Piše: Važa Tavberidze
Đampaolo Di Paola (Giampaola) može da se pohvali istaknutom vojnom karijerom, tokom koje je bio ministar odbrane Italije od 2011. do 2013. i predsednika Vojnog komiteta NATO-a, najvišeg vojnog organa Alijanse, između 2008. i 2011. godine.
U nedavnom intervjuu za Gruzijski servis Radija Slobodna Evropa (RSE), Di Paola je rekao da je Ukrajina preuzela inicijativu od invazionih ruskih snaga, ali da se s obzirom na sporo napredovanje kontraofanzive, povećava opasnost od zamora od rata na Zapadu.
RSE: Gde smo sada u ukrajinskom ratu? Letnja faza ukrajinske kontraofanzive je skoro završena: Šta je postignuto, a šta nije?
Đampaolo Di Paola: Niko zapravo ne zna. Ne ide tako brzo kao što su možda očekivali neki NATO saveznici. Sada smo u kritičnoj fazi zato što će, sve što će se dobiti, biti dobijeno tokom kratkog letnjeg perioda, pre nego što počnu kiše i teren postane blatnjav.
Tempo je spor. Ukrajinci stalno govore da ide po planu. Ne znam da li je to istina ili nije.
Ono što je postignuto jeste da je Ukrajina ponovo preuzela inicijativu od neprijatelja. Videli smo da je konačno krenula dugo očekivana kontraofanziva.
Ali ono što još nije postignuto jeste značajan povratak teritorija od Rusa, značajan prodor, slaba tačka ruskih odbrambenih linija koju bi Ukrajinci mogli da iskoriste. Ali i dalje smo u velikoj meri u domenu neizvesnosti; verovatno će nam biti potrebno još mesec-dva da utvrdimo gde smo, šta je dobijeno ili izgubljeno.
Ali to je veoma kritična faza, jer što duže traje borba, sve je više moguće da ćemo videti zamor od rata u nekim zemljama koje podržavaju Ukrajinu.
Dakle, "šta god da treba, koliko god da treba" moglo bi biti dovedeno u pitanje ako se ovo "koliko god da treba" ispostavi kao veoma dugo.
RSE: Da li bi jedan od razloga za ovo sporo napredovanje mogla biti nedovoljna podrška Zapada kada je reč o onome što su Ukrajinci tražili pre kontraofanzive?
Di Paola: Podrška je bila veoma obimna i svakako pomaže. Za Ukrajince nikada neće biti dovoljno; a takođe je fer reći da je lako kriviti nekog drugog, ko god to da radi. Najveća poteškoća u tom pogledu je to što Ukrajinci moraju da vode ofanzivne operacije bez premoći u vazduhu. To je, mislim, najznačajniji element koji nedostaje. (Nedavno su Holandija i Danska saopštile da će Ukrajini dati borbene avione F-16 kada se ispune određeni uslovi.)
RSE: Dozvolite da vas pitam o blokadi Crnog mora: Kome sada realno pripada Crno more, iz realpolitičke perspektive?
Di Paola: Crno more trenutno pripada državama koje imaju izlaz na Crno more – dakle Rusiji, Ukrajini, Rumuniji, Bugarskoj, Turskoj, Gruziji… To je činjenica.
Trenutno Rusija pokušava da blokira ukrajinske luke, ali videli smo kako Ukrajinci uzvraćaju i napadaju ruske pomorske snage, pokušavajući da premoste jaz između njih. Dakle, trenutno bih rekao da niko ne poseduje Crno more.
RSE: A šta je sa Turskom? U nedavnom intervjuu Tursku ste nazvali "gospodaricom Crnog mora". Da li je kraljica abdicirala?
Di Paola: Ne, Turska je i dalje najjači igrač u Crnom moru jer na kraju krajeva kontroliše Dardanele, jedinu ulaznu tačku u njega. Ona ima reč o tome kome je dozvoljeno da ulazi i izlazi, a kome ne. Dakle, ako zaista želite da imate kontrolu, potreban vam je ključ Bosfora, a taj ključ pripada Turskoj. Upravo sada, Turska se cenjka; ona je neodlučan igrač koji pokušava da postigne dogovor i uspostavi svoj status posrednika, sudije u debatama u Crnom moru.
RSE: Kako smatrate da će odvijati kriza sa žitom? Šta će se desiti?
