Bez obzira što je od rata koji je pokidao gotovo sve kulturne veze na prostoru bivše Jugoslavije prošla čitava decenija, bosansko-hercegovački autori još uvek se nisu vratili na tržište Srbije. Osim nekoliko knjiga Nenada Veličkovića i Aleksandra Hemana, čitaoci su ostali uskraćeni za nova izdanja mlađih bosanskih autora, što će u mnogome promeniti planove i izdavačke kuće “Rende”, koju vodi pisac Vladimir Arsenijević.
“U okviru naše edicije 'Ledolomac' koja se inače bavi književnošću regiona, pokrenuli smo projekat koji se zove 'Bosanci trče počasni krug' sa namerom da predstavimo ono što je savremeno, novo i interesantno u književnosti Bosne i Hercegovine, o kojoj mi, nekako je tužno, i ne znamo toliko puno, iako je reč o zemlji koja je nama izuzetno bliska na mnoge različite načine.”
Možda je najveći paradoks koji je posledica nedovoljno razvijenih kulturnih veza je potpuno odsustvo knjiga Miljenka Jergovića u beogradskim knjižarama. Jergović je objavio više od deset naslova i postao jedan od najuticajnijih južnoslovenskih autora srednje generacije, ali je zbirka priča "Mama Leone", prvo srpsko izdanje ovog tiražnog pisca, o čemu ovaj autor za naš program kaže:
"Na ovaj način se bosanska književnost vraća u Beograd i vraća u Srbiju, vraća se dakle na jedan prirodni prostor svog djelovanja i funkcioniranja. Iz toga naravno mogu ispast samo jako dobre i podsticajne stvari, ne samo zato što će nas sad čitat više ljudi nego što nas je dosad čitalo, nego i zato što se na taj način uspostavlja neka prirodna i normalna komunikacija, između različitih tekstova, između različitih spisateljskih iskustava."
Zahvaljujući toj novoj situaciji, u Zagrebu i Beogradu paralelno je izašalo roman “Godišnjica mature” Lamije Begagić.
"Naravno da se veselim i što je izašlo tamo i što je izašlo ovdje. Isto tako, naravno da bih voljela da je situacija dugačija pa da se mogu izdanja iz jedne zemlje pojaviti drugoj, ali nema veze, može i ovako."
Bez obzira što se u naslovima ovo dvoje bosanskih autora slika rata nazire u pozadini, čitaocima u Srbiji sigurno će biti intrigantna percepcija tih tragičnih događaja iz bosanske perspektive. Da li književna dela, bez obzira naravno što im to nije bila primarna namena, mogu na bilo koji način pomoći da se bolje shvati ono što se zbivalo tokom 90-ih, upitali smo Miljenka Jergovića:
"Ja mislim da ne može. Čitaoci Lamijine i moje knjige, u 99 odsto slučajeva su ljudi kojima je sve jasno i koji sve znaju. Oni te knjige uzimaju u ruku jer već imaju unaprijed izgrađen pozitivni odnos prema, recimo, tim Bosancima koji trče počasni krug. Moju knjigu sasvim sigurno neće čitati, recimo, šta znam, Toma Nikolić, nema šanse. S tim da se ta cela priča ne odnosi samo na bosanske pisce, niti na hrvatske pisce, ona se odnosi i na ovdašnje pisce. Mislim, šta su recimo te drame Biljane Srbljanović promijenile u Srbiji? Ništa. Te drame su i čitali i gledali ljudi koji su, kako bi se reklo, manje ili više istomišljenici."
Objavljivanje Jergovićeve i Begagićkine knjige u Beogradu u svakom slučaju predstavlja neku vrstu indirektne potvrde da se normalizuju odnosi između zemalja bivše Jugoslavije, mada Miljenko Jergović nema velika očekivanja od te saradnje na globalnom planu.
"Glavno je da se ne puca, glavno je da su i na jednoj i na drugoj strani neki normalni carinici, glavno je da ne postoje vize, i da mi možemo formirati neke svoje nešto šire mikrosvjetove, da naprosto možemo na nekom prirodnom, kulturnom i jezičkom prostoru imat neke svoje ljude, bilo u smislu svojih pisaca, bilo u smislu svojih čitalaca, bilo u smislu naprosto svojih, patetično rečeno, prijatelja. Jako je bitno da se to dogodilo. U svakom slučaju, jednako kao što se mi možemo dobro razumjeti, tako se i naši fašisti međusobno mogu dobro razumjeti. Ja vidim da se ti rasisti, i fašisti srpski i hrvatski zapravo u većini stvari slažu.”
