Tema Mosta Radija Slobodna Evropa bila je kako predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću uspeva da dve godine nakon ruske agresije na Ukrajinu i dalje sedi na dve stolice - jednoj zapadnoj, drugoj ruskoj i kineskoj.
Sagovornici su bili Srđan Cvijić, predsednik Međunarodnog savetodavnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, i Nikola Burazer, glavni urednik portala European Western Balkans.
Bilo je reči o tome kako Brisel ne samo da nije kritički reagovao na sastav nove vlade Srbije u kojoj su potpredsednik i jedan ministar pod američkim sankcijama, nego je čak i pozdravio njeno formiranje, kako je Zapad oćutao najavu da će Srbija i Kina graditi zajedničku budućnost koja se čula prilikom nedavne posete kineskog predsednika Si Đinpinga Beogradu i da li je geostrateški položaj Srbije Zapadu toliko važan da će progutati svaki Vučićev potez samo da ne dođe do destabilizacija Zapadnog Balkana.
Razgovaralo se i o tome kako Rusija igranjem na emocije bez dolara ulaganja jača svoj uticaj u Srbiji, da li je Vučić uopšte zainteresovan za ulazak Srbije u Evropsku uniju ili mu Unija služi samo kao bankomat iz koga uzima novac da bi produžio opstanak na vlasti, da li bi Srbija mogla ekonomski preživeti ako bi se potpuno okrenula Kini i Rusiji i ostala bez zapadnih donacija i investicija, kao i o tome ima li kraja toleranciji Zapada prema Vučićevom sedenju na dve stolice.
Omer Karabeg: Nedavno je predsednik Srbije Aleksandar Vučić udario snažan šamar Zapadu. Formirana je vlada u kojoj je potpredsednik Aleksandar Vulin, čovek koji je pod američkim sankcijama i koji ne krije svoje bliske veze sa ruskom bezbednosnom službom. Pod američkim sankcijama je još jedan ministar, a dobar deo članova vlade proruski je raspoložen. Evropska unija na to reaguje tako što njen Visoki predstavnik za spoljnu politiku Josep Borrell upućuje čestitku novoj vladi i kaže da se raduje saradnji s njom. Kako to tumačite?
Srđan Cvijić: Od početka ruske agresije na Ukrajinu Srbija uspeva da se provuče da ne uvede sankcije Ruskoj Federaciji. Uspeva joj takođe da ne bude kažnjena od strane zapadnih partnera za poteze kao što je uključivanje Vulina u vladu i to na visoko potpredsedničko mesto. Ja bih Vučića uporedio sa Markom Drenom iz filma Underground Emira Kusturice. Dren je ratni profitera za koga u beogradskim lagumama radi mala armija ljudi koji proizvode oružje za potrebe rata, a, kad se rat završi, on te ljude 20 godina drži u uverenju da rat još uvek traje kako bi i dalje radili za njega. Slično se ponaša i predsednik Vučić.
Saradnju sa zapadnim partnerima krije od očiju javnosti, a sve što je okrenuto prema Rusiji i Kini objavljuje na sva zvona na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Naveliko se hvali time što ne uvodi sankcije Rusiji, a u isto vreme tajno izvozi velike količine oružja u Ukrajinu. To je do sada do određene mere bilo zadovoljavajuće za zapadne partnere.
Nikola Burazer: Mislim da je u prošlosti Evropska unija pokazala visoku dozu tolerancije prema vrlo očiglednim, nedemokratskim trendovima u Srbiji. Postojala je računica da je Srbija pod vlašću Aleksandra Vučića pouzdan partner kada je u pitanju stabilizacija regiona - bilo da je reč o rešavanje pitanja Kosova ili o Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Ta situacija se dosta promenila jer se Srbija sve više pokazuje kao faktor nestabilnosti, pa se je dugogodišnja politika Evropske unije pokazala neuspešnom.
Ali Zapad baš i nema mnogo alternativa jer ako se oštrije postavi prema Srbiji rizikuje da se Srbija još više udalji od Evropske unije i Zapada. Vučić preti da će se, ukoliko Zapad bude oštriji prema njemu zbog stanja demokratije u Srbiji ili neuvođenja sankcija Rusiji, još više okrenuti Kini i Rusiji i postati daleko nekooperativniji kad su u pitanju Kosovo i Bosna i Hercegovina. Mislim da ta pretnja nije toliko kredibilna, ali na Zapadu kalkulišu da je bolje da nastave sa politikom popuštanja nego da vrlo oštro nastupe prema Srbiji.
