U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa vođen je dijalog o tome da li predlog sporazuma koji su Evropska unija i Sjedinjene Američke države ponudili Beogradu i Prištini, predstavlja prekretnicu u rešavanju kosovskog problema.
Sagovornici su bili Stefan Surlić, docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, i Lulzim Peci, direktor KIPRED-a, Kosovskog instituta za politička istraživanja i razvoj iz Prištine.
Bilo je reči o tome da li je taj predlog u stvari ultimatum, pa će onaj ko ga ne prihvati snositi posledice? Zašto je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u obraćanju javnosti naslikao vrlo crnu sliku onoga što sledi Srbiji ako ne prihvati sporazum? Šta je bio glavni razlog da Vučić prihvati predlog sporazuma - da li strah od ekonomskih sankcija ili činjenica da je taj sporazum podržalo i svih pet članica Evropske unije koje ne priznaju Kosovo.
Razgovaralo se i o tome da li će premijer Kosova Albin Kurti morati da formira Zajednicu opština sa srpskom većinom što od njega uporno traže Brisel i Vašington? Da li bi ta zajednica imala autonomiju? Ko je u predlogu sporazuma bolje prošao Beograd ili Priština? Da li bi potpisivanjem sporazuma Srbija indirektno priznala Kosovo?
Omer Karabeg: Da li je predlog sporazuma, koji je takozvana petorka visokih diplomata iz Sjedinjenih Američkih država, Evropske unije, Francuske, Nemačke i Italije, ovih dana uručila predsedniku Srbije Vučiću i premijeru Kosova Kurtiju praktično ultimatum? Ako ga ne prihvate, slede sankcije.
Stefan Surlić: Ne bih rekao da je reč o ultimatumu mada je za domaću javnost taj sporazum predstavljen kao ultimatum. To je u stvari predlog ne finalnog, nego srednjoročnog sporazuma koji bi trebalo da deblokira dijalog između Beograda i Prištine i omogući veće poverenje između dve strane i značajniji iskorak. To je međustepenica ka finalnom sporazumu i trajnom rešenju odnosa između dve strane.
Lulzim Peci: Nije ultimatum, ali to je do sada najozbiljnija ponuda Prištini i Beogradu. Oko toga su se ujedinili i Vašington, i Brisel, i Berlin, i Pariz, i Rim. Glavne sile Zapada stoje iza toga. Takvo transatlantsko ujedinjenje nismo imali otkada je bila bombardirana Jugoslavija 1999. godine. Ponuda je veoma ozbiljna. Mislim da će strana koja to ne prihvati snositi ozbiljne posledice. Ili će dobiti sankcije ili će biti izolovana.
Crni scenario
Omer Karabeg: Vučić je u obraćanju javnosti naslikao vrlo dramatičnu i crnu sliku onoga što preti Srbiji ako ne prihvati sporazum, maltene da joj preti katastrofa. Da li je preterao jer on voli da plaši narod crnim scenarijima koji navodno prete Srbiji, pa se onda hvali kako je našao izlaz iz te teške situacije?
Stefan Surlić: Bilo je malo predimenzionirano jer je pomenut prekid pristupnih pregovora sa Srbijom što je vrlo komplikovana procedura jer je za to potrebna saglasnost svih zemalja članica Evropske unije, a verujem da postoje bar dve koje se ne bi s tim saglasile.
Ali ne bi trebalo ni umanjivati pretnju zato što je reč o najmoćnijim zemljama Evropske unije, pogotovo Nemačkoj koja je glavni spoljnopolitički partner Srbije. Ona svakako ima i ekonomske i političke poluge kojima može uticati na razvoj događaja u Srbiji.
Zato mislim da ponudu treba shvatiti vrlo ozbiljno, ali ne bi je trebalo predstavljati kao ultimatum jer to ima kontraefekat. Ultimatum znači da se nameće nešto što nije dobro i što se mora prihvatiti po svaku cenu. Narativ bi trebalo da bude potpuno drugačiji. Jer to što se nudi u interesu je i Beograda i Prištine, i Srba i Albanaca.
Lulzim Peci: Ja mislim da Vučić polako priprema teren da Srbija prihvati tu ponudu. Nije on bez razloga tako govorio o toj ponudi. Mislim da tu nešto postoji.
