Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa je da li će Sporazum o Kosovu doprineti smirivanju tenzija na Zapadnom Balkanu. Sagovornici su bili Jelica Minić, predsednica Evropskog pokreta u Srbiji, i Vedran Džihić, predavač na Fakultetu političkih nauka u Beču.
Bilo je reči o tome da li se Vučić prihvatanjem da razgovara o normalizaciji odnosa sa Kosovom na osnovu predloga Sporazuma iza koga stoje Brisel i Vašington više pomerio prema Zapadu, da li na to ukazuje i zahtev ministra privrede Srbije da se uvedu sankcije Rusiji i zašto se u Srbiji više ne pominje ideja o srpskom svetu.
Razgovaralo se i o tome da li je Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, glavni faktor destabilizacije u Bosni i Hercegovini?
Greše li zapadni predstavnici kada popuštaju Dodiku u nadi da će postati manje agresivan? Ima li indicija da su odnosi između predsednika Srbije Aleksandra Vučića i Milorada Dodika postali hladniji s obzirom da predsednik Republike Srpske nije više toliko prisutan na političkim događajima u Srbiji kao ranije? Da li će Vučić tolerisati Dodikov rezervisani stav prema Sporazumu o Kosovu, kao i o tome i da li će Dodik postati smetnja Aleksandru Vučiću ukoliko on odluči da se jače okrene ka Zapadu.
Omer Karabeg: Da li se Aleksandar Vučić pristajanjem na normalizaciju odnosa sa Kosovom, što je suština Sporazuma o Kosovu iza koga stoje Evropska unija i Sjedinjene Američke Države, značajnije pomerio prema Zapadu? Zanimljivo je da je ovih dana Rade Basta, ministar privrede u vladi Srbije, zatražio da se uvedu sankcije Rusiji. Ministar inostranih poslova Ivica Dačić odmah se ogradio od te izjave nakon čega je Basta potvrdio da stoji iza svoje izjave.
Jelica Minić: Ta izjava je svakako indikativna. Teško je poverovati da je u ovoj situaciji neko iz vlade Srbije baš samostalno istrčao sa takvom izjavom. Imajući u vidu da ima dosta znakova da se menja dosadašnji narativ, koji je podsticao raspoloženje javnosti da se nikako ne uvode sankcije Rusiji, ovo je vrlo snažan signal.
Omer Karabeg: A da li prihvatanje sporazuma od strane Vučića znači njegovo pomeranje prema Zapadu?
Jelica Minić: Svakako. U tom sporazumu se pominje da će obe strane poštovati evropske vrednosti i spoljnu i bezbednosnu politiku Evropske unije. To znači da pregovarači Vučić i Kurti moraju prihvatiti tu politiku.
Vedran Džihić: Evidentno je da se u zadnje vrijeme nešto događa. Aleksandar Vučić drugačije dozira svoju retoriku. U njoj još uvijek ima nacionalizma, ali i dosta poruka koje su pragmatične. Aleksandar Vučić je već dugo vremena ekonomski orijentiran prema Zapadu odakle mu dolaze najveći investitori.
To je krucijalno za njega i njegov sistem vladavine. Zbog toga će nastaviti da se pomjera prema Zapadu, ali za mene je suštinsko pitanje da li će biti spreman da se pomjeri ka onome što Zapad u suštini predstavlja - demokratskom modelu vlasti, liberalnim vrijednostima, otvorenosti, poštovanju ljudskih prava. Sve su to stvari u kojima je Srbija nazadovala zadnjih 10 godina pod Aleksandrom Vučićem. Moram da kažem da tu spremnost ne vidim.
Smešna replika
Omer Karabeg: U poslednje vreme u Srbiji se više ne čuje priča o srpskom svetu. Ućutao se i Aleksandar Vulin, glavni promotor ideje o srpskom svetu. Da li to znači da je rukovodstvo Srbije odustalo od tog projekta koji je izazvao oštre reakcije u regionu?
