Počinje u petak, 14. juna. Euro 2024, najveći fudbalski praznik na evropskom kontinentu.
Tokom jednog meseca, 24 reprezentacije će se boriti za trofej, a odigraće se ukupno 51 utakmica na deset stadiona.
Tokom leta o tome ćete slušati, to ćete čitati i gledati – na radnim mestima, u pabovima, domovima, restoranima.
Novinski stupci će biti rezervisani za ponosnog domaćina turnira Nemačku koja, nakon nekoliko slabih međunarodnih turnira, sada mora da se pokaže pred zahtevnom domaćom publikom.
Može li francuski supertim, predvođen novom zvezdom Real Madrida Kilijanom Mbapeom (Kylian Mbappé), osvojiti titulu?
Hoće li branilac titule Italija zadržati trofej?
Mislite li da portugalska superzvezda Kristijano (Cristiano) Ronaldo još uvek može da poboljša svoj impresivni golgeterski rekord?
I da li je možda konačno došlo vreme da trofej "dođe kući" u sve impresivniji tim Engleske?
Mi u Radiju Slobodna Evropa smo odlučili da prvenstvu pristupimo malo drugačije i analiziramo pet timova iz država emitujemo program – Gruzije, Mađarske, Rumunije, Srbije i Ukrajine.
Možda ovi timovi nisu toliko favorizovani kao neki od gore pomenutih i šanse su, ipak, prilično male da će neko od njih završiti kao evropski šampion u Berlinu 14. jula.
Ali svaki od njih ima priču ili dve za ispričati.
Zato se opustite i saznajte zašto bi trebalo obratiti pažnju na njih, ko su zvezde u njihovim timovima i kakav je politički ugao – jer da se ne zavaravamo ovde – u Evropi, kao i u većem delu sveta, politika i fudbal su stari par koji se još uvek drži zajedno.
Rumunija – Pravi tim sa sinovima koji izlaze iz senki svojih očeva
Zašto bi trebalo obratiti pažnju na Rumuniju?
Priznajmo, većina fudbalskih timova ima jednog ili dvojicu igrača sa zvezdanim kvalitetom. One na koje se oslanjate kad postane teško.
A onda, postoje i drugi tipovi timova. Oni koji funkcionišu kao dobro podmazan, dobro uigran tim. Ukoliko to preferirate, to je reprezentacija Rumunije.
Možda nisu najlepši za gledanje, možda su pomalo defanzivni, ali su jednostavno izuzetno teško savladivi.
Rumunija je prošla kroz kvalifikacije neporažena i u deset utakmica tim je primio samo pet golova. Takva čvrstina može odvesti Tricolorii, kako ih od milja zovu domaći navijači, dalje na turniru nego što mnogi stručnjaci očekuju.
Ako ste ljubitelj nostalgije, Rumunija opet može biti vaš tim.
Reprezentacija je doživela svoje zlatno doba sredinom 1990-ih, vrhunac sjajnog, talentovanog tima bilo je četvrtfinale Svetskog prvenstva u Sjedinjenim Državama pre tačno 30 godina.
Glavna zvezda tog tima bio je verovatno najbolji rumunski fudbaler svih vremena, George Gica Hadži (Gheorghe Hagi), elegantni plejmejker poznat kao Regele (Kralj) u svojoj domovini, koji je igrao za oba španska klupska giganta, Real Madrid i Barselonu.
A čovek koji je sve to osmislio sa klupe bio je verovatno (pored Mirčea Lučeskua (Mircea Lucescu) najpoznatiji nacionalni trener, Angel Jordanesku (Anghel Iordănescu).
Sada, pogledajte bliže teren i klupu: tu su takođe Hadži i Jordanesku.
Hadžijev sin, Janis (Ianis) Hadži, ima iste driblerske veštine kao i njegov otac, ali sa 25 godina još nije dostigao očeve sjajne domete.
Angelov sin, Edvard Jordanesku, preuzeo je ulogu selektora nacionalnog tima 2022. godine uprkos optužbama za nepotizam, ali je do sada isporučio rezultate.
Da li će ovog leta sinovi konačno izaći iz senki svojih slavnih očeva?
Igrač kojeg bi trebalo pratiti?
U redu, napisao sam da je Rumunija pre svega pravi tim bez velikih zvezda.
