Građani Bejruta su sve nezadovoljniji nakon što su libanski zvaničnici priznali da se snažna eksplozija - u kojoj je poginulo najmanje 135 ljudi, više od 4.000 ranjeno, a skoro 300.000 ostalo bez doma – mogla predvideti, te da su nadležni u luci u više navrata bili upozoravani da moraju adekvatno uskladištiti neobezbeđeni opasni tovar amonijum-nitrata.
Dok se i dalje traga za nestalima i pokušava normalizovati život uz obećanu pomoć sveta, tragedija koja je zadesila Bejrut je samo poslednja u nizu nevolja koja je zadesila Liban koga godinama potresaju politička i ekonomska kriza.
Direktor luke: Znali smo za opasnost, ali ne da je tolika
Nakon što su se pojavili novi detalji u istrazi vlada je naredila kućni pritvor za lučke zvaničnike koji su znali da je hiljade tona ovog opasnog materijala pohranjeno u luci šest godina bez odgovarajućih sigurnosnih mera.
Predsednik Mišel Aun (Michel Aoun) je rekao da je razlog eksplozije 2.750 tona amonijum-nitrata koji je bio nesigurno pohranjen u skladištu.
Amonijum-nitrat je u luku istovaren 2013. godine nakon što ga je tu ostavio ruski brod koji je imao tehničkih problema. Šef luke Bejrut i šef carinske uprave su kazali medijima da su nekoliko puta pisali pravosuđu tražeći da se hemikalija izveze ili proda jer luka nije sigurna sa takvim tovarom.
Generalni direktor luke Hasan Korajtem je kazao da su bili svesni da je materijal opasan kada je sud prvi put naložio da se smesti u skladište, “ali ne u toj meri”.
Vrhovni Savet odbrane Libana insistira na “maksimalnim kaznama” za odgovorne.
U međuvremenu, Amnesti Internešenel (Amnesty International) i Hjumen Rajts Voč (Human Rights Watch - HRW) traže nezavisnu istragu. Tako je HRW saopštio da postoji “ozbiljna zabrinutost o sposobnosti libanskog pravosuđa da vodi kredibilnu i transparentnu istragu”.
Libanska administracija proglasila je dvonedeljnu vanrednu situaciju u Bejrutu nakon snažne eksplozije u luci i armiji je predata bezbednosna kontrola u prestonici.
Broj poginulih nije konačan.
"Ima sigurno još (žrtava) pod ruševinama i dobijamo desetine prijava nestalih", rekao je ministar zdravlja Hamad Hasan.
Skoro 300.000 ljudi ostalo je bez krova nad glavom jer se u kućama ne može živeti zbog prevelikih oštećenja.
Šteta u tom gradu na čijem širem području živi 2,2, miliona ljudi, procenjuje se na najmanje tri milijarde dolara.
Nedostaje medicinska oprema, hrana, smeštaj
Hasan je rekao da nema dovoljno kreveta u bolnicama i medicinske opreme s obzirom da su neke oštećene u eksploziji – da bi se zbrinuli povređeni.
Guverner Bejruta Marvan Abud je kazao za BBC da je potrebna hrana i mnoge druge potrepštine: “Bejrutu je potrebna odeća, kuće, materijal za obnovu domova. Bejrutu je potreban prostor za izbeglice, za svoje stanovnike,” dodao je Abud.
Mnoge međunarodne organizacije i zemlje ponudile su humanitarnu i svaku drugu pomoć.
Tako je najavljen dolazak tri francuska aviona sa 55 pripadnika spasilačkih timova, medicinskom opremom i pokretnom bolnicom u kojoj može da se leči 550 pacijenata.
Emanuel Makron je kao prvi svetski lider posetio u četvrtak u Liban, nekadašnju francusku koloniju.
Pomoć šalju i Katar, Tunis, Turska, Iran, EU, SAD, Rusija i mnoge druge zemlje.
Odložena presuda za ubistvo Haririja 2005.
Inače, do eksplozije je došlo u blizini mesta gde je u eksploziji automobile bombe ubijen libanski premijer Rafik Hariri 2005. godine. Za petak je u specijalnom sudu u Holandiji bilo najavljeno izricanje presude četvorici pripadnika Hezbolaza optuženih za orkestriranje napada, kojima se sudi u odstustvu.
Međutim, to je odloženo za 18. avgust u znak poštovanja prema stradalima u nesreći od utorka.
Mnogi su smatrali da iza ovog ubistva stoji Sirija jer je Hariri, kao sunitski političar tražio povlačenje njenih snaga koje su bile u Libanu od 1976. Nakon atentata došlo je do masovnih protesta, pada libanske prosirijske vlade i Damask je doneo odluku da posle skoro 30 godina povuče svoje trupe.
