Tvrdnje da je položaj Bošnjaka u Crnoj Gori najlošiji u regionu, a potom i reakcije tamošnjih sunarodnika, za širu javnost će ostati bez dodatnog objašnjenja jer se Esad Džudžević, predsednik Izvršnog odbora Bošnjačkog nacionalnog veća Sanžaka, tokom dana nije oglašavao, ali je gotovo identičan stav nedavno izneo u Beogradu:
“Mi smo veoma nezadovoljni sa položajem Bošnjaka u Crnoj Gori. Dakle tamo nema govora ni o o službenoj upotrebi jezika i pisma bez obzira na rezultate popisa, tamo nema govora niti o obrazovanju, tamo nema govora ni o zaštiti kulturne baštine, tamo nema govora ni o informisanju na jezicima nacionalnih manjina, ili informisanju o nacionalnim manjinama. Bošnjaci, kojih ima oko 92.500 otprilike, po zadnjem popisu u Crnoj Gori jednostavno nijednu sekundu nemaju na tri programa Televizije Crne Gore. To je potpuno nezadovoljavajuće stanje.”
Istovremeno, u Helsinškom odboru za ljudska prava Sanžaka, u kojem kažu da ne dele gotovo nijedan stav Nacionalnog veća Bošnjaka, takođe upozoravaju na veoma loš položaj Bošnjaka u Crnoj Gori. Šefko Alomerović tvrdi da je aktuelna vlast u Crnoj Gori dezorganizovala i atomizirala i pocepala bošnjačku zajednicu u toj republici:
“Naravno da ne dijelim mnoge stavove sa tim Bošnjačkim nacionalnim vijećem, ne mnoge, nego skoro nijedan, ali što se tiče odnosa crnogorske vlasti prema Bošnjacima on je daleko perfidniji i gori nego što je bio odnos Miloševića prema Bošnjacima. Pa evo argumenata, u Crnoj Gori je izvršeno kidnapovanje Bošnjaka skoro isto koliko i u Srbiji, u Bukovici, popaljene su kuće, proterano iz 29 sela stanovništvo. Crna Gora nikad ništa nije preduzela da se ti ljudi vrate, da im se omogući. Naprotiv, u nekoliko navrata uoči izbora započinjala je put da gradi, u 2-3 kilometra bi probili put, izvršili zemljane radove, čim bi izbori bili završeni, prestalo bi se. To je jedna takva perfidna, monstruozna manipulacija da je to samo knjaz Nikola radio sa muslimanima, pa Milo Đukanović. Mislim da sve što se kaže, bez obzira na motive i povode protiv režima Mila Đukanovića, nije suviše, sasvim je sigurno.”
S druge strane, predstavnici Bošnjačkog narodnog pokreta Sandžaka, Bošnjačke alternative i Sandžačke demokratske unije, pokrenuli su inicijativu za rešavanje položaja Bošnjaka i statusa Sandžaka u Srbiji i Crnoj Gori. Oni tvrde da Bošnjaci u Sandžaku nisu nacionalna manjina već autohtoni narod, a Sandžak bi trebalo biti celovit u istorijskim granicama, kaže potpredsednik stranke Narodni pokret Sandžaka Džemailj Suljević:
“Zanemarivati pitanje Sandžaka i zapostaviti ga kao da ne postoji, može dovesti do sigurno problema ili frustracija do kod prije svega Bošnjaka, a može biti i kod drugih građana Sandžaka, tako da se može iskomplicirati pitanje. Zato mi smatramo da je potrebno pristupiti rešavanju problema Sandžaka i položaja bošnjačkog naroda prije nego što se održi referendum o samostalnosti Crne Gore.”
Dvojica političkih najuticajnijih lidera u Sandžaku Sulejman Ugljanin i Rasim Ljajić, pored žestokih političkih razmimoilaženja koja su ponekad na granici sukoba, ipak su uspeli da u institucijama vlasti pronađu deo interesa za koje tvrde da koriste bošnjačkoj nacionalnoj zajednici. Međutim, Šefko Alomerović veruje da izjave o ugroženosti ili pak pravima Bošnjaka ipak dolaze uz saglasnost centralnih vlastodržaca, kako u Podgorici tako i u Beogradu:
“Ali ono što je začuđujuće da ni Sulejman Ugljanin ni Rasim Ljajić dosad su o tome šutali i jednostavno zadovoljavali se sa onim parčetom vlasti što su dobijali ovde u Srbiji i bošnjački predstavnici u Crnoj Gori. To je takva izdaja Bošnjaka od strane njihovih predstavnika da tako nazovem, da je zaista začuđujuće da imaju obraza da sami sebe mogu nazvati predstavnicima.”