A onda je tu Hadži, koji na svojim mladim ramenima nosi prezime sa velikom fudbalskom težinom.
Ali postoji još jedan momak kojeg bi trebalo pratiti: Radu Dragušin (Drăgușin).
Još kao tinejdžer otišao je u najveći italijanski klupski tim, Juventus. I iako je igrao samo četiri puta (samo jednom u nacionalnoj ligi) za "Staru damu", ustalio se kao jedan od najboljih odbrambenih igrača italijanske Serije A prošle sezone - dok je igrao za Đenovu, koja ga je dovela iz "Juvea".
Njegova forma bila je toliko impresivna da je engleski gigant Totenhem (Tottenham) izdvojio 25 miliona evra za njega u januaru 2024, čime je postao najskuplji rumunski fudbaler svih vremena.
I nećete ga promašiti na terenu: sa njegovih 191 cm (njegovi majka i otac bili su rumunski reprezentativci u košarci i odbojci!) i 22 godine, spreman je da postane buduća odbrambena zvezda na najvećim fudbalskim scenama.
A politički ugao?
Rumunski "ultrasi", kako se nazivaju najtvrđi navijači tima, deluju kao politički nastrojeni, sa jasnim desničarskim, nacionalističkim idejama.
Nejasno je koliko će njih putovati u Nemačku za Euro, ali ako odu u velikom broju, biće zanimljivo da vidimo šta smeraju.
Na jednoj utakmici prošle godine protiv Kosova, držali su veliki transparent na kojem je pisalo da Kosovo pripada Srbiji, a da Besarabija, istorijska regija koja pokriva današnju Moldaviju i delove južne Ukrajine, pripada Rumuniji.
Rumunija je jedna od pet zemalja EU koja još nije priznala nezavisnost Kosova, a veruje se da u Ukrajini živi preko 100.000 Rumuna.
Na drugoj utakmici, ultrasi su skandirali "Trianon" u znak sećanja na godišnjicu Trianonskog ugovora iz 1920. koji je rešavao granice u mnogim delovima Centralne i Istočne Evrope i drastično smanjio veličinu Mađarske nakon Prvog svetskog rata – jednog od najvećih sportskih rivala Rumunije.
Region Transilvanija (sa rumunskom etničkom većinom, ali do tada pod austrougarskom upravom) tada je postao rumunski, ali sa znatnim brojem etničkih Mađara, što do danas povremeno izaziva tenzije između Bukurešta i Budimpešte.
Vredi napomenuti da je Đorđe (George) Simion, lider krajnje desničarske Alijanse za Uniju Rumuna (AUR), koja je završila treća na poslednjim evropskim parlamentarnim izborima, bio "ultras".
Stranka se protivi daljoj vojnoj pomoći Ukrajini – jednom od protivnika Rumunije na šampionatu. Dok Ukrajina i Moldavija generalno imaju prijateljske odnose, a Bukurešt je jedan od najvatrenijih saveznika Kijeva, vredelo bi obratiti pažnju na to kako će navijači iz ove dve susedne zemlje reagovati jedni na druge na otvaranju turnira u Minhenu 17. juna.
Da li će atmosfera biti prijateljska, sa navijačima oba tima obučenim u žuto, ili nešto više antagonistička?
Mađarska – Da li se uspavani gigant konačno budi?
Zašto bi trebalo obratiti pažnju na Mađarsku?
Da li ste znali da je Mađarska nekada bila fudbalska sila? Oprostite ako ne znate, bilo je to prilično davno, 1950-ih, ali kakav je to tim bio!
Pod nadimkom "Zlatni tim" ili "Moćni Mađari", osvojili su olimpijsko zlato 1952. godine i izgubili samo jednu utakmicu između 1950. i 1956. godine.
Ta utakmica bila je finale Svetskog prvenstva 1954. protiv Zapadne Nemačke – iznenađenje je bilo toliko veliko da ga Nemci još uvek nazivaju "Čudom iz Berna", gde je utakmica igrana.
U rangiranju koje je BBC sproveo 2016. godine, ovaj mađarski tim je proglašen najvećim nacionalnim timom svih vremena, ispred bilo koje ekipe fudbalskih giganata poput Argentine, Brazila, Italije ili Španije.
