Dok je pažnja svetske javnosti fokusirana na krizu u Iranu, libijski pobunjenici pod vođstvom generala Halife Haftara uz podršku rivalskih stranih sila stežu obruč oko vlade u Tripoliju koju podržavaju Ujedinjene nacije, povećavajući strahove od krvave završnice haotičnog sukoba, pišu svetski mediji.
Napredovanje Haftarovih snaga
Libijska nacionalna armija pod Haftarovim vođstvom zauzela je ključni priobalni grad Sirt, dok su sve glasnije kritike da je povećana uloga stranih sila u haotičnom sukobu podstakla iznenadnu eskalaciju borbi, piše Njujork tajms (The New York Times).
Pad Sirta u ponedeljak je značajan udarac za Vladu nacionalnog jedinstva u Tripoliju koju podržavaju Ujedinjene nacije, ocenjuje list, dodajući da su snage lojalne Haftaru zauzele taj grad nekoliko dana pošto je Turska najavila slanje trupa da pomogne vladi u Tripoliju koja je na udaru ofanzive pobunjenika od aprila.
Vlada nacionalnog jedinstva sada kontroliše nekoliko stotina kilometara obale s obe strane Tripolija i ako Haftar bude mogao da zadrži Sirt, ukazuje Njujork tajms na ocene analitičara, njegove snage bi mogle razvući vladine trupe i time oslabiti odbranu prestonice.
Haftarove nedavne uspehe na terenu pomogle su strane sile koje sve više diktiraju tempo i oblik rata u Libiji, ističe list, navodeći da Haftarove snage podržavaju ruski plaćenici, avioni i dronovi Ujedinjenih Arapskih Emirata, kao i da ima podršku Egipta, Jordana i Francuske. S druge strane, turski predsednik Redžep Tajip Erdoan (Recep Tayyip Erdogan) je poslednji značajan zaštitnik vlade u Tripoliju kojoj je poslao dronove, oklopna vozila i na kraju trupe.
Sve veći strah od umešanosti stranih sila istakao je izaslanik UN za Libiju Ghasan Salame koji je u ponedeljak rekao da su "verovatno hiljade" stranih plaćenika stigle u Libiju da učestvuju u borbama.
Haos u Libiji je intenziviran nedavnim masakrom 30 regruta snaga lojalnih vladi u napadu dronovima i napredovanjem pobunjenika, dok se devetomesečni napad na libijsku vladu približava krvavom klimaksu, ocenjuje Gardijan (The Guardian) koji ukazuje da je pad Sirta povećao bojazni da bi slično ubrzo moglo da se desi s obližnjom Misuratom koja je ključna za opstanak vlade u Tripoliju.
Strahovi da bi Vlada nacionalnog jedinstva mogla biti vojno savladana, ukazuje list, doveli su do kontroverznog turskog obećanja o slanju turskih trupa, za koje Ankara tvrdi da nisu namenjene učešću u borbama, već da se obezbedi primirje.
General Haftar, nekada lojalan diktatoru Muameru Gadafiju, pridružio se pobuni protiv svog bivšeg šefa 2011. i sada se predstavlja kao sekularni lider koji će osloboditi zemlju od islamskog ekstremizma, ukazuje londonski Tajms (The Times).
Haftarove snage su posle proterivanja ekstremista takozvane Islamske države iz grada Derna 2016. krenule u ofanzivu na teritorijama pod kontrolom Vlade nacionalnog jedinstva, stigavši do oboda Tripolija u aprilu prošle godine. Haftar, kako ukazuje list, tvrdi da je vlada u Tripoliju pod kontrolom Muslimanskog bratstva, međunarodne mreža koja se istakla posle Arapskog proleća i neko vreme bila na vlasti u Egiptu, što je iskoristio kao izgovor za ofanzivu.
On je dobio podršku Rusije i nekoliko arapskih zemalja koje ga smatraju bedemom od Muslimanskog bratstva, navodi Tajms, dodajući da je među tim zemljama Saudijska Arabija s kojom je povezana takozvana 604. brigada koja je prebegla na Haftarovu stranu u Sirtu, posle čega je taj grad brzo pao pod kontrolu njegovih snaga.
Diplomatski napori
Lideri Evropske unije sastali su se u sredu s libijskim premijerom Fajezom al-Saradžom nastojeći da suzbiju eskalaciju krize, dok je Nemačka upozorila da bi Libija mogla postati "druga Sirija", prenosi agencija Frans pres (Agence France-Presse).
Istog dana, predsednici Turske i Rusije, Redžep Tajip Erdoan i Vladimir Putin, u Istanbulu su pozvali na primirje u Libiji od 12. januara.
Premijer libijske vlade koju podržavaju UN sastao se s predsednikom Evropskog saveta Šarlom Mišelom (Charles Michel) i nemačkim ministrom spoljnih poslova Nemačke Hajkom Masom (Heiko Maas) koji je rekao da je cilj da se spreči da "Libija postane scena posredničkog rata (proxy war) ili da Libija postane druga Sirija".