Omer Karabeg: Da li je pretnja ekonomskim sankcijama bila presudna da Vučić prihvati, kako on kaže, koncept sporazuma. On se u septembru žestoko protivio francusko-nemačkom planu, kada je taj plan bio predstavljen, a ovo što je sada prihvatio je u stvari taj isti plan. Za tri-četiri meseca se potpuno preokrenuo.
Stefan Surlić: Mislim da postoje jasni razlozi zbog čega mu je sadašnji plan prihvatljiviji.
Prvi razlog je što je Albin Kurti predstavljao septembarski francusko-nemački predlog kao finalni, da ćemo navodno do marta imati međusobno priznanje, a sada je očigledno da se u tom sporazumu ne traži međusobno priznanje već samo da Srbija prestane sa blokiranjem Kosova na međunarodnom planu, da ne vodi politiku otpriznavanja. Ali to ne znači ono što je najavljivao Kurti - potpuno rešavanje svih bilateralnih sporova i međusobno priznanje.
Drugo, Vučić se nada daljoj nekonstruktivnosti Prištine, odnosno Albina Kurtija, jer je specijalni izaslanik Evropske unije Miroslav Lajčak, nakon razgovora petorke sa Kurtijem, rekao da su od Kurtija očekivali veće razumevanje. U prevodu to znači - sumnjamo da će Priština formirati Zajednicu srpskih opština i na taj način odblokirati put ka sporazumu.
I treće, mislim da je glavni razlog što je Vučić popustio činjenica da su s predlogom sporazuma saglasne i članice Evropske unije koje ne priznaju nezavisnost Kosova. A članice Evropske unije i NATO pakta, koje ne priznaju nezavisnost Kosova, su, da tako kažem, glavni kec u rukavu Srbije koji joj omogućuje bolju pregovaračku poziciju u odnosu na Prištinu.
Lulzim Peci: Samo da razjasnimo. Francusko-nemački plan, koji je u septembru predočen Prištini i Beogradu, nije podrazumevao eksplicitno priznanje Kosova od strane Srbije. To su vrlo dobro znaju i Kurti i Vučić.
Ovaj sadašnji model, koji je ponuđen Beogradu i Prištini, rađen je po modelu sporazuma dve Nemačke. A znamo šta je to. To znači da će Srbija prihvatiti da Republika Kosovo postoji, ali neće je eksplicitno priznati.
Ako uporedite ovaj predlog Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država sa sporazumom dve Nemačke, videćete da su prva četiri člana u oba sporazuma identična.
Zašto je Vučić sada prihvatio sporazum? Ja mislim zbog toga što je to sada predlog svih članova Evropske unije - ne samo Šolca, Makrona, Borela i Lajčaka. Situacija se promenila jer je Vučić do sada računao na pet evropskih zemalja koje nisu priznale Kosovo. Najviše na Španiju i Kipar.
Što se tiče Kurtija, njegov problem je sledeći - ako nakon prihvatanja sporazuma svih pet članica Evropske unije i dalje ne budu priznale Kosovo, onda će Kosovo ostati blokirano što se tiče evropskih integracija i članstva u NATO paktu. To znači mu vrata Brisela neće biti otvorena. Zbog toga on traži garancije.
U tom pogledu ja potpuno razumem Kurtija, ali ne razumem zašto ne priprema statut Asocijacije opština sa većinskim srpskim stanovništvom. Kosovo to mora da uradi. Što pre to uradimo - to će biti bolje za Kosovo. Ako vlada to ne uradi sada, kasnije ćemo to platiti s kamatom.
Zajednica opština sa srpskom većinom
Stefan Surlić: Verujem da je formiranje Zajednice srpskih opština jedan od glavnih uslova za dalji proces dijaloga i postizanje sporazuma. Ne može se ići dalje dok se ne primeni sve ono što je ranije dogovoreno. Jedino na taj način može se graditi poverenje između dve strane.
Mislim da je formiranje te zajednice i u najboljem interesu Kosova jer to nije nikakva Republika Srpska, niti čudovište sa ne znam kakvim super moćnim izvršnim ovlašćenjima nego model autonomije koji će biti sličan modelima autonomije širom zemalja Evropske unije.
