RSE: Ovih dana svi pričamo o tome šta je izjavio tužilac Vukčević. Šta mislite o celoj toj situaciji?
PEŠIĆ: Mislim da se tu pravi nekakva gužva i stiče se utisak da se traga za Mladićem, mada tužilac Vukčević to radi dosta nelogično. Upozorava te koji bi eventualno bili na vezi, ili skrivali Mladića. To ne zvuči baš mnogo logično jer je on rekao da zna ko su oni i trebao je da ih privede. Mislim da ono što je za nas u celoj toj stvari najvažnije je to da smo pod velikim pritiskom i da Mladić mora da se preda. Ako to ova vlada ne uradi, doći ćemo u veoma tešku situaciju. Neki porede tu situaciju sa početkom devedesetih godina kada smo imali sankcije. Ovako, možda, ne bi bile sankcije UN-a, ali verujem da bi bile zavedene sankcije od strane SAD-a i da bi međunarodne finansijske institucije obustavile saradnju sa nama. Evropska unija je već najavila, da ukoliko ne bude bilo predaje, posle ovog prvog sastanka oko liberalizacije tržišta neće biti nastavka pregovora oko pridruživanja i asocijacije Evropskoj uniji. Mislim da je i najvećem broju naših građana postalo jasno da bez predaje Mladića ne možemo da napravimo nikakav korak napred. Tu bi se moglo još mnogo čega nabrajati. Jasno je da je Mladić u Srbiji. Izgleda da ima informacija da je postojala neka kombinacija da se on prebaci na rusku teritoriju, ali do toga nije došlo. Čini mi se dosta verovatnim da vlada već duže vremena pregovara sa Mladićem da se preda jer, kao što znate, prema dogovoru sa Socijalističkom partijom Srbije, koja pomaže manjinsku vladu i glasa za njene zakone, to treba da budu dobrovoljne predaje. Sem tog dogovora da se Mladić eventualno dobrovoljno preda, postoji i činjenica da samo hapšenje Mladića može da bude nebezbedno, da može da pogine određeni broj ljudi, jer on ima dosta veliko, naoružano, obezbeđenje. Procurila je i vest da neki od naših tajkuna već duže vremena pomažu skrivanje Ratka Mladića.
RSE: U vreme građanskih protesta, 1996. i 1997. godine, tri glavne ličnosti protesta su bili Zoran Đinđić, Vuk Drašković i vi. Zoran je, na žalost, mrtav. Vi ste odlučili da se bavite poslom u nevladinoj organizaciji. Vuk Drašković, sa jednim malim uporištem u Parlamentu, ali sa pristojnim uporištem u upravnim odborima i u vladi, je ministar inostranih poslova. Vojislav Koštunica je tri dana za vreme građanskih protesta bio sa vama i više nije. Šta se desilo od tada do sada? Svi ste bili protiv Radikala i Socijalista, a sada se, i u vladi i u Skupštini, vrlo dobro sarađuje sa njima.
PEŠIĆ: Nije baš sasvim tako. Koštunica jeste bio u opoziciji. Ali po mom mišljenju, smatrano je, i to veštački, da je on najtvrđi opozicionar samo zato što je insistirao na tome da se on nikada nije video sa Miloševićem. Ako se pogleda njegova ideološka matrica, i njegova lično i njegove stranke, on bi bio neka vrsta iste te ideologije. Ako je ona vladavina bila jedna nacionalistička matrica sa neki komunističkim predznakom, on bi bio ista takva nacionalistička matrica, čak možda i oštrija u mnogim stvarima, ali sa četničkim predznakom. Stiče se utisak da se radi o jednoj političkoj klasi koja kada oseti opasnost se ujedini i postoje neki glavni tok oko kojeg se okupljaju. Pored toga i vizualni je povratak svih onih ljudi koje smo viđali za vreme Miloševićeve vlasti. Ne treba ih nabrajati. Svaki dan ih vidimo na televiziji. Mislim da je taj kontinuitet uspostavljen upravo preko tog ideološkog obrasca i integracije društva.
RSE: Puno ljudi se pita zašto niste ponovo u politici?