Ruska invazija na Mađarsku 1956. godine vrlo je obeležila kraj ere i, da budemo fer, mađarski fudbal nikada nije bio ni blizu ponovnog osvajanja te stare slave.
Naprotiv, putanja je stalno išla naniže. Nakon što su se pojavili na Svetskom prvenstvu 1986. godine, Mađarska nije uspela da se kvalifikuje za bilo koje Svetsko prvenstvo ili Euro naredne tri decenije!
Ali 2016. godine, Mađari su se vratili na najveću evropsku scenu i pobedili susednu Austriju. Na poslednjem turniru imali su teško izborene remije protiv Francuske i Nemačke.
Ali ovaj put deluje drugačije. Tim je prošao kroz kvalifikacije bez ijednog poraza, igrajući sa samopouzdanjem koje dugo nije viđeno.
Imaju priličan broj igrača igra u nemačkoj ligi, pa će biti na poznatom terenu i očekuje se da će mađarski navijači u velikom broju doći u Nemačku da podrže svoj timu. Možda nisu još na tronu, ali Mađarska više nije na prvenstvu samo da popuni broj.
Igrač kojeg bi trebalo pratiti?
Imate vrlo perspektivnog levog beka u Milošu Kerkezu i imate Lasla Klajnhajslera (Laszlo Kleinheisler) koji trči po sredini terena kao Duracell Zeka.
Ipak, može biti samo jedan kojeg zaista treba pratiti: Dominik Soboslai (Szoboszlai).
On je igrač sa pravim X-faktorom. Tiho, ali Soboslai bi mogao biti najbolji mađarski fudbaler od legendarnog Ferenca Puškaša, poster-momka zlatne ere.
Proglašen za kapitena Mađarske sa samo 21 godinom, možete videti zašto je Soboslai obožavan od saigrača i navijača.
Vredan, sa sjajnim veštinama, ubitačnim desnim šutom (i prilično dobrim levim...) sve u kombinaciji sa dobrim izgledom starog školskog matine filmskog glumca. Samo ga pogledajte.
A politički ugao?
Da kažemo ovako: ako postoji jedna prava strast mađarskog sve autoritarnijeg premijera Viktora Orbana, to je fudbal.
Priča se da svakog dana gleda nekoliko utakmica. Bio je omladinski igrač za mađarski tim Videoton i osnovao je fudbalski klub u svom rodnom selu Felčut, koji sada igra u mađarskoj prvoj ligi.
Iako legendarni Puškaš nema nikakve veze sa tim selom, klub se zove Puškaš Akademija, a stadion "Pancho Arena" po nadimku slavnog plejmejkera.
Stadion sam po sebi možda je pravi simbol Orbanove arogancije i stila vladanja. Ultramoderni dragulj sa kapacitetom od 3.800 posetilaca u selu koje je upola manje od toga, udaljen je od premijerove vile, koju finansira država iz namenskih poreskih prihoda.
Ali opet, Fidesova vlada, na vlasti od 2010. godine, trošila je izdašno na sve vrste projekata vezanih za fudbal, sa više od 40 stadiona izgrađenih ili obnovljenih do sada, uključujući grandioznu nacionalnu arenu (naravno nazvanu po Puškašu) koja će na Orbanovo biti domaćin najveće klupske utakmice 2026. godine, finala Lige šampiona.
Povrh toga, uložili su mnogo u omladinski fudbal izgradnjom stotina novih terena. Na neki način, Orban i njegovi saradnici slede staru rimsku maksimu, da pružaju narodu "hleba i igara" kako bi ih sprečili da se pobune.
Ali, iako se predstavljaju kao najveći fudbalski ljubitelji, Orbanova strast ka fudbalu može se Fidesu obiti o glavu. Korišćenje javnog novca za fudbal postavlja mnoga pitanja, a tu je i "Karpatska brigada" - neka vrsta nezvaničnog navijačkog kluba za nacionalni tim.
To je još jedno Fidesovo čedo, koje je pokušalo da ujedini tvrde navijače iz različitih klubova sa zajedničkim ciljem da podrže Mađarsku na međunarodnom nivou.
Vrlo brzo je eksperiment propao jer su desničarski elementi preuzeli inicijativu. U crno odevena grupa bila je uključena u nekoliko zloglasnih incidenata poslednjih godina, uključujući rasističke uvrede prema igračima iz drugih nacionalnih timova i homofobične transparente.
