Izveštaj Vojno-bezbednosne agencije Vojske Srbije i Crne Gore, koji je nedavno prezentiran pred Vrhovnim savetom odbrane, pominje pedesetak imena oficira koji su pomagali skrivanje haškog begunca Ratka Mladića i omogućavali njegov boravak u vojnim objektima. Prema rečima Zorana Stankovića, ministra odbrane Srbije i Crne Gore, reč je uglavnom o bivšim oficirima Vojske Republike Srpske, ali i nekim pripadnicima Vojske Srbije i Crne Gore i posebno oficirima iz bezbednosnih službi. U tom kontekstu Stanković iznosi jedan interesantan detalj iz izveštaja Vojno-bezbednosne agencije, koji se odnosi na pomoć u skrivanju Ratka Mladića:
“Kada je Ratko Mladić napustio vojni objekat on je vozilom vojske prebačen do jedne jedinice vojske u kojoj je izvršena razmena vozila i ponovo ga je vojno vozilo odvezlo na neku drugu lokaciju, a da pritom za tu operaciju su znala samo tri lica, a lice koje to nije znalo je komandant te jedinice u kojoj je izvršena razmena vozila.”
Ono što čitavu priču oko Ratka Mladića čini teško razumljivom je činjenica da su tadašnje vlasti po svemu sudeći znale za njegov boravak u vojnim objektima i to kako zvaničnici iz DOS-ove republičke vlade tako i tadašnja savezna administracija na čelu sa ondašnjim predsednikom Savezne Republike Jugoslavije Vojislavom Koštunicom. I sve to uprkos stalnim uveravanjima da se Mladić ne nalazi u vojnim objektima, pa čak ni u Srbiji. Tako je Vojislav Koštunica u februaru 2002. godine o boravku Mladića u vojnim objektima eksplicitno tvrdio sledeće:
“Vojska Jugoslavije ne štiti generala Mladića prema informacijama koje sam odatle dobio on se ne nalazi na teritoriji naše zemlje.”
A informacije koje je Koštunica trebalo da ima mogle su stići od tadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojše Pavkovića ili generala Aca Tomića, u to vreme načelnika Uprave vojne bezbednosti i Koštuničinog savetnika za bezbednost. Upravo Pavković je krajem 2001. godine izjavljivao da Vojska ne štiti nijednog optuženika, pa ni Mladića. Pavkovićev naslednik na funkciji načelnika Generalštaba Branko Krga u izjavi za naš program kaže da je 25. juna 2002. godine, kada je postao zastupnik načelnika Generalštaba Mladić već napustio vojne objekte, a da ni pre toga nije imao informacije o njegovom kretanju:
“Samo sam jednom prisustvovao tamo nekom razgovoru gde je Pavković pitao jednog da li je time sve razrešeno, da li je on izašao iz objekta”.
Što će reći da je Pavković znao?
“Pa Pavković je znao, da.”
Krga takođe dodaje da nakon što je postao načelnik Generalštaba o Mladiću nije razgovarao sa Vojislavom Koštunicom jer, kako kaže, to u tom momentu nije bio prioritet. Drugi čovek od koga je tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije trebalo da dobija informacije o Mladiću je njegov savetnik za bezbednost Aco Tomić. Ministar odbrane Zoran Stanković kaže da se i nekadašnji načelnik Uprave vojne bezbednosti Tomić pominje u nedavnom izveštaju Vojno-bezbednosne agencije i podvlači:
“Ja ne mogu sada da govorim ništa o ulozi Ace Tomića, ali do sada nije podignuta krivična prijava. Sigurno će neko od nadležnih organa, pravosuđa i tužilaštva obaviti razgovor i sa Acom Tomićem.”
Istovremeno, nekadašnji potpredsednik Republičke vlade i član Saveta za nacionalnu bezbednost Žarko Korać, u izjavi za naš program kaže da je podatak da je Mladić boravio u vojnim objektima tokom 2001.i 2002. godine bio poznat i Vladi Srbije:
“Povremeno bi se video u nekoj kafani u gradu i naravno da smo mi u Vladi dobijali takve izveštaje. Zoran Đinđić je nas izvestio jedanput ili dvaputa u razgovoru u užem kolegijumu Vlade, da je on pokrenuo to pitanje sa Koštunicom i da praktično nikakav odgovor nije dobio.”
Iako Korać kaže da Koštunicu smatra najodgovornijim za činjenicu da je Vojska štitila Mladića, ostaje zabeleženo i da je nekadašnji republički ministar policije Dušan Mihajlović aprila 2002. godine tvrdio da se ovaj haški optuženik ne nalazi u Srbiji. Korać danas smatra da je Mihajlović želeo da ovakvim istupom zaštiti MUP, te da nije želeo da rizikuje sukob Vojske i Policije:
“Vojska je bila spremna da brani Ratka Mladića kao što je spremna i sada, a izjava Dušana Mihajlovića naravno u današnjem kontekstu politički pogrešna. To je trebalo reći javnosti ali onda bi u Srbiji došlo do još goreg rascepa između dva dela vlasti na radost Slobodana Miloševića, Radikalne stranke i svih onih koji su čekali priliku.”
Bilo kako bilo, ispada da je većina ključnih politčkih aktera nakon 5. oktobra na različite načine bila upoznata sa činjenicom da se Mladić krije u vojnim objektima. Vojni analitičar Zoran Dragišić ističe da jednostavno nije bilo političke volje da se on uhapsi i na čitavu priču stavi tačka:
“Izveštaj Vojno-bezbednosne agencije je jedan velika nacionalna bruka. Ako se setimo izjava najviših državnih zvaničnika u to vreme, da su oni praktično lagali međunarodnu zajednicu, lagali domaću javnost vezano za Ratka Mladića, dakle da oni ne znaju gde je on, da se ne krije uopšte u Srbiji, sada se postavlja pitanje zašto sada verovati, prosto nikome se ne može verovati na reč. Tako da je to najveća posledica ovog izveštaja.”
