Piše: Kollen Post
Na samo 30 kilometara od ruske granice, Harkiv je sad češće pod uzbunom za vazdušne napade – posebno dok ruske snage udaraju po gradu iz vazduha, a njihove kopnene trupe napreduju u novoj ofanzivi na sever i istoku.
Kada su se sirene oglasile sunčanog prolećnog popodneva 3. maja, ljudi u centru drugog po veličini grada Ukrajine nisu ni podigli pogled. Ali eksploziju i lomljavu koji su odjeknuli Harkivom nešto pre 14 časova bilo je nemoguće ignorisati.
Bila je to, prema rečima gradonačelnika Ihora Terehova, jedna od mnogih vazdušnih bombi – manjeg dometa ali veće, gadnije i ozloglašeno nepreciznije od krstarećih raketa koje padaju širom zemlje – koje su ruske snage bacile na grad.
Ova bomba je pogodila stambeno naselje blizu centra Harkiva, ubivši stariju ženu. Takođe je polupala gomilu prozora i srušila krov na Viktorovu glavu dok je sedeo u svojoj dnevnoj sobi.
Dok je krv curela iz Viktorovog nosa, vatrogasci su nagrnuli u njegovo dvorište i dvorišta oko njegove kuće, s crevima i vatrogasnim sekirama kako bi požar stavili pod kontrolu. Izneli su njegov televizor na zemljani put. Jedan je Viktoru pružio cigaretu i mobilni telefon.
"Ne plači", rekao je više puta kada je kontaktirao ćerku. "Kuća, auto – sve je izgorelo, ništa nije ostalo. Ali sam živ".
Spasioci
Gašenje požara je u svakoj situaciji posao s visokim ulozima. U Harkivu su ovih dana ulozi još veći.
Atmosfera u glavnom gradskom vatrogasnom domu je sve više napeta kako Rusija pojačava artiljerijske napade na grad.
Posao se radikalno promenio od vremena kada je Oleh Samojlenkov pre 24 godine pristupio tim snagama.
"Ranije smo retko kad radili na rušenju – zapravo samo ako bi negde eksplodirao gasovod, ne daj Bože, ili tako nešto", rekao je on na stanici, misleći na borbu protiv požara i čišćenje ruševina pošto bi neka zgrada bila teško oštećena ili uništena. "Sada je to naš glavni posao."
"Nekada su to bili samo požari. Sada su to požari pod vatrom. I sve što se dešava ima neku vrstu vojnog karaktera", rekao je Viktor Danilenko, takođe vatrogasac u toj stanici.
Samojlenkov je rekao da je najstrašnija stvar koje se seća na dužnosti bio prvi put kada je morao da odgovori na poziv dok su leteli geleri. Ali, kaže, navikao se.
Ovih dana vatrogasci na svoju uobičajenu opremu nose pancire, a takođe i vojne šlemove. Bohdan, koji čuva kamione kada ne prevozi sanitetski materijal, mora da stavi taj oklop kad god je aktivirana vazdušna uzbuna.
Kada to nose zajedno s vatrootpornim jaknama, gas maskama i rezervoarima za kiseonik koji su deo tradicionalnije opreme, ukrajinski vatrogasci su veoma opterećeni i podsećajući na staromodne ronioce – ali se suočavaju s sasvim drugačijim izazovom.
Skoro pa da je olakšanje kada treba da reaguju na običnu vatru – neko je palio vatru u kontejnerima, uključujući i kada mora da se ide an tere kasno u noć. "Dečja igra", rekao je Samojlenko, odmahujući rukom.
Dan ranije, svetla u stanici su bila ugašena usled nestanka struje u celom regionu sve dok neko nije uključio generator. Tada su barem mogli da vide sat koji visi iznad svlačionice i prostora za sedenje dok su se kazaljke približavala 7.30, što je bio kraj njihove 48-časovne smene.
"Stvar je slučaja. Možda se neće, a može i da se desi. Rulet", rekao je oko zore Saša, mlađi vatrogasac. "Danas je drugi dan, pa su svi pomalo na ivici".
Kada se njihova smena završila, stigla je sledeća ekipa od 20-ak muškaraca, koji su zauzeli svoja mesta u drugoj svlačionici, a ovi vatrogasci su krenuli kući.
Napadi na Uskrs
Harkiv je grad na ivici nerava. Ruske snage zauzele su okolne delove pošto su pokrenule invaziju na Ukrajinu u februaru 2022. godine, ali nisu zauzele grad, dok je Ukrajina oslobodila većinu te teritorije u velikoj kontraofanzivi kasnije te godine.
Sada se opet vode žestoke borbe u Harkivskoj oblasti: Rusija je prošle nedelje otvorila novi front u regionu probijanjem granice severoistočno od grada i zauzimanjem nekoliko sela blizu granice, što je izazvalo talas evakuacije.
Harkiv je 16. maj posle otkazivanja putovanja u inostranstvo zbog obnovljenih borbi posetio ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski koji je rekao da je situacija u regionu "generalno pod kontrolom", ali da je i dalje "izuzetno teška".