Jelica Minić: Ne usuđujem da kažem da su vodeći ljudi od toga odustali. Mislim da je procena vladajućih struktura da ovo nije trenutak kada o tome treba pričati. A da se odustalo - teško mi je da poverujem. Ukoliko se ukaže neki povoljan trenutak, ta priča se vrlo lako može obnoviti. Priča o srpskom svetu se poklapa sa pričom o ruskom svetu zbog koje je Rusija povela rat.
S tim što smo mi smešna replika u odnosu na ogromnu i moćnu Rusiju kojoj i pored svega taj rat baš ne ide od ruke. Imajući u vidu da se većina građana u Srbiji nekako preslikava u situaciji rusko-ukrajinskog rata mislim da brzo, odlučno i definitivno napuštanje ideje o srpskom svetu ipak nije na delu.
Vedran Džihić: Vjerujem da je do smanjenja retorike o srpskom svijetu došlo pod utjecajem Vašingtona i evropskih čimbenika, ali ideja o srpskom svijetu još uvijek je u srži režima Aleksandra Vučića. Još uvijek je u centru mainstreama i većine srpskog stanovništva. To je narativ sa jakim primjesama nacionalizma u kome se aludira na izgubljene teritorije tokom devedesetih, na "otete srpske zemlje" u Hrvatskoj, na Kosovu i u Bosni i Hercegovini.
Priziva se ideja Velike Srbije pod drugim pretpostavkama i sa drugim amblemom. Centralno je pitanje da li je srbijanski režim spreman da odustane od promoviranja atavističkog, retrogradnog političkog koncepta koji se zasniva na etničkim teritorijama i da se zalaže za bolji život srpske manjine u državama u kojima ona živi.
Omer Karabeg: Kosovo i Bosna i Hercegovina su dve najneuralgičnije tačke na Zapadnom Balkanu. Pošto se Sporazumom o Kosovu otvara put normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, da li će se sada Brisel i Vašington snažnije fokusirati na Bosnu i Hercegovinu?
Jelica Minić: Očekujem da će se to desiti budući da Evropska unija i SAD ne žele da region Zapadnog Balkana postane novo žarište sukoba. Postoje dve krizne tačke - Kosovo i Bosna i Hercegovina - i otvaranje tih žarišta u jeku rata u Ukrajini bilo bi za Evropsku uniju zaista katastrofalno. Zato ne čudi snažno nastojanje Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država da spreče sve potencijalne krize u regionu.
Rekla bih da su Brisel i Vašington visoko motivisani da se ova krizna žarišta stave na putanju smirivanja i nalaženja rešenja. To se ne može preko noći uraditi. Ne može preko noći da nestane strepnje i straha ljudi koji su zaista ugroženi. To će potrajati. Ali, imajući u vidu tempo i ritam delovanja EU i SAD, ima razloga za skromni, umereni optimizam.
Vrući krompir
Vedran Džihić: U slučaju da zaista dođe do istorijskog dogovora između Beograda i Prištine, mislim da će sljedeći vrući politički krompir na agendi Zapada biti Bosna i Hercegovina. Ono što smo do sada viđali u Bosni i Hercegovini bilo je prilično bezidejno - bez entuzijazma, bez konstruktivnih ideja.
Uvijek se radilo o tome da Zapad pokušava da stavi flaster na upaljeno gnojno tkivo. A to tkivo je etnopolitička dejtonska matrica bez konsenzusa, sa permanentnim svađama. Zapad stavlja flaster preko rane da se upala malo smiri, ali nema suštinskih odgovora na pitanje kako Bosna i Hercegovina kao društvo i kao zajednica treba da izgleda za pet ili deset godina, kako obezbijediti da ljudi ostanu u Bosni i Hercegovini, a ne da ona bude jedna od zemalja koja najbrže gubi stanovništvo.
Bojim se da je Zapadu mnogo važnija stabilnost nego demokratičnost i funkcionalnost društva ne samo u Bosni i Hercegovini, nego i na cijelom Zapadnom Balkanu.