PEŠIĆ: Politika se mnogo promenila. Možda bih se i bavila politikom, ali gde da se bavim politikom? Četiri godine sam bila u Meksiku i u međuvremenu situacija se u velikoj meri izmenila. Promenila se politička scena i mnoge druge stvari. Kompromis između bivše i sadašnje elite, preko određene ideologije, koji je napravljen, je plaćen ubistvom Zorana Đinđića. Mnogi od nas smo tim ubistvom izgubili neki teren na kojem bi smo mogli da se angažujemo. Moja stranka se u međuvremenu dosta izmenila, ne po onome što priča, već personalno i po mentalitetu. Teži da se utopi u neku drugu stranku, a to znači da ne želi da postoji. Ostaje Demokratska stranka, kao velika stranka, na tom političkom proevropskom polju, u kojoj bi čovek i mogao da se angažuje. Ne isključujem da bih se mogla u budućnosti angažovati, ali trenutno ne vidim dovoljno prostora za neki svoj angažman.
RSE: Demokratska stranka je po mom mišljenju dosta uspavana, ne vidi se vizija, strategija, akcija, kampanja.
PEŠIĆ: Tako je. Nema se utisak da ta stranka drži neku distancu prema već užljebljenim strankama, ali ona ipak jeste okupila taj deo Srbije koji je proevropski i koji jeste za neku modernu državu. Ipak se pokazala kao činjenica da nema mogućnosti da se formira, u tom istom političkom polju, još neka druga stranka. To je donekle uspelo G17 Plus, time što su dobili određene podatke od policije, pa su onda napravili jednu neviđenu kampanju zasnovanu na tome da je ona vlada bila korumpirana. Kada pogledamo kako sada stojimo sa korupcijom u ovoj vladi, ona vlada nam izgleda kao malo dete. Sve za šta su oni bili optuženi izgleda naivno prema nacionalnim štedionicama, Knjazu Milošu, pancirima, satelitima i raznim drugim aferama. Uz jednu kampanju oni su uspeli da prekorače cenzus i da uzmu praktično kompletne finansije u vladi, da kontrolišu sve tokove novca. Verovatno u budućnosti će se pokazati da je bilo dosta lukrativno to da su se baš tu namestili. Mislim da ta stranka neće opstati. Ona nema ni politiku, ni ideologiju, niti verujem da ima neko čvrsto biračko telo. Oni su se pokazali kao ogromno razočarenje. Pod plaštom nekih eksperata oni stavljaju neke svoje interese pre javnih interesa. Čeda Jovanović nije imao dovoljno živaca da ostane u Demokratskoj stranci, nego je formirao Liberalno demokratsku partiju. Možda će dostići dva ili ti posto jer nema dovoljno glasača koji bi glasali za neke nove stranke.
RSE: Stiče se utisak da on sebe smatra ekskluzivnim naslednikom Zorana Đinđića i njegovih ideja. Mislite li da sazrevanjem on može da bude ozbiljan igrača na političkoj sceni?
PEŠIĆ: Ne znam. On je mlad čovek. Ne bih mogla da isključim da će jednoga dana biti zanimljiv politički igrač, ali kako je sada krenuo, mislim da sa te pozicije to ne može da postigne, hteo on ili ne. Mislim da mora još mnogo da uči. On je mlad i može da se razvije. Možda jednog dana, za nekih desetak godina, i postane zrelija politika ličnost. Moja teza nije bila da komentarišem pojedine ličnosti, koliko da ukažem da i ranije, a ne samo sada, nije uspela ni jedna stranka pored DS-a na tom delu političkog polja da dobije veći broj glasova i da se pojavi kao konkurencija DS-u na modernizirajućem polju delovanja. Demokratska stranka okuplja jedan maksimum birača koji glasaju za nju. Može da dobije još jedan deo birača ako se saberu manjinski glasovi. Progresivni ljudi, koji su možda otišli na neku drugu stranu, glasaće za DS, povratiti joj neke glasove. Nema dovoljnog broja birača koji bi mogli da pokriju veći broj stranaka na tom političkom polu.
RSE: Očigledno je proces socijalnog raslojavana prisutan u Srbiji. Imamo jako mnogo nezaposlenog sveta koji je izgubio posao ranijih godina, ili sada, kako je došla nova vlast. Imamo puno sveta koji radi za male pare. Puno njih nemaju penziono i zdravstveno, ali neke honorare. Imamo i jedan sloj novobogataša. Da li je to prirodan proces u tranziciji, ili je to kod nas išlo nekim drugim stazama?