Desetine mrtvih i hiljade ranjenih u eksploziji u Bejrutu
Nezadovoljstvo građana zbog nestašica i pre eksplozije
Nezadovoljni i očajni građani optužuju vlasti za korupciju, nemar i loše upravljanje ne samo zbog ove tragedije već i kriza koje potresaju Liban dugi niz godina.
Zbog toga je došlo do koškanja u centru Bejruta između grupe demonstranata i telohranitelja bivšeg premijera Saada Haririja, što, kako piše “Gardijan” (Guardian) ilustruje gnev koji građani osećaju prema političarima.
Do eksplozije je došlo u veoma osetljivom trenutku po Liban u kome raste broj zaraženih od Covida 19, pa su bolnice i pre ove tragedije imale problem sa zbrinjavanjem pacijenata.
Istovremeno, zemlja prolazi kroz najtežu ekonomsku krizu nakon 15-togodišnjeg građanskog rata koji je okončan 1990, zbog čega su građani masovno protestovali. Učestale su nestašice struje i tokom dana, nedostaje pijaća voda i ograničene su usluge javnog zdravstva.
Liban uvozi većinu hrane, pa se mnogi pribojavaju da će doći do nestašica jer je u luci bila uskladištena velika količina žitarica koja je uništena u ovoj eksploziji. Glavni silos, u koji može da se smesti 85 odsto žitarica za potrebe zemlje, uništen je.
Neizvesna je sudbina luke koja je veoma važna za libansku ekonomiju. Naime, Liban uvozi 80 odsto robe koju konzumira, a čak 90 procenata žitarica. Od toga 60 odsto je prolazilo kroz luku Bejrut.
Predsednik Mišel Aun je najavio da će Vlada neposredno pomoći sa 66 miliona dolara, ali se procenjuje da će ekonomske posledice ove tragedije biti dugoročne.
Treći najveći dug na svetu
Javni dug Libana u odnosu na bruto društveni proizvod je treći po veličini na svetu, nezaposlenost je 25 odsto, a skoro trećina stanovništva živi ispod linije siromaštva.
Krajem prošle godine došlo je do pucanja piramidalne, odnosno Ponzi šeme, koju je pokrenula Centralna banka tako što je pozajmljivala od komercijalnih banaka po kamatnim stopama većim od tržišnih, kako bi vratila dugove i održala fiksni kurs libanske funte u odnosu na američki dolar, prenosi BBC.
Građani optužuju vladajuću elitu koja dominira godinama prikupvši ogromno bogatstvo za sebe, a da pri tom nije provela neophodne promene u cilju rešava gorućih problema.
Prema podacima “Vošington posta” (The Washington Post), libanski milijarderi poseduju 20 odsto prihoda zemlje, što je duplo više nego i u SAD.
Porez na WhatsApp, okidač za proteste
Početkom oktobra 2019. zbog nedostatka stranih valuta libanska funta je po prvi put u poslednjih 20 godina počela da gubi vrednost na novoupostavljenom crnom tržištu. Uvoznici pšenice i goriva zatražili da budu plaćeni u dolarima, što je značilo povećanje cena ovih proizvoda pa su sindikati pozvali na štrajk.
Onda su požari bez presedana na planinanama na zapadu zemlje pokazali koliko je zapuštena vatrogasna služba.
Sredinom oktobra, vlada je predložila nove poreze na cigare, gorivo, čak i na WhatsApp – kako bi popunila državnu kasu. Međutim, od tih mera se odustalo zbog protesta građana.
Nezadovoljstvo građana je tinjalo godinama pa su pomenute demonstracije dovele do pada Vlade jedinstva na čelu sa Sadom Haririjem, koja je uživala podršku Zapada.
Ovi protesti su po prvi put od građanskog rata okupili građane izvan tradicionalnih sektaških linija razdvajanja.
Novoimenovani premijer Hasan Dijab je saopštio da će Liban po prvi put u istoriji obustaviti vraćanje stranih dugova, jer su njegove devizne rezerve dostigle “kritičan i opasan” nivo, tako da se taj novac mora sačuvati za plaćanje neophodne uvozne robe, prenosi BBC.
Pandemija pokazala slabost sistema
Demonstracije su obustavljene zbog izbijanje pandemije korona virusa, ali je ona, s druge strane, pogoršala ekonomsku situaciju i pokazala ranjivost zdravstvenog sistema.