Taj model se, naravno, zasniva na etničkom principu i u tome nema ništa sporno jer se i drugi modeli u Evropi i svetu zasnivaju na etničkom principu, mada Albin Kurti nasuprot svim postulatima političke i pravne teorije tvrdi da autonomija na etičkom principu nije moguća. Tu bi mu nešto mogli reći Belgijanci i Švajcarci.
Zajednica srpskih opština je vrlo labava autonomija koja podrazumeva ovlašćenja u zdravstvu, obrazovanju, lokalnom ekonomskom razvoju i urbanom planiranju. Mislim da bi formiranje te zajednice samo još više podstaklo da se Srbi integrišu u kosovsko društvo zadržavajući pravo na svoju posebnost.
Lulzim Peci: Mislim da Asocijacija treba da bude ono što je već dogovoreno poštujući uputstva koja je o njoj dao Ustavni sud Kosova. I evropski i američki predstavnici kažu da ona treba da bude u skladu sa tim uputstvima. Ali ja mislim da paralelno sa stvaranjem Asocijacije treba da prestanu da funkcionišu institucije Srbije na Kosovu. One treba da se, koliko je to moguće, integrišu u sistem Kosova.
Omer Karabeg: Mislite li da bi Zajednica trebala da ima neku vrstu autonomije?
Lulzim Peci: Ne. To je saradnja između opština sa većinskim srpskim življem na Kosovu. To nije autonomija u pravnom smislu.
Autonomija?
Stefan Surlić: Ja verujem da treba da postoji autonomija. U srpskim sredinama na Kosovu zdravstvo i obrazovanje funkcionišu potpuno po sistemu Srbije. Srbi idu u ambulante i bolnice koje su potpuno pod sistemom Republike Srbije kao i osnovne i srednje škole i univerzitet u Severnoj Mitrovici.
Sada se traži model kako da Srbi zadrže pravo da imaju svoje posebne institucije i taj model treba da bude Zajednica srpskih opština, a ta zajednica treba da se formira u Prištini. Njen statut će se odrediti na osnovu uredbe Vlade Kosova. To znači da će sistem, koji sada funkcioniše potpuno nezavisno od sistema Kosova, biti unutar tog sistema. Ali to ne znači da Srbima treba poništiti pravo na vlastito zdravstvo, obrazovanje i određenu vrstu autonomije.
Lulzim Peci: Srpska zajednica na Kosovu i danas po zakonu ima pravo na vlastito zdravstvo i obrazovanje. Učitelji, profesori i lekari, koji rade u tim institucijama, dobiju platu od Kosova. To je već rešeno Ahtisarijevim planom. Problem je u tome što to više ne treba da budu institucije Srbije.
Stefan Surlić: Mislim da konačno mora da se organizuje jedan dijalog sa Srbima na Kosovu - da se vidi kakvo je stvarno stanje i šta oni žele. Verujem da je Zajednica srpskih opština model koji bi trebalo da zameni zvanične institucije Srbije.
Ona bi bila autohtona, organizovana na teritoriji Kosova. Srbima na Kosovu treba dati mogućnost da kažu svoje mišljenje, treba razumeti njihove strahove i probleme. Njihova integracija u sistem Kosova ide postepeno. Sve više Srba ima kosovske dokumente i obraća se kosovskim institucijama. Osećaju potrebu, vremenom se gradi poverenje. To je pravi put. A ne sila kao što je bio slučaj sa registarskim tablicama što su osudili američki i evropski zvaničnici i rekli da je to bilo potpuno kontraproduktivno.
Premijer Kurti je obećavao da će imati dijalog sa srpskom zajednicom na Kosovu. To se do sada nije ostvarilo. On stalno govori da nema ništa protiv građana Kosova srpske nacionalnosti već protiv loše politike Beograda. Ali sve mere koje preduzima ne pogađaju nikoga u Beogradu već samo Srbe na Kosovu. Taj njegov obračun sa Beogradom ide preko leđa Srba na Kosovu i takva politika mora da prestane.
Omer Karabeg: Gospodine Peci, slažete li se da bi model Zajednice opština sa srpskom većinom trebalo da bude predmet unutrašnjeg dijaloga između Prištine i Srba na Kosovu?