Žongliranje
Omer Karabeg: Nedavno je Vučić snažno ponovio pretnju da može da se okrene Kini. Prilikom posete kineskog predsednika Si Đinpinga Vučić i celo rukovodstvo ponašali su se vrlo servilno i snishodljivo prema kineskom lideru. Ne samo što se o Si Đinpingu govorilo kao o najmoćnijem čoveku na svetu i o sreći Srbije što ga ima za prijatelja, već i o zajedničkoj budućnosti koju će Srbija graditi sa Kinom. Jedan komentator je ironično primetio da se Srbija trudi da postane kineska autonomna oblast. Kako se to može povezati sa deklaracijom nove vlade da joj je najvažniji cilj put ka Evropskoj uniji?
Srđan Cvijić: To je ta politika balansiranja. Ono što odlikuje sve Vučićeve vlade, pogotovo one posle predsedničkih izbora 2017, je da je njihov odnos prema Evropskoj uniji neiskren. Evropska unija se uglavnom tretira kao bankomat, kao mesto odakle će stizati preko potrebna sredstva za održavanje privredne aktivnosti, infrastrukturne projekte, dodao bih i za korupciju. O tome se retko govori, a uz fanfare se dočekuje predsednik Kine. Ranije je tako bilo i sa predstavnicima Rusije. Evo vam najsvežiji primer.
Ovih dana su u poseti Srbiji bili prva dama Ukrajine Olena Zelenski i ministar inostranih poslova te zemlje. Ta poseta je na televizijama sa nacionalnom frekvencijom gotovo ignorisana dok je prethodna poseta kineskog predsednika Sija prenošena uživo, pa je zbog tog prenosa čak prekinut prenos polufinale Evrovizije i sa prvog prebačen na drugi kanal.
Očigledna je namera da se uz izrazito antizapadni narativ domaćoj publici servira prijateljstvo sa Kinom i Rusijom dok se iza zatvorenih vrata nastavlja dodvoravanje Zapadu. Jedini cilj Vučićeve spoljne politike je ostanak na vlasti. Njegova politika je žongliranje. U početku je žonglirao sa dve, tri loptice, pa je to još nekako išlo. Sada žonglira sa velikim brojem loptica koje su počele da mu ispadaju iz ruku, a ponekad mu padnu i na glavu kao što je to bilo septembra prošle godine sa incidentom u Banjskoj.
Što se tiče unutrašnje situacije, ona se stalno pogoršava počev od novembra prošle godine kada je ustanovljeno da su pripadnici civilnog društva napadani špijunskim softverima vojnog karaktera, pa onda imamo pokradene izbore, hapšenje građana na pravdi boga i staljinističke optužnice protiv njih, zahvaljivanje tadašnje predsednice vlade Ane Brnabić ruskom obaveštajnim službama što su obavestile vladu da opozicija navodno priprema nerede povodom izbora i konačno postavljanje Vulina za potpredsednika vlade. Sve je to znak da se od politike balansiranja malo više skreće u pravcu Istoka. Mislim da je balansiranje prošlost, da sada idemo ubrzanim koracima ka Istoku.
Omer Karabeg: Zar Briselu nije odavno jasno da Vučića samo interesuju zapadne pare i da on uopšte nije zainteresovan da Srbija uđe u Evropsku uniju? Jer da nije tako ne bi režimski mediji već godinama vodili kampanju protiv Zapada i istovremeno dizali u nebo Kinu i Rusiju. Nije onda slučajno što veliki broj građana smatra da su Rusija i Kina najveći prijatelji Srbije.
