"Retorika koju je gurao režim Slobodana Miloševića nakon NATO bombardovanja istovetna današnjoj retorici režima u Srbiji."
To za Radio Slobodna Evropa (RSE) kaže Žarko Korać, profesor Beogradskog univerziteta u penziji i nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije.
U Srbiji se u nedelju, 24. marta, navršilo 25 godina od početka NATO bombardovanja. Prisećajući se tog dana pre četvrt veka, Beograđanin Dragan kaže da mu na pamet prvo pada reč "očaj".
"Očajan sam bio. Jednostavno osećali smo se nemoćno i prevareno", kaže Dragan za RSE.
Njegov sugrađanin Zoran kaže da je naivno otišao na ranije dogovorenu fudbalsku utakmicu.
"Jedini sam došao. Nisam verovao da će se dogoditi", priseća se Zoran u razgovoru za RSE.
Na pitanje šta je dovelo do bombardovanja, Dragan kaže da vidi krivicu i srpske i albanske strane.
"Verovatno da su i strani faktori uticali na sve to. Kažem, krivica je obostrana, jer neke stvari raditi nije normalno, nije ljudski", kaže Dragan.
Alijansa koju je činilo 19 zemalja je 78-dnevnu intervenciju pokrenula protiv tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, zbog zločina srpskih snaga nad albanskim civilima na Kosovu.
Intervencija je sprovedena bez odobrenja Saveta odobrenja Ujedinjenih nacija, što je bio presedan. U zvaničnom narativu Srbije ističe se isključivo taj aspekt, dok o sistemskom progonu albnanskog stanovništva na Kosovu nema ni pomena.
Govoreći o NATO intervenciji, ministar odbrane Srbije Miloš Vučević je 22. marta izjavio da je ona "predstavila sunovrat pravde i morala i da je bila duboko nepravedna".
Ministar Vučević je u petak u Domu vojske otvorio skup pod nazivom "Od agresije do novog pravnog poretka", i tom prilikom ocenio da Srbija u ratu protiv NATO pakta "nije bila poražena".
"I nikada ne smemo dozvoliti da nas neki koji su po imenu i prezimenu pripadnici našeg naroda, ali i mnogi drugi koji pripadaju nekim narodima, ubede da smo poraženi. Mi na bojištu nismo poraženi", rekao je Vučević.
NATO bombardovanje okončano je 9. juna 1999, potpisivanjem Kumanovskog sporazuma. Tim dokumentom je zvanični Beograd pristao da povuče vojne i policijske snage sa Kosova.
Dvadeset pet godina kasnije, zvaničnici Beograda i Prištine duže od decenije vode dijalog o normalizaciji odnosa, a Kosovo ima svoje institucije, snage bezbednosti i članica je pojedinih međunarodnih organizacija, iako još uvek nema mesto u Ujedinjenim nacijama.
Na skupu na kojem je govorio ministar odbrane su među prisutnima bili i Vladimir Lazarević, bivši komandant Prištinskog korpusa, koji je pred Haškim tribunalom bio osuđen na 14 godina zatvora zbog ratnih zločina nad albanskim civilima. Pored njega je sedeo Nikola Šainović, još jedan haški osuđenik, danas funkcioner vladajuće Socijalističke partije Srbije.
Šainović, bivši potpredsednik vlade SRJ osuđen je na 18 godina zatvora, zbog prisilnog premeštanja, deportacija, ubistava i progona albanskog stanovništva sa Kosova.
"Srbija je praktično abolirala sve svoje ratne zločince, pa tako i one koji su počinili ratne zločine na Kosovu", kaže Žarko Korać, te napominje da se o zločinima srpske vojske i policije tokom 1998. i 1999. godine nad kosovskim Albancima gotovo uopšte ne govori u ovdašnjoj javnosti.
Ministarstvo odbrane nije odgovorilo na upit RSE o prisustvu Vladimira Lazarevića i Nikole Šainovića na događaju u Domu vojske.
Ako ih ne ignorišu, zvaničnici Srbije negiraju zločine koje su srpska vojska i policija počinili nad kosovskim Albancima. Tako je Aleksandar Vulin u vreme dok je bio ministar unutrašnjih poslova u više navrata izjavio da je masakar u kosovskom mestu Račak 1999. godine "velika laž i strašan falsifikat".
I predsednik Srbije Aleksandar Vučić je krajem 2019. godine izjavio da je reč o "fabrikovanom zločinu".
Srpske policijske i vojne snage na Kosovu ubile su 15. januara 1999. godine u Račku 45 albanskih civila, među kojima je bilo žena i dece. Ovaj masakr je predstavljao ključni trenutak za odluku NATO snaga da pokrenu vazdušnu intervenciju na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ) zbog rata i kršenja ljudskih prava na Kosovu.
"To sve služi vladajućim strankama da u potpunosti opravdaju politiku vođenu tokom devedesetih godina, koja je u konačnom ishodu i dovela do tako tragičnog epiloga", kaže Žarko Korać komentarišući odnos zvaničnog Beograda prema zločinima nad Albancima.
Nakon što je Demokratska opozicija Srbije (DOS) zbacila Miloševićev režim u Petooktobarskoj revoluciji 2000. godine, glavni prioritet novih vlasti je bio ponovno priključivanje Srbije međunarodnim organizacijama iz kojih je bila isključena tokom devedesetih godina.