PEŠIĆ: Rekla bih da ima i mnogo toga očekivanog kada se uđe u tranziciju. Smanjuje se uloga države u finansiranju neuspešnih preduzeća iz budžeta. Zahvaljujući tome svi su imali nekakve plate. Verovatno da je mogućnost privatnog sticanja novca bila znatno ograničena u ono vreme kada smo mi bili mladi. Onda te razlike nisu mogle toliko da budu velike. One su se više iskazivale u kategorijama stanovništva, onih sa visokim obrazovanjem i nekvalifikovanih radnika. To bi bila neka najveća distanca koja je onda postojala. Obrazovani ljudi, koji su dobijali bolje plaćena zanimanja i imali određenu karijeru, brže su dobijali stanove, gradili su vikendice, kupovali su automobile. Postojala je jedna dosta solidna srednja klasa koja je devedesetih propala. Nekada su povoljan položaj u društvu mali visoki držani i partijski funkcioneri. Oni su bila neka vrsta naše elite i uživali su privilegije. Mnoge stvari koje su imali, nisu bile njihove, već državne. Koristili su državna loviša, državne automobile, šofere i vile. Mnogi su to i otkupili u nepravednom otkupu. To što su imali ondašnji funkcioneri kao privilegije, ne može da se uporedi sa današnjim ogromnim bogatstvima, koja se kreću u milionima eura. Ali i u ono vreme je bila jasna socijalna struktura. Na vrhu je bio najviši rukovodeći politički sloj, koji je imao i najveće privilegije, imao je i najviše plate. Onda je dolazila profesionalna struktura, srednja klasa, koja je dosta dobro živela u to vreme. Iza njih su bili visokokvalifikovani radnici i srednje osoblje koje je takođe dobro živelo, pogotovo ako bi dvoje bili zaposleni oni su uspevali da dođu do potrošnih dobara za koja se očekivalo da svako domaćinstvo ima. I onda je postojao lošiji, siromašni sloj građana. Sada se ta struktura potpuno promenila. Veliki deo srednje klase je propao. Plate u državnoj službi su male. Na univerzitetima su takođe relativno male plate. Tako da mnogi koji su obrazovani pokušavaju da rade sa strane. I nevladine strukture se u poslednje vreme sve više gase jer nema donacija. U taj nevladin sektor, koji mnogi kritikuju, se najveći broj naših stručnjaka i profesora preselio, naročito iz društvenih i političkih nauka. Pored svojih redovnih obaveza na univerzitetu, rade i projekte u nevladinim organizacijama i tako podižu svoj prihod.
Ono što je za nas sada karakteristično je sloj nekontrolisanog bogatstva koji ne plaća ni porez. Nastanak tog bogatstva opisala bih na sledeći način. Bogataši koji su danas najpoznatiji i najbogatiji su nastali u vreme Miloševića. Svojom sociološkom analizom sam napravila dve grupe bogatih ljudi koji su i dan danas bogati. Vrlo retko ćete ćuti da je nastao neki novi bogataš. Od kraja osamdesetih i početkom devedesetih, naročito za vreme sankcija i ratova, stvorile su se te dve grupe bogatih ljudi.
Jedna grupa bogatih ljudi su Miloševićevi privrednici koji su bili privrednici i za vreme nekadašnjeg socijalističkog društva. Vodili su razne fabrike. Bili su direktori nekadašnjih naših samoupravnih preduzeća. Za vreme sankcija, Milošević je jednu grupu uspešnih direktora iz vremena samoupravljanja, za koje ne tvrdim da su loši biznismeni, zaposlio. Ti biznismeni su imali jednu prilično značajnu elitu sa dobrim menadžmentom i ne tako naivnim sposobnostima za biznis. Ta grupa biznismena od velikog Miloševićevog poverenja je dobila poslove jer je zemlja bila pod sankcijama. Neki su bili na Kipru, a neki su bili ovde. Bili su veoma dobro raspoređeni i obavljali su veoma važne zadatke jer su unosili određenu robu. To se plaćalo džakovima u kešu. Kada god se tako radi, može se dobiti veća količina novca bez ikakve kontrole. Možemo da vidimo kako se njihova karijera nastavila i sada posle pada Miloševića.
