Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je koliko je realan ciklus investicija "Skok u budućnost - Srbija Expo 2027" koji je najavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Sagovornici su bili Goran Radosavljević, profesor Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju iz Beograda, i Milan Ćulibrk, urednik rubrike Politika i ekonomija beogradskog nedeljnika "Radar".
Bilo je reči o tome da li bi se taj program s obzirom na njegovu ambicioznost mogao nazvati srpskim New dealom, zašto je tako sveobuhvatni plan razvoja Srbije povezan sa svetskom izložbom Expo 2027 čiji će domaćin biti Beograd, da li će poslove na izgradnji kapitalnih objekata kao i do sada dobijati firme bliske vlasti i zašto se gradi Nacionalni stadion pored tri postojeća u Beogradu.
Razgovaralo se i o tome koliko će zaduživanje od 18 milijardi eura, koliko je potrebno za investicioni ciklus "Skok u budućnost - Srbija Expo 2027", plus tri milijarde za najavljenu kupovini francuskih borbenih aviona Rafal, povećati javni dug Srbije, da li će država morati da plaća enormne kamate s obzirom da su trenutno krediti na međunarodnom tržištu jako skupi, da li će Srbija od izložbe Expo 2027 zaraditi milijardu eura kako to tvrde predsednik Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali, kao i o tome koliko je realna Vučićeva prognoza da će zahvaljujući ubrzanom privrednom razvoju na kraju 2027. prosečna plata biti 1400, a penzija 650 eura.
Karabeg: Investicioni program "Skok u budućnost - Srbija Expo 2027" predviđa otvaranje 14 novih fabrika, izgradnju preko 480 kilometara puteva, rekonstrukciju i izgradnju 2000 kilometara železničkih pruga, izgradnju Nacionalnog stadiona, rekonstrukciju svih porodilišta u većim gradovima, izgradnju 67 škola i 23 dečja vrtića, kao i objekata za svetsku izložbu Expo 2027 čiji će domaćin biti Beograd. To bi zaista trebalo da preporodi Srbiju. Da li je to neka vrsta srpskog New deala?
Ćulibrk: Kad se pogleda na gomilu, zvuči tako. Ali već četiri godine više od četiri milijarde godišnje troši se na investicije koje se finansiraju iz budžeta.
Za četiri godine to je 16 milijardi evra, a mi sada govorimo u cifri od oko 17, 18 milijardi koliko će koštati "Skok u budućnost - Srbija Expo 2027". To je nešto malo više u odnosu na ono što smo do sada imali. Dakle, tempo se neće ubrzati, neće biti tako primetan razvoj.
Pri tome u tih 17, 18 milijardi se računa i efekat inflacije jer ne treba zaboraviti da kurs evra u Srbiji već 10 godina apsolutno miruje. U stvari, danas je niži nego pre desetak godina kada je evro vredeo 124, a sada je 117 dinara.
U međuvremenu je inflacija bila otprilike oko 70,80 posto. Tako da, iako taj program deluje kao neki novi, srpski New deal, to je zapravo samo nastavak dosadašnje prakse izdašnih državnih investicija što u infrastrukturu, što u neke druge projekte.
Najgore od svega je što za većinu tih najavljenih projekata nemamo nikakve studije izvodljivosti koje bi pokazale njihovu isplativost. Plašim da će krajnji efekat mnogih od njih biti negativan, da ćemo više potrošiti nego što ćemo imati koristi.
Praonica para
Radosavljević: Vlast koristi takve pompezne najave za svoje kratkoročne političke ambicije. Mislim da se 2027. više niko neće sećati ovog plana. Oni će tada najaviti neki novi New deal za 2030. I tako u krug.
Pre pet, šest godina imali smo priču o brzim prugama koje su trebale odavno da budu završene, pa nisu. Najavljivane su i razne fabrike čipova, a nismo uspeli da završimo ni kanalizaciju na levoj obali Dunava koja košta 50 miliona evra. Ta obećanja s jedne strane služe za dnevnopolitičke svrhe, a s druge kao velika praonica para.