“Mi smo veoma nezadovoljni sa položajem Bošnjaka u Crnoj Gori. Dakle tamo nema govora ni o o službenoj upotrebi jezika i pisma bez obzira na rezultate popisa, tamo nema govora niti o obrazovanju, tamo nema govora ni o zaštiti kulturne baštine, tamo nema govora ni o informisanju na jezicima nacionalnih manjina, ili informisanju o nacionalnim manjinama. Bošnjaci, kojih ima oko 92.500 otprilike, po zadnjem popisu u Crnoj Gori jednostavno nijednu sekundu nemaju na tri programa Televizije Crne Gore. To je potpuno nezadovoljavajuće stanje.”
Istovremeno, u Helsinškom odboru za ljudska prava Sanžaka, u kojem kažu da ne dele gotovo nijedan stav Nacionalnog veća Bošnjaka, takođe upozoravaju na veoma loš položaj Bošnjaka u Crnoj Gori. Šefko Alomerović tvrdi da je aktuelna vlast u Crnoj Gori dezorganizovala i atomizirala i pocepala bošnjačku zajednicu u toj republici:
“Naravno da ne dijelim mnoge stavove sa tim Bošnjačkim nacionalnim vijećem, ne mnoge, nego skoro nijedan, ali što se tiče odnosa crnogorske vlasti prema Bošnjacima on je daleko perfidniji i gori nego što je bio odnos Miloševića prema Bošnjacima. Pa evo argumenata, u Crnoj Gori je izvršeno kidnapovanje Bošnjaka skoro isto koliko i u Srbiji, u Bukovici, popaljene su kuće, proterano iz 29 sela stanovništvo. Crna Gora nikad ništa nije preduzela da se ti ljudi vrate, da im se omogući. Naprotiv, u nekoliko navrata uoči izbora započinjala je put da gradi, u 2-3 kilometra bi probili put, izvršili zemljane radove, čim bi izbori bili završeni, prestalo bi se. To je jedna takva perfidna, monstruozna manipulacija da je to samo knjaz Nikola radio sa muslimanima, pa Milo Đukanović. Mislim da sve što se kaže, bez obzira na motive i povode protiv režima Mila Đukanovića, nije suviše, sasvim je sigurno.”
S druge strane, predstavnici Bošnjačkog narodnog pokreta Sandžaka, Bošnjačke alternative i Sandžačke demokratske unije, pokrenuli su inicijativu za rešavanje položaja Bošnjaka i statusa Sandžaka u Srbiji i Crnoj Gori. Oni tvrde da Bošnjaci u Sandžaku nisu nacionalna manjina već autohtoni narod, a Sandžak bi trebalo biti celovit u istorijskim granicama, kaže potpredsednik stranke Narodni pokret Sandžaka Džemailj Suljević:
“Zanemarivati pitanje Sandžaka i zapostaviti ga kao da ne postoji, može dovesti do sigurno problema ili frustracija do kod prije svega Bošnjaka, a može biti i kod drugih građana Sandžaka, tako da se može iskomplicirati pitanje. Zato mi smatramo da je potrebno pristupiti rešavanju problema Sandžaka i položaja bošnjačkog naroda prije nego što se održi referendum o samostalnosti Crne Gore.”
Dvojica političkih najuticajnijih lidera u Sandžaku Sulejman Ugljanin i Rasim Ljajić, pored žestokih političkih razmimoilaženja koja su ponekad na granici sukoba, ipak su uspeli da u institucijama vlasti pronađu deo interesa za koje tvrde da koriste bošnjačkoj nacionalnoj zajednici. Međutim, Šefko Alomerović veruje da izjave o ugroženosti ili pak pravima Bošnjaka ipak dolaze uz saglasnost centralnih vlastodržaca, kako u Podgorici tako i u Beogradu:
“Ali ono što je začuđujuće da ni Sulejman Ugljanin ni Rasim Ljajić dosad su o tome šutali i jednostavno zadovoljavali se sa onim parčetom vlasti što su dobijali ovde u Srbiji i bošnjački predstavnici u Crnoj Gori. To je takva izdaja Bošnjaka od strane njihovih predstavnika da tako nazovem, da je zaista začuđujuće da imaju obraza da sami sebe mogu nazvati predstavnicima.”