Omer Karabeg: Da li je Milorad Dodik glavni faktor destabilizacije u Bosni i Hercegovini? On svaki čas preti otcepljenjem Republike Srpske. Otvoreno se stavio na stranu Rusije i ne krije da je ruski igrač na Zapadnom Balkanu.
Jelica Minić: Moglo bi se tako reći mada je od početka rata u Bosni i Hercegovini reč o jednom udruženom srpsko-hrvatskom poduhvatu. Dilovi koji postoje između hrvatske zajednice u Bosni i Hercegovini sa Hrvatskom i srpske sa Srbijom i ne pokušavaju da se prikriju. Dodik samo igra isturenu ulogu, očigledno sa zadovoljstvom. On je najistureniji jer ima čime da preti pošto je za to konstitucionalno osposobljen.
Ako gledamo problem Srbije i Kosova, tu imamo dve strane. U Bosni i Hercegovini imamo tri. Ne postoji harmonija između bilo koga od ta tri partnera. Rešenje je da se država učini funkcionalnom i građanskom, a ne etničkom. Jer samo tako Bosna i Hercegovina može da normalno funkcioniše.
Omer Karabeg: Čini se da Zapad nema rešenje za Dodika. Sve te silne sankcije koje su mu uvedene praktično ga ne pogađaju. Nakon objavljivanja sankcija, on postaje još agresivniji.
Vedran Džihić: Mislim da Zapad nema rješenje za Dodika zato što nema suštinsko rješenje za Bosnu i Hercegovinu. Dodik je na neki način paradigmatičan za sve ono najgore što je izrodila dejtonska, etnopolitička Bosna i Hercegovina. On je simbol bahatosti, neodgovornosti, konfliktnog ponašanja. A sve to je zapakovano u priču o nacionalnoj ugroženosti i pravima Srba.
Upravo mješavina bahatosti, neodgovornosti i etnopolitičke retorike karakterizira gotovo sve etnonacionalne lidere na bosanskohercegovačkoj političkoj sceni. Nisu drugačiji ni Dragan Čović i Bakir Izetbegović. Naravno, Zapad može da pojača sankcije, ali nema odgovor na ono što Milorad Dodik u suštini predstavlja.
Ali koliko god bio neodlučan, Zapad mora da povuče crvene linije kada Dodik prijeti otcjepljenjem, otvoreno koordinira sa Rusijom, predlaže zakon o kažnjavanju klevete kao krivičnog djela, naziva novinare spodobama nakon čega uglednim novinarima budu uništeni automobili. Tu Zapad mora biti mnogo oštriji.
Morao je oštrije reagirati kada je Dodik na prošlogodišnjim oktobarskim izborima na čudan način preko noći proglašen pobjednikom što neki smataju izbornom krađom. Mnogo je stvari u kojima bi Zapad morao biti odlučniji, inače će se Milorad Dodik, što bi se reklo, izaći na nos.
Pogrešna strategija
Omer Karabeg: Imate li utisak da Zapad popušta Dodiku? Karakteristično je da se zapadni predstavnici nisu mnogo bavili optužbama za izbornu krađu. Ako su očekivali da će Dodik zauzvrat smiriti retoriku, grdno su se prevarili.
On je postao još agresivniji u podržavanju Rusije, a vrhunac svega bilo je dodeljivanje ordena Putinu. Čini li vam se da Zapad greši kao i u slučaju Miloševića? I njemu su jedno vreme popuštali, a zauzvrat nisu dobili ništa.
Jelica Minić: Ne mislim da Zapad ima bilo kakve iluzije o bilo kom političaru u našem regionu. To je pitanje strategije i taktike prema svakoj od zemalja regiona čije detalje ne znamo. Bilo je popuštanja mnogim liderima u regionu, međutim, kao što znamo, neki su završili u Haškom tribunalu. Imamo i tribunal za zločine koji su počinjeni na Kosovu.