Jedino što će se desiti to je velika izložba Expo 2027. Grad će izmestiti Sajam, a tu lokaciju će dati nekoj sumnjivoj firmi koja već gradi Beograd na vodi. To je perfektna lokacija u centru grada gde će se kroz građevinske radove oprati još par milijardi evra, a zauzvrat će se država zadužiti i graditi objekte Sajma van grada. Ne mislim da je to New deal i da je to nešto što će preporoditi Srbiju. Mislim da će to biti, pre svega, neefikasno korišćenje javnih sredstava.
Ćulibrk: U pravu je gospodin Radosavljević kada kaže da ćemo 2027. verovatno dobiti neki novi još ambiciozniji plan do 2030. godine. Svi smo već zaboravili da je samo pre dve godine vlast na velika zvona objavila plan Srbija 2025. Sada, godinu dana pre 2025, o tom planu više niko ne govori. Horizont se produžava na 2027, pa će za dve godine da se produži na 2030, pa onda 2040. itd. I stalno se bolji život odlaže za budućnost.
Karabeg: Predviđa se otvaranje 14 novih fabrika. Da li će to kao i do sada biti strane fabrike. Da li se računa i na kineske fabrike?
Ćulibrk: To niko živi ne zna. Lako je obećati. Setimo se da je 2016. na velika zvona najavljen dolazak Klemensa Tenisa, vlasnika nemačke mesne industrije, koji je, navodno, ovde trebalo da otvori farme svinja, klanice, fabriku za preradu mesa. A mi smo došli u situaciju da Srbija sada uvozi meso jer ga nema dovoljno ni za sopstvene potrebe.
Setimo se da je bilo najavljeno da će Mubadali, kompanija iz Abu Dabija, otvoriti u Srbiju fabriku čipova u koju je trebalo da bude uloženo 4 milijarde evra. Šta je s tim? Od nje ni traga ni glasa. Sve je to na dugom štapu. Ne znamo da li je vlast mislila i na Rio Tinto koji je vrlo sporan jer ni posle 25 godina nismo videli studiju o uticaju rudnika litijuma na životnu sredinu. Lako je pričati o tome dok ništa konkretno ne znamo.
Karabeg: Predsednik Vučić je prilikom nedavne posete Francuskoj najavio kupovinu 12 borbenih aviona Rafala koji će koštati tri milijarde. Znači Srbija će u narednom periodu potrošiti 21 milijardu bi ostvarila sve najavljene planove.
Radosavljević: Kad sam čuo tu vest malo u šali malo, u zbilji rekao sam da je i Slobodan Milošević pred Rambuje poslao delegaciju u Francusku da kupi Erbas avione. Simbolika slučajna ili ne, znamo kako se ta priča završila. Pare su potrošene, a avioni nikada nisu stigli.
Inače, za Rafale nemamo para i ne znam kako bismo to isfinansirali. Jedino ako je Francuska voljna da nam da tri milijarde kredita. Ali to je pod velikim znakom pitanja. Mislim da je jedina stvar do koje je u ovom trenutku vlasti u Srbiji stalo - da se grade objekti za Expo jer će tu kompanije bliske vlasti zaraditi mnogo para, a samim tim i vlast.
Inače, kad ste pomenuli Kinu, interesantno je da Mađarska, koja je takođe miljenik Kine kao i Srbija, dobija od Kine fabriku električnih automobila što je nešto što bi moglo da promeni sliku Srbije. Nažalost, mi od Kine dobijamo rudnike, a ja ne znam ni za jednu modernu državu da se razvila iz rudarskog sektora.
Opasna spirala
Karabeg: Odakle će stići 18 milijardi eura za investicioni ciklus "Skok u budućnost - Srbija Expo 2027" i 3 milijarde za Rafale?
