u mene, nego i mladići četo pričaju o onome šta im se dešava. Nemaju oni mnogo problema, mada ima i toga. Uglavnom me pitaju za mišljenje. Dosta dece u mojoj školi dolazi iz unutrašnjosti. Ne žive sa svojim roditeljima i to se oseća. Oni traže toplinu, ne samo kod mene, kao profesora sociologije, već se tako ponašaju i prema svojim razrednim starešinama, pogotovo prema onima koji su spremni da im zaista pomognu. Takav je tip škole da često moje kolegice, razredne starešine, brinu o toj deci, i to u pravom smislu te reči, na roditeljski način.
RSE: Koliko dugo ste u školstvu?
VUJOŠEVIĆ: Već sam 11 godina u školi i predajem ovaj predmet. Zadovoljna sam.
RSE: Ostajete li u školi i na dalje?
VUJOŠEVIĆ: Verujem da ću u školi ostati do kraja svog radnog veka.
VUJOŠEVIĆ: Trebala bi da uspe, obzirom da su roditelji vrlo zainteresovani šta se s njihovom decom dešava. U školi postoje školski odmori, koji su transmisija između učenika, roditelja i škole. Akcija ministarstva je dobra i verujem da će biti prihvaćena, obzirom da najveći broj dece zaista izlazi noću, a zna se da se noću dešavaju mnoge stvari koje nisu dobre, ni za decu, ni za njihove roditelje.
RSE: Kojeg uzrasta su vaši učenici?
VUJOŠEVIĆ: Moji učenici su uzrasta između 16 i 18 godina. Reč je o učenicima trećeg razreda srednje škole i mnogi ulaze u ponoletstvo baš u tom periodu. Ova akcija se zaista odnosi na učenike kojima ja predajem.
RSE: Koliko ih zanima sociologija jer idu u stručnu školu i pripremaju se za štampare?
VUJOŠEVIĆ: Moja škola ima sedam smerova. Jedno od glavnih zanimanja je štamparstvo, ali je u školi obuhvaćen čitav proces, od pripreme tekstova za štampu, peko štampanja, do koričenja. Sociologija je teorijska nauka. Na žalost, mi smo društvo koje nije mnogo bogato i koje nema mnogo mogućnosti da vrši sociološka istraživanja, mada smo društvo kome su ta istraživanja neophodna. Deca u početku nisu zainteresovana za predmet sociologije jer se u porodici o sociologiji priča kao o marksizmu. Sociologija se, na žalost, nekada predavala kao marksizam u jednom, po meni, nakaradnom obliku. Sreća je što se sociologija vratila svojim pravim korenima. Što više odmiče vreme od početka školske godine, kada se oni tek upoznaju sa novim predmetom, deca je sve više vole i shvataju da im je sociologija vrlo potrebna i da može da im odgovori na neka njihova pitanja i na neka pitanja s kojima će se sigurno susretati u daljem životu.
RSE: Iz kojih socijalnih sredina stižu vaši učenici?
VUJOŠEVIĆ: Moji učenici su pretežno iz nižeg srednjeg sloja i više niže klase. Obično ta deca dolaze iz radničke sredine. Obzirom da škola obučava učenike za rad u proizvodnji, često su oni deca roditelja koji su i sami završili ovu školu i koji žele da njihova deca nastave ono što su i oni sami radili. To je sigurno motiv roditelja da upisuju decu u ova zanimanja, što i nije loše, jer roditelji deci mogu da pomognu, pre svega u praktičnom radu.
RSE: Da li u vašu školu dolaze lošiji đaci?
VUJOŠEVIĆ: Zavisi od smera koji upisuju. Od prošle godine smo uveli dva ogledna odelenja gde je prosek, donet iz osnovne škole, bio oko 4,5. Uglavnom je prosek tri za ostala zanimanja. Deca pripadaju grupi negativne selekcije, ali u toku škole oni se profilišu. Vrlo mali broj učenika otpadne, a najveći broj ipak završi školu.
RSE: Da li ih interesuje drugi deo vaše radne obaveze – građansko vaspitanje?
VUJOŠEVIĆ: Na građansko vaspitanje se navikavaju. To je ipak nov predmet, ne samo za učenike, nego i za nastavnike koji ga predaju. Nove tendencije u našem društvu su ipak od skoro, tako da i ovaj predmet treba da ubedi učenike da su oni ti koji će kreirati novo društvo u kojem, po definiciji, treba bolje da žive.