Sve su to bili lideri sa kojima se prethodno sarađivalo. Radi se o procenama s kim se i dokle u datom trenutku može sarađivati. Sigurno se ne gleda sa odobravanjem na ono što gospodin Dodik radi, a to je permanentno provociranje. Ali dnevna saradnja se ne prekida. Tako da mislim da kratkoročni motivi još uvek drže Dodika na vlasti. Ali to ne mora da znači da će to dugo trajati.
Omer Karabeg: Da li se Zapad boji da oštrije krene na Dodika jer bi mu to donelo poene s obzirom na snažno prorusko raspoloženje u Republici Srpskoj?
Vedran Džihić: Sasvim je sigurno da Milorad Dodik za Zapad nije neko na koga se može osloniti. Zapad je toga svjestan. Ali pitanje je šta činiti. Dosada je na djelu bila strategija zataškavanja i pripitomljavanja koja nije dala rezultate. Uzmimo posljednji primjer. Dodik je nakon formiranja nove koalicije na državnom nivou malo promijenio retoriku, pa je nekoliko puta izjavio da se zalaže za evropske integracije.
Nakon toga neki zapadni predstavnici, sa kojima sam razgovarao, rekli su mi da se možda može računati na Dodika. Ali ja mislim da je potpuno naivno očekivati da će Dodik bilo šta dugoročno moći da isporuči. Dodik je vješt u mobilizaciji naroda. On je već više od dvije decenije u vrhu vlasti u Republici Srpskoj.
Kao i Aleksandar Vučić u Srbiji i on je u Republici Srpskoj gradio prorusku javnost koja je nacionalistički nastrojena i naravno da bi svaki ofanzivniji korak Zapada protiv Dodika njemu donio dodatne poene. Problem je u tome što Zapad ne radi na iznalaženju političkih alternativa za politiku Milorada Dodika.
Distanciranje
Omer Karabeg: Čini se da je jedini ko bi mogao da obuzda Dodika predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Ako bi Vučić to uradio, to bi prošlo u Republici Srpskoj jer se na Srbiju gleda kao na zemlju maticu i odobrava se sve ono što radi vlast u Beogradu. Da li će Zapad vršiti pritisak na Vučića da se distancira od Dodika što bi Dodika teško pogodilo?
Jelica Minić: Može se reći da je neko distanciranje u toku. Donedavno bukvalno nije bilo nijednog važnijeg događaja u Srbiji, od otvaranja novih fabrika do političkih skupova i proslava, gde nije bilo Dodika. On je prosto bio inventar tih događaja. Međutim, za razliku od nekadašnjeg entuzijazma sada se on pojavljuje kao neprihvaćeni gost.
To jeste indicija da njegovi postupci često predstavljaju smetnju za ono što Vučić pokušava da radi. Ne znam koliko javnost u Republici Srpskoj to vidi, ali imam utisak da se te nijanse ipak konstatuju.
Vedran Džihić: Vidimo neke sitne naznake distanciranja, ali ja bih ipak rekao da to nije neko suštinsko distanciranje. Vučić bi, naravno, u svakom momentu mogao da se odrekne Dodika, da ga pusti niz vodu pošto je on operator moći bez ikakvih skrupula što je više puta pokazao. Ako je mogao da odstrani bivšeg predsjednika Srbije Tomislava Nikolića zašto ne bi mogao i Milorada Dodika.
Ali Vučiću je Dodik još uvijek potreban s obzirom da Dodik na neki način reprezentira srpstvo. Pitanje je da li Vučić želi da se odrekne Dodika jer mu on može trebati u raznoraznim konstelacijama, pa čak i da kaže Zapadu - pogledajte koliko sam ja bolji od njega. Osim toga, ako bi Vučić odlučio da odbaci Dodika, pitanje je ko bi bio politički igrač u Republici Srpskoj na koga bi mogao da stavi karte?