Ćulibrk: Odgovor je vrlo jednostavan - tih para nema u budžetu. Država će morati da se zaduži. Ono što je nevolja za sve nas poreske obveznike, koji ćemo sve te dugove morati da vraćamo, je što se država sada zadužuje po kamatama od 6 do 7 posto što je veliko opterećenje.
Bilo je lako zaduživati se kada su kamate na svetskom tržištu bile negativne. Danas, ako pozajmimo 100, moraćemo da vratimo 107 miliona evra. Ove godine ćemo samo za otplatu kamata potrošiti oko 650 miliona evra više nego što smo za kamate platili pre dve godine. Sa tih 650 miliona mogao je da se izgradi jedan autoput. To je cena koja se danas plaća kada se zadužujete.
Karabeg: Može li Srbija očekivati neke kredite od kineskih banaka s obzirom na jake privredne veze između Kine i Srbije? One su ponovo osnažene posetom kineskog predsednika Si Đinpinga.
Radosavljević: Kina je i do sada davala Srbiji različite kredite. To su bili vezani aranžmani. Kad dobijete kredit, u obavezi ste da kupite njihovu robu ili, ako su u pitanju infrastrukturni projekti, da u velikom procentu angažujete njihove kompanije. Vidimo da sve velike i infrastrukturne projekte u Srbiji uglavnom rade kineske kompanije.
Slušam ovih dana kako predstavnici vlasti pričaju da su kineski krediti povoljni. Bilo koji bilateralni kredit je najmanje dva do tri puta skuplji od kredita međunarodnih finansijskih institucija. Može da ide i do pet, šest puta.
Srbija se u poslednjih sedam, osam godina odlučivala za bilateralne kredite - ne samo kineske, nego i kredite iz Emirata, ruske i azerbejdžanske - zato što oni ne postavljaju mnogo pitanja o tome kako će se ti krediti trošiti. Mislim da je Srbija za poslednjih desetak godina izgubila milijarde evra zato što je uzimala bilateralne, a ne kredite od međunarodnih finansijskih institucija koji su daleko povoljniji.
Mi smo za Koridor 10 uzeli kredit sa kamatom ispod jedan posto na preko 30 godina sa šest godina grejs perioda. To je neuporedivo sa bilo čim drugim. Dakle, sigurno će biti kredita iz Kine, a i drugih bilateralnih kredita.
Ali ključno je pitanje efikasnost investicija. Bojim se da ove investicije, koje se pominju u programu "Skok u budućnost - Srbija Expo 2027" neće mnogo doprineti privrednom rastu, pa ćemo se ponovo zaduživati da bih ih vraćali. Onog trenutka kada počnete da se zadužujete da bi vraćali kredite, ušli ste u spiralu iz koje nema povratka. Naći ćete se u situaciji u kojoj se našla Grčke 2013. i 2014. godine.
Karabeg: Dokle Srbija može da se zadužuje?
Radosavljević: Možete da se zadužujete dokle god kreditori hoće da vas finansiraju. Dug Grčke, koji je bio 100 posto BDP-a, bukvalno je preko noći otišao na 300 posto kada su kreditori prestali da je finansiraju. Da li će i kada nama doći takav trenutak - teško je reći. Ja se nadam nikada, ali postoji rizik da do toga dođe.
Sajam i Nacionalni stadion
Karabeg: Računa se da bi organizacija svetske izložbe Expo 2027 zajedno sa izgradnjom objekata koštala oko 2,6 milijardi. Da li će ti objekti i kasnije moći da se koriste?
Ćulibrk: Ima negativnih primera kao što je Expo 2017 u Astani, glavnom gradu Kazahstana. Danas su svi ti objekti uglavnom neiskorišćeni i neisplativi. Plašim da će se nešto slično dogoditi i sa nama.