Nikola Burazer: Nije tako lako razumeti i objasniti ponašanje Brisela kada je u pitanju Srbija. Prosto je nemoguće da u Briselu ne vide da se uz retoriku da su evrointegracije strateški cilj Srbije već više od deset godina vodi konstantna antizapadna i antievropska kampanja. Možda je pravi odgovor na to pitanje da ih jednostavno nije briga. Za njih je najvažnije da se Srbija ponaša na način koji je u interesu Evropske unije. Jer ako Srbiju ne vide kao buduću članici Evropske unije, ako je ona za njih samo zemlja u susedstvu koja je bitna za stabilnost regiona, a time i Evropske unije, onda im je očuvanje stabilnosti u regionu mnogo važnije od demokratije u Srbiji.
Inače, ne bih se složio sa gospodinom Cvijićem da je Srbija ubrzanim koracima krenula ka Istoku. Realnost u kojoj se Srbija nalazi tera vlasti da ipak budu bliže Zapadu kada je u pitanju spoljna politika. A ta prozapadna spoljna politika nadoknađuje se mnogo jačom proruskom i prokineskom propagandom u Srbiji kako bi se zamaskirala kod birača vladajuće partije. Mislim da za to postoji doza razumevanja na Zapadu - i to je ono što je možda najveći problem. Srbiji se toleriše to što u unutrašnjem uređenju sve više liči na Rusiju i Belorusiju dokle god se ponaša u skladu sa i interesima Evropske unije.
Cinkarenje
Omer Karabeg: Kina barem ulaže značajne pare u Srbiju mada je reč o prljavim tehnologijama, ali Rusija stiče simpatije vlasti i naroda bez dolara ulaganja. Dovoljno je da se suprotstavi Rezoluciji o Srebrenici i da ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov tim povodom optuži Zapad da hoće da slomi Srbe i uništi pravoslavlje na Balkanu, pa da Rusiji skoči rejting u očima naroda.
Srđan Cvijić: Kada se više od deset godina narodu servira diskurs o istorijskom prijateljstvu i sličnim stvarima, onda je slika prilično jasna. U Srbiji imate medije sa nacionalnom frekvencijom koji direktno sa titlovima prenose program Putinove propagandne televizije. Stanovništvo se konstantno truje na dnevnoj bazi. Drugo je pitanje da li je to prijateljstvo naroda ili režima.
Kada je 2020. godine Aleksandar Vulin zajedno sa Nikolajem Patruševim, bivšim šefom ruskih tajnih službi, formirao grupu za borbu protiv obojenih revolucija, rezultat te saradnje bilo je cinkarenje ruskih opozicionara koji su Srbiju prepoznali kao sigurno mesto gde su dobrodošli i gde mogu da se sastaju. Njihovi razgovori su snimani i prema njihovim navodima deljeni ruskim organima koji su posle koristili snimke, koje im je dostavila srpska policija, da bi ih progonili.
Tako je Vladimir Karamurza, ruski novinar i opozicioni aktivista, prema navodima njegovih advokata, na osnovu tih snimaka osuđen na kaznu zatvora od 25 godina i trenutno leži u jednom od sibirskih gulaga. Tako da bih rekao da saradnja ovdašnjih vlasti sa Rusijom nije izraz rusko-srpskog prijateljstva nego je to pre svega izraz bratstva dva totalitarna, autoritarna režima. Reč je o autoritarnom bratstvu koje Putinovoj Rusiji koristi da pokaže da još uvek ima prijatelja u Evropi, a ovdašnjem režimu za balansiranje odnosa sa Zapadom.
Slažem se sa gospodinom Burazerom da je geopolitička pozicija Srbije takva bi okretanje Rusiji i Kini vodilo u propast. To je verovatno ovdašnjim vlastodršcima jasno, ali kad se pređe Rubikon, kada se pređe crvena linija, posle je jako teško kontrolisati situaciju. Bojim se da će, ako Rusija pokuša da destabilizuje region Zapadnog Balkana, atmosfera, koju je kreirao Vučić, pogodovati toj eskalaciji.
Minimalni pritisak
Omer Karabeg: Da li Zapad sve ovo toleriše Vučiću zato što mu je Srbija geostrateški toliko važna da će progutati svaki Vučićev potez samo da mu Srbija ne okrene leđa i ne ode ka Rusiji i Kini?