Mnogi građani su ostali bez posla, povećan je jaz između zvaničnog kursa valute i njene vrednosti na crnom tržištu, a banke su pojačale kontrolu svog kapitala. Došlo je do rasta cena, zbog čega mnoge porodice sve teže mogu da kupe i osnovne potrepštine.
Produbljivanje ekonomske krize dovelo do novih protesta, pa su u aprilu vojnici ubili jednog mladića tokom nasilnih demonstracija u gradu Tripoli kada je zapaljeno nekoliko banaka.
Vlada je u međuvremenu usvojila plan obnove očekujući da dobije pomoć od Međunarodnog monetarnog fonda od 10 milijardi dolara.
U trenutku kada su u maju počele da popuštaju restrikcije uvedene zbog pandemije, cene pojedinih namirnica su skočile skoro duplo, pa je premijer upozorio na opasnost od produbljivanja krize.
“Mnogi Libanci su već prestali da kupuju meso, voće i povrće a možda će im uskoro biti teško da prišute čak i hleb,” napisao je Dijab u “Vošington postu”.
Versko-političke podele
Sektaštvo, odnosno stavljanje interesa svoje verske i političke grupe na prvo mesto a ne državni, smatra se ključnim razlogom zašto Liban ne može da izađe iz krize.
U zemlji je zvanično priznato 18 verskih zajednica – četiri muslimanske, 12 hrišćanskih, sekta Druza i jevrejska. Tako su prema sporazumu iz 1943. godine, kada je Liban stekao nezavisnost,tri ključne funkcije – šef države, predsednik parlamenta i premijer – podeljene između tri najveće zajednice: maronitski hrišćani, šiitski i sunitski muslimani. Hrišćani čine 41 odsto stanovništva, a muslimani 54 procenta.
U parlamentu je takođe podeljeno 128 poslaničkih mesta na hrišćane i muslimane, uključujući Druze.
Ta složena struktura često dovodi do političkih blokada i omogućava mešanje stranih aktera, kao što je Iran koji podržava šiitski Hezbolah, koji se smatra najjačom vojnom i političkom grupacijom u Libanu.
Masovna korupcija
Od kraja građanskog rata, svi politički lideri nastoje da zadrže moć kroz pokroviteljske mreže u nastojanju da sačuvaju interese zajednice koje predstavljaju, nudeći istovremeno finansijske podsticaje.
Zbog toga se u izveštaju Transparensija Internešenela o korupciji za 2019., Liban našao na 137. mestu od 180 zemalja.
Kako piše “Vošington post”, u poslednjih 30 godina Liban po svaku cenu nastoji da zadrži apsurdni ekonomski sistem, koji se najbolje može opisati kao “toksična mešavina” sektarijanizma, teritorijalizma i tržišnog (laissez-faire) kapitalizma.
“Stoga se njegov preglomazni javni sektor koristi kao mehanizam za kupovinu političke lojalnosti i glasova, bez suštinskog ulaganja u javno zdravstvo, obrazovanje i druge neophodne programe,” ocenjuje vašingtonski list.
Bledi sjaj nekadašnjeg 'Pariza Bliskog istoka'
Nakon 400 godine pod vlašću Otomanskog carstva, Liban je po završetku Prvog svetskog rata bio pod francuskom upravom da bi nezavisnost stekao 1943. godine.
Zemlja je u početku prilično napredovala sa veoma razvijenom ekonomijom, uključujući turizam, bankarstvo, trgovinu i poljoprivredu. Zbog finansijske moći i stabilnosti tokom 1950-ih i 1960-ih Liban je nazivan “Švajcarskom na istoku”, a Bejrut “Parizom Bliskog istoka”.
Međutim, u poslednjih 45 godina upada iz krize u krizu.
Nakon što je 1980-tih zbog građanskog rata bio sinonim za destrukciju i haos, Berjut je oživeo tokom 1990-ih povrativši, kako piše “Njujork tajms” (The New York Times) reputaciju atraktivnog mesta za zabave bogatih i pozornice za političke intrige na Bliskom istoku.
Iako su na mnogim zgradama ostale rupe od metaka iz rata, nema redovne struje, a političke podele nisu prevaziđene, Liban je uspevao da tri decenije privlači investicije iz regiona kao i da dobija milione dolara od dijaspore, prkoseći tako ožiljcima rata i mračnim proročanstvima.
“Izgleda da je ta trka okončana 2020. kada se pokazalo da je država opterećena zajmovima koje ne može da vrati, a biroktratska inercija i nemar – koja zagorčava život mnogih Libana – optužena da je doprinela jednoj od najgorih katastrofa u modernoj istoriji zemlje,” ocenjuje “Njujork tajms”.