Gospodin Radosavljević je pomenuo izmeštanje Sajma. Možete da zamislite kolika će biti poseta sajmovima knjiga, nameštaja, tehnike, ako Sajam bude 25 km od centra Beograda. Svakako najveći problem je što je naša izložba ovde predstavljena kao da se radi o glavnoj svetskoj izložbi Expo, a ta se sledeće godine održava u Japanu.
Ono u čemu se razlikuju te dve izložbe je što Japan obezbeđuje samo zemljište na kome će svaka zemlja morati da izgradi svoj paviljon i da ga posle ukloni, dok ćemo mi morati izgraditi sve paviljone. Pominje se da će Expo koštati 2,6 milijardi evra. Bojim se da će to na kraju da košta mnogo više. Uostalom, kada je počela priča o izgradnji Nacionalnog stadiona govorilo se da će koštati 250 miliona. Sada je to već otišlo na 600 do 800 miliona, a bojim se da će na kraju ta cifra dostići celih milijardu evra.
Karabeg: Zašto je Nacionalni stadion toliko bitan?
Ćulibrk: Beograd već ima tri velika stadiona. Pored ta tri mi ćemo da gradimo četvrti. Poređenje sa stadionom Real Madrida je zaista besmisleno. Stadion Real Madrida nalazi u centru grada - dostupan je svima. Ako krenete s druge strane Beograda, trebaće vam sat da dođete do Nacionalnog stadiona u Surčinu.
A što se tiče isplativosti tog projekta, pogledajmo poslovanje beogradske Arene. To je sportska hala na Novom Beogradu u kojoj se često igraju vrhunske košarkaške utakmice zahvaljujući tome što su dva košarkaška kluba iz prestonice, Crvena zvezda i Partizan, već godinama u Ligi šampiona, tamo se organizuju brojni koncerti, pa ipak Arena bez sponzora ne uspeva da bude ni na nuli.
Možete zamisliti koliko će biti isplativ Nacionalni stadion kada se zna da reprezentacija godišnje u Srbiji odigra najviše šest utakmica. Ne treba zaboraviti da je ova vlast odlučila da gradi još osam stadiona po Srbiji u mestima čiji fudbalski klubovi igraju u lokalnim ligama. Na njihove utakmice ne dolazi više od 200, 250 ljudi. Svaki taj stadion koštaće 35 miliona evra. Na osam stadiona biće potrošeno skoro 300 miliona evra ili pola procenta bruto domaćeg proizvoda.
Radosavljević: Ja smatram da država ne treba ni dinara da ulaže u profesionalni sport. Treba da pomaže isključivo amaterski sport. Srbija, nažalost, ulaže stotine miliona evra godišnje u profesionalni sport, uglavnom u fudbalske klubove koji su rupa bez dna. Fudbal je, pre svega, jako skup sport i ne vidim zašto bi se država uopšte bavila tim sportom osim da neki diktator ili vladar zadovolji svoje lične potrebe.
"Zarada" od milijardu eura
Karabeg: Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali tvrde da će Srbija od izložbe Expo zaraditi milijardu eura. Može li se ostvariti tolika zarada?
Radosavljević: Zavisi šta smatraju pod zaradom. Mislim da od svetske izložbe Srbija ne može da zaradi ni nekoliko stotina miliona evra i to pod pretpostavkom da ona bude izuzetno posećena. Uostalom, sve su to proizvoljne računice jer ne znamo koliko bi 2027. godine Beograd kao privlačna destinacija zaradio od turizma i da nema te izložbe. Oni će verovatno sav turistički prihod uračunati u prihod izložbe.
Ćulibrk: Ne znam da li oni govore o prihodima ili o zaradi. Zarada podrazumeva razliku između prihoda i rashoda. Ako država potroši 2,6 milijardi evra, čisto sumnjam da će ukupan prihod od izložbe biti 3,6 milijardi evra što bi značilo da će zarada biti milijardu evra. Tako da verujem da oni pričaju o ukupnim prihodima, a troškove ostavljaju po strani jer će kredite ionako da vraća neko drugi.