Nikola Burazer: Mislim da u Evropskoj uniji i SAD misle da je bolje imati Srbiju negde blizu sebe, makar uz sve balansiranje o kome govorimo, nego rizikovati da Srbija sto posto ode ka svojim partnerima na Istoku. I pored mnogo jačeg pritiska na Srbiju nego ranijih godina i dalje na Zapadu postoji bojazan da bi, ako bi se s tim pritiskom preteralo, Srbija imala manje motiva da održi kakvu-takvu prozapadnu liniju. Naravno da Zapad ima instrumente da kazni Srbiju počev od retorike koja bi mogla biti mnogo drugačija, pa do ekonomskih i drugih pritisaka, međutim do toga nije došlo.
Pitanje je zbog čega se nije ni pokušalo s takvim pristupom, zbog čega Zapad izbegava da na taj način vrši pritisak. Mislim da je jedan deo odgovora strah, o kome smo govorili, a, s druge strane, mislim da mnogi na Zapadu misle da je rizično u to ulaziti, da to otvara neka nova pitanja i neke nove frontove u Evropskoj uniji.
Smatra se da je lakše uz minimalne pritiske držati stvari pod kakvom-takvom kontrolom nego otvarati pitanje Srbije unutar Evropske unije. Ima članica koje su za oštrije sankcije prema Srbiji zbog njene spoljne politike i stanja demokratije u zemlji, ali ima i onih koji smatraju da je bolje da Srbija, takva kakva je, bude partner, nego da se rizikuje gubitak tog partnerstva.
Omer Karabeg: To onda podrazumeva ovo što je rekao gospodin Cvijić da Evropska unija za Vučića bude bankomat.
Nikola Burazer: Meni se čini da je Evropskoj uniji prihvatljivo da bude bankomat ako time sprečava još nepovoljniji razvoj situacije. U potezima Beograda nema ni tragova principijelne spoljne politike utemeljene na vrednostima, svi potezi su u funkciji očuvanja vlasti. To je svima jasno, ali Brisel očigledno ima toleranciju prema toj politici.
Dugoročno gledano, ta je politika štetna po Evropsku uniju i uopšte po zapadni svet. Jer proruska i prokineska propaganda, koja se konstantno servira u Srbiji, nije nešto što vlast može da isključi na dugme. To je nešto što će imati negativne posledice u narednim godinama i decenijama i to bi zaista trebalo da zabrine donosioce odluka na Zapadu, ali mi se čini da je njihova kalkulacija kratkoročna ili u najbolju ruku srednjoročna. Nedostaje im strateški pristup i pogled na region u narednih par decenija.
Poklon od dve miljarde
Omer Karabeg: Evropska unija planirala fond od šest milijardi evra za Zapadni Balkan i značajan deo te sume trebalo bi da pripadne Srbiji kao najvećoj zemlji na Zapadnom Balkanu. Da li će Vučić opet dobiti poklon i pored toga što je u poslednje vreme udario toliko šamara Zapadu?
Srđan Cvijić: Ako se ne varam, otprilike bi oko dve milijarde moglo da bude namenjeno Srbiji. Mislim da će doći do određenog uslovljavanja iako treba uzeti u obzir strah koji postoji u Briselu da bi Srbija, ako ne bude nagrađena, mogla da ode u neželjenom pravcu. Međutim, bez obzira na prorusku i prokinesku biračku bazu Aleksandra Vučića, velika većina građana očekuje ekonomski prosperitet, pa bi potpuno okretanje leđa Zapadu i gubitak novca koji stiže iz Evropske unije proizvelo političke posledice za režim.
Zbog toga mislim da vlast u ovom trenutku nema izbora jer dve milijarde neće stići iz Kine i Rusije. Mislim da to znaju i zvaničnici u Briselu - tako da je moja procena da će nekog uslovljavanja ipak biti i da taj novac neće tako lako doći u Srbiju.
Omer Karabeg: Da li bi Srbija mogla ekonomski preživeti kada bi izgubila pristup evropskim fondovima i kada bi Zapad počeo da povlači svoje investicije?
Nikola Burazer: Istorija je pokazala da države mogu ekonomski preživeti svakakve nedaće, tako da mislim da nije pitanje da li bi Srbija ekonomski preživela, već da li bi vlast preživela taj udarac. Jer Srbija je gotovo u potpunosti ekonomski vezana za Zapad. Pogledajte, ko su najvažniji trgovinski partneri Srbije, odakle dolaze investicije, gde živi najveća srpska dijaspora i odakle stižu doznake. Odnos sa Zapadom je jako važan za vlast u Srbiji bez obzira na njenu retoriku. Obustavljanje investicija sa Zapada bilo bi pogubno i to vlast u Srbiji jako dobro zna. Ali to ne znaju građani Srbije.