Zvaničnici i vojni analitičari kažu da je malo verovatno da će Rusija moći da zauzme sam grad i da to možda nije cilj ofanzive. Ali njegovi stanovnici žive sa napadima ruskih kliznih bombi poput KAB-500, oružja iz sovjetske ere tako nazvanog zbog mase od 500 kilograma.
"Harkiv je danas mnogo više od grada. Harkiv je simbol snage Ukrajine", napisao je Terehov na Telegramu na pravoslavno uskršnje jutro, 5. maja. "U pitanju su životi preko milion ljudi."
Druga vazdušna bomba kasnije tog dana ranila je najmanje 15 ljudi. Udari S-300, protivvazdušnog sistema koji Rusija koristi kao artiljeriju iz blizine, napravili su veću štetu u ranim jutarnjim satima 10. maja.
Bomba je 2. maja pogodila fabriku u Derhačiju, selu oko 15 kilometara severno od centra Harkiva. Van dometa vatrogasne brigade, pogodila je kuću Viktora, koji živi u Derhačiju i čija supruga radi u obližnjoj prodavnici prehrambenih proizvoda.
Guverner Harkivske oblasti Oleh Sinjehubov rekao je 9. maja da je Derhači jedna od ključnih lokacija s kojih vlasti evakuišu stanovnike.
Beg pod vatrom
Borba protiv požara izazvanih ruskim napadima daleko je od jedinog iskustva koje je Samojlenkov imao sa ratom.
Na početku opšte invazije, živeo je još severnije i posle prvobitnog prodora bio je pod ruskom okupacijom.
Njegov 21-godišnji sin Kirilo pridružio se vojsci šest meseci pre invazije. Ruski vojnici su pronašli Samojlenkova tako što su pretresli i proveravali telefon jednog od Kirilovih prijatelja, rekao je on, pronašavši fotografiju njegovog sina u uniformi i zahtevajući da sazna gde je njegova porodica.
Odveli su Samojlenkova u improvizovani zatvor u ranim danima invazije. Kada su ga pustili, shvatio je da je i dalje na okupiranoj teritoriji. Nakon što je vraćen dok je pokušavao da pređe u grad Harkiv, koji ruske snage nikada nisu zauzele, na kraju je uspeo da se provuče, vozeći bicikl po sporednom putu.
Kiril je ubijen u akciji tog decembra, kaže Samojlenkov dok prelistava fotografije na svom telefonu – niz slika na kojima plavokosi tinejdžer nosi maskirnu uniformu i vidljivo stari u roku od nekoliko meseci.
"Još uvek imam porodicu, hvala Bogu", rekao je, pljunuvši tri puta preko ramena, što je ekvivalentno kucanju u drvo. Kada je bio u ruskom pritvoru, njegova supruga i mala kćerka su krenule kroz Rusiju, a zatim i Litvaniju, da bi se na kraju došle u Nemačku. Još su tamo i čekaju da se vrate kući, kaže on.
Ubijanje vremena
Pored sumorne realnosti reagovanja na hitne slučajeve u ratu, vatrogasci u Harkivu – poput onih u gradovima širom sveta – imaju duge vremenske perioda između požarnih alarma. Mnoge aktivnosti u intervalima su svakodnevni poslovi. Peru opremu. Čiste podove, zidove, nameštaj, više puta. Više puta čiste prilaz za kamione – iako je staro, to je mesto savršeno čisto kako se možda ne očekujete od zone u kojoj stalno boravi 20 muškaraca.
Ovog majskog jutra, neko je uključio generator. Kada je struja došla, ekipa je ustanovila da je bojler pokvaren, a Samojlenko i Danilenko su se neko vreme mučili s njim pre nego što su ga popravili.
U kuhinji je Andrij Talanov spretno oljušio krompire pre nego što ih je dao Viktoru Veretelniku koji ih je isekao na kockice. Dvojica vatrogasaca su ponovila postupak sa rotkvicama i krastavcima koje su ubacili u pileću čorbu u koju su umešali pavlaku i majonez.
Cele kese zelenog luka i kopra idu u kotao "okroške", popularne hladne supe koja se stavlja u frižider na sat vremena pre nego što je spremna za ručak za ekipu u smeni.
Stalno održavanje ispresecano konstantnom rotacijom za pušenje na rampi na zadnjem ulazu u stanicu. Muškarci oprezno komentarišu da je tiho. Takve reči uvek sledi suvo pljuvanje tri puta preko ramena – ritual osmišljen da osujeti đavola na ramenu koji je možda čuo optimizam i krenuo da ga uništi svojim nedelom.
Za sujeverne, ulozi takvih nedela su opipljivi. Oko 7.30 jedan od vatrogasaca se smestio blizu liste za prijavu u smenu u svlačionici. Pregledao je zaseban spisak ispisan na koverti koju je napunio novčanicama, uglavnom malim. Proveravao je da li su svi u smeni koji sada idu kući dali doprinos u fond koji prikupljaju za jednog od svojih drugova koji je poginuo u ruskom napadu manje od mesec dana ranije.