Lulzim Peci: Slažem se, ali problem je u tome što Srpska lista nije htela o tome da razgovara direktno sa vladom u Prištini nego je to ostavila Beogradu. Ja bih želeo da ta asocijacija bude produkt unutrašnjeg dijaloga, ali, kako stvari sada stoje, to mora da se radi samo preko dijaloga sa Beogradom. Nažalost, takva je situacija.
Ujedinjene nacije
Omer Karabeg: Vratimo se predlogu sporazumu koji su ponudili Evropska unija i Sjedinjene Američke države. Vučić je rekao da iz sporazuma prihvata manje - više sve osim jedne stvari, ali tu stvar nije pomenuo. Šta mislite, koja je to stvar?
Stefan Surlić: Mislim da se to odnosi na neke pravne konstrukcije koje pominju teritorijalni integritet i međunarodnopravni subjektivitet što bi Kosovu otvorilo put ka članstvu u međunarodnim organizacijama uključujući i Ujedinjene nacije.
Ali ja mislim da je priča o prijemu Kosova u Ujedinjene nacije potpuno nerealna. Iz više razloga.
Prema dosadašnjim procenama nešto manje od polovine zemalja, članica Ujedinjenih nacija, ne priznaje nezavisnost Kosova. Za prijem je potrebna i saglasnost svih devet članica Saveta bezbednosti.
Čak i da Beograd potpiše sporazum kojim se obavezuje da neće blokirati Kosovo na međunarodnom planu, Rusija i Kina sigurno ne bi ispustite tako vrednu kartu kao što je Kosovo. Oni će je koristiti u kontekstu rata u Ukrajini - tako da ne verujem da je članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama uopšte na stolu, pogotovo ne u ovim geopolitičkim prilikama.
Ali za Kosovo bi verovatno bila velika pobeda kada bi članice Evropske unije, koje ne priznaju njegovu nezavisnost, otvorile put Kosovu za članstvo u Evropskoj uniji i NATO paktu. Tako da mislim da je puni međunarodnopravni subjektivitet Kosova sporna tačka koju Vučić ne prihvata, a nije je pomenuo.
Lulzim Peci: Slažem se da prijem u Ujedinjene nacije uopšte nije na stolu. Ne zbog broja zemalja koje priznaju Kosovo. Koliko se sećam, kad je Hrvatska primljena u Ujedinjene nacije imala je priznanje samo od 30 zemalja, ali je odluku doneo Savet bezbednosti. U sadašnjim okolnostima nema šanse da Putinova Rusija i Kina dozvole da Kosovo bude primljeno u Ujedinjene nacije.
Ali to za Kosovo nije bitno. Za Kosovo je najbitnije da mu se otvori perspektiva za prijem u Evropsku uniju i NATO. Ujedinjene nacije možemo da čekamo.
Omer Karabeg: Kada se analizira predlog sporazuma o Kosovu, koji su ponudili Evropska unija i Sjedinjene Američke Države, ko je u tom sporazumu bolje prošao - Srbija ili Kosovo?
Stefan Surlić: Ne bi trebalo da sporazum posmatramo iz vizure ko je pobednik. Ovde niko ne gubi. Obe strane bi trebalo da dobiju. Mislim da ovim sporazumom zaista dobijaju i Beograd i Priština.
Beogradu je u interesu da srpska zajednica opstane na Kosovu, da bude vitalna, da nije diskriminisana, da su joj obezbeđena sva prava. Beogradu je u interesu i da Srbija ima jasnu i kredibilnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji i da se taj proces ubrza.
S druge strane, Prištini je u interesu članstvo u međunarodnim organizacijama. Kosovu je u dugoročnom interesu i da gradi multietničko društvo obezbeđujući široku autonomije za sve manjinske zajednice uključujući i srpsku.
Lulzim Peci: Ako rezultat ovog sporazuma bude priznanje Kosova od svih članica Evropske unije, dakle i onih pet koje ga sada ne priznaju, mislim da će obe zemlje proći dobro jer će svi interesi biti zadovoljeni. Ako se to ne desi, onda će Srbija proći bolje. To je ključ svega.
Indirektno priznanje?
Omer Karabeg: Da li bi Srbija prihvatanjem sporazuma indirektno priznala Kosovo?
Stefan Surlić: Da bih odgovorio na to pitanje, morao bih da imam zvanični tekst konačne verzije. Nisam stručnjak za međunarodno pravo, ali oni koju su stručnjaci kažu da je đavo je u detaljima.