Druga vrsta bogataša su oni koji su učestvovali u pljačkama u toku ratova. Mnogi su donosili kući velike količine novca i dobara zahvaljujući pljački i ubijanju. Ove bih nazvala krvavim bogatašima. I jedni i drugi danas opstaju. Sociološki gledano, problem je u tome što se vlast sa njima povezala, kao što je i ranije vlast sa njima bila povezana. Zbog ratnih okolnosti i zbog toga što su se morale ćutke unositi kese i džakovi, ubijani su neku ljudi, kao što je ubijen direktor JAT-a. Budući da se to moralo raditi, obogatili su se u velikoj meri i određene policijske i određene vojne službe. Preko njih i tog načina delovanja došlo je i do toga da u taj deo bogatstva spada i organizovani kriminal i mafija, koja je sve to verme radila u dosluhu sa onim grupacijama.
RSE: I narod je dobio poruku - kradi, otimaj, pljačkaj i druži se, ako možeš, sa vrhunskim političarima da bi mogao da imaš uslove da se obogatiš.
PEŠIĆ: Sa vrhunskim političarima nije baš tako lako družiti se. Još uvek je jedan veliki deo preduzeća državni, još uvek je veliki javni sektor. Stranke, kada dobiju na lokalnim izborima, svoje ljude, prijatelje i rođake, tu armiju svojih sledbenika, puste na određene položaje. Oni ne moraju biti povezani sa najvećim bogatašima. Te stranke su stekle moć. Na nižim nivoima, naročito na gradskim i lokalnim nivoima, one zapošljavaju svoje prijatelje i rođake i sva ta javna preduzeća dele među sobom po partijskoj i rođačkoj pripadnosti, a ne po nekoj kompetenciji koja bi trebala da služi kao javna služba, pre svega našim interesima. S druge strane, stranke prodaju tu imovinu. Tu se susreću sa tajkunima i nameštaju tendere. Otuda velika bogatstva i u delu vlasti i u delu već nastalih bogataša. To sve se vezuje za prodaju državne imovine i njen prelazak u privatnu. Nameštaju se zakoni. Iz toga se vidi da je antimonopolski zakon veoma loš. Neko kupi samo tržište. Praktično prodajemo monopol. Taj koji kupi tržište, razjuri radnike i ono dobro preduzeće, koje je odlično radilo, propadne. On kupi tržište da bude monopolista i da za godinu dana pokupi profit koji nigde ne bi mogao da napravi. E, tu učestvuje vlas. Kada napravi takav zakon sa rupama, ona praktično omogućava određenim ljudima da steknu monopol i da naprave velika bogatstva.
RSE: I onda je Evropa još dalje?
PEŠIĆ: Ona je daleko i zbog toga, ali i zbog toga što imamo i mnoge druge probleme. Verovatno su sve ove pojave bile i u drugim zemljama koje su bile u tranziciji. Ne verujem da su sudstvo, koje tu igra vrlo važnu ulogu, kao i druge institucije kontrole, u ostalim zemljama u tranziciji bili idealni. Nisu ni dan danas. Sigurno da je tih afera u tranzicioniom periodu i tamo bilo jako mnogo. Pored tih problema imamo i druge velike probleme, a to je tužba od strane Bosne i Hercegovine za genocid, kao i jako loša prošlost na koju više niko neće da se osvrne, niti hoće sa njom da se suoči. To suočavanje nije potrebno zato da bi mi bili nekakvi mazohisti i sebe analizirali u nekom lošem svetlu, umesto da se vidimo u nekom lepom svetlu. To je potrebno jer mi stalno treba da se odmeravamo, da rekonstruišemo prošlost pa da prema tome vidimo koliko smo je prevazišli. Kod nas se više uopšte ne govori o tom prevazilaženju. Kao da nam ne smeta da ostanemo u tom blatu, umesto da iz tog blata izađemo. Imamo dodatne probleme jer nemamo državu. Država je strašno nestabilna. Srbija i Crna Gora se raspada. Kosovo stoji kao veliko pitanje, pa se i to pitanje, koje jeste krupno, vrlo često upotrebljava u ove manipulativne svrhe, umesto da se ono pokuša jedanput rešiti na neki racionalni način, pa da onda možemo da krenemo napred i da se zaista svi zajednički aktiviramo i da obustavimo ogromnu korupciju koja se sada događa i koja omogućava ovako veliku socijalnu diferencijaciju među ljudima.