EU je obećala pojačane napora u traženju političkog rešenja s nadom da bi pregovori pod pokroviteljstvom UN u Berlinu mogli ponuditi izlaz iz krize, ukazuje AFP. Zasad nije određen datum konferencije u Berlinu, ali je Mas sugerisao da bi to moglo biti u narednim nedeljama.
Šef evropske diplomatije Đuzep Borelj (Josep Borrell) je utorak osudio mešanje Turske u libijski sukob, upozoravajući da je situacije u Libiji sve opasnija. Mišel bi trebalo da tokom vikenda razgovara s Erdoanom, dok Borelj planira da se sastane i s drugim libijskim liderima, uključujući Haftara, u nastojanju da se dođe do diplomatskog proboja.
Interesi Turske i Rusije
Manevrisanja Rusije i Turske u Libiji dosad su zasenila evropske napore da se oživi mirovni proces koji vode UN, ocenjuje Rojters (Reuters), dodajući da Ankara i Moskva nastoje da zaštite svoje strateške interese u Libiji gde su izgubile lukrativne poslove posle pobune 2011. Dve zemlje su takođe popunile prazninu koju su SAD pod Donaldom Trampom (Trump) ostavile u Libiji.
Turska je već dala dronove i oklopna vozila za odbranu Tripolija, što je pomoglo zaustavljanju ofanzive Haftarovih snaga, ali je turska podrška često nadvladana vazdušnom moći koju su Libijskoj nacionalnoj armiji dali Ujedinjeni Arapski Emirati, kao i tehnologija i pomoć na terenu ruskih vojnih najamnika, navodi Rojters pozivajući se na zvaničnike, diplomate i analitičare.
Dolazak turskih vojnih savetnika u Libiju bi mogao da ojača međunarodno priznatu vladu, ali ne dovoljno da se preokrene tok sukoba, ocenjuje Rojters. Turski zvaničnici su naznačili da na teren neće slati svoje vojnike, već da Ankara razmatra slanje sirijskih pobunjenika koje je u toj zemlji podržavala Turska.
Ankara nastoji da dobije prednost kako bi u pregovorima došla do prava na eksploataciju gasa u libijskim vodama, pošto je u novembru potpisala vojne i pomorske sporazume s vladom u Tripoliju. Rusija s druge strane, ukazuje Rojters na ocene analitičara, možda nastoji da ostvari dugogodišnji cilj da ima pomorsku bazu na istoku Libije.
Prećutni stav Amerike
Dok Haftarove snage napreduju uz podršku ruske pomoći, njemu pružaju podršku i druge zemlje, među kojima i zapadne sile koje su zvanično priznale vladu u Tripoliju, pišu u časopisu Forin polisi (Foreign Policy) saradnik Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir i autor knjige o Libiji Fredrik Viri (Frederic Wehrey) i saradnik Klingendal instituta u Hagu specijalizovan za Libiju Džalel Harčaui (Jalel Harchaoui).
Moskva od 2015. postepeno povećava angažovanje u Libiji gde vidi ekonomske prilike i mogućnost da poveća uticaj na uštrb zapadnih sila, navode autori teksta, dodajući da Haftarovim snagama daje antitenkovske rakete i laserski navođenu artiljeriju, kao i pomoć u plaćenicima iz Vagner grupe (Wagner Group).
Pored Rusije i UAE, i Egipat, Jordan, Saudijska Arabija i Francuska su stali iza Haftara, dok SAD, koje su kao i druge zapadne sile zvanično priznale vladu u Tripoliju, ne sprovode jasnu politiku prema Libiji i prećutno su podržale Haftarovu ofanzivu na Tripoli, ističe se u analizi.
Tramp je u telefonskom razgovoru u aprilu s Haftarom pohvalio njegovu "protivterorističku viziju" i od tada je njegova administracija blokirala nekoliko pokušaja da se u Savetu bezbednosti UN usvoji rezolucija o primirju, dok je upadljivo ćutala posle vazdušnih napada Haftarovih snaga u kojima su ubijene stotine civila. Mada se stav Vašingtona nešto malo promenio posle dolaska Vagner grupe u Libiju početkom septembra, administracija SAD, podvlače autori, nije uložila značajniji napor da se zaustavi podrška sa strane Haftaru, što sugeriše da Vašington i dalje prećutno podržava Haftara.
Haftar je dobio široku međunarodnu podršku predstavljajući se kao protivnik islamista i pouzdani partnera u zemlji preplavljenoj različitim naoružanim grupama, ali je on, kako se ističe u tekstu, proglasio da Libija nije spremna za demokratiju i objavio da će slomiti islamiste i svaki oblik političke opozicije, što će pojačati odlučnost njegovih protivnika i izazvati pobunu različitih oružanih grupa i gradova koji se protive njegovoj autoritarnoj viziji.