Srdan KUSOVAC (Drago HEDL, Gëzim BAXHAKU, Radovan BOROVIC, Esad KRCIC, Žana KOVACEVIC)
Obračun Vlade Srbije, premijera Vojislava Koštunice sa Bogoljubom Karićem, svakako ne najbogatijim tajkunom u regiji, ali arhetipom balkanskog novobogataša – skorojevića, povod je da pokušamo da pronađeno odgovore na pitanja: Ko su tipični balkanski tajkuni? Kako je moguće obogatiti se u samo desetak godina? Treba li i može li država retroaktivno oporezovati novac koji nije stečen na način koji se danas naziva "transparentnim"? I, treba li istrage zaustaviti na novobogatašima ili zagrebati dalje i ispitati ko im je omogućio enormno i brzo bogaćenje?BOSNA I HERCEGOVINA
Bosanskohercegovački tajkuni, poslijeratni bogataši, do prije desetak-petnaest godina bili su anonimni ljudi, koji su za veoma kratko vrijeme stekli ogromna bogatstva čak i za evropske prilike. Njihove poslovne imperije, koje vrijede između 150 i 300 miliona eura, uglavnom su izgrađene uz suglasnost i podršku političke i vojne vlasti u Bosni i Hercegovini, kaže za naš program novinar sedmičnika „Slobodna Bosna“ Asim Metiljević:
„Jednu od najvećih poslovnih imperija napravio je Niko Grbešić. Mislim da je on prvi po bogatstvu. Porijeklom je iz Širokog Brijega. Prije rata je imao nekoliko prodavnica, a danas je vlasnik „Koestlina“ iz Osijeka, zatim „Saponije“ iz Osijeka, zatim velikog distributivnog preduzeća „Mepas“, onda „Metalca“, nedavno je kupio „Brodomerkur“ iz Splita. Mislim da on sada zapošljava više od tri hiljade ljudi. Mislim da je riječ o najbogatijem tajkunu u Bosni i Hercegovini.“
Metiljević dodaje da bi se braća Ivanković-Lijanović, vlasnici Mesne industrije „Lijanović“ i osnivači političke partije „Radom za boljitak“ mogli nazvati bosanskim Karićima:
„Oni su nastali na taj način što su jedno vrijeme logisticirali armiju HVO (Hrvatsko vijeće obrane). Kasnije su izašli, HDZ (Hrvatska demokratska zajednica) im više nije trebao i krenuli su na samostalni put. Oni su se razišli sa HDZ-om, oni imaju vlastitu kompaniju, ali zapravo njihov primarni novac potiče od toga što su bili logističari za HVO. Njima HDZ više nije potreban, oni su HDZ prerasli. Evo sad se čude Čoviću (Dragan, bivši predsjednik HDZ-a BiH) zato što je štimao neke poslove sa carinskim prevarama Lijanovićima. Njima više ove usluge birokracije nisu potrebne. Oni su sada toliko ekonomski moćni da procjenjuju da su u stanju napraviti vlastitu državni infrastrukturu, a ne da se oslanjaju na tuđu.“
Najlakši način za brz zaradu bila je trgovina naftom i visokotarifnim robama, ali najveća bogatstva bosanskohercegovačkim tajkunima omogućila je nelegalna privatizacija, ističe Metiljević.
„Poklonjene privatizacije, za certifikate i tako dalje. Upravo je svježa priča oko Tuzlanske banke. Cijela suština privatizacije Tuzlanske banke jeste da je ona podijeljena sedam-osam privatnih firmi koje nisu imale apsolutno ni dinara u toj banci. Date su im sve dionice Tuzlanske banke i onda su ti koji su to potpuno besplatno dobili, nedavno prodali za 50 miliona maraka i ostvarili, znači, 50 miliona maraka čiste zarade. To je čist kriminal. To je čista pljačka. Na isti način je privatizirana Nova Banjalučka Banka koju je kupio Majkl Đorđević za jedan euro, a onda prodao Slovencima za 50 miliona eura. O čemu se radi nego o pljački.“
Da je kojim slučajem u državnom parlamentu usvojen Zakon o oduzimanju nelegalno stečene imovine, na koji se čeka već godinama, danas bi mnogi bili u zatvoru, ističe vlasnik i direktor banjalučkih „Nezavisnih novina“ Željko Kopanja:
„Nerijetko kriminalci diktiraju vlastima kakve će zakone i kakve će odluke donositi. U Bosni vole reći ,para vrti gdje burgija ne može‘, odnosno sigurno je da nekompetentnost policije rezultat blagonaklonog odnosa vlasti prema kriminalcima, kriminalnim grupama i mafijašima.“
Kopanja procjenjuje da uspostavljanje državnog suda pred kojim su započeti procesi protiv bivših visokih državnih funkcionera Ante Jelavića, Mirka Šarovića, Momčila Mandića, Dragana Čovića i drugih, mogli bi biti najava mnogo šire akcije pravosudnih organa u Bosni i Hercegovini:
„Samo pokretanje procesa protiv tako uticajnih i značajnih ljudi za bosanskohercegovačke prilike je nada običnim ljudima da se nešto počinje rješavati. Pokretanje tih procesa je ulilo nadu. Kad mogu jedan Čović i jedan Ante Jelavić, dojučerašnji predsjednik Bosne i Hercegovine, izaći pred sud, ili jedan moćnik kao što je Mandić, to govori da će neke manje ribe završiti pred sudom, odnosno u zatvorima.“
I Metiljević i Kopanja, međutim, ocjenjuju kako za veće promjene u Bosni i Hercegovini ipak treba sačekati oktobarske izbore i naredno proljeće.