PEŠIĆ: Mislim da se tu pravi nekakva gužva i stiče se utisak da se traga za Mladićem, mada tužilac Vukčević to radi dosta nelogično. Upozorava te koji bi eventualno bili na vezi, ili skrivali Mladića. To ne zvuči baš mnogo logično jer je on rekao da zna ko su oni i trebao je da ih privede. Mislim da ono što je za nas u celoj toj stvari najvažnije je to da smo pod velikim pritiskom i da Mladić mora da se preda. Ako to ova vlada ne uradi, doći ćemo u veoma tešku situaciju. Neki porede tu situaciju sa početkom devedesetih godina kada smo imali sankcije. Ovako, možda, ne bi bile sankcije UN-a, ali verujem da bi bile zavedene sankcije od strane SAD-a i da bi međunarodne finansijske institucije obustavile saradnju sa nama. Evropska unija je već najavila, da ukoliko ne bude bilo predaje, posle ovog prvog sastanka oko liberalizacije tržišta neće biti nastavka pregovora oko pridruživanja i asocijacije Evropskoj uniji. Mislim da je i najvećem broju naših građana postalo jasno da bez predaje Mladića ne možemo da napravimo nikakav korak napred. Tu bi se moglo još mnogo čega nabrajati. Jasno je da je Mladić u Srbiji. Izgleda da ima informacija da je postojala neka kombinacija da se on prebaci na rusku teritoriju, ali do toga nije došlo. Čini mi se dosta verovatnim da vlada već duže vremena pregovara sa Mladićem da se preda jer, kao što znate, prema dogovoru sa Socijalističkom partijom Srbije, koja pomaže manjinsku vladu i glasa za njene zakone, to treba da budu dobrovoljne predaje. Sem tog dogovora da se Mladić eventualno dobrovoljno preda, postoji i činjenica da samo hapšenje Mladića može da bude nebezbedno, da može da pogine određeni broj ljudi, jer on ima dosta veliko, naoružano, obezbeđenje. Procurila je i vest da neki od naših tajkuna već duže vremena pomažu skrivanje Ratka Mladića.
RSE: U vreme građanskih protesta, 1996. i 1997. godine, tri glavne ličnosti protesta su bili Zoran Đinđić, Vuk Drašković i vi. Zoran je, na žalost, mrtav. Vi ste odlučili da se bavite poslom u nevladinoj organizaciji. Vuk Drašković, sa jednim malim uporištem u Parlamentu, ali sa pristojnim uporištem u upravnim odborima i u vladi, je ministar inostranih poslova. Vojislav Koštunica je tri dana za vreme građanskih protesta bio sa vama i više nije. Šta se desilo od tada do sada? Svi ste bili protiv Radikala i Socijalista, a sada se, i u vladi i u Skupštini, vrlo dobro sarađuje sa njima.
PEŠIĆ: Nije baš sasvim tako. Koštunica jeste bio u opoziciji. Ali po mom mišljenju, smatrano je, i to veštački, da je on najtvrđi opozicionar samo zato što je insistirao na tome da se on nikada nije video sa Miloševićem. Ako se pogleda njegova ideološka matrica, i njegova lično i njegove stranke, on bi bio neka vrsta iste te ideologije. Ako je ona vladavina bila jedna nacionalistička matrica sa neki komunističkim predznakom, on bi bio ista takva nacionalistička matrica, čak možda i oštrija u mnogim stvarima, ali sa četničkim predznakom. Stiče se utisak da se radi o jednoj političkoj klasi koja kada oseti opasnost se ujedini i postoje neki glavni tok oko kojeg se okupljaju. Pored toga i vizualni je povratak svih onih ljudi koje smo viđali za vreme Miloševićeve vlasti. Ne treba ih nabrajati. Svaki dan ih vidimo na televiziji. Mislim da je taj kontinuitet uspostavljen upravo preko tog ideološkog obrasca i integracije društva.
RSE: Puno ljudi se pita zašto niste ponovo u politici?
