Ima li Vučić protivkandidata?

Tema Mosta Radija Slobodna Evropa (RSE) bila je zašto je opozicija u Srbiji toliko razjedinjena. Sagovornici su bili Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku iz Beograda, i Filip Balunović, politikolog i saradnik beogradskog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.

Bilo je reči o tome zašto postoje tolike trzavice među liderima opozicije, da li su u pitanju programske razlike ili sujeta lidera, zašto opozicija nije u stanju da se dogovori o zajedničkoj platformi i zajedničkom predstavniku za pregovore sa vlastima o izbornim uslovima, zbog čega je jedan deo opozicije protiv posredničke uloge Evropske unije u tim pregovorima, a sagovornicima je postavljeno i pitanje - ko bi mogao da izvrši pritisak na Vučića da pristane na fer izborne uslove.

Razgovaralo se i o tome u kojoj meri Vučićeva vlast guši opoziciju i radi na njenom slabljenju, da li bi Marinika Tepić, potpredsednica Stranke slobode i pravde, koja svakodnevno hrabro otkriva korupciju u vrhu vlasti, bila najbolji protivkandidat Vučiću na predsedničkim izborima, da li bi nedavni masovni ekološki protest u Beogradu mogao prerasti u politički pokret, kao i o tome da li će Vučić, ukoliko opozicija ostane slaba i podeljena, vladati koliko bude hteo.

Omer Karabeg: Zašto postoje tolike trzavice među liderima opozicije? Da li su u pitanju programske razlike ili lične sujete?

Dragan Popović: Lične sujete su mnogo češći razlog za sukobe nego programske razlike. Inače, sukobi bi trebalo da budu srž demokratske političke kulture, da se ljudi sukobljavaju na političkoj sceni, da razmenjuju argumente, da pokušavaju da ubede druge u svoje viđenje stvarnosti. To je suština demokratije. Bio bih srećan da takve sukobe gledamo i ovde u Srbiji. Nažalost, pošto je u Srbiji razoren ceo politički sistem, pa samim tim i opozicija, čini mi se da u političkom životu veću ulogu igraju lični sukobi među ljudima, koji vode opozicione stranke, nego programske i ideološke razlike.

Filip Balunović: Slažem se da su u pitanju lične sujete i da je političko tkivo u Srbiji gotovo ukinuto. Mislim da je za to pre svega zaslužna vlast, ali u dobroj meri i opozicija. Ja takođe mislim da je sukob nešto što bi trebalo biti inherentno političkom procesu i nemam ništa protiv oštrijeg jezika u političkom prostoru. Ali sam protiv gubitka sadržaja u tim sukobima.

Omer Karabeg: Da li se među opozicionim liderima vodi bitka ko će biti lider opozicije?

Dragan Popović: Ponekad deluje da se vodi mada je ta titula sama po sebi besmislena. Ne možete da budete lider nečega što je toliko raznorodno. Nema logike da tražite lidera u jednom, figurativno rečeno, mišmašu, u jednoj čorbi u kojoj ima svega i svačega.

Stvarno mislim da niko ne može da bude lider opozicije jer je to samo po sebi besmislen termin. Iluzorno je to pokušavati. Ako oni gube vreme baveći se takvim očiglednim nonsensom kao što je izbor lidera opozcije, onda je jasno da u programskom smislu teško da imaju šta da ponude.

Marinika Tepić

Filip Balunović: I ja smatram da je potpuno besmisleno da se u heterogenom političkom prostoru, koji se naziva opozicijom, traži neko ko bi bio najmanji zajednički imenilac svih tih opcija. Međutim, autoritarni uslovi stvaraju potrebu za binarnim opozicijama - ili si za ili si protiv. Stranke koje su protiv ove vlasti pokušavaju da nađe nekoga ko bi na sledećim predsedničkim izborima mogao biti protivkandidat sadašnjem predsedniku s obzirom da se u Srbiji velike promene dešavaju na predsedničkim izborima uprkos gotovo simboličkoj ustavnoj funkciji koju predsednik ima. I verovatno se u opoziciji vodi borba koja će partija da predloži svog kandidata.

Ja, inače, ne mislim da kandidat za predsednika treba da bude nestranačka ličnost, a ne sviđaju mi se ni mačistički sukobi političara muškaraca. Nije slučajno što je političarka, poput Marinike Tepić, uspela da svojim angažovanjem - i pre svega hrabrošću - zadobije pažnju dobrog dela opozicione javnosti. Mislim da bi u toj utrci između testosterona različitih opozicionih lidera najoptimalnije rešenje bilo da jedna žena, koja je svojom borbom stekla harizmu, stane na crtu sadašnjem predsedniku.