CRNA GORA
Crnogorski tajkuni su pojedinci koji su zahvaljujući privilegovanom položaju, koji im je omogućila vlast u posljednjih petnaest godina, učestvovali u poslovima koji su donosili ogromne količine novca, kaže Nebojša Medojević, izvršni direktor Grupe za promjene. Te aktivnosti su se, kaže, odvijale uglavnom u nelegalnoj zoni, ali uz kontrolu i podršku vlasti, zbog čega niko nije ni mogao da odgovara. Medojević smatra da se o borbi protiv takvih pojava ne može govoriti bez demokratskih promjena koje se po njemu u Crnoj Gori još uvijek nisu desile u obliku izborne smjene vlasti:
„Jedna grupacija tajkuna je nastala upravo na primarnoj misiji gdje su se zarađivali milioni tada njemačkih maraka preko noći, korišćenjem razlike između kretanja deviznog kursa i količine odštampanog novca. Druga grupacija tajkuna jesu tajkuni koji su se bavili klasičnim švercom, bilo nafte, bilo cigareta, bilo kafe, tehničke robe, akcizne robe, koji su praktično i dan danas aktivni. Treća grupacija je grupacija oko Kombinata aluminijuma. Paktično polovina crnogorske industrijske proizvodnje je vezana za taj Kombinat aluminijuma. Interesni kartel je praktično suspendovao sve komercijalne i finansijske sektore u toj službi. Sav uvoz-izvoz i finansiranje čitave proizvodnje vodile su privatne firme. Četvrta grupa tajkuna su baroni ekonomije i organizovanog kriminala, dakle ljudi koji su se bavili prometom narkotika, oružja, prostitucijom, trafikingom… Niko iz te četiri grupe u Crnoj Gori do sada nije odgovarao, što ustvari pokazuje ko stoji iza čitave priče. Jasno je da je vrh crnogorskog režima ustvari pokrovitelj tih nelegalnih aktivnosti i da neki ljudi iz vrha režima imaju korist od toga, i zato sada teško možemo govoriti o borbi protiv tih pojava, jer nije došlo do demokratskih promjena.“
U opoziciji takođe smatraju da promjena vlasti, koja se u Crnoj Gori još uvijek nije desila, predstavlja osnovni preduslov za institucionalni obračun države sa tajkunima. Jovan Bučurović, predstavnik Srpske narodne stranke, smatra da su crnogorski tajkuni proizvod tranzicije koji je formiran na osnovu porodične i duhovne povezanosti sa vladajućim strukturama:
„Vlast u Crnoj Gori nema ni snage ni želje da se obračuna s ovim obogaćenim slojem ljudi, jer bi tada ta vlast takvim postupom posjekla granu na kojoj sjedi. A skoro kompletna izvršna vlast nalazi se u kandžama ljudi koji su se silom novca izdigli iznad nje i drže je u šaci. Za ovu vlast je iscurilo vrijeme kad je ona za dobrobit građana mogla riješiti problem tajkuna i ekstraprofitera.“
Vasilije Lalošević, funkcioner opozicione Socijalističke narodne partije, učešćem u jednoj skorašnjoj javnoj diskusiji se postarao da priča o angažovanosti ključnih aktera domaćeg tržišta kapitala ne ostane sasvim bezlična:
„Desilo nam se da rođeni brat crnogorskog premijera, čovjek koji je trenutno na birou za nezaposlene, otkupi šesnaest posto akcija jedne od banaka i pritom uloži milion evra. Desilo nam se da kum crnogorskog premijera otkupi osamnaest posto akcija jednog od najprofitabilnijih crnogorskih preduzeća – Rudnika uglja. Desilo nam se da brojni kumovi i drugovi gospodina premijera kupuju i privatizuju crnogorske gigante.“
HRVATSKA
Antun Novalić, bio je sredinom devedesetih jedan od poznatijih hrvatskih tajkuna. Možda ne toliko poznat kao Miroslav Kurle, Josip Gucić ili Marko Marčinko, no njegovo poslovno carstvo munjevito se širilo. Posjedovao je osječku Gradsku banku, Osiguravajuće društvo „Veritas“, poljoprivredni kombinat „Kutjevo“, tvrtku „Istra vina“, Nogometni klub „Osijek“ i vlastitu radio stanicu.