U prvoj deceniji 21. veka jedan broj funkcionera napušta ultranacionalističku Srpsku radikalnu stranku, koja je krajem devedesetih bila deo Miloševićevog režima.
Predvođeni zamenikom predsednika radikala Tomislavom Nikolićem i partijskim sekretarom Aleksandrom Vučićem, oni osnivaju Srpsku naprednu stranku i predstavljaju je kao modernu konzervativnu proevropsku stranku. Sa takvim imidžom SNS 2012. osvaja vlast koju ne ispušta do danas.
"Moglo bi se reći da sadašnja vlast u Srbiji predstavlja restauraciju režima Slobodana Miloševića. To su mahom isti ljudi koji su bili na vlasti tokom bombardovanja 1999. godine. Vučić je u to vreme bio ministar informisanja", kaže za RSE Erik Gordi, profesor na Univerzitetskom koledžu u Londonu.
Prema njegovim rečima, aktuelni režim u Srbiji, za razliku od Miloševićevog, izbegava da se direktno konfrontira međunarodnoj zajednici i umesto toga se trudi da balansira između Zapada i Istoka.
Čini se, dodaje Gordi, da to balansiranje između globalnih sila Aleksandru Vučiću dobro ide.
"Međutim, dugoročno to znači da se Srbija sve više percipira kao rizik evropskom projektu i bezbednosti u Evropi. Ona, kao ni ostali kandidati, neće biti uskoro primljena u EU, ako joj je to uopšte cilj", ocenjuje Gordi.
On objašnjava da današnja Srbija, okružena zemljama članicama NATO, nema kapaciteta da u velikoj meri destabilizuje region, kao što je to mogla pre 25 ili 30 godina. Stoga je, kaže Gordi, zapadna javnost uveliko zaboravila na Srbiju.
"To znači da je postala marginalna zemlja i tako je tretirana u svetskoj politici. Čini se i da je Evropa odustala od projekta proširenja, što znači da time što nema realnih šansi za učlanjenje u EU, nema ni motivacije države da sprovede promene koje bi bile korisne za građane. Ta marginalna pozicija daje vladajućim strukturama sve veću slobodu, ali nije u interesu građana", ocenjuje Gordi.
Srbija je, podsetimo, jedna od retkih zemalja u Evropi koja se nije priključila sankcijama protiv Rusije nakon što je Kremlj pokrenuo totalnu invaziju na Ukrajinu februara 2022. godine.
Dok sporadično ponavljaju da je Srbija izabrala put ka Evropskoj uniji i da na tom putu ostaje, srpski zvaničnici neretko ne biraju reči kada govori o zvaničnom Briselu i zvaničnim evropskim institucijama.
U martu 2020. godine, na početku pandemije korona virusa, predsednik Srbije je izjavio da "evropska solidarnost ne postoji" i da je to "bajka na papiru".
Četiri godine kasnije, predsednik i doskorašnja premijerka Srbije su oštrim i nediplomatskim rečnikom kritikovali pojedine poslanike Evropskog parlamenta koji su kao strani posmatrači ukazali na ozbiljne neregularnosti tokom vanrednih izbora u Srbiji u decembru prošle godine.
Zahtev Evropskog parlamenta da se, upravo zbog navoda o izbornim nepravilnostima, u Srbiji sprovede međunarodna istraga, režim je okarakterisao kao zadiranje u suverenitet zemlje, dok su predstavnici opozicije koji su podržali ovaj predlog u prorežimskim medijima targetirani kao izdajnici.
Balkan u slikama nakon Miloševića na Gazimestanu
Žarko Korać kaže da ga retorika Srbije o evropskom putu podseća na izjave koje je Slobodan Milošević davao nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, kojim je okončan rat u Hrvatskoj i BiH.
"To su politike koje se stalno menjaju, ali ostaju potpuno jasne. Ta retorika okrenutosti Zapadu ne znači mnogo, jer je Srbija prestala evropske integracije. Tri godine nije otvoreno nijedno poglavlje i nema izgleda da će skoro biti otvoreno", smatra Korać.
U prilog tezi da Srbija okreće leđa Zapadu, Korać podseća i na napad naoružane grupe Srba na kosovsku policiju u mestu Banjska na severu Kosova septembra prošle godine. U incidentu je ubijen jedan pripadnik policije Kosova i tri napadača. Grupu je predvodio Milan Radoičić, bivši potpredsednik Srpske liste, najveće stranke Srba na Kosovu, koja ima podršku zvaničnog Beograda.
"Taj događaj je doveo do ozbiljnog zaoštravanja odnosa sa EU. Tako da se u celini nije promenilo ništa u politici koju je vodio Milošević. Naravno, to je prilagođeno vremenu u kojem živimo. Srbija ne može više da vodi ratove", ocenjuje Žarko Korać.
Dok se priprema za obeležavanje 25. godišnjice od početka bombardovanja, Srbija ni nakon četvrt veka nije objavila zvanične podatke o broju poginulih u NATO intervenciji.
Jedine relevantne podatke objavio je 2014. nevladin Fond za humanitarno pravo iz Srbije i sa Kosova. U poimeničnom popisu žrtava se navodi da su tokom dva i po meseca rata poginule 754 osobe, među kojima su 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga. Među civilima je 207 srpske i crnogorske nacionalnosti, 219 civila Albanaca, 14 romskih civila i 14 drugih nacionalnosti, navodi Fond.
*Saradnja na tekstu: Iva Gajić.