Omer Karabeg: Gospodin Balunović je pomenuo gospođu Mariniku Tepić. I zaista imam utisak da su u ovom trenutku od svih opozicionih aktivnosti najznačajnije akcije gospođe Tepić, potpredsednice Stranke slobode i pravde, koja uporno razotkriva i dokumentuje korupciju u vrhu vlasti. Mogu li takve akcije da privuku građane na stranu opozicije?

Dragan Popović: Svakako da mogu. Gospođa Tepić je izbila u prvi plan političke scene u Srbiji. Ona je jedna od retkih lidera i liderki opozicije koja ne govori o opoziciji. Nikada je nećete čuti da govori o drugim opozicionim partijama, da učestvuje u besmislenim stranačkim prepucavanjima - te dve platforme, te tri pregovarača, niko živ ne šta se tu tačno dešava. Ljudi su željni životnih tema, a to im u ovom trenutku pruža Marinika Tepić. Ne samo što razotkriva afere, ona pokazuje da ima smisla baviti se stvarima koje ljude interesuju, koje su od životne važnosti. Nije mi jasno kako to ne vidi i ostatak opozicije. To pokazuje put kojim treba ići.

Omer Karabeg: Mislite li i vi da bi gospođa Tepić, s obzirom na svoju popularnost, trebalo da bude kandidatkinja koja će se suprodstaviti Vučiću na predsedničkim izborima?

Dragan Popović: Meni se čini da je ona za sada najprominentnija politička figura i da ima velike šanse da bude i predsednička kandidatkinja. I ja, kao i kolega Balunović, navijam da to bude stranačka ličnost jer moramo vratiti važnost politici. Mi smo, nažalost, dopustili da politika postane ružna reč, da ljudi beže od politike, a politika je važna delatnost, to je veština upravljanja javnim poslovima. Ako svi ljudi koji vrede pobegnu od politike, onda će najgori da upravljaju i zemljom i svim javnim poslovima.

Statistička greška

Omer Karabeg: Da bi opozicija postigla bilo kakav uspeh na izborima moraju se promeniti sadašnji nefer uslovi. U tome su saglasni svi lideri opozicionih partija. Ipak, oni ne mogu da se dogovore ni o zajedničkoj platformi za pregovore sa vlašću, niti o tome ko će ih predstavljati u tim pregovorima. Podele su toliko velike da jedan deo opozicije traži pregovore bez učsesća stranih pregovarača dok najveći deo opozicionih stranaka ne želi da pregovara bez posrednika iz Evropske unije. Da li su zbog tako velike razjedinjenosti pregovori unapred osuđeni na neuspeh?

Filip Balunović: Mislim da će sve to da liči na dijalog između vlasti i opozicije koji je pre dve godine vođen na Fakultetu političkih nauka. Inače, ja sam protivnik medijacije Evropske unije zbog toga što smatram da je ona odraz neokolonijalnih pretenzija. Naravno, neokolonijalne i neoimperijalističke pretenzije su nešto čega se nikada nećem otarasiti, ali se možemo otarasiti percepcije o sebi kao političkoj zajednici koja ne može da se dogovori bez medijacije nekog trećeg.

Ja mislim da je jedan od glavnih razloga razmirica među opozicionim partijama to što su one jako slabe. Sa izuzetkom jedne ili dve sve ostale su bukvalno statistička greška. U to spada i Demokratska stranka koja je nekad bila prominentna. Sve te male partije su toliko nebitne da pokušavaju da sebi daju na važnosti time što će vući na jednu ili drugu stranu, ucenjivati, povlačiti nekakve crvene linije. To je rezultat opšte političke infantilnosti opozicije u Srbiji. Vlast se ne može nazvati infantilnom, ali ona je kriminalna.

Omer Karabeg: Gospodine Popoviću, da li je bolje da pregovori sa vlašću idu uz evropske posrednike ili bez evropskih posrednika?

Dragan Popović: Ja mislim da tu nema baš mnogo izbora jer bez pritiska Evropske unije nema pregovora. Gospodin Balunović je u velikoj meri u pravu kada govori o kolonijalnom pristupu mnogih sa strane mada u tom pogledu ne bih Evropsku uniju stavio na prvo mesto. Neke druge velike sile su mnogo, mnogo otvorenije u tom neokolonijalnom pristupu. U ovom trenutku, u ovakvoj političkoj konstelaciji ima više ima pluseva nego minusa za prisustvo Evropske unije u pregovorima o izbornim uslovima. Iako ne očekujem nikakve spektakularne rezultate, prisustvo predstavnika Evropske unije je ipak neko sredstvo za pritisak na vlast u Srbiji da se ne prepusti nasilju i širenju atmosfere straha.