To je rezultiralo raznim sankcijama za nacionalni tim, kao što su novčane kazne i zabrana prisustva odrasloj publici na određenim utakmicama.
Sa turnirom koji se održava tokom međunarodnog meseca ponosa (pride month, posvećen LGBT zajednici), što Nemačka možda poželi da obeleži na turniru, biće zanimljivo videti kako će "brigada" reagovati.
Ukrajina – Prirodni izbor za svakog neutralnog navijača
Zašto bi trebalo obratiti pažnju na Ukrajinu?
Ovo bi trebalo da bude priča koja uliva dobar osećaj na turniru.
Ili bar treba da pruži Ukrajincima malo predaha od neprekidnih ruskih napada na zemlju, koji traju svakodnevno već dve godine.
Sa lošim vestima sa fronta i zapadnom političkom podrškom Ukrajini koja deluje promenljivo, polažu se nade da će sport pružiti radost 2024. godine.
Sa Oleksandrom Usikom, koji je nedavno postao prvi neprikosnoveni šampion teške kategorije u boksu u poslednjim decenijama, sada je vreme da fudbalski tim isporuči sledeći "nokaut" ushićenja.
A ovaj ukrajinski tim ima i timski duh, i talenta u izobilju. Samo pogledajte dve utakmice plej-ofa u martu, koje je tim morao da igra da bi stigao do Nemačke.
Prvo je izgledalo kao da Bosna i Hercegovina izbacuje žuto-plave, a onda su dva ukrajinska gola u završnici spasila dan. A potom, pet dana kasnije, igrajući "kod kuće" u poljskom gradu Vroclavu, iz očiglednih sigurnosnih razloga, Ukrajina je osigurala svoje karte za glavni turnir preokretom protiv Islanda.
Sa relativno "lakom" grupom, postoji velika šansa da Ukrajina može ponoviti svoj uspeh sa Eura 2020. kada su stigli do četvrtfinala.
Ali ovaj put će imati i neutralne navijače na svojoj strani.
Igrač kojeg bi trebalo pratiti?
Ima mnogo izbora ovde.
Imate večnog kapitena i amajliju tima Andrija Jarmolenka, iskusnog odbrambenog igrača Vitalija Mikolenka, golmana Andrija Lunina koji je nedavno, kao igrač Real Madrida, imao veliku ulogu u osvajanju klupskog fudbalskog takmičenja – Lige šampiona – i Artema Dovbika koji je postigao više golova nego bilo koji drugi igrač u španskoj ligi ove sezone.
Ali hajde da se odlučimo za Oleksandra Zinčenka.
Nakon što je već četiri puta osvojio englesku ligu sa Mančester Sitijem (Manchester City), sada igra za Sitijevog najvećeg rivala u poslednje dve sezone – Arsenal.
Ovaj momak je san svakog menadžera. Zašto? Njegova svestranost podseća na višenamenski švajcarski nož.
Može da igra na skoro svakoj poziciji – i da to radi dobro.
Sad je vreme da naučite jedan fudbalski hipsterski termin koji će vam doneti poene ovog leta ako se nađete u društvu ludim za evropskim prvenstvom: "inverzni bek".
Ne tako davno, bekovi, levi i desni, obično su bili najmanje uzbudljivi igrači u timu, gotovo kao rezervni delovi.
Više nije tako. Inverzni bek igra kao desni/levi bek u odbrani, ali kada tim ima loptu, prelazi u sredinu terena i postaje dodatni plejmejker.
I malo ko može da savlada ovu novu dvostruku poziciju kao Zinčenko.
A politički ugao?
Odakle početi? Patriotizam je očigledno visok u timu.
Svi igrači su potpuno prešli na govor isključivo ukrajinskog jezika.
U nedavnom intervjuu, Zinčenko se dotakao jedne od trenutno vrućih tema u ukrajinskom društvu, vojne obaveze, i izjavio da je spreman da se prijavi u vojsku ako bude pozvan.
Dovbik, zajedno sa krilnim igračem Čelsija (Chelsea) Mihajlom Mudrikom, donirao je novac za kupovinu dronova za oružane snage.