PEŠIĆ: Politika se mnogo promenila. Možda bih se i bavila politikom, ali gde da se bavim politikom? Četiri godine sam bila u Meksiku i u međuvremenu situacija se u velikoj meri izmenila. Promenila se politička scena i mnoge druge stvari. Kompromis između bivše i sadašnje elite, preko određene ideologije, koji je napravljen, je plaćen ubistvom Zorana Đinđića. Mnogi od nas smo tim ubistvom izgubili neki teren na kojem bi smo mogli da se angažujemo. Moja stranka se u međuvremenu dosta izmenila, ne po onome što priča, već personalno i po mentalitetu. Teži da se utopi u neku drugu stranku, a to znači da ne želi da postoji. Ostaje Demokratska stranka, kao velika stranka, na tom političkom proevropskom polju, u kojoj bi čovek i mogao da se angažuje. Ne isključujem da bih se mogla u budućnosti angažovati, ali trenutno ne vidim dovoljno prostora za neki svoj angažman.
RSE: Demokratska stranka je po mom mišljenju dosta uspavana, ne vidi se vizija, strategija, akcija, kampanja.
PEŠIĆ: Tako je. Nema se utisak da ta stranka drži neku distancu prema već užljebljenim strankama, ali ona ipak jeste okupila taj deo Srbije koji je proevropski i koji jeste za neku modernu državu. Ipak se pokazala kao činjenica da nema mogućnosti da se formira, u tom istom političkom polju, još neka druga stranka. To je donekle uspelo G17 Plus, time što su dobili određene podatke od policije, pa su onda napravili jednu neviđenu kampanju zasnovanu na tome da je ona vlada bila korumpirana. Kada pogledamo kako sada stojimo sa korupcijom u ovoj vladi, ona vlada nam izgleda kao malo dete. Sve za šta su oni bili optuženi izgleda naivno prema nacionalnim štedionicama, Knjazu Milošu, pancirima, satelitima i raznim drugim aferama. Uz jednu kampanju oni su uspeli da prekorače cenzus i da uzmu praktično kompletne finansije u vladi, da kontrolišu sve tokove novca. Verovatno u budućnosti će se pokazati da je bilo dosta lukrativno to da su se baš tu namestili. Mislim da ta stranka neće opstati. Ona nema ni politiku, ni ideologiju, niti verujem da ima neko čvrsto biračko telo. Oni su se pokazali kao ogromno razočarenje. Pod plaštom nekih eksperata oni stavljaju neke svoje interese pre javnih interesa. Čeda Jovanović nije imao dovoljno živaca da ostane u Demokratskoj stranci, nego je formirao Liberalno demokratsku partiju. Možda će dostići dva ili ti posto jer nema dovoljno glasača koji bi glasali za neke nove stranke.
RSE: Stiče se utisak da on sebe smatra ekskluzivnim naslednikom Zorana Đinđića i njegovih ideja. Mislite li da sazrevanjem on može da bude ozbiljan igrača na političkoj sceni?
PEŠIĆ: Ne znam. On je mlad čovek. Ne bih mogla da isključim da će jednoga dana biti zanimljiv politički igrač, ali kako je sada krenuo, mislim da sa te pozicije to ne može da postigne, hteo on ili ne. Mislim da mora još mnogo da uči. On je mlad i može da se razvije. Možda jednog dana, za nekih desetak godina, i postane zrelija politika ličnost. Moja teza nije bila da komentarišem pojedine ličnosti, koliko da ukažem da i ranije, a ne samo sada, nije uspela ni jedna stranka pored DS-a na tom delu političkog polja da dobije veći broj glasova i da se pojavi kao konkurencija DS-u na modernizirajućem polju delovanja. Demokratska stranka okuplja jedan maksimum birača koji glasaju za nju. Može da dobije još jedan deo birača ako se saberu manjinski glasovi. Progresivni ljudi, koji su možda otišli na neku drugu stranu, glasaće za DS, povratiti joj neke glasove. Nema dovoljnog broja birača koji bi mogli da pokriju veći broj stranaka na tom političkom polu.
RSE: Očigledno je proces socijalnog raslojavana prisutan u Srbiji. Imamo jako mnogo nezaposlenog sveta koji je izgubio posao ranijih godina, ili sada, kako je došla nova vlast. Imamo puno sveta koji radi za male pare. Puno njih nemaju penziono i zdravstveno, ali neke honorare. Imamo i jedan sloj novobogataša. Da li je to prirodan proces u tranziciji, ili je to kod nas išlo nekim drugim stazama?
