Verovatno će jednom doći vreme kada glavna haška tužiteljka Karla del Ponte neće službeno svaki čas dolaziti u Beograd, ali to vreme je ovde još teško zamisliti: sve dok su Ratko Mladić i ostali optuženici na slobodi, Del Ponteova će dolaziti na surčinski aerodrom češće od prosečnog beogradskog taksiste.
Koliko god vlastima u Beogradu sve to bilo neprijatno, ovo intenzivno druženje sa energičnom švajcarskom pravnicom ima i dobru stranu: to znači da međunarodna zajednica još nije digla ruke od Srbije. No, ukoliko se u najskorije vreme ne dogodi fundamentalni preokret, i kako se god zna, ne isprave posledice dugogodišnjeg prenemaganja obeju postmiloševićevskih administracija, moglo bi se desiti da svi pritisci na Srbiju uistinu utihnu, ali tako što će ova jednostavno biti prepuštena svojoj sudbini. A to bi bio tako depresivan razvoj događaja da valjda čak ni radikali ne bi umeli iskreno da mu se obraduju, čak i ako bi to značilo njihov dolazak na vlast: Srbija u novom ciklusu izolacije bila bi, naime, isuviše težak teret za sve, a najteži baš za one koji bi njome vladali.
Vlada Vojislava Koštunice, bar ako stavimo njene poteze u međunarodni kontekst, pomalo je u čudno modifikovanoj situaciji iz one čuvene izreke: rado bi terala lisicu - Bogoljuba Karića - ali svet od nje traži da se ipak koncentriše na isterivanje vuka - Ratka Mladića. Što, naravno, ne znači da joj bilo ko zabranjuje lov na lisice, ako je izveden uz poštovanje pravnih standarda. Kako sada stvari stoje, postoji makar jedna sličnost između ove dvojice odmetnika: vlast ne zna, navodno, gde se oni nalaze. Razlika je u tome što joj Karić pravi probleme svojim odlaskom van zemlje, a Mladić svojim ostankom u zemlji. Sve bi bilo nekako lakše da je obrnuto... Ovo možda zvuči kao šala, ali pitanje je da li je Vlada svojom dosadašnjom aktivnošću zaslužila drugačiji tretman. Sve ostalo, međutim, nije nimalo šaljivo.
Vreme za isprazno manevrisanje ubrzano ističe, a Srbija se još vrti u začaranom krugu zavlačenja i odugovlačenja, ponižavajućeg moljakanja Mladića i društva da "učine patriotski napor" ili nešto tome slično, te nemoći da stavi pod suvislu kontrolu vlastite službe, civilne i vojne, koje se i dalje šegače sa njom i sa ostatkom sveta. A to je najgora moguća poruka o ozbiljnosti jednog društva.
Koliko god vlastima u Beogradu sve to bilo neprijatno, ovo intenzivno druženje sa energičnom švajcarskom pravnicom ima i dobru stranu: to znači da međunarodna zajednica još nije digla ruke od Srbije. No, ukoliko se u najskorije vreme ne dogodi fundamentalni preokret, i kako se god zna, ne isprave posledice dugogodišnjeg prenemaganja obeju postmiloševićevskih administracija, moglo bi se desiti da svi pritisci na Srbiju uistinu utihnu, ali tako što će ova jednostavno biti prepuštena svojoj sudbini. A to bi bio tako depresivan razvoj događaja da valjda čak ni radikali ne bi umeli iskreno da mu se obraduju, čak i ako bi to značilo njihov dolazak na vlast: Srbija u novom ciklusu izolacije bila bi, naime, isuviše težak teret za sve, a najteži baš za one koji bi njome vladali.
Vlada Vojislava Koštunice, bar ako stavimo njene poteze u međunarodni kontekst, pomalo je u čudno modifikovanoj situaciji iz one čuvene izreke: rado bi terala lisicu - Bogoljuba Karića - ali svet od nje traži da se ipak koncentriše na isterivanje vuka - Ratka Mladića. Što, naravno, ne znači da joj bilo ko zabranjuje lov na lisice, ako je izveden uz poštovanje pravnih standarda. Kako sada stvari stoje, postoji makar jedna sličnost između ove dvojice odmetnika: vlast ne zna, navodno, gde se oni nalaze. Razlika je u tome što joj Karić pravi probleme svojim odlaskom van zemlje, a Mladić svojim ostankom u zemlji. Sve bi bilo nekako lakše da je obrnuto... Ovo možda zvuči kao šala, ali pitanje je da li je Vlada svojom dosadašnjom aktivnošću zaslužila drugačiji tretman. Sve ostalo, međutim, nije nimalo šaljivo.
Vreme za isprazno manevrisanje ubrzano ističe, a Srbija se još vrti u začaranom krugu zavlačenja i odugovlačenja, ponižavajućeg moljakanja Mladića i društva da "učine patriotski napor" ili nešto tome slično, te nemoći da stavi pod suvislu kontrolu vlastite službe, civilne i vojne, koje se i dalje šegače sa njom i sa ostatkom sveta. A to je najgora moguća poruka o ozbiljnosti jednog društva.