Di Paola: Pa, ako Rusi nisu voljni da naprave dogovor, moramo da pronađemo alternativni izlaz. Poenta je u tome da čak i ako teoretski možete da plovite zapadnim delom Crnog mora, ako ste dovoljno smeli, onda to znači da ste u teritorijalnim vodama zemalja NATO-a. Stoga je malo verovatno da će Rusija tamo napadati trgovačke brodove, jer bi napad na teritorijalne vode mogao da znači aktiviranje Člana 5.
RSE: Šta će se desiti ako Rusija napadne, u ukrajinskim teritorijalnim vodama, brod koji pripada članici NATO-a?
Di Paola: Pa, to je veoma kompleksan scenario u kojoj ćete tada morati da procenite situaciju. Ne postoji protokol koji kaže "ovo i ovo će se desiti posle onoga".
Ako je napadnut brod sa zastavom članice NATO-a, ta članica NATO-a može odlučiti da aktivira Član 5, navodeći: "Napala nas je Rusije" ili može da odluči da to ne urade zbog napada na jedan trgovački brod. To bi bila politička odluka koju bi pomenuta zemlja morala da donese, jer čak ni članice NATO-a nisu toliko spremne da ratuju protiv Rusije.
Ali to funkcioniše u oba smera: za Rusiju je takođe veliki rizik da napadne brod članice NATO-a i rizikuje da se aktivira Član 5 protiv Rusije; to ne bi bilo racionalno. Dakle, ovo su situacije u kojima ne možete predvideti šta će se dogoditi; stoga ta neizvesnost ponekad deluje kao sredstvo odvraćanja.
RSE: Ovog meseca se navršava 15 godina od rata između Rusije i Gruzije 2008. godine, kada ste bili na funkciji predsednika Vojnog komiteta NATO. Dakle, dozvolite mi da vas pitam ovo: kakvo je njegovo nasleđe i uticaj kada je u pitanju tumačenje današnjih događaja?
Di Paola: Jasno je da je ono što se dogodilo u Gruziji rezultat čuvenog samita u Bukureštu (2008. godine) gde he rečeno da će Gruzija i Ukrajina postati članice NATO-a. Ali to je bila samo deklaracija i Rusija je to iskoristila kao izgovor za invaziju na Gruziju. NATO u to vreme nije bio u poziciji da uradi bilo šta vojno.
Dakle, rekli smo da je ono što je (tadašnji premijer Rusije Vladimir) Putin uradio nelegalno, ali nismo mogli da uradimo ništa protiv njega, da ga sprečimo u tome. Tako da je na kraju to bio lak zalogaj za njega. Gruzija je, na kraju, morala da se povinuje realnosti.
Sećam se da sam razmišljao u Bukureštu – čak i rekao – ovo je greška, nemojte to da radite. A onda se dogodilo upravo ono čega sam se i plašio – Putinu je dalo pravi trenutak da izvrši invaziju na Gruziju. Neki kažu, a mislim da ima i elementa istine u tome, da smo tada dali jasan put Ukrajini (za ulazak u NATO), Rusija bi takođe napala Ukrajinu, a u to vreme Ukrajina nije bila u poziciju da pruži otpor kao 2022.
Dakle, mislim da je najbolja stvar koju smo mogli da uradimo u Bukureštu 2008. bila da ne kažemo ništa, baš ništa – to bi bila ispravno. Da držimo jezik za zubima. Ako nemate da kažete nešto smisleno, bolje je da ne kažete ništa.
RSE: Da li mislite da li je Zapad uradio dovoljno tokom i posle rata?
Di Paola: Uradio je dovoljno ili bolje rečeno, uradio je ono što je mogao. Kao što sam ranije rekao, Zapad nije bio u poziciji da uradi mnogo u vezi s Gruzijom 2008. To je realnost, koliko god da je tužna.
RSE: Da li se isto može reći i za posredničke napore francuskog predsednika Nikole Sarkozija (Nicolas Sarkozy) i planu o prekidu vatre koji i dalje nije ispunjen? Koliko je taj plan bio efikasan, objektivno?
Di Paola: Uzimajući u obzir da je deo Gruzije već okupirala Rusija i da su Rusi i dalje napredovali i da Gruzija više nije bila u poziciji da pruža otpor, mislim da je to na kraju bio najbolji mogući ishod od onoga što je bilo moguće. Prilično smo morali da se zadovoljimo statusom kvo.
Dakle, na kraju je to bilo najbolje što smo mogli da uradimo. I, u izvesnom smislu, pokazao se donekle efikasnim, jer status kvo i dalje postoji, a nije bilo novih neprijateljstava između Rusije i Gruzije.
Facebook Forum