Ali možda je priča u plavo-žutim ukrajinskim dresovima.
Zapravo, isti su kao na prethodnom turniru, koji je uprkos nazivu Euro 2020, održan godinu dana kasnije zbog pandemije Covid-19.
To je naravno bilo pre ruske invazije u februaru 2022. godine, a dresovi su izazvali dosta kontroverzi – iz dva razloga.
Prvo, na prednjem delu dresa nazirali su se obrisi Ukrajine, kako se u međunarodno priznatim granicama prikazuje na svetskim mapama. To je uključivalo istočni deo zemlje pod de facto ruskom kontrolom, kao i Krim kojeg je anektirao Kremlj.
To je smatrano potencijalno provokativnim, jer je Rusija takođe učestvovala na turniru, ali je UEFA, upravljačko telo evropskog fudbala, to dozvolila jer su to međunarodno priznate granice zemlje.
Ali UEFA nije bila zadovoljna drugim detaljem na dresovima - sloganom "Slava Ukrajini", koji je bio izvezen na njima.
Patriotski bojni poklič je smatran "političkim".
Umesto toga, postignut je kompromis da se slogan napiše unutar dresa, gde je ostao do danas.
Zatim, tu je i pitanje proizvođača dresa, španske kompanije Joma, koja je dugo snabdevala ukrajinski nacionalni tim.
Ta saradnja sada se bliži kraju, zato što je Joma kontroverzno odlučila da oprema ruski klub Zenit iz Sankt Peterburga – tim za kojeg navija Vladimir Putin i kojeg ponosno finansira energetski gigant Gazprom.
Nemojte misliti da su dresovi nacionalnog tima samo beznačajna odeća...
Srbija - Debitantski crni konji
Zašto bi trebalo obratiti pažnju na Srbiju?
Nakon četvrt veka, Srbija se vraća na Evropsko prvenstvo. Ali zapravo je prvi put da tim igra samo kao Republika Srbija. Još 2000. godine pojavila se kao Savezna Republika Jugoslavija, koja je tada uključivala sada nezavisno Kosovo i Crnu Goru, a mnogo ranije bila je, naravno, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, poznata navijačima samo kao Jugoslavija, jedna od zaista velikih evropskih fudbalskih moćnika.
Dakle, šta očekivati od ovog tima? Zapravo, moguće je dosta. Svaki turnir ima "crnog konja", taj paket iznenađenja koji niko nije očekivao, a koji se odjednom probija do kasnijih faza turnira. Na Evropskom prvenstvu 2020. godine Danska je stigla do polufinala, a četiri godine ranije Vels je postigao isti uspeh. Ovoga puta ime tog konja vrlo lako može biti Srbija. O njima niko zaista ne priča, što ponekad može biti blagoslov, imaju mnogo vatrenih napadača što skoro pa garantuje golove, i sve u svemu zapravo su prilično pristojna ekipa. Većina njih igra klupski fudbal u visoko cenjenim evropskim ligama, a skoro polovina njih osvojila je Svetsko prvenstvo za igrače mlađe od 20 godina 2015. godine. Dakle, oni su u nekom smislu "odrasli zajedno". Nemojte se iznenaditi ako eksplodiraju na najvećoj pozornici u Nemačkoj.
Igrač kojeg bi trebalo pratiti?
Pomenuo sam vatrene napadače. I ovde zaista možete izabrati bilo kog napadača koji vam se sviđa. Aleksandar Mitrović je najbolji strelac Srbije svih vremena i prava zver u vazduhu, a u Luki Joviću i Dušanu Vlahoviću zemlja ima dva neobrađena dijamanta na koje se čeka da zablistaju. Ali ipak, ovaj tim nije ništa bez svog kapitena Dušana Tadića, najvećeg igrača u zemlji.
Možda ima 35 godina, ali je i dalje taj koji ovde vuče konce. Kada ljudi govore o "pravom broju 10", ne treba tražiti dalje od Tadića - brz, sitan, svilenih veština, ubitačnih pasa i levog stopala za poželeti. Ako je raspoložen, fudbal pleše oko njega.