Novalić je u to vrijeme imao prolaz kod svih značajnijih hrvatskih političara, uključujući i predsjednika Tuđmana. Tvrtke u vlasništvu Novalića bile su izdašni sponzor humanitarnog fonda Ankice Tuđman, supruge prvog hrvatskog predsjednika.
No krajem devedesetih, zbog velikog nezadovoljstva javnosti tajkunizacijom Hrvatske, Novalić je bio jedna od prvih žrtava obračuna s tom pojavom. Prva na udaru, kaže Novalić, bila je njegova Gradska banka.
Antun Novalić i danas tvrdi da je propast njegova carstva bila politički motivirana i da je njegovim hapšenjem i pritvaranje, te odlaskom Gradske banke u stečaj, trebalo amortizirati nezadovoljstvo javnosti zbog stvaranja sve bogatijih pojedinaca s jedne i vojske siromašnih s druge strane. Odgovarajući je li bio Pedro koji je morao visjeti, Novalić odgovara potvrdno, no dodaje i još jedan razlog za to:
„Prije svega ja mislim da je to činjenica. To će se vjerojatno brzo dokazati, jer je pokrenut kazneni postupak protiv Škreba i Narodne banke za rušenje Gradske banke. Ja ne mogu komentirati neke druge slučajeve u gospodarstvu, kako su ti drugi ljudi prošli, ali za sebe sam sto posto siguran da je Gradska banka eliminirana, a samim tim i cijeli moj sustav iz razloga što smo mi bili ozbiljna konkurencija bankama koje su ulazile u Hrvatsku i naprosto se naš prostor otvorio drugima.“
Novalić je početkom 2000. godine pritvoren i iza rešetaka je proveo oko godinu dana. Manje nego najpoznatiji hrvatski tajkun Miroslav Kutle, ali mnogo više nego Josip Gucić. Suđenje za nesavjesno poslovanje njegove Gradske banke, ni do danas nije okončano, a Novalić se nakon puštanja iz pritvora ponovno našao iza rešetaka zbog Nogometnog kluba „Osijek“. No ni to suđenje nije završeno, pa je tako epilog priče o jednom od najpoznatijih hrvatskih tajkuna još uvijek nepoznat.
KOSOVO
I na Kosovu kao i u svim zemljama proizašlim iz ratova mnogi pojedinci su iskoristili bliskost sa vlašću da bi se obogatili. Ponekad je vaznije biti uz vlast i imati dobre veze nego imati preduzetničke i druge sposobnosti, ocenjuje ekonomski analitiar Ibrahim Rexhepi, govoreći o naglom i velikom bogaćenju nekih ljudi na Kosovu, nakon juna 1999.
Rexhepi istice da je najveci broj preduzetnika, Albanaca, pre 1999. radio da bi preživeo i mali je bio broj onih koji su se obogatili, iako je i tada bilo dosta dobrih biznisa i pojedinaca koji su na razne načine bili blizu tadašnje vlasti.
„Posle 1999. okolnosti se menjaju. Stvaraju se strukture, pojedinci i kategorije koji su iskoristili situaciju, nove okolnosti i iskoristili su vlast koja se upravo stvarala. Već tada se može govoriti o ljudima koji su vrlo blizu vlasti koja se stvarala i njihova je snaga zasnovana više na dobitku koji imaju od vlasti nego li od obima ekonomske delatnosti.“
Rexhepi kaže da je teško govoriti o imenima ljudi ili o nazivima firmi kako bi identifikovali pojedince ili firme koje su profitirale od blizine vlasti.
