(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Najzad nam je, sto dvadeset i šest dana nakon izbora na kojima je Srbija ostala bez parlamentarne opozicije, a suštinski i bez parlamentarne demokratije i samog parlamenta, saopšten gotovo celokupan sastav nove vlade „stare“ premijerke Ane Brnabić. Sada će politički „kremljolozi“ iz tog personalnog sastava izvlačiti smele zaključke o tome kuda to Srbija ide s ovim ili onim ministrom, baš kao da ne znamo da su u pitanju nijanse ili puki simboli, svojevrsne šahovske figure koje po tabli proizvoljno raspoređuje igrač koji igra sam sa sobom, posedujući i bele i crne figure.
Dakle, dosadan je već ovaj niz jednačina srpskog političkog života otkad ga je potpuno prekrila senka samovolje Aleksandra Vučića: kakav poredak takvi izbori, kakvi izbori takva skupština, kakva skupština takva vlada. A kakva je vlada? Takva kakvu je hteo predsednik. Ne vlade, nego države. Jer on ovde određuje i poredak i izbore i skupštinu i vladu. Pa onda sve iz početka. Da nije tako, ne bismo već sada znali da će ova vlada potrajati najduže do aprila 2022, kada slede vanredni izbori, s ciljem da se dobije – šta tačno? Nova vlada koju bi oblikovao predsednik. Opet države, a ne vlade. Osim ako u međuvremenu ne poželi da se vrati na čelo vlade, što je fotelja koju će mu do tada čuvati verna i nezahtevna Ana Brnabić. To je tehnika vršenja vlasti i čuvanja (to jest, „pričuvavanja“) vlasti koju je melodramatični srpski autokrata naučio od velikog ruskog brata Vladimira Putina i njegovog dugogodišnjeg džokera Dimitrija Medvedeva.
Kako god bilo, šta bi se moglo iščitati iz novog mešanja karata na vrhu i oko njega? Verovatno će najzanimljivije biti da su ministri glavnih „resora sile“, Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin, razmenili resore kao što dečaci razmenjuju sličice fudbalera: ja tebi odbranu, ti meni unutrašnje poslove. „Tata“ je ionako kupio sličice obojici. Činjenica da su i Vulin i Stefanović ostali u Vladi, i to kao njeni ključni igrači, govori nam ono najvažnije što treba znati: ovo ne samo da je vlada kontinuiteta, nego je i vlada čvrste ruke i zbijanja režimskih redova pred svaki mogući budući izazov, od kosovskog preko spoljnopolitičkog do unutrašnjepolitičke situacije. Ovaj utisak pojačava postavljanje vučićevskog lojaliste i „hardlajnera“ Nikole Selakovića za ministra spoljnih poslova.
Ne treba zaboraviti da su i Stefanović i Vulin u prethodnom periodu veoma ozbiljno načeti aferama poput Krušika, Jovanjice, stana od „ženine tetke iz Kanade“; u iole regularnom poretku, ljudi s takvim teretom trebalo bi da budu srećni ako se njihovi problemi završe samo sa ostavkom. U vučićevskom kosmosu oni su, međutim, de facto nagrađeni. Poruka je to više javnosti, domaćoj i međunarodnoj, nego njima. Sadržaj poruke možemo čitati ovako: „ko mi bude lojalan uživaće apsolutnu zaštitu bez obzira na to šta inače radi.“
Ostatak nove Vlade ne donosi spektakularna iznenađenja, ali i tu ima ponešto živopisnog političkog folklora koji na svoj način takođe veoma upečatljivo svedoči o naravi poretka. Neki „stubovi društva“ su ostali gde su i bili ili se rotirali unutar vlade (Mali, Mihajlović, Nedimović...), za ministarku kulture i informisanja postavljena je Maja Gojković, osoba koja nikada nije imala profesionalne veze ni sa kulturom ni sa informisanjem, ali će zato imati ozbiljan izazov da u nekompetentnosti i aroganciji nadmaši svog prethodnika. Sudeći po njenoj političkoj biografiji, izazov će biti s radošću prihvaćen. Ne zna se ime novog ministra prosvete, ali se zna da će biti iz SPS, što znači povratak ovog resora pod okrilje ove klijentelističke organizacije, koja kao da ga je testamentarno dobila od Dositeja Obradovića lično. „Transfer“ već čuvene kovid-lekarke Darije Kisić Tepavčević u Vladu, i to ne na čelo Ministarstva zdravlja, deo je neke zanimljive marketinške strategije. Da li je deo iste strategije i ulazak u Vladu dugogodišnje demokratkinje Gordane Čomić, videćemo; mnogi se već krste i levom i desnom rukom, mada Čomićeva neće biti ministarka vera nego „ljudskih prava i društvenog dijaloga“, što bi zvučalo odlično da nije pomalo cinično u kontekstu u kojem se svojevoljno obrela. Nije zgoreg notirati i plasman u Vladu čuvenog asa „patriotskog novinarstva“ iz devedesetih Ratka Dmitrovića, koji će se u ime Šapićevog SPAS-a baviti brigom o porodici.
I tako će se i pridošlice i staosedeoci u Vladi Srbije zakleti na Ustav da će raditi vredno i pošteno dok ih stvarni predsednik i posednik ne opozove i ne preraspodeli za neku novu partiju šaha. Hoće li i tu novu partiju igrati sam, naposletku bi trebalo da zavisi od srpskog društva i njegove vitalnosti, to jest sposobosti za samoodbranu i samoobnovu. Da li je to razlog za optimizam ili pesimizam, drugo je pitanje.
Facebook Forum