RSE: Vaši učenici su odrastali u jedno nesretno vreme. Odrastali su kada je u okruženju bilo ratova, NATO bombardovanje, sankcija, besparice, kada su roditelji gubili posao. Kako se to odražava na njih? Ima li nasilja među njima, alkohola, droge?
VUJOŠEVIĆ: Uvek su ljudi proizvod svoje sredine, kao što je i obrnuto. Tako su i moji učenici proizvod vremena u kome su živeli i u kome žive i danas. Ima nasilja, ima droge, ima alkohola. Dosta učenika puši. To je bio razlog što su mnoge škole, pa i moja, uvele školskog policajca. Pedagoško-psihološka služba ima dosta posla. Nasilje je prisutno i na časovima i u školi i van škole.
RSE: Na koji način se to nasilje manifestuje?
VUJOŠEVIĆ: Deca su prilično opuštena na času. Ima se utisak da je to zbog toga što nisu opuštena kod kuće. Teško prihvataju gradivo jer svaku vrstu, takozvane, prisile teško podnose, obzirom da su i sama odrasla u jednom represivnom društvu. Nasilje se naročito pojačava pred tromesečje, pred polugodište, a pogotovo pred sam kraj školske godine. Tada su deca nesrećna zbog toga što dobijaju loše ocene, koje su, na žalost, proizvod njihovog celokupnog ponašanja i nerada. Nasilje se ogleda u verbalnom sučeljavanju sa nastavnicima, pre svega svađom među učenicima, lomljenjem nameštaja i prozora, u pisanju grafita koji često imaju nacionalistički karakter ili vređaju ličnost, kako njihovih školskih drugova, tako profesora, političara i drugih.
RSE: Ima li tuča?
VUJOŠEVIĆ: Ima tuča.
RSE: Da li je neko digao ruku na profesora?
VUJOŠEVIĆ: Navodno nije, mada sam čula od nekih svojih učenika da su napadali profesore van škole. Imam utisak da je kolegama neprijatno da priznaju da nisu omiljeni među učenicima. To nekako svima nama najteže pada, obzirom da profesori rade u dosta teškim uslovima, kako materijalnim, tako i školskim.
RSE: Kolika je profesorska plata?
VUJOŠEVIĆ: Profesorska plata je, na žalost, pala u odnosu na prošlu godinu i sada iznosi oko 240 eura mesečno. To je ukupna plata koju dobijamo posle svih odbitaka.
RSE: Da li ste vi nekada doživela neko nasilje?
VUJOŠEVIĆ: Imala sam dva puta verbalno nasilje od strane učenika. Dala sam učeniku slabu ocenu. On nije očekivao da će da je dobije, a imao je već dosta slabih ocena. Pošto imam, čini mi se, prilično demokratičan odnos sa učenicima, imala sam utisak da on nije očekivao da ću i ja da mu je dam. Obzirom da nije jedini i da se kriterij pravi i u odnosu na ostale učenike u odelenju, bila sam prinuđena to da uradim. On me je nazvao pogrdnim imenima. To nisam prijavila školskim vlastima. Shvatio je da ne želim da vršim nasilje nad njim, nego da želim da nauči makar elementarne stvari. Prišao je, izvinuo mi se i naučio za trojku.
RSE: Da li se učenici međusobno tuku?
VUJOŠEVIĆ: Ima i toga. Učenici znaju da budu vrlo svirepi jedni prema drugima. Za sada, na sreću, to se ipak završava na verbalnom nasilju. Pogotovo se nasilje vrši prema učenicima koji su druge religije. Posebno su nesimpatični učenici muslimanske veroispovesti. U proseku svake godine u odelenju imam jednog do dva Roma. Odelenje je uglavnom negativno raspoloženo prema Romima, ali ima i slučajeva da su ta deca prihvaćena od strane svojih drugova.
RSE: Koja su njihova politička uverenje, ako ih već imaju formirana?
VUJOŠEVIĆ: Pošto ipak predajem učenicima koji su blizu punoletstva, oni već imaju određena politička uverenja koja su, na žalost, vrlo približna idejama Radikalne stranke. Demokratiju razume jako mali procent učenika. To se ogleda na časovima građanskog vaspitanja, koja u trećoj godini obrađuju temu demokratije i demokratskog načina življenja i ponašanja.