„Dovoljno je samo da pogledamo ko je unutar institucija i biznisa koji se favorizuju od strane institucija, ili koji su ljudi iz biznisa unutar političkih partija. Ljudi koji su nekada bili anonimusi u preduzetništvu danas su vrlo jaki, što stvara ubeđenje da se realno mnogo više dobija samim tim što si unutar institucija ili blizu njih nego li da slepo veruješ u zakone tržišta i slobodno tržište“.
„Dovoljno je da budeš deo onoga gde institucija zatvara oči od ostvarivanja fiskalne politike ili da imaš podršku za razne tendere, posebno kada je reč o vrlo velikim iznosima, o milionima evra kada se obebzeđuju privilegije u utakmici sa konkurencijom. Kada analiziraš zakonska rešenja, uredbe i druga pravna akta koja se donose imaš utisak da je sve savrseno, da sve treba da funkcioinise u najboljem redu. Međutim, to su stvari koje su samo takve na papiru dok realno dobija samo onaj ko je blizu vlasti, institucija, ko je u vezi, možda čak i ko deli dobit sa osobom koja obavlja funkciju u vlasti.“
Prema Rexhepiju jedan broj ljudi se obogatio i zahvaljujući zloupotrebama humanitarnih aktivnosti međunarodnih i domaćih nevladinih i drugih organizacija.
„Javna je tajna da su neke robe koje su na Kosovu ulazile kao humanitarna pomoć i za koje se nusi plaćali ni carina ni porezi završavale na tržnicama uz veliku dobit onih koji su bili u lancu zloupotreba tih donacija i humanitarne pomoći. I ovo naravno, nisu mogli da urade svi, već samo jedna kategorija ljudi koji su iskoristili okolnosti na posleratnom Kosovu.“
SRBIJA
U Srbiji, prema beogradskom magazinu „Ekonomist“, koji svake godine objavljuje specijalne publikacije „300 najvećih“ i „300 najuspešnijih“, na poslednjoj do sada publikovanoj listi kompanija poređanih po prihodu – onoj za 2004. godinu, četvrta je, nakon državnih kompanija „Naftne industrije“, „Elektroprivrede“ i „Telekoma“, „Delta Holding“ Miroslava Miškovića. Ovaj čovek, pre samo petnaestak godina, nije bio poznat nikome van uskog kruga poslovnih ljudi s kojima je sarađivao.
Nepisano pravilo bogaćenja u Miloševićevoj Srbiji devedesetih bila je „politička podobnost“ odnosno bliskost familiji Slobodana Miloševića – bilo njemu lično bilo njegovoj supruzi. Negde samom u vrhu srpskih bogataša svakako je i familija Karić koja je za dvadesetak godina dogurala od kosovskih, tada se govorilo „malih privrednika“, do jedne od najbogatijih porodica u regiji. Dok krajem 2005. nije počeo obračun vlade Vojislava Koštunice sa njima, posedovali su mobilnu telefoniju, televiziju, banke, osiguravajuća društva, a prema nekim medijima čak i poslanike u parlamentu.
Božidar Đelić, ministar finansija u prvoj postmiloševićevsoj vladi Srbije, bio je autor ideje o naplati ekstraprofita od novobogataša. Ideja ovog finansijskog stručnjaka, renomiranog i na Zapadu, bila je da se deo bogatstva stečenog u smutna vremena jednostavno preseli u budžet i da se na taj način priča o tajkunima završi. Naplaćeno je nekoliko desetina miliona evra, ali se onda čitav proces iskomplikovao da su neki tajkuni, poput Bogoljuba Karića, dobili novac natrag i od države čak kamatu na taj novac. Đelić opisuje probleme sa kojima se suočila tadašnja vlada Srbije:
„Tu je došlo do nekoliko problema. Prvo, taj vanredni porez je teško plovio kroz uobičajene, ustaljene procedure, iziskivao je mnogo napora i odvukao je mnogo energije tih institucija. S druge strane, kao što se videlo kroz seriju odluka Vrhovnog suda, jedan deo procedure prema Vrhovnom sudu nije dobro ispoštovan, što je dovelo do pada nekih rešenja. S druge strane, što je, mislim, mnogo važnija stvar, zatajilo je ono što je najvažnije, a to je politički konsenzus odmah posle 5. oktobra – ukoliko se mislilo da se došlo do evolucije, do promene sistema, da oni koji su na taj način profitirali iz tog sistema, budu kažnjeni, na ovaj ili na onaj način. Naročito oni koji su bili kriminalci. Nažalost, to se nije desilo. Za to očigledno nije bilo želje. Očuvana je cela struktura tajnih službi veoma dugo. Da vas podsetim, došlo je do oružane pobune tajnih službi na ulicama Beograda, novembra 2001. godine. To ljudi zaboravljaju. I nije bilo konsenzusa da se tome država suprotstavi. Naprotiv, jedan deo, da kažem, tadašnjeg DOS-a je dao podršku toj pobuni. I ne treba se iznenaditi da je u tim okolnostima jedan broj figura i jedan broj ljudi koji su plovili u jednom sistemu, uplovio u drugi sistem.“
Božidar Đelić kaže da mu se čini sada, sa ovim iskustvom, da je obračun sa tajkunima trebalo da izgleda drugačije.