Imam utisak da će najveću korist od svega imati privatne firme bliske vlastima koje će biti angažovane kao podizvođači. Kada je ceo državni vrh 1. maja prisustvovao početku radova na Nacionalnom stadionu, tamo smo mogli videti kamione Milenijuma, kompanije vrlo bliske sadašnjim vlastima čiji profit od dolaska Srpske napredne stranke na vlast godišnje raste po dvocifrenim stopama.
Biće tu posla i za kompanije u vlasništvu Zvonka Veselinovića, kao i za one koje su doskora bile u vlasništvu Milana Radoičića čiji su sada vlasnici njegovi ortaci na koje je preneo svoj udeo. Te firme se vrlo često angažuju kao podizvođači što je jedan od odgovora na pitanje zašto država radije pozajmljuje kredite na osnovu bilateralnih ugovora, nego od međunarodnih finansijskih institucija.
Jer, kada uzmete kredit od međunarodnih finansijskih institucija, izvođače morate da birate na tenderu, a u slučaju bilateralnih kredita možete da angažujete bilo koga. Sve u svemu, ne verujem da će biti ikakve zarade od izložbe Expo. Mislim da bismo dobro prošli ako ukupni gubitak ne bi prešao 100 ili 200 miliona evra.
Karabeg: Predsednik Vučić je najavio da bi zahvaljujući ubrzanom razvoju Srbije u naredne tri godine prosečna plata na kraju 2027. trebalo da bude 1400 eura, a prosečna penzija 650 eura? On, znači, računa sa podizanjem standarda.
Ćulibrk: To ne znači povećanje standarda. Pitanje je koliko će tih 1.400 evra tada vredeti. Nedavno smo u Radaru objavili tekst profesora Milojka Arsića koji je na osnovu zvaničnih podataka pokazao da sve ono što je u Srbiji pre šest godina koštalo 100 evra sada košta 150 evra. Prema tome, ako ste pre šest godina imali platu 500 evra, a sada imate 750, standard vam se nije pomerio ni za milimetar.
Verujem da - i ako građani na kraju 2027. budu imali prosečnu platu 1400 evra - njihova kupovna moć neće biti veća nego što je sada kada imaju 800 evra jer će inflacija obezvrediti evro.
Bolji život?
Karabeg: U zaključku, da li je program "Skok u budućnost - Srbija Expo 2027" ostvariv ili je to u suštini nerealan projekat?
Radosavljević: Lično bih voleo da se ne ostvari jer, ako se taj projekat bude ostvario, mi ćemo 2027. godine - sa objektima za koje ne znamo kako ćemo plaćati njihovo održavanje i sa skupim kreditima - verovatno biti u ozbiljnim ekonomskim problemima. Ne postavlja se pitanje da li je taj program ostvariv, nego da li bi trebalo da se ostvari. Imajući u vidu dosadašnji stepen realizacije obećanja predstavnika vlasti, mislim da su šanse da se ostvari jako male.
Ćulibrk: U projekt "Skok u budućnost - Srbija Expo 2027" ubraja se i brza pruga od Beograda do Niša koja bi trebalo da košta negde između 2 i 2,5 milijarde evra i da bude završena 2027. godine. Kada znamo da pruga od Beograda do Subotice nije završena ni nakon sedam, osam godina, zaista je nemoguće očekivati da pruga od Beograda do Niša bude gotova za tri godine.
Ne sumnjam da će vlast potrošiti 18 milijardi na razne projekte. Ne sumnjam takođe da će nam javni dug sa 36 skočiti na skoro 50 milijardi evra. Jedino u šta sumnjam je da ćemo živeti mnogo bolje u šta nas vlast ubeđuje.
Facebook Forum