RSE: Žele li oni da razgovaraju sa vama, kao sa profesorkom sociologije, o svojim političkim stavovima?
VUJOŠEVIĆ: Stvaram takvu klimu na času da učenici, bez obzira kog su političkog opredelenja, mogu vrlo otvoreno da pričaju o tome šta oni misle o društvu u kome žive, o političarima koji su na vlasti i o tome kakvu politiku, političare i kakvu vlast žele da imaju u zemlji u kojoj žive. Najčešće problem nastaje kada se sučelje mišljenja učenika unutar jednog odelenja koja su različita, mišljenja demokratska i radikalska. Kao profesor se trudim da održim dijalog na nivou bilo kakve tolerancije. Mislim da se neki stavovi ipak mogu usuglasiti, makar u tom smislu da, nezavisno od toga kakvog su političkog opredelenja, učenici moraju da žive jedni pored drugih i moraju da tolerišu mišljenja i političke stavove onih drugih.
RSE: Šta je po vašem mišljenju tako očaravajuće u Radikalnoj stranci da privlači njihovu pažnju i naklonost?
VUJOŠEVIĆ: Obzirom da su to deca koja su rođena i živela u bivšem režimu, za koji znamo kakav je bio, takav režim je svakodnevno pravio velike nerede u našim životima i u životima te dece. Roditelji te dece su često ostajali bez posla, a mnogi i bukvalno na ulici. Teško su živeli. Onda se pojavila Radikalna stranka koja je svojim programom obećala tim ljudima bolji život, pun reda i rada, u kojem će oni bolje živeti. Nije slučajno što se veliki broj mojih učenika upravo vezao za te ideje jer u njima vide bolju ličnu promociju, a samim tim i bolji budući život.
RSE: Oni su bili deca u vreme kada je Radikalna stranka bila, zajedno sa SPS-om, kreator ratne politike i tako dovela do svega što se desilo u tim godinama. Verovatno znaju iz priča da su Radikali bili upravo ti koji su aminovali i ratnu politiku i politiku izolacije od sveta?
VUJOŠEVIĆ: Na žalost, pokazalo se opet, i bilo bi sreća da je na sreću, ali je ipak na žalost, da porodica u vaspitanju deteta igra najznačajniju ulogu. Ne bi se ni Milošević pojavio, kao što se ne bi ni Radikalna stranka pojavila kao ona koja ima vodeće ideje u ovom društvu, da ovo društvo nije takvo kakvo je. Deca su upravo u porodici dobila ideju o tome da je Radikalna stranka ona koja će ispuniti njihove ideje o boljem životu.
RSE: Ne bih htela da opravdam mnogo što-šta što nije u redu, ali kada razmišljam o mladim ljudima, često se pitam da li je nasilje, bežanje iz škole ili nepoštovanje pravih vrednosti posledica upravo toga što je to generacija bez perspektive? Kada smo mi završavali fakultete, znali smo da ćemo vrlo brzo da dobijemo posao, stan za maksimalno 15 godina, školovanje nije ništa koštalo. Sada, ako ta deca žele da studiraju, njihovi roditelji, koji zarađuju po 200 eura, treba da plate 1500 eura za svaku godinu fakulteta. Stan nikada neće dobiti. Pitanje je da li će se zaposliti. Da li ih pravdate tim razlozima?
VUJOŠEVIĆ: To su vrlo značajni razlozi. Osećaj bez perspektivnosti je ono što se oseća i među nama koji smo živeli u boljim uslovima i koji smo mogli da ostvarimo mnoge svoje težnje i ideale, a pogotovo među decom koja žive u jednom društvu gde su devalvirane fundamentalne ljudske vrednosti i gde su uslovi života vrlo narušeni. Takva deca zaista teško da mogu da vide neku perspektivu u budućem životu. Mnogi, na žalost, misle da će moći da odu iz ove sredine, ne znajući da će se na prvom koraku sresti sa jednim zidom, i nepoverenja i neželjenja, da ljudi iz ovih krajeva budu žitelji okolnih ili nekih drugih država.
RSE: Našim političarima su puna usta o tome da sprovodimo reforme, da idemo ka Evropi, da hoćemo da usvojimo standarde koji postoje u Evropskoj uniji. Šta se dešava u Ministarstvu prosvete? Osećate li da je ministarstvo na tragu pokušaja da reformiše školstvo?