„Mislim da je bilo bolje onda, u početku, predložiti možda jedan zakon o nacionalizaciji, kojim bi bile nacionalizovane neke stvari za koje narod, kroz svoje narodne poslanike, misli da nisu dobro stečene. To je poznato u pravnom prometu. Naravno, to bi išlo uz obeštećenje za privatne investitore, a ne da se to vuče četiri-pet godina kroz institucije koje su krhke, podložne korupciji, kao što vidimo i ovih dana, i da onda dobijete jedan polovični rezultat. Mislim da bi onda glasanje za taj zakon pokazalo da li postoji konsenzus za to, ko glasa za, ko glasa protiv. Ovako je to prebačeno na niže činovnike u regularnim institucijama i kad oni nisu uspeli da se odupru snazi novca, medija i tako dalje, onda su oni krivi, a ne oni koji ih nisu podržali.“
Države regije sada se suočavaju sa drugačijim ponašanjem tajkuna. Novac koji su oni zaradili, sada „opran“, ulažu u privatizaciju i tako postaju ugledni građani, kaže bivši ministar finansija Srbije:
„Mnogo se pričalo o nekom novcu koji je otišao, navodno, kroz režim, na neke račune na Kipru. Realnost je da je veći iznos novca bio jednostavno keš koji se dobijao iz šverca raznorazne akcizne robe i drugih stvari, koji je onda, čini mi se, otišao u off-shore zone i sada dolazi ,opran‘ kroz neke fondove i za njega se kupuju preduzeća u Srbiji.“
O novobogatašima, o tome kako su oni nastali, o tome kako im stati na put, Radiju Slobodna Evropa govori Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na početku kaže da u čitavoj regiji nema primera da se država do kraja obračunala sa novobogatašima.
„Ta grupa ljudi, tih novih bogataša, ona je u velikoj meri povezana sa vlašću, po više raznih osnova. Oni su često nastajali iz tih struktura. U velikom broju istočnoevropskih zemalja, uključujući i ove zemlje koje su sada u Evropskoj uniji, Rusija je poseban slučaj, i bogataši i politički moćnici nastali su iz bivših komunističkih struktura. Mislim da je u velikom broju tih zemlja to ustvari novi marš komunističke birokratije. Neki su na vreme promenili ideološku matricu i danas su na vlasti, i u Hrvatskoj i u Srbiji i u Rusiji i u Češkoj i u Poljskoj i tako dalje. To je deo tih komunističkih struktura, prevashodno skoncentisan u nekim sektorima bivše komunisičke moći, bilo u bezbednosti, bilo u spoljnotrgovinskom prometu, bilo u bankama, bilo u diplimatiji, i veliki deo tih ljudi je krenuo u biznis. Znamo da je trgovina i komunikacija sa svetom bila koncetrisana u rukama jedne uske komunističke elite i veliki deo te elite su sada novobogataši, znači oni koji su rukovodili spoljnotrgovinskim preduzećima, velikim robnim transferima, trgovinom oružjem, trgovinom retkim resursima i tako dalje.