PEŠIĆ: Rekla bih da ima i mnogo toga očekivanog kada se uđe u tranziciju. Smanjuje se uloga države u finansiranju neuspešnih preduzeća iz budžeta. Zahvaljujući tome svi su imali nekakve plate. Verovatno da je mogućnost privatnog sticanja novca bila znatno ograničena u ono vreme kada smo mi bili mladi. Onda te razlike nisu mogle toliko da budu velike. One su se više iskazivale u kategorijama stanovništva, onih sa visokim obrazovanjem i nekvalifikovanih radnika. To bi bila neka najveća distanca koja je onda postojala. Obrazovani ljudi, koji su dobijali bolje plaćena zanimanja i imali određenu karijeru, brže su dobijali stanove, gradili su vikendice, kupovali su automobile. Postojala je jedna dosta solidna srednja klasa koja je devedesetih propala. Nekada su povoljan položaj u društvu mali visoki držani i partijski funkcioneri. Oni su bila neka vrsta naše elite i uživali su privilegije. Mnoge stvari koje su imali, nisu bile njihove, već državne. Koristili su državna loviša, državne automobile, šofere i vile. Mnogi su to i otkupili u nepravednom otkupu. To što su imali ondašnji funkcioneri kao privilegije, ne može da se uporedi sa današnjim ogromnim bogatstvima, koja se kreću u milionima eura. Ali i u ono vreme je bila jasna socijalna struktura. Na vrhu je bio najviši rukovodeći politički sloj, koji je imao i najveće privilegije, imao je i najviše plate. Onda je dolazila profesionalna struktura, srednja klasa, koja je dosta dobro živela u to vreme. Iza njih su bili visokokvalifikovani radnici i srednje osoblje koje je takođe dobro živelo, pogotovo ako bi dvoje bili zaposleni oni su uspevali da dođu do potrošnih dobara za koja se očekivalo da svako domaćinstvo ima. I onda je postojao lošiji, siromašni sloj građana. Sada se ta struktura potpuno promenila. Veliki deo srednje klase je propao. Plate u državnoj službi su male. Na univerzitetima su takođe relativno male plate. Tako da mnogi koji su obrazovani pokušavaju da rade sa strane. I nevladine strukture se u poslednje vreme sve više gase jer nema donacija. U taj nevladin sektor, koji mnogi kritikuju, se najveći broj naših stručnjaka i profesora preselio, naročito iz društvenih i političkih nauka. Pored svojih redovnih obaveza na univerzitetu, rade i projekte u nevladinim organizacijama i tako podižu svoj prihod.
Ono što je za nas sada karakteristično je sloj nekontrolisanog bogatstva koji ne plaća ni porez. Nastanak tog bogatstva opisala bih na sledeći način. Bogataši koji su danas najpoznatiji i najbogatiji su nastali u vreme Miloševića. Svojom sociološkom analizom sam napravila dve grupe bogatih ljudi koji su i dan danas bogati. Vrlo retko ćete ćuti da je nastao neki novi bogataš. Od kraja osamdesetih i početkom devedesetih, naročito za vreme sankcija i ratova, stvorile su se te dve grupe bogatih ljudi.
Jedna grupa bogatih ljudi su Miloševićevi privrednici koji su bili privrednici i za vreme nekadašnjeg socijalističkog društva. Vodili su razne fabrike. Bili su direktori nekadašnjih naših samoupravnih preduzeća. Za vreme sankcija, Milošević je jednu grupu uspešnih direktora iz vremena samoupravljanja, za koje ne tvrdim da su loši biznismeni, zaposlio. Ti biznismeni su imali jednu prilično značajnu elitu sa dobrim menadžmentom i ne tako naivnim sposobnostima za biznis. Ta grupa biznismena od velikog Miloševićevog poverenja je dobila poslove jer je zemlja bila pod sankcijama. Neki su bili na Kipru, a neki su bili ovde. Bili su veoma dobro raspoređeni i obavljali su veoma važne zadatke jer su unosili određenu robu. To se plaćalo džakovima u kešu. Kada god se tako radi, može se dobiti veća količina novca bez ikakve kontrole. Možemo da vidimo kako se njihova karijera nastavila i sada posle pada Miloševića.