Vidjeli smo neke neuspješne pokušaje prije izbora da se jasnije okrene prema opoziciji u Republici Srpskoj. Milorad Dodik je sada politička konstanta za sljedeće četiri godine i mislim da Aleksandar Vučić zbog biračkog tijela u Republici Srpskoj i zbog pozitivnog imidža, koji Republika Srpska ima u Srbiji, ne može Dodika tek tako da pusti niz vodu.
Dabogda ti Dodik bio predsednik
Omer Karabeg: Čini mi se da Vučić ima i dodatni motiv da se distancira od Dodika jer Dodik nije previše oduševljen Sporazumom o Kosovu.
Nakon što je Vučić prihvatio taj sporazum, Dodik, koji je uvek hvalio Vučićeve poteze, je izjavio "Mi iz Republike Srpske nemamo nikakvu namjeru da se miješamo u politički život Srbije, ali imamo namjeru da Srbiji nametnemo narativ. Najvažnije teritorijalno pitanje za Srbiju je pitanje Kosova, a njeno najvažnije nacionalno pitanje je Republika Srpska".
Znači, Dodik ima nameru da Srbiji nešto nametne. Šta je to nego mešanje u politički život Srbije. Ne verujem da se to Vučiću može svideti.
Jelica Minić: Svakako mu se ne može svideti osim ako to nije deo nekog dogovora. Inače, nisam sigurna da se u Srbiji Republika Srpska doživljava na isti način kako se Srbija doživljava u Republici Srpskoj. Ne verujem da velik broj građana od jutra do mraka razmišlja o Republici Srpskoj bez obzira što tamo dominantno žive Srbi. Nema uzajamne percepcije.
Takođe ne verujem da je Dodikova popularnost u Srbiji preterana. Sećam se da je pre neku godinu, u vreme entuzijastičnog prisustva Dodika na svim važnim događajima u Srbiji, društvenim mrežama u Srbiji kružilo jedno šaljivo prokletstvo - dabogda ti Dodik bio predsednik.
Vedran Džihić: Mislim da je Dodik kao i Vučić sposoban da u toku jednog dana 15 puta promijeni mišljenje. Tvrdi nešto, pa sutradan kaže da to nije rekao. Svakako da pomenuta Dodikova izjava ne odgovara Aleksandru Vučiću, ali stvari se brzo mijenjaju i ja uopšte ne isključujem da u nekom sljedećem momentu ponovo vidimo Vučića i Dodika kako zajedno otvaraju fabrike i presjecaju vrpce. Takve igre toplo-hladno već smo nekoliko puta imali - tako da mislim da će se ta igra nastaviti.
Omer Karabeg: U zaključku, da li će Sporazum o Kosovu doprineti smirivanju situacije u regionu Zapadnog Balkana?
Jelica Minić: Svakako - ukoliko dođe do nekih opipljivih rešenja. Vidimo da mnogi u regionu daju podršku nastavku dijaloga i traženju pravih rešenja. Ali, tu više nema traženja. Jer, kako kaže nemački diplomata Volfgang Išinger, tu se baš mnogo ne pitaju ni Srbija, ni Kosovo. Neke stvari se moraju uraditi i treba samo naći način da se to uradi bez preteranih potresa na javnoj sceni.
Vedran Džihić: Sporazum će doprinijeti smirivanju situacije u regionu ako bude dovoljno konkretan i ako se bude provodilo ono što je dogovoreno. Ali ako ostane nedorečen, polovičan, onda bismo se vrlo brzo vratili tamo gdje smo bili zadnjih desetak, petnaest godina, a to su erupcije kriza, pa smirivanje, pa ponovo krize i tako ukrug.
Da se to ne bi ponavljalo, Zapad mora, pogotovo u ovom geopolitičkom momentu, da umjesto kratkoročnog pragmatičnog smirivanja kriza, ponudi Zapadnom Balkanu evropski, liberalni model koji uključuje jasnu perspektivu evropskih integracija.