Određene formulacije mogu pravno da budu tako osmišljene da Srbija formalno ne priznaje nezavisnost Kosovom, ali da budu signal za članice Evropske, koje to do sada nisu učinile, da priznaju nezavisnost Kosova. Sve će zavisiti od slučaja do slučaja.
Ali, ponavljam, da li će taj predlog zaživeti ne zavisi samo od Beograda. U ovom trenutku mislim da je najveća bojazan međunarodnih aktera da li će Priština formirati Zajednicu srpskih opština. Jer zapadni pregovarači, pogotovo Amerikanci, smatraju da je to preduslov da bi se došlo do konačne verzije ovog sporazuma.
Lulzim Peci: Mislim da će Srbija indirektno ili direktno priznati Kosovo kao što je Zapadna Nemačka priznala Istočnu Nemačku. Tu nema dileme. To je ista stvar.
Omer Karabeg: Rekli ste da ovaj sporazum liči na sporazum dve Nemačke?
Lulzim Peci: Potpuno. Prva četiri člana ovog sporazuma su totalno identični sa onima u sporazumu između dve Nemačke.
Omer Karabeg: Gospodine Surliću, mislite vi da je ovaj ponuđeni sporazum na neki način kopija sporazuma dve Nemačke?
Stefan Surlić: Na osnovu onoga što je bilo u medijima - mislim da je sličan. Ali kad pogledate prvu verziju, koja se u septembru pojavila u medijima, i ovu poslednju, koja se pojavila pre nekoliko dana, one se značajno razlikuju. Tako da je teško sa sigurnošću tvrditi šta će biti u konačnoj verziji, ali ovo što smo do sada imali prilike da pročitamo liči na sporazum između dve Nemačke.
Uzmi ili ostavi
Omer Karabeg: Da li je sporazum ponuđen u formi uzmi ili ostavi ili u toku dijaloga može da dođe do izmena na zahtev jedne ili druge strane?
Stefan Surlić: Mislim da nije reč o ponudi uzmi ili ostavi iako je političkim liderima u Beogradu i Prištini možda lakše da to na takav način predstave. Naravno da postoji veliki međunarodni pritisak, ali to je ipak proces u kome ravnopravno učestvuju Beograd i Priština i imaju mogućnost da modifikuju konačan tekst.
Lulzim Peci: Mislim da je reč o ponudi ili prihvatite ili…Nema tu previše prostora za manevar. Mogu da se promene neke periferne stvari, ali suština nikako.
Omer Karabeg: I na kraju, da li je sporazum, iza koga stoje Evropska unija i Sjedinjene Američke Države, dugo očekivana prekretnica u rešavanju kosovskog problema?
Stefan Surlić: Svakako je prekretnica iako je reč o srednjoročnom sporazumu. Nakon neuspešnog Vašingtonskog to je sporazum koji će označiti potpuno nove odnose i voditi ka stvarnoj i sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa.
Ali mislim da nedostaju dva preduslova. Prvi preduslov je stvarna i kredibilna perspektiva članstva u Evropskoj uniji koja se ne zasniva samo na finansijskim dotacijama i infrastrukturnim projektima nego i na političkoj posvećenosti ovom regionu kako bi u doglednoj budućnosti postao deo Evropske unije.
I drugo, mislim da je jako važno da se promeni narativ. Poslednjih nedelja na Kosovu smo imali porast etnički motivisanih napada, upotrebu vatrenog oružja, pucanje na decu i mnoge druge incidente. To je direktno generisano neodgovornim političkim porukama. Ne bih umanjio odgovornost ni Beograda, ni Prištine. Mislim da bi obe političke elite morale da potpuno promene narativ. Ako se to ne desi, potpisivaće se neki sporazumi, a na terenu će se nastavljati ekscesi.
Lulzim Peci: Mislim da će ovaj sporazum biti prekretnica u odnosima između Prištine i Beograda, Kosova i Srbije i Albanaca i Srba. Ako ga prihvate obe strane i ako sve članice Evropske unije priznaju Kosovo, onda će biti rešeni najveći problemi.
U tom kontekstu priznavanje Kosova od strane Beograda neće biti problem Kosova nego problem Srbije jer će zavisiti od želje Srbije da li hoće da bude član Evropske unije.