S druge strane, u ovim balkanskim zemljama imamo jednu strukturu ljudi koji su u ratu zauzimali razne pozicije, koji su u ratu obezbedili sebi taj veliki transfer kapitala. S jedne strane, znači, imamo jedan institucionalni lobi koji ovim ili onim političkim kombinacijama vlada. A s druge strane imamo poslovni lobi koji uvek prati taj institucionalni lobi. Znači institucionalni lobi pravi određene zakone i procedure, a poslovni lobi to prati i praktično poentira kroz određene ekonomske transfere.“
Bogoljub Karić je prototip onog tajkuna, novobogataša koji se primitivno razmeće na sve načine. Doduše nema jahtu, što bi imao verovatno da živi u Italiji ili Francuskoj na primer, ali ima nekakav grb kojim „dokazuje“ da mu je ne sećam se da li familija stara ili da mu je pak biznis star valjda od hiljadu osamsto i neke ili čak i duže. Vozi se u Rols-Rojsu (Rolls-Royce), mada je to verovatno jedini blatnjavi automobil te marke u svetu, glumi nekakvog mecenu koji napadno deli nekakve nagrade umetnicima itd. Je li takvo njegovo ponašanje glavni razlog da on u javnosti često biva pominjan u negativnoj konotaciji, a na primer pomenuti Mišković, vlasnik „Delte“ nikada se ne pominje na taj način i ne doživljava se kao Karić, mada je „teži“ od Karića? Kako uopšte razlučiti ko je tajkun u negativnom smislu reči, a ko je, da tako kažemo, ugledni, sposobni poslovni čovek koji doprinosi boljitku svoje zemlje?
„Karić je koristio jedan tipični institucionalni mehanizam, jedan institucionalni monopol. Mišković, ja mislim, nema takvih preduzeća – u kojem je on partner direktno sa državom, odnosno javnim preduzećima. Znači, ovde imamo Telekom koji je kombinacija državnog kapitala kroz Poštu i Karića koji je raznim mehanizmima obezbedio svoje učešće u tom preduzeću. Ono po čemu su slični, to je da je i jedan i drugi kapital došao spolja. To je zapravo kapital iz zemlje, koji je prebačen na Kipar i onda se vratio u zemlju. Ali su po nastupu, po vrsti biznisa, po političkoj orijentaciji, po političkoj agresivnosti, različiti. Ovaj čovek je potpuno van javnosti, a ovaj drugi je u žiži politike. To je verovatno predodredilo različitu sudbinu koju sada imaju.“
Šta Vi kao profesor ekonomije mislite, čemu učite svoje studente – ima li nekog univerzalnog leka za tu boljku tranzicionih država – novobogataše sa sumnjivo stečenim novcem? Kako je moguće rešiti probleme utvrđivanja porekla tog bogatstva, ustanovljavanja jesu li prekršeni zakoni kada je to bogatstvo sticano itd?
„To se moglo rešiti 2000. godine. To se može rešiti u jednom datom istorijskom miljeu – kad postoji strah tajkuna da će doći do velike odmazde. A sad taj strah ne postoji. Mislim da je veliki deo sadašnje garniture, garniture koja je sada na vlasti, uključujući tu i Đelića koji sada trenutno nije na vlasti, pogrešio, zato što je pokušao da ide nekim kvazi objektivnim mehanizmom, u smislu sprečavanja ovoga što se desilo devedesetih godina. Taj Zakon o ekstra profitu, najavljen na velika vrata, doživeo je potpuni krah, operativni krah i psihološki krah, i on ništa nije uradio. On nije ni mogao da uradi. Nije mogao da uradi zato jer su oni počeli da računaju kako je nastalo to bogatstvo i da prave neke silne analize, sinteze i tako dalje i izgubili su se u tim teškim procedurama, i onda su iz njih ušli u sudske postupke koje su izgubili. O čemu se tu radi? Inflacija je smišljena kao jedno veliko pokriće za preraspodelu novca. Inflacija je uvek to bila, u svim zemljama – mehanizam koji pokriva sve ono što se pre toga desilo. To je kao kad prođe veliki tornado i ti posle ne možeš da vidiš nikakve tragove na zemlji kako je to nastalo. Prema tome, ako je država kvarila svoj sopstveni novac, ona je dala – i to je bio ključ bogaćenja – mogućnost da neko zgrne ogromno bogatstvo. Konkretno kako? Tako što neko od države pozajmi milion maraka i posle deset dana vrati pet hiljada maraka. I on je to sve uradio po zakonu. To što niko drugi osim njega nije mogao pozajmiti taj novac, to je sasvim drugo pitanje. Znači onaj građanin koji je kupio kilo kobasica na poček, na kraju je platio samo jedan gram kobasica kad je stigao ček na naplatu. Onaj ko je povukao milionske kredite iz primarne emisije, on je zaradio milione.