Ako ste iz malo starijih generacija, možda ćete prepoznati i menadžera - Dragana Stojkovića. "Piksi" - kako ga zovu - jedan je od najboljih igrača koji su izašli iz Srbije/Jugoslavije, neverovatno talentovani plejmejker sredine terena i definišuća figura fudbala 1980-ih i 90-ih godina. Kao menadžer nacionalnog tima, međutim, on je više kontroverzan, posebno zbog glasina da ima višemilionski ugovor, ali da i dalje tvrdi da bi trebalo da dobije više novca. Drugim rečima, moraće da pruži rezultate na ovom turniru.
A politički ugao?
Srpski moćnik, predsednik Aleksandar Vučić, dominira većinom aspekata srpskog javnog života, a fudbal nije izuzetak. Dragan Džajić, jedan od najboljih igrača u istoriji Srbije, trenutno je predsednik Fudbalskog saveza Srbije (FSS) i tu je poziciju dobio zahvaljujući Vučiću i njegovim saradnicima, koji su bukvalno zaustavili delegacije za koje se veruje da su bile zainteresovane da glasaju za drugog kandidata na putu ka fudbalskom savezu.
Džajić je prethodno bio predsednik jednog od velikih klubova u zemlji, Crvene zvezde iz Beograda, gde je bio optužen za prevaru nakon što je prodao nekoliko igrača. Suđenje je završeno 2012. godine, nakon što je tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, koji je član Vučićeve Srpske napredne stranke (SNS), odlučio da Džajića oslobodi krivične odgovornosti. Možda je suvišno dodati da je Džajić sada visoko cenjeni član stranke?
Međutim, glasine na ulicama Beograda su da je Džajić samo figura. Čovek koji zaista vodi federaciju je potpredsednik Branislav Nedimović, bivši ministar u vladi i bliski poverenik Vučića sa nula fudbalskog iskustva.
Možda i nije tako iznenađujuće što je Srbija jedina evropska zemlja koja je igrala protiv Rusije od potpune invazije na Ukrajinu pre dve godine. UEFA je brzo zabranila Rusiji sve zvanične utakmice, što znači da ekipi nije čak bilo ni dozvoljeno da igra kvalifikacione utakmice za ovaj turnir, ali može da igra prijateljske utakmice.
Sve ostale evropske ekipe su do sada izbegavale čak i ove utakmice. Bosna i Hercegovina je trebalo da igra protiv njih, ali nekoliko ključnih igrača odbilo je da učestvuje, što je dovelo do otkazivanja te utakmice. Međutim, Srbija je otišla u Moskvu u martu ove godine - i neugledno je poražena, 0-4.
Gruzija - Krajnji autsajderi
Zašto bi trebalo obratiti pažnju na Gruziju?
Ako podržavanje najmanje omiljenog tima za vas ima smisla, onda navijajte za Gruziju. Od 24 ekipe koje su se plasirale na Evropsko prvenstvo, oni su najniže rangirana zemlja na turniru - na 75. mestu, pri čemu je najbliža zemlja Slovenija na 57. mestu. Njihove utakmice protiv veoma hvaljenog Portugala Kristijana Ronalda ili protiv velikih suseda Turske, koji imaju preko 20 puta veći broj stanovnika od Gruzije, biće borbe tipa David protiv Golijata.
Ali nemojte potcenjivati strast za fudbalom ove male južnokavkaske republike. S trenutnim nemirima u zemlji, dok stotine hiljada ljudi izlaze na ulice zbog nedavno donetog zakona o stranim agentima u ruskom stilu, koji ugrožava evroatlantske izglede Gruzije, ovaj tim može potencijalno pružiti neku vrstu bekstva. K
ada je Gruzija u martu pobedila Grčku u napetoj penal seriji kako bi se kvalifikovala za svoj prvi međunarodni turnir od nezavisnosti 1991. godine, cela zemlja je slavila kao da sutra ne postoji. Pobeda u bilo kojoj od grupnih utakmica ili čak plasman u plej-of rundu bi imala sličan efekat. Tokom sovjetskih vremena, stadion Dinamo Tbilisi, najpoznatiji klub zemlje, bio je žarište gruzijskog nacionalizma, a nacionalna fudbalska federacija postala je nezavisna od SSSR-a pre nego što je to uradila sama nacija. To jednostavno ima više značaja za zemlju.
Igrač kojeg bi trebalo pratiti?