Omer Karabeg: Gospodine Balunoviću, kažete da ste protivnik posredovanja Evropske unije. Ko može prisiliti vlast da pristane na fer uslove ako nema pritiska Evropske unije.

Filip Balunović: Ja bih rekao - građani. Mnogo se energije potrošilo u proteklih 10 godina. Bilo je različitih talasa, odnosno protesnih ciklusa. Međutim, desetak, dvadeset hiljada ljudi na ulicama i metode koje su do sada primenjivane očigledno nisu dali nikakav rezultat. Potrebna je radikalizacija, odnosno zaoštravanja političkog sukoba koji bi krenuo odozdo na gore. Mislim da je u dobrom smeru išao nedavni ekološki protest, ekološki ustanak kako su ga nazvali. Ne treba se bojati ozbiljnijih političkih sukoba kakvih ima u svetu.

Jedino se kod nas misli, ako se razbiju dva prozora, da je to ne znam kakvo nasilje. Uopšte ne treba da nas brine to što se na Pinku i na Hepiju drže za glavu i govore o nekakvom nasilju. Ako postoji neka dobra tekovina zapadnih demokratija, onda je to pravo, ne na protest, nego na ozbiljan protest koji neće da se završi samo tako što ćemo nešto da kažemo i dunemo tri puta u zviždaljku. Neka vrsta radikalizacije je nužna kako bi se ova vlast naterala na ustupke.

Ekološki ustanak

Omer Karabeg: Gospodin Balunović je pomenuo ekološki protest? Nakon velikih protesta koji su počeli krajem 2018. godine, pa trajali sve do proleća 2020. građani su se povukli i pasivizirali tako je mnoge iznenadio ekološki protest na kome se i pored epidemioloških mera okupilo blizu 10.000 građana. Da li bi se ta ekološka pobuna, za koju ima mnogo razloga jer je u Srbiji sve više industrije koja zagađuje okolinu, mogla pretvoriti u politički pokret, pa da i Srbija dobije jaku partiju zelenih?

Dragan Popović: To je svakako zanimljiv fenomen. Okupio se impresivan broj ljudi s obzirom na okolnosti. Ali to nije došlo preko noći. Godinama traje borba za javne resurse i za životnu sredinu, posebno za vodu. Pokret “Odbranimo reke Stare planine”, ali i drugi pokreti imaju iza sebe neke uspehe. Ti ljudi su spasili nekoliko reka oteravši neke ozbiljne investitore s tih reka. Oni su primenjivali metode građanske samoodbrane - vadili su cevi minihidroelektara iz reka i potoka, ležali pred bagerima.

Znate, kad se pojavi neko kome je stvarno stalo da sačuva neke vrednosti, ko se bori za njih, onda će i građani da stanu uz njega u jedinstveni front. Ja mislim da je to razlog uspeha tog protesta. A da li to ima perspektivu da postane organizovana politička stranka, pokret ili nešto slično - to je već drugo pitanje. Nisam baš toliko siguran znajući kako idu stvari kod nas, ali bih bio vrlo srećan da Srbija dobije ozbiljnu zelenu političku organizaciju.

Filip Balunović: Mislim da bi se ekološko nezadovoljstvo moglo pretvoriti u politički pokret. Ja mislim da su se naši ljudi umorili od kvazipolitičkih tema i da ekološke teme dobijaju na značaju zbog što postoji jedan broj ljudi kojima je užasno stalo do tih pitanja. Neki zbog toga što je neposredno ugrožena njihova okolina, a neki što zaista veruju u zelenu politiku.

Mislim da je nužno da se u Srbiji ta politika spoji sa levom politikom, jer levica u 21. veku ne može da funkcioniše bez zelene politike, a zelena politika bez leve platforme ostaje partikularna i uska artikulacija ideja i strasti ljudi koji se bore za zaštitu okoline. Srbiji ne nedostaje desnice, ne nedostaje joj ni liberala, ali joj itekako nedostaje levice i zelenih za koje sigurno ima prostora.

Vidim da se toga pribojava i vlast, pa premijerka govori o tome da su ekološki pokreti iz sedamdesetih godina kooptirani od mainstream institucija, da je to srednja klasa, da oni protestuju zato što im je dobro, što dobro žive. Dobro bi bilo da oni koji joj šapuću šta da kaže pročitaju literaturu o ekološkim pokretima koji su i tada i sada umeli da budu izuzetno radikalni i emancipatorski.

Zarobljena država

Omer Karabeg: Koliki je udeo Vučićeve vlasti u sadašnjoj razjedinjenosti opozicije? Koliko vlast radi na tome?