Čak bi, ja mislim, prošlo da se radilo azijskim metodom i kao što je predlagao pokojni premijer Đinđić: da se orijentaciono utvrdi neka suma koju oni moraju da daju u opšte svrhe. Ja sam bio siguran, i to sam i tada govorio, da je možda najbolje reći – jeste, desilo se to i to, vreme je revolucionarno, tvoja je dužnost da napraviš, recimo, tri bolnice, da napraviš ovo ili ono, da napraviš nešto u nekoj hipotetičkoj protuvrednosti tvoje dobiti. Ja mislim da su oni tada čak bili spremni da to urade. Pa čak i po cenu da tu staviš ime svoga oca, svoje majke, da napraviš neku donaciju. Ovako, oni su išli u jedan račun koji je nerešiv. Više od polovine ekstra profita su bila preduzeća koja su propala. Poljoprivredna preduzeća i tako dalje. I onda kada su se tu zapleli, kada je revolucionarni strah otupeo, onda su se počeli voditi procesi u pravosuđu i jednostavno smo ušli u jednu agoniju. Prema tome, ja mislim da je moglo revolucionarno. Ne mislim bukvalno revolucionarno – da nekome leti glava, nego da se izvrši neko obeštećenje. Sada je to skoro nemoguće i imamo apsurdne situacije. Kariću se uzme ekstra profit na velika vrata, pa mu se onda vrati sa kamatnom stopom 0,3 posto dnevno. Za Karića je bio najbolji plasman novca da plati za ekstra profit i da ponovo dobije novac natrag. Danas ne postoji mogućnost da vi zaradite 30-40 posto godišnje kad biste kupili od države hartije od vrednosti. Imate manju zaradu nego kad platite porez pa vam posle vrate, je rtu su najveće kamatne stope. Pokazalo se da je izravnavanje računa na ovaj način kontraproduktivno.“
Ima li sada nekog načina?
„Mislim da je sada način sledeći. Pošto je očigledno da je u ,Mobtelu‘ bilo dosta nesavesnog poslovanja i dosta specijalnih odnosa između Karića i ovih predstavnika državne vlasti. Po meni bi bilo najnormalnije da se prvo gone ovi koji su to Kariću omogućili. Znači, ako je država delegirala nekog u upravni odbor preduzeća, u nadzorni odbor preduzeća, recimo ‚Telekoma‘, oni prvi treba da odgovore kako je moguće da su toliki transferi obavljeni preko poslovanja sa javnim preduzećima. Meni je logično i prirodno da je Karić hteo sve to da uradi. Možda je nemoralno, ali to je prirodno. Ali zašto su njemu politički podrepaši, koji su bili u Upravnom odboru, to sve omogućili? Oni prvo treba da budu zatvoreni i oni treba da propevaju kako, na koji način i kojim postupcima se taj novac tako sistematski odlivao iz jednog mešovitog preduzeća u kojem je državni interes bio potpuno nezaštićen. Ako vi stavljate samo proverene ljude u kontrolni i korporacijski mehanizam javnih preduzeća, imaćemo hiljadu takvih, ali malih odliva, koji se ne vide. Kako mogu u upravi državnih preduzeća biti ljudi koji nemaju nikakve veze s poslovanjem i kad bi hteli da ga kontrolišu? Znači, ja sad postavljam pitanje – ko je sve u ime države u zadnjih petnaest godina bio u upravi Telekoma i gde je njegova odgovornost? Ne može to – puj, pik i ne važi. Jer oni su trebali to na vreme signalizirati, a ne sećam se da je iko podneo ostavku u upravnom odboru ijednog takvog komplikovanog preduzeća kao što je ,Telekom‘. I svi sad peru ruke. Karić je ustvari sve to skupa maestralno koristio, a to mu je bilo omogućeno. I to je ključni problem – ko mu je to omogućio?
Glavni problem svih zemalja u tranziciji je da svi peru ruke. Oni koji prave zakone, da li oni iz neznanja prave zakone sa rupom ili ih prave namerno? Recimo velike prevare u Češkoj preko investicionih fondova, pitanje je da li su one nastale iz neznanja ili su nastale zato da se jednoj grupi ljudi omogući da se nešto uradi? Znači, taj institucionalni kriminal, on je isto vrlo delikatan, a o njemu se ne govori. Da vi postavite svoje ljude na vlast, koji donesu zakon koji će odgovarati samo jednoj ciljnoj grupi i koji kratko traje. To vam je kao ono ranije – spustite dažbine na uvoz automobila tri dana, i samo neki ljudi uvezu automobil. Tako se sada donese neki vrlo specifičan zakon i tačno se zna samo da će taj proći. Imamo mi čitav niz primera. Ne samo monopola koji je vezan za Karića i koji je sada paradigma toga, nego, recimo, mi dan danas još nemamo zakon o prirodnim monopolima, nemamo zakon o zemlji. Ljudi kupuju hiljade hektara zemlje. Pola je državno što koriste džabe, a pola su kupili. Šta će se desiti sutra kad cene zemlje odu četiri-pet puta gore? Neko će fantastično zaraditi. Da li je možda nedonošenje zakona krivo za to što će se dogoditi?