“U okviru naše edicije 'Ledolomac' koja se inače bavi književnošću regiona, pokrenuli smo projekat koji se zove 'Bosanci trče počasni krug' sa namerom da predstavimo ono što je savremeno, novo i interesantno u književnosti Bosne i Hercegovine, o kojoj mi, nekako je tužno, i ne znamo toliko puno, iako je reč o zemlji koja je nama izuzetno bliska na mnoge različite načine.”
Možda je najveći paradoks koji je posledica nedovoljno razvijenih kulturnih veza je potpuno odsustvo knjiga Miljenka Jergovića u beogradskim knjižarama. Jergović je objavio više od deset naslova i postao jedan od najuticajnijih južnoslovenskih autora srednje generacije, ali je zbirka priča "Mama Leone", prvo srpsko izdanje ovog tiražnog pisca, o čemu ovaj autor za naš program kaže:
"Na ovaj način se bosanska književnost vraća u Beograd i vraća u Srbiju, vraća se dakle na jedan prirodni prostor svog djelovanja i funkcioniranja. Iz toga naravno mogu ispast samo jako dobre i podsticajne stvari, ne samo zato što će nas sad čitat više ljudi nego što nas je dosad čitalo, nego i zato što se na taj način uspostavlja neka prirodna i normalna komunikacija, između različitih tekstova, između različitih spisateljskih iskustava."
Zahvaljujući toj novoj situaciji, u Zagrebu i Beogradu paralelno je izašalo roman “Godišnjica mature” Lamije Begagić.
"Naravno da se veselim i što je izašlo tamo i što je izašlo ovdje. Isto tako, naravno da bih voljela da je situacija dugačija pa da se mogu izdanja iz jedne zemlje pojaviti drugoj, ali nema veze, može i ovako."
Bez obzira što se u naslovima ovo dvoje bosanskih autora slika rata nazire u pozadini, čitaocima u Srbiji sigurno će biti intrigantna percepcija tih tragičnih događaja iz bosanske perspektive. Da li književna dela, bez obzira naravno što im to nije bila primarna namena, mogu na bilo koji način pomoći da se bolje shvati ono što se zbivalo tokom 90-ih, upitali smo Miljenka Jergovića:
"Ja mislim da ne može. Čitaoci Lamijine i moje knjige, u 99 odsto slučajeva su ljudi kojima je sve jasno i koji sve znaju. Oni te knjige uzimaju u ruku jer već imaju unaprijed izgrađen pozitivni odnos prema, recimo, tim Bosancima koji trče počasni krug. Moju knjigu sasvim sigurno neće čitati, recimo, šta znam, Toma Nikolić, nema šanse. S tim da se ta cela priča ne odnosi samo na bosanske pisce, niti na hrvatske pisce, ona se odnosi i na ovdašnje pisce. Mislim, šta su recimo te drame Biljane Srbljanović promijenile u Srbiji? Ništa. Te drame su i čitali i gledali ljudi koji su, kako bi se reklo, manje ili više istomišljenici."
Objavljivanje Jergovićeve i Begagićkine knjige u Beogradu u svakom slučaju predstavlja neku vrstu indirektne potvrde da se normalizuju odnosi između zemalja bivše Jugoslavije, mada Miljenko Jergović nema velika očekivanja od te saradnje na globalnom planu.
"Glavno je da se ne puca, glavno je da su i na jednoj i na drugoj strani neki normalni carinici, glavno je da ne postoje vize, i da mi možemo formirati neke svoje nešto šire mikrosvjetove, da naprosto možemo na nekom prirodnom, kulturnom i jezičkom prostoru imat neke svoje ljude, bilo u smislu svojih pisaca, bilo u smislu svojih čitalaca, bilo u smislu naprosto svojih, patetično rečeno, prijatelja. Jako je bitno da se to dogodilo. U svakom slučaju, jednako kao što se mi možemo dobro razumjeti, tako se i naši fašisti međusobno mogu dobro razumjeti. Ja vidim da se ti rasisti, i fašisti srpski i hrvatski zapravo u većini stvari slažu.”
