„Iznenađenje“ koje je uoči posete ministra odbrane Rusije Sergeja Šojgua Beogradu najavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, izostalo je. Šojgu je u Srbiju došao bez protivvazdušnog raketnog sistema „Pancir S“, koji je Srbija kupila od Rusije, kako se uoči posete spekulisalo.
Razloge za to, smatra vojni analitičar i urednik sajta „Balkanska bezbednosna mreže“ Aleksandar Radić, treba tražiti u Moskvi.
„Vlastima u Beogradu je potrebna slika za javnost, ali Rusi možda ne dele tu emociju. Možda njima u ovom trenutku nije potreban taj vid marketinga“, kaže Radić i ističe da se naoružanje i vojna oprema kupuju novcem iz budžeta, odnosno da ga plaćaju građani Srbije.
„Ugovor za ’Pancir S1’ je komercijalni, mi smo platili i treba da dobijemo taj sistem za modernizaciju naše vojske, i to je u redu, ali to se plaća narodnim parama. To je sredstvo koje treba da uđe u naoružanje Vojske Srbije, a nije deo nečega što neko može da svojata, pojedinac ili partija, pa da kaže – e mi smo vam jedini za to zaslužni“, pojašnjava Radić.
Opremanje vojske iz džepa građana
Poseta ruskog ministra odbrane Srbiji i sastanci sa zvaničnicima u Beogradu, sa kojih je poručeno da će Srbija i Rusija „dodatno unaprediti“ saradnju u oblasti odbrane, aktuelizovala je pitanje nabavke naoružanja Srbije iz Rusije, ali i pitanje naoružavanja Srbije i izdvajanja za odbranu.
Taj iznos u 2019. povećan je za gotovo trećinu (28,7 odsto), pokazuju podaci iz godišnjeg izveštaja Međunarodnog instituta za strateške studije (IISS), i to sa 704 na 906 miliona američkih dolara.
Time se, po rastu budžeta odbrane, našla u samom vrhu liste zemalja na evropskom kontinentu. Porast ulaganja u odbranu za više od 20 odsto zabeležile su i Severna Makedonija, Bugarska i Slovačka.
Republički budžet za tekuću 2020. predviđa smanjenje tih izdataka. Sredstva će se, kako je pojašnjeno, između ostalog, trošiti za nabavku opreme za funkcionisanje Ministarstva odbrane i Vojske Srbije (u iznosu od oko 15 milijardi dinara, odnosno 143 miliona američkih dolara). Za remont sredstava naoružanja i vojne opreme predviđeno je 9,5 milijardi dinara (91 milion američkih dolara).
Vojne snage na Balkanu
Zašto Srbija kupuje naoružanje?
Trend porasta izdataka u odbranu primetan je još od 2016, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Katarina Đokić i dodaje da nije reč o novim izazovima i bezbednosnim pretnjama, već da nabavka naoružanja i vojne opreme za cilj ima modernizaciju vojske.
„Ne mora da znači da su prepoznati bilo kakvi izazovi i pretnje, već je prepoznata potreba da se, tako kažemo popularno, ’zakrpi Vojska’. Sa druge strane, cela priča o trci o naoružanju je malo preterana i opasno je nasedati na sve te senzacionalističke natpise budući da sve zemlje imaju svoje razloge zašto nabavljaju određene, i to vrlo male količine naoružanja“, ističe Đokić.
Vojska kao sredstvo: Kupovina političke naklonosti
Da je Vojsci Srbije preko potrebna modernizacija, smatra i Radić, ali napominje da to aktuelna vlast u Srbiji koristi i u političke svrhe.
„Modernizacija Vojske Srbije je neophodna. Većina naoružanja je nasleđe starih vremena, većina toga je kupljeno još u socijalističkoj Jugoslaviji. Jasno je da mora da se ulaže i da zato treba neizmerno mnogo novca za naše pojmove, s obzirom na to da treba obnoviti manje-više sve osnovne kategorije borbenih sistema. Mislim da sadašnja vlast koristi nabavke naoružanja kao jedno sredstvo kupovine političke naklonosti savezništava“, kaže Radić.
Kao najveće izazove u sistemu odbrane Srbije, u godišnjem izveštaju Međunarodnog instituta za strateške studije (IISS) navode se manjak ljudstva i slabosti u postojećim kapacitetima.
Vučić je u decembru 2019. najavio da će Srbija stati sa kupovinom naoružanja i da će se ići „na dodatnu reformu armije“.
Ovaj potez Katarina Đokić ocenjuje kao pozitivan, jer, kako kaže, najveći problem u sistemu odbrane Srbije jeste manjak ljudskih resursa i uopšte položaj vojske.