Ovde se sve više govori o mogućem okretanju Srbije grupaciji BRICS, koja pored Brazila, Rusije, Indije i Kine obuhvata i još neke azijske, afričke i južnoameričke zemlje, što je u suprotnosti sa realnim interesima Srbije imajući u vidu njen geografski položaj i ekonomske veze, a i snagu i ulogu samog BRICS-a koji se ovde predstavlja kao neka alternativa Evropskoj uniji što ni u kom slučaju ne može da bude. To nije nikakav izbor jer takva opcija za Srbiju nije moguća.
Pogubne alternative
Omer Karabeg: Da li bi se Vučić, ako bi mu u pitanje došla vlast, mogao na kraju okrenuti Kini i Rusiji i žrtvovati ekonomske odnose sa Zapadom?
Srđan Cvijić: Vučić će sve da uradi da bi ostao na vlasti. Kada bi se desilo da Srbiji bude zamrznut status kandidata i kada bi bila potpuno izopštena iz procesa evropskih integracija, ako bi Vučić procenio da bi mu okretanje Rusiji i Kini produžilo vlast, nema nikakve sumnje da bi to bio njegov izbor. Jer, spoljna politika kao i cela država zarobljeni su od strane predsednika i njegova partije i isključivo služe interesima te klike koja je na vlasti.
Međutim, pitanje je kakva bi u tom slučaju bila reakcija građana. Njih pre svega interesuje kako žive. Tačno je da veliki broj građana smatra da su Rusija i Kina najveći prijatelji Srbije, ali, kada su u nedavnom istraživanju javnog mnjenja pitali građane gde bi najradije emigrirali, niko nije naveo Rusiju i Kinu. Ja mislim da bi političko-ekonomska ludost, kao što je pristupanje BRICS-u ili, ne daj bože, Evroazijskoj uniji, od većine bila protumačena kao nešto što ugrožava njihov boljitak i njihovu budućnost.
Omer Karabeg: U zaključku, dokle će Zapad tolerisati Vučićevu igru sedenja na dve stolice?
Nikola Burazer: Mislim da će ta politika biti tolerisana dokle kod na Zapadu procenjuju da više dobijaju nekakvim sitnim ustupcima koje Srbija čini, nego konfrontacijom koja bi mogla imati neželjene posledice. S druge strane, zavisi od toga u kojoj meri će Srbija biti percipirana kao buduća članica Evropske unije. Jer dokle god se ona percipira samo kao jedna zemlja u susedstvu bez jasne perspektive za prijem, pristup Evropske unije prema Srbiji će biti transakcioni - šta se dobija i šta se gubi kratkoročno ili srednjoročno.
Međutim, ako se na Srbiju bude gledalo kao na buduću članicu Evropske unije, onda je nemoguće da se razgovara o njenom pristupanju Uniji, a da se toleriše da ona jača svoje ekonomske i političke odnose sa glavnim geopolitičkim rivalima Evropske unije. To neće biti moguće isto kao što neće biti moguće da Brisel ignoriše stanje demokratije i vladavine prava u Srbiji jer znamo koliki problem za Evropsku uniju predstavlja što među svojim članicama ima zemlju sa nedemokratskim režimom kakva je Mađarska.
Srđan Cvijić: Zapad će tolerisati Vučićevo sedenje na dve stolice sve dok ne bude shvatio ono što je nama u regionu prilično jasno - da se iza spoljašnje, kratkoročne stabilnosti krije nestabilnost na duge staze i dok ne bude shvatio da bilo koja politička alternativa u Srbiji nije gora od vladajuće koalicije. Mislim da Zapad, nažalost, to još nije shvatio. Ali ako vlast nastavi pravcem kojim je krenula od Banjske, preko pokradenih izbora, do formiranja poslednje vlade, a bojim se da hoće, verujem da će Zapad brže promeniti svoj stav, nego što očekujemo.
Facebook Forum