Druga vrsta bogataša su oni koji su učestvovali u pljačkama u toku ratova. Mnogi su donosili kući velike količine novca i dobara zahvaljujući pljački i ubijanju. Ove bih nazvala krvavim bogatašima. I jedni i drugi danas opstaju. Sociološki gledano, problem je u tome što se vlast sa njima povezala, kao što je i ranije vlast sa njima bila povezana. Zbog ratnih okolnosti i zbog toga što su se morale ćutke unositi kese i džakovi, ubijani su neku ljudi, kao što je ubijen direktor JAT-a. Budući da se to moralo raditi, obogatili su se u velikoj meri i određene policijske i određene vojne službe. Preko njih i tog načina delovanja došlo je i do toga da u taj deo bogatstva spada i organizovani kriminal i mafija, koja je sve to verme radila u dosluhu sa onim grupacijama.
RSE: I narod je dobio poruku - kradi, otimaj, pljačkaj i druži se, ako možeš, sa vrhunskim političarima da bi mogao da imaš uslove da se obogatiš.
PEŠIĆ: Sa vrhunskim političarima nije baš tako lako družiti se. Još uvek je jedan veliki deo preduzeća državni, još uvek je veliki javni sektor. Stranke, kada dobiju na lokalnim izborima, svoje ljude, prijatelje i rođake, tu armiju svojih sledbenika, puste na određene položaje. Oni ne moraju biti povezani sa najvećim bogatašima. Te stranke su stekle moć. Na nižim nivoima, naročito na gradskim i lokalnim nivoima, one zapošljavaju svoje prijatelje i rođake i sva ta javna preduzeća dele među sobom po partijskoj i rođačkoj pripadnosti, a ne po nekoj kompetenciji koja bi trebala da služi kao javna služba, pre svega našim interesima. S druge strane, stranke prodaju tu imovinu. Tu se susreću sa tajkunima i nameštaju tendere. Otuda velika bogatstva i u delu vlasti i u delu već nastalih bogataša. To sve se vezuje za prodaju državne imovine i njen prelazak u privatnu. Nameštaju se zakoni. Iz toga se vidi da je antimonopolski zakon veoma loš. Neko kupi samo tržište. Praktično prodajemo monopol. Taj koji kupi tržište, razjuri radnike i ono dobro preduzeće, koje je odlično radilo, propadne. On kupi tržište da bude monopolista i da za godinu dana pokupi profit koji nigde ne bi mogao da napravi. E, tu učestvuje vlas. Kada napravi takav zakon sa rupama, ona praktično omogućava određenim ljudima da steknu monopol i da naprave velika bogatstva.
RSE: I onda je Evropa još dalje?
PEŠIĆ: Ona je daleko i zbog toga, ali i zbog toga što imamo i mnoge druge probleme. Verovatno su sve ove pojave bile i u drugim zemljama koje su bile u tranziciji. Ne verujem da su sudstvo, koje tu igra vrlo važnu ulogu, kao i druge institucije kontrole, u ostalim zemljama u tranziciji bili idealni. Nisu ni dan danas. Sigurno da je tih afera u tranzicioniom periodu i tamo bilo jako mnogo. Pored tih problema imamo i druge velike probleme, a to je tužba od strane Bosne i Hercegovine za genocid, kao i jako loša prošlost na koju više niko neće da se osvrne, niti hoće sa njom da se suoči. To suočavanje nije potrebno zato da bi mi bili nekakvi mazohisti i sebe analizirali u nekom lošem svetlu, umesto da se vidimo u nekom lepom svetlu. To je potrebno jer mi stalno treba da se odmeravamo, da rekonstruišemo prošlost pa da prema tome vidimo koliko smo je prevazišli. Kod nas se više uopšte ne govori o tom prevazilaženju. Kao da nam ne smeta da ostanemo u tom blatu, umesto da iz tog blata izađemo. Imamo dodatne probleme jer nemamo državu. Država je strašno nestabilna. Srbija i Crna Gora se raspada. Kosovo stoji kao veliko pitanje, pa se i to pitanje, koje jeste krupno, vrlo često upotrebljava u ove manipulativne svrhe, umesto da se ono pokuša jedanput rešiti na neki racionalni način, pa da onda možemo da krenemo napred i da se zaista svi zajednički aktiviramo i da obustavimo ogromnu korupciju koja se sada događa i koja omogućava ovako veliku socijalnu diferencijaciju među ljudima.