VUJOŠEVIĆ: Ima se utisak da novo ministarstvo želi da nastavi reforme koje je ministarstvo profesora Gaše Kneževića započelo. To ide dosta sporo i sporadično. To se najbolje oseća na obuci za nastavnike građanskog vaspitanja, koja se obavlja dosta sporo i teško, a iz ministarstva se šalju poruke da se nema novca za to. Obzirom da su u pitanju predmeti koji su aktivni, predaju se u školi, napravljena je lista prioriteta u ministarstvu, pa je obuka za građansko vaspitanje jedan od prioriteta. Što se ostalih obuka tiče, tu se skoro u nekim oblastima stalo.
RSE: Izgovor je novac?
VUJOŠEVIĆ: Tako je. Što se kadra tiče, imamo odlično obučen kadar koji bi sve to i dalje vrlo dobro radio.
RSE: Sada ste bili na jednom seminaru?
VUJOŠEVIĆ: Bila sam na seminaru koji je imao za cilj da se nastavnici edukuju kako da prave nove nastavne programe u kojima će i učenici i profesori imati aktivniji odnos u radu. Cilj svake dobre škole je da se stvori aktivna nastava, da se izbegne onaj stari sistem da profesor predaje, a učenik to mora da upija i reprodukuje. To dosta teško ide i verujem da neće ići tako brzo, obzirom da nemamo rešene neke fundamentalne probleme u školi, a to su, pre svega, uslovi rada, male učionice, veliki broj učenika u odelenjima, nedostatak sredstava za rad kada je reč o srednjim školama koje imaju praktičnu nastavu, nedostatak učila za sprovođenje praktične nastave, nedostatak fiskulturnih sala, loše uređena dvorišta, loši higijenski uslovi, nedostatak mokrih čvorova. Bezbroj je problema kada je reč o uslovima rada.
RSE: Koliko uspevate da naučite učenike da razmišljaju?
VUJOŠEVIĆ: Čas traje ipak smo 45 minuta.
RSE: Koliko imate učenika u razredu?
VUJOŠEVIĆ: U nekim odelenjima i do 40, što nije preporuka za aktivnu nastavu. Učenici su često nervozni. Jedva čekaju da čas bude gotov. Praktična nastava ih ipak iscrpljuje. Oni po rasporedu imaju dva-tri dana praktične nastave, a to nije lako. Ipak su oni deca. Svaki smer ima svoju radionicu. Radionice su često hladne jer su u pitanju hale koje ipak teško mogu da se zagreju. Tako da je taj rad dosta iscrpljujući. Loši su uslovi, a i dosta se radi. Škola ima i narudžbine koje učenici moraju da urade. To je način da nešto i nauče. Zainteresovanost za moje teorijske predmete, kada su u pitanju uvodni časovi, koji su uglavnom teorijskog karaktera, naravno da je mala. Što se više teorija konkretizuje, što se više obrađuju lekcije iz života, iz oblasti sociologije porodice, sociologije kulture, etničkih zajednica, što ih posebno zanima, i zainteresovanost raste. Tada časovi postaju mnogo interesantniji za učenike. Ima više pitanja i oni shvataju koliko im je sociologija neophodna kao predmet.
RSE: Da li vam je nekada neko od učenika posle časa prišao i rekao da ima neki problem, pitao za savet?
VUJOŠEVIĆ: Čestu se to dešava. Ne samo da devojke imaju poverenja u mene, nego i mladići četo pričaju o onome šta im se dešava. Nemaju oni mnogo problema, mada ima i toga. Uglavnom me pitaju za mišljenje. Dosta dece u mojoj školi dolazi iz unutrašnjosti. Ne žive sa svojim roditeljima i to se oseća. Oni traže toplinu, ne samo kod mene, kao profesora sociologije, već se tako ponašaju i prema svojim razrednim starešinama, pogotovo prema onima koji su spremni da im zaista pomognu. Takav je tip škole da često moje kolegice, razredne starešine, brinu o toj deci, i to u pravom smislu te reči, na roditeljski način.
RSE: Koliko dugo ste u školstvu?
VUJOŠEVIĆ: Već sam 11 godina u školi i predajem ovaj predmet. Zadovoljna sam.
RSE: Ostajete li u školi i na dalje?
VUJOŠEVIĆ: Verujem da ću u školi ostati do kraja svog radnog veka.