Sigurno bih mogao reći da je to Giorgi Mamardashvili, veoma obećavajući golman koji igra u španskom prvoligaškom klubu Valensija i koji će biti veoma zauzet jer će se Gruzija verovatno boriti iz lošije pozicije. Ali zaista postoji samo jedan odgovor na ovo pitanje: Khvicha Kvaratskhelia - najveća zvezda zemlje i jedan od onih od kojih se očekuje da obasja ovaj turnir svojom brzinom i izvanrednim driblinzima.
Koliko je Kvaratskhelia velik? Zamislite ovo: Nema sumnje da je Italija zemlja opčinjena fudbalom. I možda najviše opčinjen fudbalom jeste Napulj u siromašnom jugu Apeninskog poluostrva. Lokalni ponos, SSC Napoli, bio je italijanski prvak i 1987. i 1990. godine, predvođen možda najslavnijim fudbalerom svih vremena, Diegom Armandom Maradonom.
Ovaj čovek je najbliže božanstvu koliko može biti u Napulju, i od kada je on otišao još jedna titula lige činila se nedostižnom uz velike severne ekonomske sile Juventus, AC Milano i Inter Milano, koji su stalno osvajali prvenstva, i glavne klubove Rim i Lacio, koji su takođe ponekad bili triumfalni. Trideset tri godine tuge konačno su se završile prošle godine kada je Napoli srušio sve protivnike koji su bili pred njim, predvođen Kvaratskheliom koji je priznat kao najvredniji igrač lige (MVP). Iako možda ne doseže nebesko obožavanje malog Argentinca, Gruzijcu su sada Napuljani dali nadimak "Kvaradona" - što je možda najveće nezvanično priznanje koje se može dobiti u ovom sportu.
A politički ugao?
Svi žele deo kolača ovde. Vladajuća stranka Gruzijski san (GD) do sada je pokušavala da kapitalizuje uspeh tima postavljanjem slavljeničkih slika sa timom. Očekujte da će premijer Irakli Kobakhidze biti prisutan u Nemačkoj zajedno sa gradonačelnikom Tbilisija, takođe iz GD, Kakha Kaladzeom, bivšim fudbalerom italijanskih divova AC Milana koji sada jedan od najvećih zagovornika vlade. Na VIP zoni takođe je verovatno da ćete videti predsednika Gruzijske fudbalske federacije, Levana Kvaratskhelia, najvećeg igrača u istoriji zemlje koji, naravno, duplira svoju fudbalsku ulogu sa ulogom poslanika u parlamentu za GD.
Opozicija se nada da će EU ili čak nemačke sankcije, u obliku zabrane putovanja visokim zvaničnicima vlade, sprečiti ove ljude da od nacionalnih timskih avantura na Evropskom prvenstvu naprave političku PR vežbu, ali se čini da neće biti takvih mera. Dakle, kako tim reaguje na zakon o stranim agentima?
Jedini član ekipe koji je do sada javno izrazio podršku vladajućoj stranci je 32-godišnji defanzivac Solomon Kvirkvelia, koji je veći deo karijere proveo u Rusiji i trenutno igra u Saudijskoj Pro-Ligi. Zvezde Mamardashvili i Kvaratskhelia su donekle neodlučni, izjavivši da budućnost Gruzije pripada Evropi, ali bez eksplicitnog osuđivanja zakona.
Umesto toga, veseli napadač Budu Zivzivadze postao je neka vrsta ljubimca opozicije, javno osuđujući zakon nekoliko puta. Njegova životna priča, s majkom koja je izbeglica iz gruzijske otcepljene regije Abhazije, koju je Moskva priznala kao nezavisnu državu nakon petodnevnog rata s Tbilisijem 2008. godine, i njegovo oduševljeno plesanje u slavlju napretka njegovog tima na Evropskom prvenstvu, učinilo ga je preko noći zabavnom i političkom senzacijom. Možda je jedini drugi igrač koji je tako glasan kapiten tima, Guram Kashia, koji je ostao tih po pitanju zakona o stranim agentima, ali je ranije otvoreno izrazio podršku pravima LGBT osoba. S obzirom na to da se gruzijska vlada nalazi usred nametanja opsežnog zakonodavstva protiv LGBT zajednice, njegove akcije i reči u Nemačkoj će biti pažljivo praćene.
Facebook Forum