Ne može se obogatiti radom. O tome nema govora. Pogledajte kako je u istoriji nastalo bogatstvo. Nastalo je prevashodno stavljanjem pod kontrolu nekog prirodnog monopola, nakon, recimo, velikih geografskih otkrića. Neko je, recimo, otkrio Brazil i doneo zlato i to je prirodni monopol. U zemljama u tranziciji – gas, nafta. Onda, moguće se obogatiti od nekog velikog tehnološkog otkrića i korištenjem državne moći. Znači da neko nekome dodeli neko pravo, neki monopol kao što je ,Telekom‘, koji po prirodi stvari donosi enormne dobitke. Ima tu jedna sprega jednog institucionalnog lobija i jednog poslovnog lobija i to je prirodno stanje stvari. Ono što je javni interes, to je da se to na neki način objektivizira i da se stavi pod kontrolu. Tu je u pitanju mera. Ovde kod nas je pređena mera.“
IZ ARHIVE
26.10.1996. - Susret sa Hilari Klinton
BEOGRAD, 26. oktobra (Tanjug) - Predsednik Fondacije Braća Karić, Milanka Karić, razgovarala je u Vašingtonu sa Hilari Klinton, suprugom američkog predsednika Bila Klintona i Tiper Gor, suprugom američkog potpredsednika.
Gospođi Klinton uručena je odluka o počasnom članstvu u Savetu Fondacije Braća Karić čija je filijala upravo osnovana u Vašingtonu. Gospođa Karić govorila je takođe o naporima Fondacije za unpređenje međunarodne saradnje, jačanje mira i razvoja kulture. Tokom srdačnog razgovora gospođi Klinton je uručen i lični poklon prof. dr Mirjane Marković, američko izdanje njene knjige "Noć i dan". Supruga američkog predsednika je takođe zahvalila na pozivu da poseti fondaciju u Beogradu.
4.12.1997. - Kontić otvorio novo sedište AKA banke u Moskvi
MOSKVA, 4. decembra (Beta) - Jugoslovenski premijer Radoje Kontić otvorio je danas u centru Moskve višespratnicu "Jefimija centar", novu poslovnu zgradu jugoslovensko-ruske banke AKA, saopštila je kompanija "Braća Karić", koja je vlasnik banke. Savezni premijer je u pozdravnom govoru rekao da uspeh poslova braće Karića u Rusiji doprinosi "afirmaciji Jugoslavije u celini" i njenom "uspešnom izlasku iz nametnute izolacije", navodi se u saopštenju. Šef kompanije "Braća Karić" za Rusiju, Dragomir J. Karić, zahvalio se Kontiću i "svim dobrim ljudima koji cene rad i poštuju preduzetništvo", poželevši im "mnogo uspeha u radu i ličnu sreću". Na svečanosti otvaranja "Jefimija centra", čija je izgradnja koštala 10 miliona dolara, a koji je "dobio ime po babi braće Karić", bili su I ambasador SRJ u Rusiji Danilo Ž. Marković, "i ličnosti iz javnog, kulturnog i sportskog života Rusije", navodi se u saopštenju. Na kraju svečanosti izveden je skroman kulturno-umetnički program, a zatim je priređen koktel.
20.10.1998. - Biografija Bogoljuba Karića povodom imenovanja za ministra u Vladi Srbije
(...)
Jedan je od pionira privatnog preduzetništva u Jugoslaviji. Sa svojom braćom i sestrom osnovao je, pre 25 godina, kompaniju "Braća Karić", koja danas u više zemalja uspešno obavlja poslove u oblasti građevinarstva, proizvodnje, bankarstva, telekomunikacija i obrazovanja.
U svojim aktivnostima Bogoljub Karić je uvek išao ispred vremena pokazujući izuzetnu kreativnost, upornost, vrednoću, efikasnost, optimizam i sposobnost da okupi i motiviše ljude oko velikih projekata. Ima razvijene kontakte i poslovnu saradnju sa biznismenima širom sveta, a takođe i veliki broj susreta s predstavnicima država i vlada velikog broja zemalja.
Dobitnik je najviših srpskih i jugoslovenskih priznanja i većeg broja međunarodnih priznanja.
Donator je i humanista.