Dragan Popović: Ova vlast je autoritarna. Oni pokušavaju da izgrade sistem u kome će uska grupa ljudi na čelu sa Aleksandrom Vučićem - dakle, on i njegova porodica i vrlo uzak krug njegovih bliskih prijatelja i kumova - gospodariti svim javnim resursima u zemlji. To je ono što se danas popularno zove zarobljena država. Međutim, ako hoćete da otmete državu, da je zarobite i apsolutno podredite privatnom interesu, morate da eliminišete sve što eventualno može da vam stane na put.

Morate da eliminišete slobodne medije, nezavisno sudstvo, civilni sektor i, naravno, morate da uništite političku opoziciju. Zato ova vlast apsolutno i bez prestanka, rekao bih od 2012. godine, kada su naprednjaci došli na vlast, vrlo konzistentno radi na tome da uništi, ne samo političku opoziciju, već i svaku političku alternativu sadašnjem poretku.

Filip Balunović: Vlast svakako radi na tome. Čak su se u jednom momentu i preigrali, pa su shvatili da potpuno uništenje opozicije nije za njih baš dobro. To vam je kao kad igrate utakmicu pa vodite 5:0, onda date još dva gola i posle toga kažete - možda nismo trebali da ih baš toliko ponizimo, možda je pet golova bilo dovoljno. E tako i Vučić. Hteo je da uništi opoziciju, ali kad su mu došle ankete i kad video rejtinge tih stranaka, verovatno mu nije bilo prijatno zbog evropske i svetske javnosti pred kojom hoće da se predstavi kao moderni demokrata.

Sa druge strane, za uništenje opozicije je većim delom odgovorna i ona sama - tako da možemo da govorimo i o samouništenju. Tačno je da danas okolnosti nisu dobre, ali je 2013, 2014. i 2015. ono što danas imamo bilo u povoju. Svakome iole politički pismenom moralo je biti jasno kuda to vodi. Tada su neki od danas najistaknutijiih opozicionara ćutali. Bili su funkcioneri u Ujedinjenim nacijama, u košarkaškim savezima, gde sve ne. Ako su se osvestili tek 2016, a pogotovo 2017. kada je Vučić postao predsednik, pa počeli da kritikuju urušavanje institucija i zarobljavanje države, onda i ne zaslužuju nikakvu bolju političku poziciju od ove koju sada imaju.

Opozicije mi je žao, ali Vučić je veću štetu naneo intelektualnom životu u Srbiji. Ne samo da je obesmislio opoziciju, on je obesmislio misao kao takvu. Obesmislio je svaku vrstu javne rasprave. Ne samo da je uništio političko, Vučić nastoji da uništi i društveno i javno. Na sreću, u tome nije u potpunosti uspeo. Možda će i u tome uspeti ako ga još 10 godina ostavimo na vlasti.

Bandićev recept

Omer Karabeg: Da li će Vučić, ukoliko opozicija ostane ovakva kakva je danas i ne doživi korenite promene, vladati koliko bude hteo?

Dragan Popović: Teoretski postoji ta mogućnost, mada neki misle da će se režim urušiti sam od sebe, da će implodirati ova stvarno nenormalna struktura koju je izgradio Aleksandar Vučić u kojoj on stoji na vrhu i sve ispod njega zavisi od njegovih odluka. Pravo da vam kažem - plašim se tog scenarija.

Mislim da bi kolateralna šteta bila previsoka, da bi mnogi stradali jer to može da izazove prilično nekontrolisano nasilje. Prema tome, postoji šansa i da Vučić vlada večno i da se režim sam od sebe raspadne, ali ja se nadam da će se ipak pojaviti nekakva ozbiljna alternativa koja će zaustaviti ovo srljanje Srbije u propast.

Filip Balunović: Kad bih morao da se kladim, ja bih se kladio u njegovu korist. Ako hoćemo da budemo objektivni, mislim da je to izgledniji scenario od ovog drugog koji je pomenuo gospodin Popović. Već se godinama govori o tome da će međunarodni faktori da ga puste niz vodu jer ne može da reši Kosovo, ne može da reši ovo ili ono, ne može da namiri sve interese. Kada je reč o namirivanju različitih strana u tome je bio majstor nedavno preminuli Milan Bandić, gradonačelnik Zagreba. Svi su stalno su govorili - pašće, pašće, a on nikako da padne.

Takvim metodom vladanja Bandić se održao na vlasti dvadeset godina, a Vučić vlada tek devet godine. Tako da nisam optimista, što ne znači da treba da stanemo. To vam je ona stara Gramšijeva misao o pesimizmu intelekta i optimizmu volje. Volju ne smemo da izgubimo sve i kad smo intelektualno pesimistični kad je u pitanju stanje u Srbiji.