“Kada je Ratko Mladić napustio vojni objekat on je vozilom vojske prebačen do jedne jedinice vojske u kojoj je izvršena razmena vozila i ponovo ga je vojno vozilo odvezlo na neku drugu lokaciju, a da pritom za tu operaciju su znala samo tri lica, a lice koje to nije znalo je komandant te jedinice u kojoj je izvršena razmena vozila.”
Ono što čitavu priču oko Ratka Mladića čini teško razumljivom je činjenica da su tadašnje vlasti po svemu sudeći znale za njegov boravak u vojnim objektima i to kako zvaničnici iz DOS-ove republičke vlade tako i tadašnja savezna administracija na čelu sa ondašnjim predsednikom Savezne Republike Jugoslavije Vojislavom Koštunicom. I sve to uprkos stalnim uveravanjima da se Mladić ne nalazi u vojnim objektima, pa čak ni u Srbiji. Tako je Vojislav Koštunica u februaru 2002. godine o boravku Mladića u vojnim objektima eksplicitno tvrdio sledeće:
“Vojska Jugoslavije ne štiti generala Mladića prema informacijama koje sam odatle dobio on se ne nalazi na teritoriji naše zemlje.”
A informacije koje je Koštunica trebalo da ima mogle su stići od tadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojše Pavkovića ili generala Aca Tomića, u to vreme načelnika Uprave vojne bezbednosti i Koštuničinog savetnika za bezbednost. Upravo Pavković je krajem 2001. godine izjavljivao da Vojska ne štiti nijednog optuženika, pa ni Mladića. Pavkovićev naslednik na funkciji načelnika Generalštaba Branko Krga u izjavi za naš program kaže da je 25. juna 2002. godine, kada je postao zastupnik načelnika Generalštaba Mladić već napustio vojne objekte, a da ni pre toga nije imao informacije o njegovom kretanju:
“Samo sam jednom prisustvovao tamo nekom razgovoru gde je Pavković pitao jednog da li je time sve razrešeno, da li je on izašao iz objekta”.
Što će reći da je Pavković znao?
“Pa Pavković je znao, da.”
Krga takođe dodaje da nakon što je postao načelnik Generalštaba o Mladiću nije razgovarao sa Vojislavom Koštunicom jer, kako kaže, to u tom momentu nije bio prioritet. Drugi čovek od koga je tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije trebalo da dobija informacije o Mladiću je njegov savetnik za bezbednost Aco Tomić. Ministar odbrane Zoran Stanković kaže da se i nekadašnji načelnik Uprave vojne bezbednosti Tomić pominje u nedavnom izveštaju Vojno-bezbednosne agencije i podvlači:
“Ja ne mogu sada da govorim ništa o ulozi Ace Tomića, ali do sada nije podignuta krivična prijava. Sigurno će neko od nadležnih organa, pravosuđa i tužilaštva obaviti razgovor i sa Acom Tomićem.”
Istovremeno, nekadašnji potpredsednik Republičke vlade i član Saveta za nacionalnu bezbednost Žarko Korać, u izjavi za naš program kaže da je podatak da je Mladić boravio u vojnim objektima tokom 2001.i 2002. godine bio poznat i Vladi Srbije:
“Povremeno bi se video u nekoj kafani u gradu i naravno da smo mi u Vladi dobijali takve izveštaje. Zoran Đinđić je nas izvestio jedanput ili dvaputa u razgovoru u užem kolegijumu Vlade, da je on pokrenuo to pitanje sa Koštunicom i da praktično nikakav odgovor nije dobio.”
Iako Korać kaže da Koštunicu smatra najodgovornijim za činjenicu da je Vojska štitila Mladića, ostaje zabeleženo i da je nekadašnji republički ministar policije Dušan Mihajlović aprila 2002. godine tvrdio da se ovaj haški optuženik ne nalazi u Srbiji. Korać danas smatra da je Mihajlović želeo da ovakvim istupom zaštiti MUP, te da nije želeo da rizikuje sukob Vojske i Policije:
“Vojska je bila spremna da brani Ratka Mladića kao što je spremna i sada, a izjava Dušana Mihajlovića naravno u današnjem kontekstu politički pogrešna. To je trebalo reći javnosti ali onda bi u Srbiji došlo do još goreg rascepa između dva dela vlasti na radost Slobodana Miloševića, Radikalne stranke i svih onih koji su čekali priliku.”
Bilo kako bilo, ispada da je većina ključnih politčkih aktera nakon 5. oktobra na različite načine bila upoznata sa činjenicom da se Mladić krije u vojnim objektima. Vojni analitičar Zoran Dragišić ističe da jednostavno nije bilo političke volje da se on uhapsi i na čitavu priču stavi tačka:
“Izveštaj Vojno-bezbednosne agencije je jedan velika nacionalna bruka. Ako se setimo izjava najviših državnih zvaničnika u to vreme, da su oni praktično lagali međunarodnu zajednicu, lagali domaću javnost vezano za Ratka Mladića, dakle da oni ne znaju gde je on, da se ne krije uopšte u Srbiji, sada se postavlja pitanje zašto sada verovati, prosto nikome se ne može verovati na reč. Tako da je to najveća posledica ovog izveštaja.”