„Trenutno najveći problem Vojske Srbije jeste zapravo nedostatak ljudstva, a ne nedostatak naoružanja i sve naoružanje koje se nabavlja neće mnogo značiti ukoliko ne bude imao ko da upravlja njime“, kaže Đokić i dodaje da su Ministarstvo odbrane i Vlada u određenoj meri prepoznali ovaj problem: „Pojavljuju se neke informacije da oni rade na tome da reše problem. Primera radi, pre neki dan je primljeno za stalno 78 podoficira koji su ili podoficiri ili kao profesionalni vojnici bili zaposleni na određeno vreme.“
Naoružanje i oprema javno, a cena tajna
U prethodne tri godine Vojska Srbije kupila je iz Rusije pet helikoptera Mi-17V-5, četiri borbena helikoptera Mi-35M, preuzeta je donacija od šest lovaca MiG-29. Na remontu su i četiri aviona tog tipa koje je Srbiji donirala Belorusija. Za ukupno 14 letelica dogovoreno je održavanje i podrška, dok je raketni sistem PVO „Pancir S1“ kupljen na osnovu sporazuma sa Rusijom iz 2019.
U Srbiju je iz Rusije u 2019. dopremljeno i deset od ukupno 30 borbenih izviđačkih oklopnih vozila „BRDM 2“. Sporazum o toj donaciji podrazumeva da u Srbiju iz Rusije bude dopremljeno i 30 tenkova „T-72“.
Za to vreme iz Evrope je od „Erbasa“ nabavljeno pet helikoptera H-145M koji su, prema rečima predsednika Srbije Aleksandra Vučića, plaćeni od 11 do 13 miliona evra po komadu, dok cenu ruskih helikoptera nije precizirao.
„Pojedinačna cena nedavno kupljenih sedam helikoptera iz Rusije veća je od 10 miliona, a manja od 20 miliona“, naveo je Vučić u decembru 2019. nakon što su letelice prikazane na vojnom aerodomu u Batajnici.
Koliko Srbija zaista plaća vojnu opremu iz Rusije i remont ruskog polovnog naoružanja i vojne opreme, kao i to koliko vrede ruske donacije Vosjci Srbije – pitanja su na koja zvanične institucije i predstavnici izvršne vlasti nikada nisu dali konkretan odgovor.
„Država Srbija se u ovom trenutku vodi kao da je privatno vlasništvo. Mi imamo sada jednu vrlo neobičnu situaciju, koja drastično odudara od prakse u Evropi. To je prikrivanje svega što se dešava u vezi nabavke naoružanja i vojne opreme, osim kada se nekome prohte da to objavi jer izgleda simpatično za medije“, ocenjuje Radić.
Ministarstvo odbrane Srbije i dalje ne odgovara na upit RSE upućen još u avgustu 2019. tim povodom, proglasivši podatke o donacijama iz Rusije i Belorusije tajnim, uprkos rešenju Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti da je Ministarstvo odbrane dužno da podatke dostavi.
Na netransparentnost budžeta Ministarstva odbrane ukazivao je i Fiskalni savet Srbije, nezavisni organ čiji je osnivač Skupština Srbije.
U oceni budžeta za 2020. Fiskalni savet navodi da „za razliku od Ministarstva unutrašnjih poslova, čiji je kapitalni budžet detaljno prikazan u budžetskoj dokumentaciji, budžet Ministarstva odbrane nije transparentan i pored toga što je preko dva puta veći od policije“.
Fiskalni savet je u svojoj oceni preporučio dalje smanjenje rashoda u vojsci i policiji. Izvajanja od 0,7 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP-a), kako ocenjuju, i dalje su velika u poređenju sa državama Centralne i Istočne Evrope (0,3 odsto BDP-a).
Održivost nabavke naoružanja iz Rusije
Česte nabavke naoružanja iz Rusije izazvale su zabrinutost i u Briselu i u Vašingtonu, a u novembru 2019. tim podovom reagovao je i specijalni predstavnik američkog državnog sekretara za Zapadni Balkan Metju Palmer (Matthew), koji nije isključio mogućnost uvođenja sankcija Srbiji zbog kupovine ruske vojne opreme.
"Postoji doza zabrinutosti zbog raspoređivanja ruske vojne opreme na teritoriji Srbije, ali i zbog mogućnosti da Srbija nabavi specifične ruske sisteme. To bi vodilo riziku da joj se uvedu specifične sankcije zbog kupovine ruske vojne opreme. Nadamo se da su naši srpski partneri svesni toga", izjavio je tada Palmer.
Politika nabavke naoružanja iz Rusije, uprkos kritikama iz Evropske unije i Sjedinjenih Američkih država (SAD), smatra istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Katarina Đokić, je održiva ali samo pod jednim uslovom.
“Mislim da je politika održiva ukoliko je Srbija poštena u vezi sa svojim namerama. Dakle, trebalo bi da razdvojimo tu spoljno-političku komponentu odnosa sa Rusijom i jednu komponentu koja se tiče čisto vojne saradnje i gde Srbija ima određene razloge da nabavlja naoružanje iz Rusije”, zaključuje Đokić.
Sporazum o vojnoj saradnji Srbije i Rusije potpisan je 2013. godine, a potpisali su ih tadašnji ministar odbrane Srbije Nebojša Rodić i Sergej Šojgu, koji je na poziciji ministra odbrane Rusije od 2012. godine.
Facebook Forum